Podsećanje

Koliko potpisa je Vučićev režim za deset godina stavio u službu priznanja samoproglašenog Kosova?

SPROVOĐENJE SVRŠENIH POSLOVA

Gladan slave, novca i neograničene vlasti, na početku svoje vladarske avanture, Aleksandar Vučić je sebe prepoznao kao Mesiju. Na kraju decenije njegovog ludila koje se kao pandemija širilo i kod jednog dela građana Srbije, uverenih u njegove nadrealne sposobnosti, slika ovog diktatora je potpuno ogoljena: on je od strane NATO pakta i angloameričke obaveštajne zajednice upotrebljen u svrhu imperijalnih interesa Zapada na Balkanu. Njegov posao je završen. Priznao je (na ovaj ili onaj način) samoproglašeno Kosovo, samovoljno, mimo Ustava, Skupštine, referenduma ili bilo čega sličnog. Dakle, nasilno. Takav će mu i kraj biti. Čeka ga odmazda Srbije, a čeka ga i potpun prezir i ignorancija dojučerašnjih političkih sponzora. Čeka ga i odgovor onih kojima je obećavao bespogovornu lojalnost, pre svega Rusije. Kako je ovaj suludi autokrata u sumrak svoje vladavine, priveden Američko-jadranskoj povelji (pod šifrom „inicijativa A-5"), i kako se uzalud nadao da će biti „balkanski car" u slučaju „pretvorbe" Evropske unije u Evropsku konfederaciju, po zamisli nekih poznatih evropskih političara.

Nikola Vlahović

Za deset godina apsolutističke vladavine Aleksandra Vučića, njemu potčinjene vlade i ministri potpisali su sa Evropskom unijom, SAD i nepriznatim Kosovom, više od stotinu različitih dokumenata, čime je danas lako dokazati da je njegov režim odavno „isporučio" ovu srpsku pokrajinu, koja je istorijsko, državno i duhovno središte Srbije.

Kad se u kasnim noćnim satima 18. marta ove godine, u Ohridu, pred evropskim komesarima i predsednikom vlade nepriznatog Kosova „saglasio" sa takozvanom mapom puta, kojom već teče realizacija potpunog „uzajamnog" (i ubrzanog) priznanja „dve države", već je sve odavno bilo potpisano.

Naime, u Ohridu nije imalo ništa novo da se potpisuje! Pre, za vreme i nakon potpisivanja takozvanog Briselskog asporazuma, do današnjih dana, broj veleizdajničkih saglasnosti Vučića i njegovog režima, broj potpisa, prećutnih odobravanja, „overenih akata" i sličnih posrednih i neposrednih priznanja samoproglašenog Kosova, dovoljan je da ovaj lažni državni projekat uskoro ušeta u zgradu Ujedinjenih nacija.

Ali, mnogo oniga što nije poznato u vezi sa Vučićevim „nagodbama" oko Kosova u protekloj deceniji, nalazi se u tajnim vojno-diplomatskim fasciklama NATO pakta i američkih i britanskih vojno obaveštajnih službi. Tamo se nalaze svi detalji o planiranoj okupaciji Kosova i Metohije, „skraćivanju" Srbije, te promociji Albanaca kao „saveznika" (uprkos tome što sve zapadne obaveštajne službe vode albansku mafiju kao najopasniju po bezbednost evroatlanske zajednice).

U jednom malom vojnom „informatoru" iz 1999. godine, namenjenom oficirima vojno-obaveštajnih grupa američke armije (JCO), detaljno je opisana imovina Srba na Kosovu i Metohiji, pa su tako između ostalog nabrojane i neke notorne činjenice, kao na primer da na preko milion hektara (kolika je površina ove srpske pokrajine), postoji imovina u vlasništvu Republike Srbije, građana srpske nacionalnosti, Srpske pravoslavne crkve i preduzeća (preko 900 državnih fabrika) koje je osnovala R. Srbija, te da se ta imovina prostire na čitavih 641.072 hektara. Tačnije, da je samo u imovinskom pogledu, skoro 60 odsto Kosova i Metohije vlasništvo države Srbije i kosovsko-metohijskih Srba.

Ovaj „informator" namenjen američkim vojnim bazama na takozvanom Zapadnom Balkanu, posedovali su svi nadređeni oficiri u vojno-obaveštajnom sektoru iz razloga da zatečenu imovinu stave pod svoju kontrolu nakon proterivanja lokalnog srpskog življa.

Tako su milioni kvadratnih metara službenih, poslovnih i stambenih zgrada, infrastruktura najvećih srpskih preduzeća, te neprocenjivih prirodnih bogatstava, od nalazišta uglja, preko vodotoka i njihovih izvorišta, do podzemnih i geotermalnih izvora, pali u ruke anglo američkih okupatora.

Otimanju ove imovine, pristupila je i vlada albanskih separatista (nepriznatog Kosova). Akt o toj otimačini (uz prećutnu saglasnost Aleksandra Vučića, kome je bila važnija njegova „patriotska" mafija iz Kosovske Mitrovice od ostatka Kosova), potpisao je bivši premijer te paradržavne tvorevine, Isa Mustafa, uz „notu" da se "sva nepokretna imovina registrovana na ime SFRJ, Srbije i Autonomne pokrajine Kosovo, registruje na ime Republike Kosovo kao njenog vlasnika". U tu pljačku ušlo je čak 30 hiljada stanova u vlasništvu Srba sa Kosova i Metohije.

Razlog zbog koga u Vučićevim medijima više niko ne pominje ovu biblijsku pljačku, nego je njegova „priča" svedena na sirotinjsko „namirenje", preko nekakve „Zajednice srpskih opština", a ne na pitanja ukupne imovine, treba tražiti u široj okupaciji koju NATO pakt sa vladom SAD izvodi duže od dvadeset godina.

Da bude jasnije o čemu je reč, treba podsetiti da je i Srbija (bez Kosova i Metohije) takođe obuhvaćena idejom svojevrsne NATO okupacije, kroz razne vidove „zajedničkih akcija" i sličnih metoda „demilitarizacije" i „pacifikacije", koje su sa lakoćom dovele podanički režim Aleksandra Vučića, da preda suverenitet države i navodnu vojnu neutralnost, u ruke onih koji su amputirali ustavni deo teritorije R. Srbije.

Da je to i zaista tako, i da je taj proces „odumiranja države" (u ovom slučaju Srbije), već odmakao, svedoče i neki skorašnji događaji, koji očito nisu važni ni političkom plemenu u Srbiji niti raznim „građanskim aktivistima" niti salonskim patriotama i licemerima svih formata.

Dana 14. marta ove 2023. godine, u Skoplju (S.Makedonija) održan je jedan od najvažnijih sastanaka angloameričkih diplomata sa predstavnicima zemalja ovog dela Balkana, a sa ciljem da u njima učvrste svoje vojno-obaveštajno, političko, ekonomsko i svako drugo prisustvo.

Na sastanku političkih direktora Ministarstava spoljnih poslova i odbrane Američko-jadranske povelje, poznatije po „šifri" A5., usvojen je Akcioni plan predsedavanja Republike Severne Makedonije Američko-jadranskom poveljom za 2023. godinu kojim je predviđeno održavanje trideset tri aktivnosti na radnom i visokom nivou, koje za cilj imaju unapređenje političke i odbrambeno-vojne saradnje država članica Povelje (kako doslovno u tom „akcionom planu" piše).

Nijednom rečju se ovim povodom Aleksandar Vučić nije oglasio preko svojih medija u Srbiji. A, tom sastanku prisustvovali su predstavnici država članica A5 inicijative - Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Severna Makedonija i SAD, pa i Srbija (posebno) i Kosovo (posebno), za sad kao „države saveznice i posmatrači".

Vučićeva delegacija je znatno pre toga imala „brifing" u kancelariji NATO pakta u zgradi Ministarstva odbrane, pa je tokom dve radne sesije učesnici uzela i učešće u diskusiji „o aktuelnim bezbednosnim i političkim izazovima". Prevedeno na jasniji jezik, Američko-jadranska povelja, koja i Vučićevu Srbiju uvodi u NATO pakt, bavi se okupljanjem „saveznika" a protiv Rusije (i u ratu i u miru).

Podsećanja radi, važno je u ovom trenutku reći da prisustvo NATO u regionu uključuje NATO štab u Sarajevu (NHQSa), Vojnu kancelariju za vezu u Beogradu (MLO), Kancelariju za vezu NATO u Skoplju (NLO), NATO tim za savetovanje i vezu u Prištini (NALT) i KFOR, koji je međunarodna misija pod NATO komandom. Svi oni međusobno korodiniraju na svim nivoima i svakodnevno.

Prisustvo na terenu omogućava NATO redovnu direktnu komunikaciju sa svim akterima i poznavanje situacije (ili, kako je službeno, na engleskom koriste kao frazu: situational awareness), ali i mogućnost oblikovanja koherentnijeg pristupa prema regionu.

Od 2014. godine, predstavnici NHQSa, NALT i kancelarija za vezu u Beogradu i Skoplju, zajedno sa predstavnicima Komande združenih snaga, sastaju se dva do tri puta godišnje kao Radna grupa za vezu na Balkanu radi razmene informacija, boljeg poznavanja situacije i traženja potencijalnih načina za poboljšanje uzajamne saradnje. Postoji, međutim, i ocena (obaveštajnih izvora) da stalno smenjivanje vojnog osoblja u Napulju, Sarajevu, Beogradu i Skoplju (usled isteka postavljenja na dužnost) značajno koči ovu grupu u sprovođenju konkretnih planova.

To ilustruje i primer prvog odobrenog programa pod okriljem A5 - Balkanskog regionalnog pristupa vazdušnoj odbrani (BRAAD) - koji osim Hrvatske kao vodeće države obuhvata i Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Severnu Makedoniju. Glavna zamisao bila je da ove četiri države nabave po jedan radar i uspostave komunikacioni sistem za efikasno deljenje podataka. U međuvremenu se to i desilo.

Skoro četiri godine ranije, 2018., Aleksandar Vučić se teškom mukom popeo na improvizovanu osmatračnicu prilikom vojne vežbe pod nazivom „Srbija 2018", što je takođe omogućilo povezivanje programa PzM sa još jednom regionalnom inicijativom - Brigadom za očuvanje mira u Jugoistočnoj Evropi (SEEBRIG) - koja je na vežbu poslala svoje predstavnike u svojstvu „evaluatora". SEEBRIG je inače multinacionalna brigada koju čine predstavnici Albanije, Bugarske, Grčke, Severne Makedonije, Rumunije i Turske i čija misija je da navodno doprinosi prevenciji konflikata i operacijama podrške miru - uključujući operacije pod komandom NATO sa mandatom UN ili OEBS-a.

Vučiću je „pod nos" stavljen i jedan stari dokument (koji očito još nije zastareo!) iz 1954. godine, koji je potpisao general Koča Popović, prilikom stvaranja vojne koalicije (Turska, Grčka, Jugoslavija), što je bilo neformalno deo južnog krila tadašnjeg NATO pakta. Svedoci tvrde da su dvojica vojnih diplomata pomenula Vučiću činjenicu da je Srbije „država sukcesor" (pravni naslednik) Jugoslavije, te da ih mnogo od dokumenata u prošlosti potpisanih „još uvek obavezuju", a u suprotnom, u slučaju kršenja, dovode u neugodnu poziciju da uđu u neprijateljstvo sa „dojulerašnjim saveznicima".

Zbog ovih i ovakvih cirkuskih predstava, crtanja mapi, docrtavanja, te raznih geostrateških i geopolitičkih ambicija i pravljenja „računa bez krčmara", Ruska federacija je pozvala Evropsku uniju da odustane od vojih "neokolonijalnih ambicija" i da se drži ravnopravnog pristupa zasnovanog na poštovanju prema zemljama Zapadnog Balkana.

Zamenik portparola ruskog ministarstva spoljnih poslova Aleksej Zajcev saopštio je ovo direktno nemačkom kancelaru Olafu Šolcu, nakon što je on prilikom sastanka sa premijerom nepriznatog Kosova Aljbinom Kurtijem rekao da „Zapadni Balkan pripada Evropi i da će u budućnosti postati deo Evropske unije".

Zajcev je tom prilikom kazao kako „zvaničnici EU-a takvim neobavezujućim izjavama pokušavaju ohrabriti zemlje Zapadnog Balkana, koje su sve više razočarane zbog odugovlačenja procesa približavanja EU, jer su Nemačka i niz drugih zemalja EU izgleda, zaboravile lekcije istorije, i dalje gledaju na Zapadni Balkan kao na sferu svojih isključivih geopolitičkih interesa i tretiraju ga kao svoje dvorište istovremeno optužujući Rusiju da nastoji da uspostavi svoje zone uticaja u Evropi".

Dugo vremena je i ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov, ozbiljno opominjao na "podlu praksu" korištenja aspiracija zemalja regiona prema članstvu u EU za "očigledne ucene, nelojalnu konkurenciju i istiskivanje investicija" zemalja koje nisu članice EU, a koje stvarno doprinose društveno-ekonomskom rastu i stabilnosti na Zapadnom Balkanu, te da su balkanski narodi prinuđeni podržati antiruske sankcije i suočeni su sa vještačkim izborom EU ili Rusija pri čemu im niko ne garantuje članstvo u EU-u u doglednoj budućnosti.

Poludeli, poraženi i izbezumljeni Aleksandar Vučić, koji broji svoje poslednje mesece (možda i nedelje!) na poziciji „neprikosnovenog". Kraj njegove obaveze da Kosovo učini državom, predstavlja i njegov kraj. Mada su brojni njegovi„krakovi" u vojno-političkim instrumentima „kolektivnog Zapada", niko mu neće više biti saveznik. A, nije ga nikada ni imao. Optužnica već može da bude napisana: njega i njegovih kršenja preostale suverenosti Srbije, ima na svim mestima gde ima NATO pakta, anglo američkih interesa i prilika za veleizdajničke poslove.

Prošle, 2022. godine, prvi je prihvatio i sa obe ruke zagrlio ideju nekakve „Evropske političke zajednice", čiji je ideolog, za potrebe globalne bankarske mafije i vojne industrije, bio (i ostao), predsednik Francuske republike, Emanuel Makron.

Zašto je poludelog Aleksandra Vučića toliko privukla ideja takozvane Evropske političke zajednice? Kako je već poznato, Emanuel Makron je u ranijim ličnim kontaktima sa Vučićem, nekoliko puta jasno stavio do znanja da Srbija i ceo Zapadni Balkan nemaju čemu da se nadaju kad su u pitanju integracije u Evropsku uniju, te da EU više „nema kapaciteta" za proširenje.

U tom smislu, Makron je kao idealno rešenje za Srbiju i „zemlje regiona", ponudio jednu sasvim „američku opciju": da Zapadni Balkan međusobno otvori granice i da se ta „družina" zabavlja u svom dvorištu, dok bi Zapad pomagao vojno, ekonomski i na druge načine, kako bi ta „enklava" mogla da bude funkcionalan „parking" za angloameričke trupe, za pranje novca od droge i šverca oružja, te kao sklonište od velikih (a njima važnih) poreskih prestupnika i baza odbeglih ličnosti iz političkih frakcija Bliskog istoka i Azije).

Ukratko, zamisao SAD jeste da „Otvoreni Balkan" bude kontejner američkog vojno-obaveštajnog, ekonomskog, pa i tehnološkog smeća, a u svrhu „pozicioniranja" evroatlanske sile prema Rusiji.

Kao malog piona, Vučića je u ovim planovima (makar i kratkoročno) predvideo i predsednik Evropskog veća Šarl Mišelkoji je još pre skoro godinu dana (19. maja 2022) predložio stvaranje Evropske geopolitičke zajednice te postupno uključivanje zemalja Zapadnog Balkana „u pojedine sektorske politike" Evropske unije.

Ovo je Vučić „prepevao" za potrebe javnosti u Srbiji kao još jedan dokaz da je njegova politika ispravna, i, naravno, prećutao da se radi o još jednom od nekoliko geopolitičkih projekata Amerike i NATO pakta. Uostalom, to Šarl Mišel nije krio nego je i sam objasnio da se radi o geopolitičkoj zajednici koja se proteže od Rejkjavika do Bakua ili Erevana, od Osla do Ankare. Dakle, najšireg pojasa nove, nadnacionalne imperije, veće od nekadašnjeg Rimskog carstva.

Koliki fanatizam stoji iza ove ideje, govori i rečenice (citat) Šarla Mišela u nadahnutom govoru na plenarnoj sednici Evropskog socijalnog i ekonomskog odbora, jednog od savetodavnih tijela Evropske unije o „novoj imperiji": „Čvrsto sam uveren da od toga geopolitičkog prostora treba napraviti političku realnost. I to moramo učiniti odmah",

Ovu od Amerike ozbiljno podržanu ideju (kao navodnu „branu od Rusije) podržao je i bivši italijanski premijer Enriko Leta, a Aleksandar Vučić, kao „mali od palube", prepoznao je sebe kao „lidera Balkana" u kontekstu ove fantazije.

U jednom razgovoru za belgijski list „Le Soir", Leta je čak predložio i stvaranje Evropske konfederacije koju bi činilo 27 država članica Evropske unije, šest zemalja zapadnog Balkana te Ukrajina, Moldavija i Gruzija, te da se takva konfederacija može stvoriti odmah po završetku rata u Ukrajini!

Izvori ovog magazina, svedočili su da je Aleksandar Vučić dolazio u nekoliko navrata kod svih koji su pomenuli ovu ideju, raspitujući se detaljnije o tome, kako bi kroz program „Otvoreni Balkan", baš on mogao da zasedne „na tron" ovakve jedne „konfederalne jedinice" u okviru zamišljene evropske konfederacije, te da se baš tim povodom sastajao i sa Letom i sa Mišelom i sa Makronom, te još nekoliko njih koji šire tu ideju.

Rat u Ukrajini razotkrio je do detalja svu nemoć Evropske unije, njenu podređenost SAD i prikazao kriminalne apetite brojnih političkih „svetaca" ove skoro demontirane zajednice.

Mada je (prema tvrdnjama relevantnih izvora), Makron zaista obećao podršku Vučiću u slučaju da „federalizuje" Srbiju kako bi je navodno lakše uključio u „evropsku konfederaciju", kroz balkanske integracije, do realizacije te bajke ne može doći. Cena koju će platiti zbog načina na koji je „isporučio" Kosovo američko-albanskoj koaliciji, biće prevelika. Nakon događaja u Ohridu, 18. marta 2023., svi njegovi planovi o tome da postane „car Balkana", pali su u vodu.

Umesto toga, čeka ga suočenje sa ružnom prošlošću. I suočenje sa svedocima saradnicima, svedocima pokajnicima, razočaranim, opljačkanim, „izrađenim" i uglavnom besnim poveriocima. A, mnogo ih je. I mnogi od njih optužiće Vučića da ih je direktno ili indirektno uveo u kriminal.

Možda neko od njih razjasni slučaj Božidara Stolića, inspektora Službe za borbu protiv organizovanog kriminala, koji je bio osumnjičen da je odavao informacije klanu Veljka Belivuka i šefu Kavačkog klana Radoju Zviceru, pa je sudija za prethodni postupak Posebnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala ukinuo pritvor po sili zakona. Naime, Tužilaštvo za organizovani kriminal nije optužilo Stolića. Ovaj inspektor je, inače, bio direktan učesnik istrage protiv pripadnika klana Belivuk-Miljkovć. A, taj klan je kako su neki strani i domaći mediji pisali, sve radio uz pomoć nekoliko ljudi iz SBPOK.a?

Možda će se, na nekom pravičnom suđenju, u svojstvu svedoka pojaviti i „Nebojša iz Beograda" (Stefanović), da konačno progovori neku rečenicu o mutnim poslovima svoga nerkadašnjeg prijatelja? Možda će javnost u Srbiji konačno saznati nešto više o Vučićevoj tvrdnji da je neko ili više njih prisluškivao čak 1882 njegovih razgovora i razgovora njegove familije, pa ko su „26 lica" o kojima je Vučić pričao, te kako su ti razgovori pretvoreni u štampane transkripte

Da Srbija konačno sazna kako se ovaj diktator drsko manipulišući državnim institucijama i službama, zapleo u kolo sopstvenih laži, optužujući koga god je stigao, dovodeći pri tom u opasnost i svakog građanina Srbije, širenjem paranoje i njegovim ludačkim predstavama preko svih mogućih sredstava javne komunikacije.

U Vučićevoj Srbiji, bezbednosni sektor funkcioniše na principima poslovne korporacije u kojoj su pravila jasna: vlast služi da se ostvare lični interesi i interesi povlaštenih grupa. Sve ostalo ja stvar tehnologije vladanja. Možda ga neki pošteni sudija dok sluša optužnicu, podseti na reči njegovog „epigona", pomenutog „Nebojše iz Beograda", kad mu je sa pozicije ministra policije, a u sred provale velike narko-afere, rekao one dve mafijaške rečenice: "Ništa lično. To je samo posao."

Konačno, Vučiću treba suditi i iz pedagoških razloga, da jednom zauvek nauči da organizovani kriminal podrazumeva saradnju klasičnih kriminalnih grupa sa državom. Da nauči (nikad nije kasno), da je ta „saradnja" smrtonosna po svaki režim, pa i njegov.