Pogled iz Moskve

„Izvori onoga što se sada dešava nalaze se u dalekoj prošlosti"

(Predavanje održano u Međunarodnom poslovnom klubu Unije ženskih snaga)

Kako projekat „Ukrajina" postaje instrument svetskog rata

Istorija, geopolitika, ideologija - praktično se pred našim očima seče ovaj čvor, čvor cele svetske istorije. Mene posebno vređa, teško mi je i istovremeno sa brigom sve to preživljavam, jer sam sve to predskazala u godinama kada nije bilo uobičajeno da se o tome govori. Ljudi s takvim stavovima su zatvarani, optuživani da ne shvataju da je doba nacionalnih interesa nepovratno prošlo, da postoje univerzalne ljudske vrednosti, a za mene su govorili da navodno ne razumem novo razmišljanje. Istina, ceo svet je, dok smo uživali u ovom takozvanom novom razmišljanju, odlično koristio oprobano staro...

Piše: Natalija Naročnicka

Glavnim delom svog života smatram studiju „Veliki ratovi 20. veka", iz koje ponekad uzimam planirana i postavljena pitanja, koja nisu u potpunosti razvijena, i njih razvijam na osnovu svog sadašnjeg znanja.

Radi se o geopolitičkoj konfrontaciji, o upoređivanju onih strela moći koje su usmerene na Rusiju kada je u teškoj situaciji. To su i Prvi svetski rat, i revolucija, i Građanski rat, i Drugi svetski - Veliki otadžbinski rat, i 1990-te godine.

Ispostavilo se da su ove strele apsolutno identične. Pre svega, one su usmerene na odvajanje Rusije od mora - Baltičkog, Crnog mora. Upravo izlazak Petra I na te pozicije, 300. godišnjicu Ništatskog mira, obeležili smo jesenas. (Ništatski mir sklopljen je 1721. između Carske Rusije i Kraljevine Švedske; ovim mirom okončan je Veliki severni rat, a Rusija je preuzela je vladavinu nad teritorijama Estonije, Livonije i Ingrije, kao i nad većim delom Karelije).

Tako da je upravo izlazak Rusije na Baltik i zatim konsolidacija na Krimu, a to je bilo nemoguće bez izlaska na Pribaltik u početku, učinilo Rusiju velikom državom. I kancelar Bezborodko, Katarinin velmoža, koji je bio na čelu ministarstva spoljnih poslova, primajući na posao mlade plemiće, govorio im je: „Ne znam, prijatelju moj, kako će biti kod tebe, ali kod nas nijedan top već ne puca u Evropi."

Odnosno, geopolitička transformacija Evrope velikih razmera postala je nepovratna. U drugi plan su otišle ranije moćne države - Poljska, Švedska, Holandija. Na njihovo mesto došle su Engleska i Rusija. Švedska i Poljska polako gube svoj uticaj, gube teritorije koje su ranije osvojile. Rusija počinje da se razvija kao imperija, kao velika država. I postepeno postaje jasno (Napoleon je to prvi shvatio), da onaj ko želi da postane gospdar sveta, obavezno mora imati za cilj eliminisanje Rusije. To ne znači uništiti je fizički, to pre svega nije moguće, čak ni Hitleru to nije uspelo. I Bizmark je o tome upozoravao na kraju života. Treba je udaljiti od odluka o svetskim pitanjima. Jer samo njeno postojanje u ovim granicama i činjenica da je to alternativni deo iste evropske civilizacije, onemogućava upravljanje svetom iz jedne tačke.

Napoleon je to prvi shvatio. I krenuo je na Rusiju, kako neki smatraju, na podsticaj svog suparnika, Engleske, a pre toga je već imao uspeha, tim pre što je ratovao i u Africi i, kako smatraju ruski politički geografi - onaj ko kontroliše obe obale Sredozemnog mora, taj postaje gospodar sveta. Svojevremeno, odmah posle Drugog ili Trećeg punskog rata, kada je Rim konačno pobedio Kartaginu i zauzeo afričku obalu, tada je Rim i postao to veliko Rimsko carstvo.

Ali, pređimo na Ukrajinu.

Izvori onoga što se danas dešava leže u dalekoj prošlosti. Odvajanje Moskovske Rusije i onoga što se postepeno uobličavalo kao maloruska nacija, kao deo pravoslavnih Rusa izašlih iz Kijevske Rusije, u velikoj meri je rezultat bukvalno fizičke invazije ogromnog mongolskog klina, invazije koja je tokom dva veka praktično ometala komunikaciju među bliskim ljudima.

Jezici postepeno počinju da se razlikuju. Iako je u 19. veku ukrajinski jezik, maloruski dijalekt predstavljao lokalni jezik, on se razlikovao od književnog ruskog ne više od razlike između bavarskog od saksonskog.

Razdvajanje Malorusije od Moskovije bio je davnašnji cilj Reči Pospolite (Državna zajednica Poljske i Litvanije nastala 1569. i trajala do 1795. godine). Još je Kazimir Veliki 1349. godine osvojio Galičko-volinsku kneževinu koja je pripadala kolevci, Kijevskoj Rusiji. U njegovoj grobnici u Krakovu videla sam zašto je on postao Veliki: „Veoma je povećao teritoriju države". Ispada da ako proširite teritoriju na račun drugih zemalja, postajete veliki. Ali kada vam drugi velikani uzmu ovu istu teritoriju, onda su to proklete zemlje koje rasparčavaju, o kojima ćete danas čuti u bilo kom poljskom muzeju, čak i ako je to muzej porcelana.

Tako, prema sadašnjem tumačenju ukrajinskih istoričara koji služe novoj geopolitici, Vladimir Monomah je veliki kijevski knez, a njegov sin, šesti sin, Jurij Dolgoruki, osnivač Moskve je prokleti „kacap" (uvredljiv izraz za Ruse), Moskal (istorijska oznaka koja se koristila za stanovnike Velikog vojvodstva Moskve od 12. do 15. veka; danas se koristi kao izraz za etničko vređanje Rusa). Ali nije to najvažnije.

Veoma je važan verski faktor. Stvarni izvori ukrajinskog separatizma i antimoskovske verzije ukrajinske ideje su u unijatstvu. Još je papa Urban VIII početkom 17. veka, neposredno posle Brestske unije 1596. godine (Brestska crkvena unija je konkordat između Svete Rimske stolice i Pravoslavne Crkve s prostora Ukrajine), govorio: „O, moji Rusini, preko vas se nadam da ću stići na Istok."

Pet episkopa, predvođenih Mihailom Rogozom, koji su prihvatili katoličku dogmu zadržavajući pravoslavni obred, odbačeni su od pravoslavnih. A seljaci, pošto je obred bio isti kao pre, na lokalnom jeziku (za razliku od katoličke službe na latinskom), ništa nisu razumeli: šta je to filiokve - ko od seljaka zna takve bogoslovske nijanse. A onda, kada su saznali, zgrozili su se što se, ispostaviće se, sada pokoravaju rimskom papi, a ne vaseljenskom patrijarhu.

A takav amortizer - nije katolik i nije pravoslavni, već je unijat - predstavlja ugrušak koji je podstakao međusobnu mržnju. Upravo on je rodio takav politički ukrajinizam. Uzgred, Ukrajincima su se pred Prvi svetski rat nazivali samo unijati. Ostali su bili - Malorusi. Taj fenomen grkokatolika - ni Rus, ni Poljak, već nezavisni Ukrajinac - predstavlja osnovu galicijskog identiteta, a zatim i moskovski fobične verzije ukrajinske ideje. Izdašno subvencionisana od Beča i Vatikana, ta crvka je i rodila političko ukrajinstvo.

Posebno jasno se to pojavilo već u drugoj polovini 19. veka, kada je poljski istoričar Francišek Duhinski u Parizu, za publiku neupućenu u slavistiku, na predavanjima govorio o tome da su Moskali, Rusi, mešavina Ugro-Finaca sa Tatarima i da nemaju nikakve veze sa arijevcima Ukrajine.

I da su navodno, da bi ulepšali svoje varvarstvo, Moskoviti ukrali i kijevsku istoriju i prisvojili za sebe sofijske rize i da su to potpuno različite nacionalnosti, čak i etnički.

Moj sajt je još 1990-tih godina posećivao nekakav iskreni Ukrajinac koji me je sve vreme vređao. On je polemisao s mojim čitaocima. Na kraju je napisao: „Gledajte, Mordovci su se preselili!" (Mordovci su ugro-finski narod koji pretežno živi u Rusiji.)

Kada je ruska armija na molbu austrijske vlade prešla Karpate i u vreme revolucije 1848. godine spsala Austrijsko carstvo (tada još nije bila proglašena Austrougarska monarhija, tek 1867. proglašena je dvojnom podunavskom monarhijom) od neizbežnog propadanja, jer je u Mađarskoj, zahvaljujući prisustvu ruskih trupa, ustanak propao i vojska se vratila, oni su prešli preko teritorije galicijskih Rusina, koji su se tada nazivali Galicijski Rusi. Teško je danas zamisliti da se u ovom, najvećem uporištu fobičnog raspoloženja prema Moskvi, tada rodilo neobično prijateljsko raspoloženje prema Moskvi među inteligencijom.

Inteligencija, koja je govorila ili nemački ili poljski, počela je da prelazi na ruski jezik. Tada se Beč veoma zabrinuo. I počeli su da zatvaraju ljude i intelektualce, navodno zbog izdaje, iako nismo bili u ratu; prvo suđenje održano je još 1882. godine. Pred Prvi svetski rat, akademik Gruševski, tada sovjetski, po čijem imenu su danas nazvane ulice, dobivši donaciju od Bečkog dvora, piše devetotomnu istoriju Ukrajinske Rusi. I sprovodi se, vrlo inteligentno i za neupućene sakriveno, ista ona teorija Duhinskog o tome da je Moskovija nešto sasvim drugo. A pravu naslednicu Kijevske Rusi predstavlja Ukrajinska Rus.

U to vreme počinje delatnost mitropolita-unijata Šeptickog. On je bio austrijski grof, oficir, katolik. Za vreme Prvog svetskog rata radio je u Lavovu, a Galicija je do Prvog svetskog rata bila deo Austrougarske, tamo je bilo uporište onih koji su budno pazili da među Galičanima ne bude simpatizera ruske armije, praktikovale su se i denuncijacije. Poznati ruski istoričari-emigranti, koji sebe smatraju galicijskim Rusima - Vavrik, Aristov, a posebno Petro Gardi, koji je u Kanadi objavio ceo almanah o zverstvima galicijskih unijata u austrijskoj službi. On je tamo postao Piter S. Hardi, imala sam tu knjigu u rukama.

tome šta je urađeno na potpunom slabljenju svesti, govori činjenica da je krajem 80-ih godina 19. veka bečkom parlamentu predata peticija sa 100.000 potpisa Galičana u kojoj se ukazivalo na to da je galicijsko-ruski narod po svom poreklu, antropologiji, jeziku, kulturi deo ruskog naroda, njegovih plemena, Bele Rusije, da je ruski jezik za nas jezik naše književnosti, umetnosti, misli, intelekta. I zahtev - da se odobri i ne povredi pravo nastave, obrazovanja na ruskom.

Ali pred Prvi svetski rat, unijati počinju bukvalno žestoko da deluju. I u vreme Prvog svetskog rata, prema dojavama austrijskim vlastima protiv navodno simpatizera ruske vojske, stvorena su dva koncentraciona logora - Talerhof i Terezin.

Danas su to muzeji, računa se da tamo ima hiljade mučenih, streljanih, navodno zbog simpatija prema Rusiji.

Vavrik piše da su među vinovnicima takve politike i takvih nevolja, narodne martirologije, bili prokleti Ukrajinci - unijati, koji su se odrekli Rusije, i izdajice.

Tjagnibok, pranećak jednog od aktivista, Longina Cegeljskog, prokazivao je nepouzdane, kako je verovao, Rusine. A njegovo ime se pojavilo čak i na Versajskoj konferenciji, gde se komisija bavila krivicom za rat i ratne zločine. Jedva je izbegao presudu, jer nisu dokazali smrt njegovom krivicom, ali bilo je hapšenja zahvaljujući njegovim optužbama. Umro je u SAD, a Tjagnibokov deda sedeo je u sovjetskom logoru kao saradnik Hitlera. Eto odakle sve to potiče i to uopšte nije nasleđe poslednjih 30 godina.

Ta ideologija formirana je u vreme Prvog svetskog rata. Kada je počela revolucija, Ukrajina se već pokazala kao nekakva neuspela država, zato što nije postojala jedinstvena nacionalna ideologija, ideologija sa pozitivnim sadržajem nacionalnog projekta. To su beskrajne baćuške, zaraćeni hetmani - Skoropadski, Peljura, Mahno. Evo memoara pukovskog sveštenika Centralne Rade Joana Teodoroviča koji je u emigraciji u Kanadi, bez obzira na svoju herojsku nacionalističku prošlost, podvrgnut monstruoznom poniženju i prekoru od unijata koji su tamo vladali. On ogorčeno piše: „Zato što si pravoslavni, a ne unijat, ti si prokleti kacap, prokleti Moskal."

U Lavovu je pronađena arhiva Andreja Šeptickog i 1918. godine objavljena u novinama „Petrogradsko delo". Tu piše o tome da postoji mogućnost da se cela Malorusija potčini njihovog ideologiji, da treba obrazovati Ukrajince, jer im je strana vlast careva.

Godine 1917, kada je proglašena sloboda, nije dat nijedan glas za separatističke partije na teritoriji Ukrajine, a za federalističke i sveruske - 85%!

Sovjetska vlast je usvojila galicijsku ideologiju, prekodirajući je u komunističke klišee - kažu da su carevi uvek tlačili, ali će pod komunizmom biti drugačije. I počela je žestoka ukrajinizacija. Objavljuju se dokumenti o ukrajinizaciji: kako se opirao maloruski narod, kako niko nije hteo da ide u škole u kojima je nastava bila na ukrajinskom jeziku, na kojem čak nije bilo ni naučne terminologije. Samo desetak svetskih jezika ima celokupnu terminologiju i pojmove za sve grane nauke, i u te jezike spada i ruski, ali ne spadaju ni ukrajinski, ni moldavski, ni rumunski.

Počinje ukrajinizacija, u tome učestvuje i Čubar, predsednik Sovnarkoma (Veće narodnih komesara) koji je potpisao nezaboravnu rezoluciju o borbi protiv sabotaže u oblasti nabavke žitarica, posle koje je počela glad u Ukrajini, slična onoj koja je u to vreme bila u Povoložju i u Kazahstanu. Zato što je boljševička politika svuda bila usmerena na poniženje seljaštva: svaka revolucija ima svoju Vandeju (u Vandeji su za vreme Francuske revolucije od 1793. do 1796. francuski seljaci poveli ustanak protiv republikanske vlasti). Zato što je seljaštvo nosilac nacionalnog konzervativnog verskog načela i njemu su strane marksističke ideje. Da ne pominjemo da je u Ukrajini veoma razvijen privatni vlasnički instinkt, posebno prema zemlji, svi su to primetili. Seljaci su posle ove odluke odbili da seju žito u kolhozima, pa je i zbog toga počela glad.

Dakle, Čubar je bio vatreni ukrajinizator, a nikako borac protiv arhaičnih nacionalističkih ostataka. On je postavio korene ukrajinizacije u školama, borio se protiv maloruske inteligencije koja je bila na sveruskim pozicijama. Zašto se ovi dokumenti štampaju tek sada, zašto tek sada istoričari sa njih podižu veo?

Kod nas je dominirala takva ideja da je, kako se govorilo, sve ovo bilo samo pod carevima, ali komunistička ideologija, to je - dajte svima isto parče hleba i neće biti razlike između Uzbekistanaca i Rusa, biće isti mentalitet, isto sve.

Međutim, život je pokazao da se ništa slično ne dešava.

Ukrajinsko-austrijska partija, čiji je jedan od lidera bio Šepticki, veoma mnogo je radila na širenju te ideologije u Ukrajini.

Ali nacionalno-teritorijalna podela ranije jedinstvene države, zapravo je tragedija. U svetu nema uspešnih federacija koje su nastale podelom ranije jedinstvene države. I obrnuto - postoje uspešne federacije nastale ujedinjavanjem.

Banderovci su se kobajagi borili protiv Sovjeta, protiv komunizma. A njihovi dedovi i pradedovi - ukrajinski dražvnik Cegeljski na primer, za šta se borio? Tada nije bilo nikakvog boljševizma, bila je carska Rusija - protiv koga su se oni borili? To potpuno ruši predstave o svemu. Pri tome je, na žalost, ideja ukrajinskog nacionalizma i njegova antimoskovitska vezija, preovladala. A to i predstavlja krah države, njen neuspeh, kada nema sopstvenog pozitivnog, formulisanog nacionalnog projekta za nešto, a ne protiv nekoga. Postati anti-Rusija, to je sve!

Ukrajinski političar i javna ličnost V. Viničenko govorio je da ih je pravoslavlje namamilo pod carsku vlast. Da, kozaci Bogdana Hmeljnickog su glasali: „Volim da budem pod carem moskovskim, pravoslavnim". Zato što su ih Poljaci mrzeli, smatrali stokom, ugnjetavali na sve moguće načine.

Da se ??Poljaci u pravoslavnim zemljama nisu ponašali gore od Tevtonaca, mogli su ostati velika sila. Ali ne. I izgubili su sve. Neobuzdana ambicija uvek uništava.

Gruševski je bio rektor Kijevskog univerziteta koji je završio moj otac, koji je bio rodom iz Černigova. Otac mi je pričao da je Gruševski snob, da uopšte nije sakrivao prezir prema proleterskoj kulturi, nikoga se nije bojao. Zbog njegovog nacionalizma su ga i čuvali. On je bio pametan, obrazovan, on je stvorio tu ideologiju u istorijskoj nauci. Kada su mu se na hodniku fakulteta studenti-proleteri obraćali sa „druže profesore", on bi se, ne skrivajući gađenje i grimase, okrenuo prema njima i rekao: „Guska nije drug svinji." Nije se bojao. A sve to se dešavalo 1930-ih godina!

Da kažem nešto i o ambicijama unijatske crkve. Godine 1929, kada se Zapadna Ukrajina vratila (a to je u stvari Galičko-volinska kneževina) u Sovjetski Savez, pomenuti Šepticki je govorio: „Bog će nam se ipak smilovati da propovedamo u Kubanu, Tobolsku i Moskvi." Kakve ambicije!

Staljin je pripojio Galiciju, o kojoj je carski ministar Durnovo 1914. godine u belešci upozorio da rezultat neće biti nikakav dobitak, čak ni pobeda u Prvom svetskom ratu. Rat dolazi, neizbežan je. Nemoguće ga je izbeći. Ali, nažalost, moramo biti spremni da će privreda Rusije i Nemačke biti iscrpljena i da će tamo izbiti revolucija. Tako se i desilo. Bavarska republika bila je sovjetska. Jedina nagrada u ratu, pisao je Durnovo, mogla bi biti Galicija, zato što dolazi neminovni raspad Austrougarske.

Ali samo lud čovek može želeti da pripoji Galiciju. Onaj ko pripoji Galiciju, izgubiće carstvo. Zato što 400 godina unijatska Galicija nije delila svoju sudbinu sa pravoslavnom Ukrajinom. To je drugačiji mentalitet, sve je drugačije. Ali Staljin je 1939. godine odlučio da pripoji Galiciju SSSR-u, a trebalo je da je ostavi Poljskoj.

Lako je pričati kasnije, posle svađe mahati pesnicama.

Evo šta je još napisao Durnovo: nikakvih dobitaka neće biti, zato što „mi ratujemo na strani našeg glavnog geopolitičkog protivnika - Velike Britanije". Oni će se pobrinuti da tako nešto ne dobijete. Kakav Konstantinopolj?! To se, u stvari, pripisuje Rusiji. Bilo je razgovora i razmišljanja o tome. Ali, kako je pisao Mihajlovski, sin Garina-Mihajlovskog i carevo kumče, koji je u mladosti, s 24 godine postao zamenik načelnika pravnog odeljenja ruskog ministarstva spoljnih poslova s pravom da izveštava ministra, koji je govorio pet jezika i koji je kraj života dočekao u Čehoslovačkoj, kada je potpisan Sajks-Pikoov sporazum (Sporazum Sajks-Piko iz 1916. bio je tajni dogovor između Britanije i Francuske, na koji je pristanak dala i Rusija, o podeli Osmanskog carstva uoči njegovog poraza u Prvom svetskom ratu), onda su se pojavile misli: kako to uraditi...

Nije bilo moguće zauzeti Carigrad a da se ne izazove protest svih sila. Oduvek su gospodari mislili: „Ah, kad bi to bilo moguće..." Kad bi Carigrad bio pod međunarodnom kontrolom, ali sa ruskim topovima na Bosforu! To je ono što bi im odgovaralo. Ali ispostavilo se da je ovo nemoguće.

Vratimo se na SSSR i Ukrajinu.

U Putinovom izveštaju mnogo toga je rečeno, kako su dali Ukrajinu, kako su tamo pripojili celu Novorusiju. Postoji karta „Darovi ruskih careva". Ona je tako slavno nazvana na internetu, ali je veoma rečita.

Čigirinska Republika Bogdana Hmeljnickog bila je neveliki deo sadašnje Poltavske i nekoliko drugih gubernija, Kijev još nije bio u njenom sastavu. Poljaci su odustali od pretenzija na Kijev 32 godine posle Perejaslavskog sporazuma iz 1654. godine (službeni dogovor potpisan između Bogdana Hmeljnickog i moskovskog odnosno ruskog cara Alekseja I. U njemu se jamči nezavisnost ukrajinske države Zaporoške Republike u zajednici s Moskovskim odnosno Ruskim Carstvom) i 1686. godine bio je tzv. sporazum „Večni mir sa Poljskom". Tek tada su Poljaci odustali od pretenzija na Kijev i priznali Moskvi pravo da štiti interese pravoslavnih i njihova prava na teritorijama koje je Poljska osvojila, shvatajući da se ta prava, naravno, ne poštuju. Mržnja Poljaka prema šizmaticima (raskolnicima) bila je mnogo veća čak i od mržnje Vatikana.

Prva poruka episkopa Mateja Krakovskog inspiratoru prvog krstaškog pohoda Bernardu (Bernardinski red, iz Klervoa, 1145. godina) bila je da je krstaški rat usmeren u pogrešnom pravcu, da je neophodan protiv ruskih varvara, koji sprovode drugačiji obred Evharistije, koji su brojni, kao zvezde, i mnogo gori od Grka. To je, generalno, drugi svet, koji treba iskoreniti i uništiti. Sve što je protiv Rusije - uzdignuto je u poljskoj istoriji. Jedina karta Poljske iz 16. veka koju sam, uzgred, svojim očima videla u kraljevskom dvorcu u Varšavi, to je Poljska od mora do mora, i pred tom kartom je nastavnica, sećam se, sedmogodišnjacima nešto govorila.

A Novorusija nema nikakve veze sa Poljskom. Dnjepropetrovsk - to je Jekaterinoslav, Kirovgrad - to je Jelisavetgrad itd., Odesa - nikakve veze nema. A zapdne oblasti - Hmeljnicka, Vinicka - postepeno su potisnule Poljsku i ove zemlje su prilazile Rusiji.

Ivano-Frankovsk, to je Stanislav, nazvan po poljskom kralju. U gradu su živeli samo Poljaci. A na selu su živeli Ukrajinci, Malorusi, generalno unijati. I nije im tamo bio lak život. Otuda i banderovski teror - užasan, zverski, protiv poljskog stanovništva u Volinju. Ne znam kako Poljska to može da oprosti? To nije čovečno, nijedna životinja ne uživa toliko u fizičkoj patnji svog protivnika. Oni su golim rukama kidali ljudska tela, živim trudnicama su sekli stomake i u njih stavljali žive pacove. Sve su to materijali sa procesa. To ne može da se čita. Petogodišnju decu su vezivali u bukete i vešali na drveće, pisali - „venac za buduću slavnu Ukrajinu".

To je ogromna teritorija, strateški važna, sa izlazom na Crno more. Da se Ukrajina nalazi negde u delti Lene, na Severnom morskom putu, Anglosaksonci nikada tako pažljivo ne bi pazili na nju. Ali čim se Rusija približila crnomorskom regionu, odmah je taj region postao kritičan. I antiruska spoljna politika s kraja 18. veka i pre svega iz prve četvrtine 19. veka, bila je usmerena na to da tamo spreči uticaj Rusije.

Tada je, 1833. godine, između Turske i Rusije potpisan sporazum, tzv. Unkjar-Iskelesijski - bio je to redak uspeh balkanske politike. Nikada više u 19. veku to nije uspelo. Dve crnomorske države - Rusija i Turska - bez rata su se tada dogovorile o crnomorskom režimu.

Engleska i Francuska, naravno, to nisu priznale. Iako nijedna funta njihove robe nije prolazila kroz crnomorske moreuze. Samo zato što to nisu prepoznale. Počelo je kretanje ka Krimskom ratu, koji je za Rusiju predstavljao privremeni gubitak crnomorskih pozicija. Tzv. jezuitska formula „neutralizacije Crnog mora", značila je uništavanje flote i obavezu rušenja obalskih tvrđava. Moja pokojna majka napisala je knjigu o borbi Gorčakova za prevazilaženje ove situacije, a mi smo je ponovo objavili za njenu stogodišnjicu. A kada je bila dvestogodišnjica Gorčakova, svi referati, pa i onaj Lavrova, pozivali su se na njenu knjigu.

Dakle, sve ovo traje veoma dugo. Strateški položaj Ukrajine čini je predmetom udvaranja Zapada. Još je Bžežinski, posle raspada SSSR-a, napisao da je bez svega ostalog, ali sa Ukrajinom, Rusija velika država. Bez Ukrajine, a sa svim ostalim, to je već pitanje. I od tada mi imamo to što imamo.

Komunistička nomenklatura brzo presreće galicijsku ideologiju, kako bi ostala na vlasti. Od početka je podiže na visok nivo.

A Kravčuk je bio jedan od prvih koji je govorio - postepeno, ne radikalno (on je, inače, iz Zapadne Ukrajine), i Kučma - taj crveni direktor... Počeli su progoni ruskog jezika. Cela njihova filozofija, ideologija dokazuje da logika: da se prokleti Moskali ne razmnožavaju toliko, da nisu postali tako ogromni, s nuklearnom bombom, tako moćni, od Buga do Tihog okeana, mogli smo postati ono što je postala Rusija - ovde je terapija nemoćna, ovde samo skalpel pomaže.

Približavamo se onome sa čime se sada suočavamo. Ulozi su se stavljali na Ukrajinu od samog početka. Koketiranje na Zapadu više nije bilo stidljivo. Došlo je do državnog udara. U to vreme još sam bila deputat, govorila sam u Savetu Evrope o tome da Ukrajina kategorično nije potpisala Konvenciju o jezicima manjina. Turska i Ukrajina nisu potpisale. Počinje punjenje Ukrajine oružjem. Sve je to tačno, čak i više nego što se o tome otvoreno priča, da ne bismo posebno uplašili stanovništvo.

ukrajinskom nacionalizmu postoji odličan rad istoričara Nikolaja Uljanova - o izvorima ukrajinskog separatizma. On piše kako se menjaju istorijski nazivi, kako se istiskuje ruski duh. On je to pisao pre 50 godina!

„Sve ovo nije razumevanje i odobravanje, već iskorenjivanje narodne duše. Upravo je nacionalna baza nedostajala ukrajinskoj nezavisnosti. Izgledao je kao nepopularan, nenacionalni pokret, patio je od kompleksa inferiornosti. Jer je odsustvo pozitivnog programa i, nasuprot tome, izgradnja države, dokaz neke vrste inferiornosti." Ako Pribaltičke zemlje imaju osnova za inferiornost zato što osim Litvanije, Estonija i Letonija nikada nisu imale državnost, mogla bih da pronađem u njihovoj istoriji neke pozitivne momente na kojima bi mogli da grade svoju budućnost, a ne na kratkoj epizodi saradnje jednog dela elite samo sa nacistima.

I dalje je glavna briga da se dokaže razlika između Ukrajinaca i Rusa. Misao i dalje radi na stvaranju antropoloških, etnografskih i lingvističkih teorija koje bi Rusima i Ukrajincima trebalo da oduzmu srodstvo. Prvo su ih okarakterisali kao dve ruske narodnosti, zatim kao dva različita slovenska naroda. Zatim su nikle teorije prema kojima je slovensko poreklo rezervisano samo za Ukrajince.

Galiciju su pripojili. Koliko je meni poznato, do 1960-ih godina dešavali su se teroristički napadi, neko se krio u šumama. Tokom 30-ih godina tamo su se spremala skladišta, prikupljao se danak od seljaka. Postojala je ogormna slojevita organizacija. Mnogi su tamo bili u logorima.

Ali, posle raskrinkavanja Staljinovog kulta, Hruščov za jubilej Perejalsavskog sporazuma polanja (Ukrajini) Krim, zajedno sa Sevastopoljem, koji uopšte nije ulazio u Krimsku oblast, i 1949. godine je izvučen iz regiona i postao je grad potčinjen RSFSR. Pošto je tamo bila stacionirana strateška flota, njime nije mogao da upravlja Kijev.

A koga su u Ukrajini pustili kao žrtve NKVD-a? One iste nacističke kolaboracioniste, bivše banderovce, njihove porodice itd. Sve je bilo spremno za to da ponovo procveta u punom cvetu. Takva agresivna ideologija odmah preuzima marginalce, jer normalan čovek razvija defanzivnu poziciju, mršti se, kao što je bio slučaj sa Hitlerovom ideologijom. U početku je Nemce to uznemiravalo, vređalo inteligenciju. Neko je emigrirao, neko se mrštio, ali se zatvarao u svoj krug. A zatim je porasla omladina, nove generacije. Da ste videli šta se tamo, u dečjim vrtićima, dešavalo, kakve slike su deci pokazivali! Videla sam, to je jednostavno strašno: divne simpatične ptice - to su Ukrajinci, one lete po nebu, a ispod su mrska čudovišta, ptica pljuje na njega i čudovište pada, pretvara se u prah.

Činilo se da je - dobivši takvu teritoriju, sastavljenu, ako uzmemo narod, od ideološki nespojivih delova, takav tipično postsovjetski industrijski i ateizovani, nažalost, istok, koji pamti zajedničku prošlost, bitke Velikog otadžbinskog rata, i Galiciju - moglo da se živi, ali samo neutralno, zajedno. Bilo je moguće „pomusti dve krave" odjednom. Rusija bi ih pazila, kako bi platila za lojalnost. Zapad bi se udvarao. Bože, prosperitet! Jedina republika Sovjetskog Saveza sa naprednom naukom, industrijom, sa kvalifikovanim stanovništvom, sa poljoprivredom, koja je samoodrživa, izvoznik pšenice. Ne, takva Ukrajina nije bila potrebna ni Galiciji, ni Zapadu. I tako je počelo ono do čega smo došli.

Šta se dogodilo za tih osam godina? Faktički se pripremao rat protiv nas. Ukrajina je punjena oružjem, kod ljudi je gajena mržnja. U septembru 2021. duž cele granice počinju da lete američki obaveštajni avioni E-8 JSTARS.

U Bugarskoj, Rumuniji, u Crnom moru, razmešteni su američki lovci. Obnovljen je napušteni aerodrom na ostrvu Šemja, to su Aleutska ostrva, 300 km od naše Kamčatke. To je kao da je pištolj uperen u glavu Kamčatke. Ta ostrva smo nekada mi otkrili. Prodata su zajedno sa Aljaskom 1867. godine: bojali smo se da će ih dobiti Englezi. Oni su pre toga sleteli u Petropavlovsk. A Amerike se niko tada nije plašio.

U Ukrajini menjaju ministra odbrane. Postavljaju Reznikova koji je služio vojsku samo kao običan redov. Ogromno grupisanje, cvet ukrajinske armije, oko 125.000 vojnika, došli su i postavili se u ešalonsku formaciju na granici sa Donjeckom i Luganskom oblasti, republikama. Naša obaveštajna služba takođe radi. Počinje proces, retrospektivno, posle sedam godina, protiv admirala Berezovskog koji je prešao na našu stranu 2014. godine. Sada komanduje našom pacifičkom flotom. Da bi obeshrabrili generale, sprovodi se čistka u Ministarstvu odbrane Ukrajine.

Poljska armija, u oktorbu raspoređuje četiri divizije na granicu s Belorusijom. Sećate se, bila je tamo neka nepristojna priča sa izbeglicama? To je sve bilo prenaduvano, kao povod za postavljanje ove četiri divizije.

Plan je bio masovni napad na Donjeck i Lugansk. Oni ne bi mogli da izdrže, naravno, više od pet do osam dana, prema njihovoj računici. Ako ne bismo stali u njihovu odbranu, bio bi to slom Rusije, predsednika, došlo bi do socijalne eksplozije. Imamo mnogo nezadovoljnih, i to sa dobrim razlogom.

Da bi nas isprovocirali, počeli su da zavrću ruke Maji Sandu, kako bi ona potpuno zatvorila granice Pridnjestrovlja. Tada smo joj odmah isključili gas. Ona se obratila EU, odbili su je: ni mi nemamo dovoljno. Tada smo joj pokazali cenu lojalnosti. Prema njenim uslovima, dajemo gas sa 25% popusta, ali kroz nedelju dana ona ponovo počinje da se ponaša izrazito antiruski. Tada je zovu iz našeg Gasproma, kažu joj da kasni sa mesečnom uplatom i da će joj gas sutra biti isključen.

Moldavija uopšte ne može da preživi bez naših energenata. I drugima je loše, ali ipak imaju nekakve izvore, a tamo takvih izvora nema. Apsolutno prozapadno orijentisana rumunska građanska Sandu razume da ako je gurnu u sukob sa Rusijom, od Moldavije neće ništa ostati.

I tu se pred Amerikancima postavlja pitanje: koliko daleko ovo može da ide? Oni faktički krše sporazum o neširenju nuklearnog oružja. Donosi se odluka da američke nuklearne glave može da nosi nemački avion. Ranije toga nije bilo. Zašto nuklearno oružje - to nije obična bomba. To je sistem navođenja, upravljanja, to je nosač. U američkim krugovima direktno se razmatra teorija ograničenog nuklearnog rata koju su izvukli i već neko vreme periodično postavljaju ovo pitanje, na 20-30 godina. Oni imaju zalihe, stvoren je arsenal malih nuklearnih bombi koje neće uništiti celu Evropu. Oni u potpunosti dozvoljavaju mogućnost da bace nuklearnu bombu na naše snage u Ukrajini. I misle da mi, izračunavši s kog aerodroma je bombarder stigao, možemo da pogodimo na primer Zapadnu Nemačku. I ne brinu zbog toga.

Takođe, oni su razmišljali i postavljaju pitanje koliko daleko i odlučno može da ide naše rukovodstvo.

Na tu temu su razgovarali Bajden i Putin 31. decembra - to je razgovor o kome su u štampi objavljene neprecizne fraze: navodno strane su zadovoljne, razgovor je bio otvoren. Eksperti s kojima sam se konsultovala smatraju da je Putin jasno stavio do znanja da se Rusija neće zaustaviti i da će biti odlučna.

A da nije to rekao, bilo bi nemoguće za SAD da iznudi remi. Država koja pretenduje na to da bude gospodar sveta, mora samo da pobedi. I to ne sa 5 : 4, već sa 5 : 0 ili 5 :1. A to se nikako ne događa.

Oni su se povukli. Ali naši su shvatili da je sve to samo odloženo. Na Zapadu su već pripremili paket sankcija koji je bio uveden odmah nakon početka naše operacije. On je ceo bio pripremljen već u januaru - naša obaveštajna služba je to znala. Oni su samo time odlučili da odgovore.

Ispada da nije prošao nijedan od tri moguća scenarija koja je Zapad razmatrao. Mi smo to predupredili i odlučili da ne čekamo da nam se odigra jedan od tih scenarija, već da je bolje da to sprečimo i ne budemo u defanzivnoj poziciji.

Dalje se sve dešavalo pred našim očima.

Svi zapadni analitičari govore o tome da je Zapad izgubio Ukrajinu. Ali njihov zadatak je da nam ne daju da trijumfalno pobedimo, da nas iscrpu, da nam maksimalno otežaju život, to će se produžiti godinama kako bi iscpreli našu ekonomiju, da bi nam bilo teško.

Što više Ukrajinaca sada pogine, to je za Amerikance bolje. Zato što će nam biti teže da uspostavimo dijalog sa Ukrajincima, što je ionako nemoguće za života jedne generacije, ali da bar u budućnosti dođe do neke vrste smirivanja, poboljšanja odnosa. Uostalom, i ako niste rusofob, ali su negde u Sumskoj oblasti ili u Černigovskoj, vašeg sina, brata, ujaka pozvali u vojsku i on je poginuo, kakav ćete odnos imati prema tome? To je drama. I to je najteži ispit za nacionalnu samosvest.

To nije proputinovska propaganda, to je istina da su se oni sasvim preračunali. Oni su bili ubeđeni da će 90% građana Rusije da se ponaša isto kao oni koji su otišli. A mi se konsolidujemo uvek kada nam se pred vratima pojavi spoljni neprijatelj.

Ceo svet sada s pažnjom posmatra ovu situaciju. Svet će biti drugačiji. Klima se američka dominacija. Oni su otvoreno rekli: mi smo protiv Rusije i Kine, moramo ih obuzdati, jer su se osmelili da izazovu našu globalnu dominaciju. Tako jednostavno i iskreno: pazite, ja sam glavni, ili ćete biti uništeni.

Teško je govoriti o budućnosti, ali ona više radi za nas. Evropa se pokazala ranjivijom na međunarodnu podelu rada i svetsku robnu razmenu. A u SAD, ekonomija počiva na Vavilonskoj kuli od zelenih novčanica. I od emisije dolara, i od formiranja cena u dolarima na celom svetskom tržištu. Ako se to poremeti, to je pogubno za njih.

Jer je, narvno, dolarska emisija glavno oružje dominacije i vlasti u mirno vreme. A niko ne želi da ratuje.

Evropa ne može da ratuje. Vojni analitičari pišu o tome da čak i ako NATO poželi da nam objavi rat, bez Amerikanaca oni to ne mogu da urade, a njima je potrebno najmanje godinu dana da bi stvorili ozbiljno borbeno spremno oružano udruženje za obračun. A Evropljani i ne žele da ratuju. Njihov ideološki bes potiče od toga što je Rusija opet, kao u vreme Napoleona, jedina koja prihvata izazov i ne boji se, i govori „bolje grob, nego rob".

To je za njih nerazumljivo „varvarsko pleme" koje iz svih užasnih kataklizmi koje bi uništile drugu naciju uvek izlazi kao ptica Feniks, preporođena. Nemam ružičaste naočare, ali nisam ni apokaliptično raspoložena. Budućnost će zavisiti od naše sposobnosti da ovo izdržimo, od naše sposobnosti da shvatimo, mislim na našu elitu, da će svet biti drugačiji, da se neće vratiti na staro. U takvoj situaciji morate biti strpljivi.

Napomena o autoru

Natalija Aleksejevna Naročnicka je javna ličnost, politikolog, doktor istorijskih nauka, predsednica Fonda za istorijsku perspektivu, predsednica Evropskog instituta za demokratiju i saradnju, članica Građanske komore RF.