Feljton

Henri Kisindžer: Treći američki pokušaj stvaranja novog svetskog poretka (1)

Amerika vratila svet u 18. vek

Uzroke hladnog rata Henri Kisindžer je opisao 1957. godine u knjizi „Nuklearno oružje i spoljna politika". Posledice i izazove u posthladnoratovskom prekomponovanju sveta analizirao je 1994. u svom kapitalnom delu „Diplomatija", koje je tadašnji britanski ministar spoljnih poslova Daglas Herd preporučivao kao savremenu verziju Makijavelijevog „Vladaoca". U „Diplomatiji", Kisindžer je definisao odnose među velikim silama i ulogu Amerike u novom, promenjenom svetu. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti poslednji deo „Diplomatije", koji se odnosi upravo na stvaranje novog svetskog poretka, kojim Amerika po treći put pokušava da na globalnom nivou nametne svoju izuzetnost. U nekoliko nastavaka objavićemo delove iz knjige ''Novi svetski poredak'' Henri Kisindžera, bivšeg američkog diplomate, ministra spoljnih poslova i jednog od najuticajnijih ljudi na planeti. On se, javljanjem u Davosu, februara ove godine, izjuasnio protiv izolacije Rusije i tog trenutka je zapoelo urušavanje američke Duboke države i administracije Džozefa Bajdena i njegovih satelita koji su odlučili da svet svedu na ''zlatnu milijardu ljudi''

Henri Kisindzer

Razvoj događaja na kraju dvadesetog veka ukazivao je na trijumf principa Vudroua Vilsona. Simultano su prevladani izazovi komunističke ideologije i sovjetske geopolitičke ekspanzije. Cilj moralne opozicije komunizmu sjedinjen je sa geopolitičkim ciljem opiranja sovjetskog ekspanzionizmu. Zato nije čudno što je predsednik Džordž Buš svoju nadu u novi svetski poredak proklamovao u klasičnim Vilsonovim terminima: „Mi imamo viziju jednog novog partnerstva nacija, koje prevazilazi hladni rat. Partnerstva zasnovana na konsultacijama, saradnji i kolektivnoj akciji, posebno kroz međunarodne i regionalne organizacije. To partnerstvo je ujedinjeno principima i vladavinom prava i podržano je ravnopravnom deobom obaveza i troškova. To parterstvo ima za cilj povećanje demokratije, povećanje prosperiteta, jačanje mira i smenjivanje naoružanja."

Bušov demokratski naslednik, predsednik Bil Klinton, predočio je američke ciljeve u sličnim terminima, dodatno pojašnjavajaći temu „širenja demokratije": „U novoj eri opasnosti i pogodnih prilika, naš preovlađujući cilj mora da bude širenje i jačanje svetske zajednice tržišno zasnovanih demokratija. Za vreme hladnog rata mi smo nastojali da obuzdamo pretnju preživljavanju slobodnih institucija, a sada nastojimo da proširimo krug nacija koje žive sa njima, jer naš je san - dan u kojem će do punog izražaja doći mišljenja i energije svake ličnosti na svetu, svetu cvetajućih demokratija koje sarađuju jedan sa drugom i žive u miru."

Amerika je tako, treći put u dvadesetom veku, proklamovala svoju nameru da izgradi novi svetski poredak, primenjujući sopstvene vrednosti na ceo svet. I, po treći put, izgledalo je da Amerika nema sebi ravnog na međunarodnoj sceni. U 1918. Vilson je blistao na Pariskoj mirovnoj konferenciji, na kojoj su saveznici SAD bili isuviše zavisni od njih da bi insistirali na iznošenju svojih nezadovoljstava. Pred kraj Drugog svetskog rata, izgledalo je da su Frenklin Delano Ruzvelt i Truman u poziciji da preoblikuju ceo globus po zapadnom modelu.

Kraj hladnog rata doneo je još veće iskušenje da se međunarodno okruženje uobliči po američkoj predstavi. Vilson je bio obuzdan izolacionizmom kod kuće, dok je ruman bio suočen sa staljinističkim ekspancionizmom. U poslehradnoratovskom svetu Sjedinjene Države su jedina preostala supersila sposobna da interveniše na svakom delu globusa. Uprkos tome, moć i preostala difuzija uveliko su umanjile značaj vojne sile. Pobeda u hladnom ratu gurnula je Ameriku u svet koji ima mnogo sličnosti sa državnim sistemom Evrope 18. i 19. veka. u praksu koju su američki državnici i mislioci stalno dovodili u pitanje.

Odsustvo preovlađujuće ideološke ili strateške pretnje omogućava nacijama da vode spoljnu politiku u sve većoj meri zasnovanu na neposrednim nacionalnim interesima. U jednom međunarodnom sistemu koji karakteriše postojanje pet ili šest velikih sila i mnoštvo manjih država, poredak koji treba da se uspostavi mirenjem i uravnotežavanjem konkuretnih nacionalnih interesa sličan je onima u prošlim vekovima.

Prošlost još traje

I Buš i Klinton su o novom svetskom poretku govorili kao da je on tu, iza ugla. On je, međutim još u fazi formiranja i njegova konačna forma neće biti vidljiva sve dok dobro ne poodmakne sledeći vek. Delimično produžetak onoga iz prošlosti, delimično bez presedana, novi svetski poredak, poput onih koje naslučuje, pojaviće se kao odgovor na tri pitanja: šta su osnovne jedinici međunarodnog poretka, šta su njihova sredstva međusobnog delovanja i šta su to ciljevi u ime kojih deluju.

Međunarodni sistemi žive u neizvesnosti. Novi svetski poredak pokazuje aspiracije ka permantnosti, a sam taj pojam ima auru večnosti. Uprkos tome, elementi od kojih je sačinjen su fluidni i, zaista, sa svakim vekom smanjivana je trajnost međunarodnih sistema. Poredak koji je proistekao iz Vestfalskog mira trajao je 150 godina; međunarodni sistem stvoren Bečkim kongresom održavao se sto godina; međnarodni poredak okarakterisan hladnim ratom okončan je posle 40 godina. (Versajski ugovor nikad nije funkcionisao kao sistem koga su se pridržavale velike sile i u suštini je bio jedva nešto više od primirja između dva svetska rata.) Nikad kao sada nisu tako brzo, tako duboko i tako globalno promenjene komponente svetskog poretka, njihova sposobnost da reaguju i njihovi ciljevi.

Kad god se promene činioci od kojih je konstituisan svetski poredak, neizbežno sledi period konfuzije. Tridesetogodišnji rat bio je u najvećoj meri tranzicija od feudalnih društava, zavisnovanih na tradiciji i pretenzijama na univerzalnost, ka modernom državnom sistemu, zasnovanom na raison d etat. Ratovi Francuske revolucije označili su prelazak ka nacionalnim državama deviznisan zajedničkim jezikom i kulturom. Ratovi 20. veka su izazvani dezintegracijom Habzburške i Otomanske imperije, izazovom dominaciji Evrope i krajem kolnijalizma. U svakoj ovoj tranziciji, ono što je smatrano postojanim iznenada je postalo zastarelo: multinacionalne države u 19. veku, kolonijalizam u dvadesetom.

Nacije se jedna prema drugoj odnose uz pomoć spoljne politike od Bečkog kongresa - otuda pojam „međunarodni odnosi". U 19. veku, pojava makar jedne nove nacije - kao što je to bila ujedinjena Nemačka - izazivala je dekade pometnji. Od kraja Drugog svetskog rata pojavilo se gotovo stotinu novih nacija, od kojih su mnoge sasvim različite od istorijskih nacionalnih država Evrope. Kolaps komunizma i Sovjetskog Saveza i raspad Jugoslavije izrodili su dodatnih 20 nacija, od kojih su se umnoge usredsredile na obnovu vekovima starih zakrvljenosti.

Evropska nacija 19. veka bila je zasnovana na zajedničkom jeziku i kulturi i, s obziromna tadašnju tehnologiju, obezbeđivala je optimalni okvir bezbednosti, ekonomskog uspona i uticaja na međunarodne događaje. U poslehladnoratovskom svetu, tracionalnim nacionalnim državama Evrope - državama koje su formirale „evropski koncept" do početka Prvog svetskog rata - nedostaju resursi za globalnu ulogu. Zbog toga će njihov budući uticaj biti određen njihovim uspehom da se konsoliduju kao Evropska unija. Ujedinjena, Evropa će nastaviti da bude velika sila; bude li podeljena u nacionalne države ona će nastaviti da klizi prema drugorazrednom statusu.

Nove nacije i imperije

Deo pometnje u vezi sa nastankom novog svetskog poretka rezultat je činjenice da deluje u stvari najmanje tri tipa država koje sebe nazivaju „nacijama", posedujući pri tom samo nekoliko istorijskih atributa nacionalnih država. Na jednoj strani su iverci raspadajućih imperija, kao što su sukcesorske države Jugoslavije ili Sovjetskog Saveza. Opsednute istorijskim nezadovoljstvima i prastarim traganje za identitetom, one prvenstveno nastoja da prevladaju u starim etničkim rivalitetima.

Ciljevi međunarodnog poretka su izvan njihovog polja interesovanja i često izvan domašaja njihove mašte. Poput manjih nacija zaokupljenih Tridesetogodišnjim ratom, one nastoje da sačuvaju svoju nezavisnost i da povećaju svoju moć, ne obazirući se na kosmopolitskije preokupacije jednog međunarodnog političkog poretka.

Još jedan zaseban fenomen su neke od postkolonijalnih nacija. Ua mnoge od njih postoje granice su samo administrativna pogodnost imperijalnih sila. Francuska Afrika, posedujući dugačku obalu, bila je podeljena na 17 administrativnih jedinica, od kojih je svaka potom postala država. Belgijska Afrika - tada nazvana Kongo, potom Zair - imala je samo uzani prolaz do mora i zbog toga je njom upravljano kao jednom celinom, premda obuhvata područje veliko koliko i Zapadna Evropa.

U takvim okolnostima, država je često poistoveivana sa armijom, koja je obično bivala jedina „nacionalna" institucija. Posledica kolapsa takve tvorevine često je građanski rat. Ako bi se na takve nacije primenjivali standardi nacionalnosti iz 19. veka ili Visonovi principi samoopredeljenja, prepravka granica bila bi neizbežna. Za ove države, alternativa za teritorijalnim status quo je u beskonačnom i brutalnom građanskom konfliktu.

Najzad, tu su i države kontinentalnog tipa, koje će verovatno predstavljati osnovne jedinice novog svetskog poretka. Indijska nacija, koja je izrasla iz britanske kolonijalne vladavine, ujedinjuje mnoštvo jezika, religija i nacionalnosti. Pošto je sumnjičavija prema verskim i ideološkim strujanjima u susrednim državama nego što su to bile evropske nacija 19. veka, granična linija između njene spoljne i unutrašnje politike je podjednako različita i znatno tanja.

Slično Indiji, i Kina je konglomerat različitih jezika koji se održava uz pomoć zajedničkog pisma, zajedničke kulture i zajedničke istorije. Ona je ono što je mogla da bude Evropa da nije bilo njenih verskih ratova u 17. veku i što bi mogla da postane, ako Evropska unija ispuni nade svojih zagovornika. Slično tome, dve supersile iz hladnog rata nikad nisu bile nacionalne države u evropskom smislu. Amerika je uspela da formira posebnu kulturu od poliglotskog nacionalnog sastava; Sovjetski Savez je bio imperija koja je sadržavala mnogo nacionalnosti. Njegove države naslednice - posebno Ruska Federacija - na kraju 20. veka - rastrzane su između dezintegracije i reimperijalizacije, uveliko na način kako su to bile Habzburška i Otomanska imperija u 19. veku.

Sve ovo je promenilo suštinu, metode i, iznad svega, domašaj međunarodnih odnosa. Do modernog perioda, različiti kontinenti su svoje aktivnosti obavljali uglavnom izolovani jedni od drugih. Tako je bilo nemoguće porediti, recimo, moć Francuske prema snazi Kine, zato što nije bilo načina za njihovu interakciju. Ali kad je proširen domašaj tehnologije, budućnost drugih kontinenata bila je određena „skladom" evropskih sila. Nijedan prethodni međunarodni poredak nije posedovao glavne centre moći raspoređene po celom globusu, nitu su državnici bili obavezni da vode diplomatiju u okruženju u kojem događaji mogu da se osete trenutno i simultano, kako od lidera, tako i od javnosti.

Čuvanje ili pravljenje mira

Na kakvim principim, dakle, može da se organizuje novi svetski poredak u kontekstu umnožavanja novih država i njihovih kapaciteta za interakciju? S obzirom na kompleksnost novog međunarodnog sistema, mogu li vilsonijanski koncepti poput „širenja demokratije" da posluže kao glavne vodilje američke spoljne politike i kao zamena za hladnoratovsku strategiju obuzdavanja? Jasno, ovi koncepti nisu bili ni potpuni uspeh, ni potpuni neuspeh. Neki od najfinijih postupaka diplomatije 20. veka imali su svoje korene u idealizmu Vudroua Vilsona: Maršalov plan, hrabra posvećenost obuzdavanju komunizma, odbrana slobode Zapadne Evrope, pa čak i zlosrećna Liga nacija i njena kasnija inkarnacija, Ujedinjene nacije.

U isto vreme vilsonijanski idealizam je prizveo obilje problema. Kako je utkano u Četrnaest tačaka, nekritičko prihvatanje etničkog samoopredeljenja propustilo je da uzme u obzir odnose snaga i destabilizujući efekt etničkih grupa koje su odlučno sledile svoja akumulisana rivalstva i prastare mržnje. Neuspeh da se Ligi nacija obezbedi mehanizam vojne prinude naglasio je probleme Vilsonove ideje kolektivne bezbednosti.

Neefikasni pakt Kelog-Brajand iz 1928, kojim su se nacije odrekle rata kao sredstva politike, pokazao je ograničenja, isključivo legalnog obudavanja. Kao što će to demonstrirati Hitler, u svetu diplomatije napunjena puška je često moćnija nego pravni savet. Vilsonov apel Americi da nastavi promociju demokratije doneo je činove velike kreativnosti. Ali je, takođe, vodio i u takve katastrofalne krstačke pohode kao što je to bio Vijetnam.

Kraj hladnog rata stvorio je ono što su neki posmatrači nazvali „unipolarnim" svetom ili svetom „jedne supersile". U stvari, SAD nisu u boljoj poziciji da diktiraju globalni dnevni red unilateralno nego što su to bile na početku hladnog rata. Amerika nije mnogo dominantnija negošto je to bila pre deset godina. Štaviše, moć je, eto ironije, takođe postala difuznija. Shodno tome, sposobnost Amerike da tu moć upotrebi za oblikovanje ostatka sveta se, u stvari, smanjila.

Pobeda u hladnom ratu učinila je mnogo težim primenu vilsonijanskog sna o univerzalnoj kolektivnoj bezbednosti. U odsustvu jedne potencijalno dominantne sile, glavne nacije ne vide pretnje miru na isti način, niti su voljne da preduzimaju iste rizike da bi se savladale one pretnje koje priznaju kao takve. Svetska zajednica jeste voljna da učestvuje u „mirovnim operacijama" - to jest u nadziranju postojećih sporazuma koje ne osporava nijedna od konfliktnih strana - ali je nervozno stidljiva kad je reč o „pravljenju mira", aktivnom suprotstavljanju stvarnim izazovima svetskog poretka. Ovo nije iznenađenje, pošto čak ni Sjedinjene Države nisu razvije jasan koncept o tome čemu će se unilateralno suprotstavljati u poslehladnoratovskoj eri.

Interesi važniji od morala

Kao prilaz spoljnoj politici, vilsonijanizam podrazumeva da Amerika poseduje izuzetan karakter, izražen u neosporavanoj časnosti i neosporavanoj moći. Sjedinjene Države su se bile u tolikoj meri pouzdale u svoju snagu i časnost svojih ciljeva da su mogle da zamisle borbu za svoje vrednosti na globalnoj bazi. Američka izuzetno zato mora da bude polazište za vilsonijansku spoljnu politiku.

Dolaskom 21. veka, delovanje širokih globanih snage će, tokom vremena, Ameriku učiniti manje izuzetnom. Američka vojna moć će, doduše, ostati nenadmašna u doglednoj budućnosti, ali američka želja da projektuje tu snagu u mnoštvo malih konflikata koje će svet verrovatno videti u dolazećim dekatama - Bosna, Somalija, Haiti - jeste ključni konceptualni izazov za američku spoljnu politiku. Amerika će verovatno imati najjaču svetsku ekonomiju i dobrim delom 21. veka. Ali bogatstvo će biti mnogo raširenije, kao što će to biti i tehnologija za stvaranje bogatstva. Sjedinjene Države će biti suočene sa ekonomskom konkurencijom one vrste koju nikada nisu iskusile za vreme hladnog rata.

Amerika će biti najveća i najmoćnija nacija, ali to će biti donekle zamagljeno, biće primus inter pares, ali, uprkos tome, nacija kao druge. Američka izuzetnost, koja je nezamenjiva baza za vilsonijansku spoljnu politiku, shodno tome će verovatno biti manje bitna u dolazećem veku.

Amerikanci ne bi to trebalo da vide kao ponižavanje Amerike ili kao simptom opadanja nacionalne moći. Najvećim delom svoje istorije, SAD su u stvari bile nacija kao i druge, ne predominantna supersila. Uspon drugih centara moći - Zapadna Evropa, Japan i Kina - ne bi trebalo da alarmira Amerikance. Na kraju krajeva, deoba svetskih resursa i razvojih drugih društava i ekonomija bili su poseban američki cilj još od Maršalovog plana.

Ali ako premise vilsonijanizma postaju manje bitne i diktati vilsonijanske spoljne politike - kolektivna bezbednost, preobraćanje konkurenata na „američki put", međunarodni sistem koji sporove rešava pravnim sredstvima i bezuslovna podrška etničkom samoopredeljenju - postaju manje praktični, na kojim bi principima Amerika morala da zasnuje svoju spoljnu politiku u 21. veku? Istorija ne obezbeđuje vodiča, čak ni analogije koje bi potpuno zadovoljile. Pa ipak, istorija uči primerima i, dok Amerika ulazi u neispitane vode, bilo bi dobro da razmotri eru pre Vudroa Vislsona i „stoleća Amerike" za putokaze u dekadama koje dolaze.

Rišeljeov koncept raison d' etat - da interesi države opravdavaju sredstva da se oni dostignu - oduvek je bio odbojan za Amerikance. Ovo ne znači da Amerikanci nikada nisu praktikovali raison d' etat - bilo je mnogo takvih primera. Ali Amerikancima nikad nije bilo prijatno da otvoreno priznaju sopstvene sebične intrese. Bilo da su SAD učestvovale u svetskim ratovima ili lokalnim sukobima, američki lideri su uvek tvrdili da se bore u ime principa, a ne u ime interesa.

Za svakog studenta evropske istorije koncept ravnoteže snaga izgleda sasvim očigledan. ali ravnoteža snaga, kao i raison d' etat, jeste razvoj iz poslednjih nekoliko vekova, prvobitno propagiran od strane engleskog kralja viljema Trećeg, koji je nastojao da vlada u kontekstu ekspanzicionističkih nastojanja Francuske. Koncept da će se koalicija slabijih država sastaviti da bi oformila protivtežu jednoj jačoj državi nije po sebi nešto naročito. Ipak, ravnoteža snaga zahteva stalno održavanje.

U 21. veku, američki lideri moraju da artikulišu svojoj javnosti jedan koncept nacionalnog interesa i da objasne kako se tom interesu služi - u Evropi ili Aziji - održavanjem ravnoteže snaga. Americi će biti potrebni partneri da bi sačuvala ravnotežu u nekoliko regiona sveta. Ovi partneri ne mogu uvek da budu odabrani samo na osnovu moralnih pretpostavki. Jedna jasna definicija nacionalnog interesa treba da bude suštinski vodič američkoj spoljnoj politici.

(U sledećem broju: Izazovi nove Rusije)

antrfile

Američki Makijaveli

U tom kontekstu, Kisindžer je analizirao i ratni raspad SFRJ. Kao zagovornik real-politike, apelovao je na zapadne državnike da se ne mešaju u sukobe između Srba i Hrvata, kritikovao je odluku SAD o priznanju nezavisnosti Bosne i Hercegovine, a sporazum u Rambujeu ocenio je kao „čistu provokaciju Srba, jer nijedan Srbin ne bi pristao da ga prihvati".

- Nezadrživo koračamo putem da na Balkanu zamenimo Otomansku ili Austro-ugarsku imperiju. Međutim, za izvesno vreme možemo da očekujemo istu mržnju lokalnog življa kao i ta dva carstva. Trebalo bi da ohladimo pobedničko oduševljenje i razmišljamo o određivanju naših geopolitičkih prioriteta. Pre nego što počnemo da ističemo Kosovo kao primer nove ere humanitarne diplomatije, trebalo bi da detaljno razmotrimo da li je ta strategija primenjiva i negde drugde. Na svetu ima 22 miliona izbeglica i bezbroj etničkih sukova - rekao je Kisindžer 2001. godine.

Kad je počela NATO agresija na SR Jugoslaviju, on je podržao bombardovanje, ali ne i kopnenu intervenciju.

Kisindžer je i nedavno, krajem maja ove godine, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, kritikovao SAD i Zapad, ovog puta zbog odnosa prema ratu u Ukrajini.

- Amerika i njeni zapadni saveznici ne treba da traže poraz Rusije u Ukrajini. Zapadne zemlje treba da se sete važnosti Rusije za Evropu. Zapad treba da primora Ukrajinu da prihvati pregovore, pre nego što se stvore dodatne tenzije ili neki preokreti koje nije lako zaobići. Vođenje rata dalje od te tačke ne bi se odnosilo na slobodu Ukrajine, već na novi rat protiv same Rusije. Ukrajinci su ti koji moraju da donesu teške odluke, oni se bore, umiru i gube svoje domove zbog ruske agresije. Ukrajinski lideri će morati da donesu bolne teritorijalne odluke koje će zahtevati svaki kompromis - rekao je Kisindžer.

Insistiranje na kompromisu predstavlja osnovu Kisindžereve spoljnopolitičke strategije, na kojoj je insistirao kao savetnik američkim predsednicima Ajzenhaueru i Džonsonu, a naročito u vreme kad je bio državni sekretar u administracijama Niksona i Forda. Zastupajući takve stavove uticao je na okončanje rata u Vijetnamu, za šta je dobio Nobelovu nagradu za mir, kao i njegov vijetnamski kolega Le Duk To. Kisindžer je doprineo otvaranju američke politike prema Kini i Sovjetskom Savezu, a učestvovao je u mirovnim pregovorima Izraela i arapskih zemalja. Sporna je njegova uloga u krvavom puču generala Avgusta Pinočea, koji je 1973. s vlasti svrgnuo demokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea. Zbog umešanosti u operaciju „Kondor", protiv Kisindžera je pokrenuto nekoliko sudskim postupaka, ali bez epiloga.

Henri Kisindžer je rođen 1923. godine u Nemačkoj. Usled Hitlerovog progona Jevreja, njegova porodica je 1938. emigrirala u Ameriku. Kisindžer je 1943. dobio američko državljanstvo i odmah je bio mobilisan. Posle Drugog svetskog rata vratio se u Nemačku, kao pripadnik CIA. I danas, u 99. godini, Kisindžer značajno utiče na definisanje prioriteta u američkoj spoljnoj politici.