Govoreći otvoreno

Vučić je prodao Srbe sa Kosmeta, prodaje i one u Republici Srpskoj

Rasprodaja srpstva

Posle izdaje, prodaje i predaje Kosova i Metohije, Aleksandar Vučić namerava da uništi Republiku Srpsku. U skladu sa briselskim uslovom da samo unitarna Bosna i Hercegovina mogu da se priključe Evropskoj uniji, Vučić će pokušati da Republiku Srpsku svede na nivo tzv. Zajednice srpskih opština, koja će biti pod punom upravom centralnih vlasti iz Sarajeva. Istovremeno, po nalogu istih gospodara sa Zapada, vođa Srpske napredne stranke sabotiraće srpske nacionalne interese u Crnoj Gori i dokrajčiće ostatke srpstva u Hrvatskoj i Makedoniji. Pod Vučićevim pritiskom Srpska pravoslavna crkva je već priznala autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve, a uskoro će se taj proces proširiti na crnogorske, bosanske i hrvatske delove SPC.

Predrag Popović

Otkad je stupio na političku scenu, Aleksandar Vučić trguje srpskim nacionalnim interesima. U početku, kao tvrdi radikalski ratni huškač, zalagao se za stvaranje Velike Srbije. Gde je branio Srbe, tamo njih više nema. Sad, pri kraju političke karijere, kao evroatlantski fanatik, proterao je iz Srbije skoro milion Srba i ostalih normalnih građana, koji su pobegli pred tiranijom naprednjačkog kartela. Za deset godina vladavine, Vučić je rasprodao celu državu. Deo teritorije Srbije prodao je i predao albanskoj republici Kosovo, a stranim političkim i poslovnim partnerima dao je srpske rudnike, šume, reke, građevinsko i poljoprivredno zemljište, dao je sve što su tražili.

Vučić je utvrdio državnost albanskog Kosova, čijoj nezavisnosti je doprineo više nego Adem Jašari, Agim Čeku, Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, Aljbin Kurti ili Fahri Musliu. Suprotno Ustavu Republike Srbije, Vučić je pristao na tzv. nemačko-francuski predlog „normalizacije odnosa" između susednih država Srbije i Kosova. Bez obzira koliko Vučić odbijao da prizna da je priznao nezavisnost albanske države Kosovo, demantuje ga svaki član tog dokumenta.

Srbija se, voljom šefa naprednjačkog kartela, obavezala da poštuje „suverenitet i teritorijalni integritet" albanskog Kosova, pa i da ne sprečava njegovo učlanjenje u međunarodne institucije. Vučić, u saradnji s prevarantima iz svoje koalicije i lažne opozicije, manipuliše pričom o dve „crvene linije". Tobože, Srbija ne pristaje na zvanično priznanje Kosova i njegovo članstvo u Organizaciji ujedinjenih nacija. Prvo, od Srbije niko i ne traži da prizna nezavisnu državu Kosova.

Drugo, Srbija nikako ne može da odlučuje o tome da li će se Kosovo učlaniti u UN, to zavisi od članova Saveta bezbednosti, prvenstveno od Rusije i Kine. Kosovu je članstvo u UN-u važno zato što olakšava i ubrzava ujedinjenje sa Albanijom. Sa statusom punopravnih članica UN-a, Albanija i Kosovo bi mogli samo jednim dopisom da obaveste tu organizaciju o odluci da se ujedine. Savet bezbednosti UN-a morao bi to samo da konstatuje, jer nema ovlašćenja da o tome raspravlja i donosi odluke.

Od kosovskog ulaska u UN, za Srbiju veći problem predstavlja mogućnost njegovog učlanjenja u Interpol i UNESCO. Kad se učlani u Interpol, Kosovo će moći da raspiše poternice za Srbima koje tereti za ratne i ostale zločine. Prema najavama albanskih političara već je spremna lista od preko 5.800 imena Srba koji će biti procesuirani pred sudom u Prištini. Kosovo će, preko Interpola, pokrenuti lov na srpske glave, a u njemu će morati da učestvuju i vlasti iz Srbije.

Srpski nacionalni interesi će biti još ugroženiji kad se Kosovo učlani u UNESCO. Albanski političari i istoričari, zajedničkim snagama i iz Prištine i iz Tirane, odavno su pokrenuli kampanju u kojoj hrišćanske verske objekte predstavljaju kao deo svog kulturnog nasleđa i optužuju Srpsku pravoslavnu crkvu da, falsifikovanjem istorije, prisvaja hramove i crkve koje su na Kosovu podigli Arbri, odnosno ilirsko-albanski starosedeoci.

Sve albanske partije i naučnici, koji su uključeni u ovu kampanju, tvrde da postoje istorijski dokazi iz Srednjeg veka o tome da su Nemanjići hramove podizali na teritoriji Raške, a ne na Kosovu. Stefan Nemanja i Stefan Prvovenčani su Studenicu, Sopoćane, Mileševu i Žiču izgradili daleko od granice sa Vizantijom, koja se prostirala od Prizrena, preko Lipljana do Niša.

- Posle srpske okupacije teritorije današnjeg Kosova, u doba Nemanje (1180. godine) vrlo brzo su ta područja naseljena Srbima. Posle invazije srpskih vladara, Nemanjići i Srpska pravoslavna crkva su uzurpirali mnoge katoličke crkve. Istovremeno je adaptiran i obnovljen veći broj verskih objekata, kao što su crkva Svete Petke, crkva Svetog Spasa, crkva Svetog Nikole, manastir Svetih arhangela Mihaila i Gavila, kao i crkve u Korišu, Velikoj Hoči, Mušutištu i druge. Glavni spomenici hrišćanske kulture na Kosovu, za koje se danas smatra da pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao što su manastiri Dečani, Gračanica, Pećka Patrijaršija, crkva Bogorodice Ljeviške i crkva Svetog Stefana u Mitrovici, drevni su kako za autohtone Arbre, tako i za Srbe koji su okupirali Kosovo, jer do danas nijedan ozbiljan naučnik ne poriče činjenicu da su navedene crkve i manastiri izgrađeni ili obnovljeni na temeljima drevnih spomenika iz rimskog i vizantijskog perioda. Srednjovekovne pravoslavne crkve, koje se danas nalaze na Kosovu, nisu dokaz srpske kulture jer su izgrađene pre njihovog dolaska na ove prostore, a crkvu iz Dečana projektovao je i nadgledao sprovođenje projekta albanski katolički sveštenik fra Vita Kući iz Kotora. Crkva manastira Dečani najveće je delo koje čuva elemente dalmatinsko-arberijske građevine. U luku južnog portala priprate nalazi se i urezani natpis arberijskog arhitekte Kućija. Prema istorijskim izvorima i arheološkim nalazima tokom 1957, 1963. i 1964. utvrđeno je da je manastir Gračanica izgrađen na temeljima bazilike iz šestog veka, koja je bila središte episkopije Ulpiana Dardana. Jahja Dranćoli je u knjizi "Spomenici katoličkog kulta" napisao da je srpski kralj Milutin na temeljima srednjeg broda bazilike podigao manastir Gračanicu oko 1316. godine. Manastir Svetih Mihaila i Gavrila sagrađen je na drevnoj dardanskoj crkvi iz perioda kasne antike. Rekonstrukcija je završena oko 1348. godine, a kultni kompleks su koristili stanovnici pravoslavnog obreda kao i Arbri, kao što se navodi u knjizi Fejaza Dranćolija "Izgradnje hrišćanskog ilirsko-albanskog kulta". U ruševinama oko tog manastira otkriveni su zanimljivi fragmenti vizantijske, rimske i gotske umetnosti - navodi se u tekstu istoričara dr Bedri Muhadrija sa instituta "Ali Hadri".

Rimokatolički kosovski biskup Dod Đerđi i penzionisani nadbiskup iz Bara Zef Gaši, sa svojim sveštenstvom i grupom vernika, 1. avgusta 2019. godine služili su misu na ostacima pravoslavne saborne crkve Svetog Nikole kod tvrđave u Novom Brdu na Kosmetu. Tadašnji srpski ministar kulture Vladan Vukosavljević uputio je protestno pismo Papskom nuncijatu u Beogradu, na šta je reagovao zamenik kosovskog premijera Enver Hodžaj.

- Opsesija Srbije falsifikovanjem istorije je uzrok više ratova i sukoba na Balkanu, a versko i kulturno nasleđe Kosova pripada građanima Kosova. Smešan je pokušaj srpske vlasti i Srpske pravoslavne crkve da prisvoje crkvu Svetog Nikole. Crkve, džamije i drugi objketi kulturnog, istorijskog i verskog nasleđa Kosova pripadaju Kosovu. Politizacija kulture, nauke i istorije danas je smešna i apsurdna igra koju Srbija igra. Kosovo je gotova činjenica - rekao je Hodžaj.

Reakcije srpskog Ministarstva kulture i Eparhije raško-prizrenske nisu dale nikakve rezultate. Albanske vlasti su pokrenule projekat obnove "katedrale" Svetog Nikole u Artani, kako se sada naziva Novo Brdo.

U članu 7 tzv. nemačko-francuskog predloga "sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa" između Srbije i Kosova navodi se da će se "formalizovati status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i pružiti snažan nivo zaštite srpskim mestima verskog i kulturnog nasleđa, u skladu sa postojećim evropskim modelima". Primer pravoslavne saborne crkve u Novom Brdu, koja je preimenovana u katoličku katedralu u Artani, pokazuje kakav nivo zaštite će imati verski objekti Srpske pravoslavne crkve.

Sa svojim tumačenjem istorije, u kome će se pozivati na stavove Jahje i Fejaza Dranćolija, Bedrija Muhadrija, Muhameta Malje, pa i Pere Slijepčevića, kosovska vlast će, posle učlanjenja u UNESCO, nesmetano prijaviti sve srednjovekovne crkve i manastire kao svoje vlasništvo, a ne nasleđe Srpske pravoslavne crkve. Pristankom na tzv. nemačko-francuski predlog, Aleksandar Vučić je omogućio albansko prekrajanje istorije i prisvajanje Pećke Patrijaršije, Gračanice, Dečana i ostalih zadužbina Nemanjića i njihovih naslednika. Toga su svesni svi u vrhu Srpske pravoslavne crkve, ali niko ne reagije, niko osim protojereja Jovana Plamenca, koji poziva SPC da se "odveže od duhovnog mrtvaca Aleksandra Vučića".

- Narod na Kosovu i Metohiji faktički je predat na milost i nemilost Albancima, takođe i preko 1.500 manastira i crkava. Sve to biće kosovsko (albansko) kulturno nasleđe. Hrista ponovo razapinju, ovog puta na KiM. Uzalud ćemo oponašati Pilata, tvrdeći da u ovom stradanju Pravednikovom nismo krivi. Pred episkopatom SPC su dva puta, dve mogućnosti. Jedan put je vanredni, hitni Sabor arhijereja koji će Vučića izopštiti iz Crkve, odlučiti ga od Svetog pričešća. Nije važno da li će to njega dotaći ili će se on izrugivati toj odluci Sabora. Važno je da se vrh SPC odveže od ovog duhovnog mrtvaca. Drugi put je da episkopat SPC pristane na priču da Vučić nije hteo da potpiše "evropski predlog normalizacije odnosa između Srbije i Kosova", koji Kosovo tretira kao nezavisnu državu. Ćutanje episkopata SPC u narodu raspaljuje sumnje i priče da je patrijarh Porfirije ucenjen, da može biti kompromitovan ako se usprotivi Vučiću, da ga je Vučić doveo na tron srpskih patrijaraha i da sada mora da svira kako gazda kaže. Ovo ćutanje izaziva sumnju da je Vučić, da je bio na sednici Sabora SPC, iz svoje tašne izvadio kompromitujući materijal koji mu je pripremila BIA.

Onda je rekao episkopima ponaosob: ovo si radio, ovde si snimljen... Koliko god to bilo nesuvislo, ono vodi nejedinstvu Crkve, nejedinstvu između klira i vernog naroda. Kako se predaja Kosova i Metohije Albancima primicala cilju, tako je muk u vrhu SPC postajao silniji. Par beseda i saopštenja ukazivali su na poverenje u Vučića, na verovanje da on neće izdati. Ostalo je nejasno na čemu se to poverenje temelji. Toliko su se puta njegove tvrdnje, pa bezmalo i zaklinjanja, pokazali neistinitim: da neće biti Evroprajd šetnje u Beogradu, da neće ići na samit u Tiranu, da će se povući sa položaja predsednika SNS, sve do tvrdnje da je on sagradio hram Svetog Save na Vračaru. Tolike afere su obeležile njegovu despotsku vladavinu: Krušik, Jovanjica, Cvijan, Oliver Ivanović, prodaja oružja koje je završilo u Ukrajini, Belivukov klan, Savamala... Može li on u tom bezakonju biti nevin kada su u njegovoj mreži Vlada, Skupština, pravosuđe, mediji, čak i Crkva? Episkopat SPC ne čini uslugu Vučiću podržavajući ga. Naprotiv. Uslugu bi mogao da mu učini da ga prizove na pokajanje, na delatno preumljenje, na popravku svog života, i da mu objasni da se čovekov život ne završava u ovom svetu, materijalnom, dimenzionom i vremenskom. Ako prihvati, jedna duša biće spasena za večni život. Ako neće, na episkopatu tu nema krivice - tvrdi protojerej Jovan Plamenac, koji upozorava da će "oni koji su 1999. bombardovali Srbiju dovesti do konačne nezavisnosti Kosova i sačuvati Vučića za poslove u Srbiji i Republici Srpskoj".

Kao što je uništio Srbiju, Vučić uništava srpske nacionalne interese u svim državama regiona. Kad je promovisao ideju o formiranju "srpskog sveta", Aleksandar Vulin je tvrdio da "Srbi, gde god da žive, moraju da budu jedinstven politički narod, koji odluke o nacionalnim pitanjima doosi zajedno u Beogradu" i da je "Aleksandar Vučić predsednik svih Srba, ma gde oni bili". Vučić je uspeo da taj status dostigne samo u Srbiji, uključujući i sever Kosova i Metohije, kojim je suvereno vladao uz pomoć svoje filijale Srpske liste, odnosno kriminalnog klana Zvonka Veselinovića. Srbima, koje je držao kao taoce, obećavao je formiranje tzv. Zajednice srpskih opština.

U zamenu za tu vrstu nevladine organizacije, bez iole značajnijih ovlašćenja, Albancima je omogućio zaokruženje državnosti. Taj prljavi posao privodi kraju, a već je počeo da sprovodi vašingtonski i briselski plan o kreiranju unitarne Bosne i Hercegovine, u kojoj bi Republika Srpska bila razvlaštena i svedena na zajednicu srpskih opština.

Dolaskom na vlast, Vučić je u nasleđe dobio i Milorada Dodika. Sa istom strašću s kojom je podržavao Slobodana Miloševića, Zorana Đinđića, Vojislava Koštunicu i Borisa Tadića, Dodik se stavio u službu Vučiću. U svakoj predizbornoj kampanji učestvovali su i kriminalci iz Republike Srpske kao uterivači kapilarnog terora, naročito među glasačima u Podrinju, Vojvodini i Beogradu. Desetine hiljada ljudi iz RS prijavljivali su prebivalište u Srbiji, kako bi mogli da glasaju za Vučića i SNS. To je javno radio i Dodik.

Međutim, tikva je pukla prošle godine, kad je Vučić naprednjačku političko-kriminalnu mašineriju stavio u službu Dodikovih protivnika. Naprednjaci su krenuli preko Drine, da glasaju protiv Dodika. Nisu se dobro proveli. Mnogi su uhapšeni, a još više ih je pretučeno i bez pompe proterano iz RS. Osim kadrova, Vučić je prekodrinskoj opoziciji pomagao i finansijski, ali opet uzalud. Dodik je dobio novčanu buster dozu iz Moskve, pa je uspeo da ostvari još bolje rezultate nego na prethodnim izborima, kad je bio u ljubavi s Vučićem.

Perverzni peting je prošao, došlo je vreme za hardkor akciju. U pripremama za konačni obračun Vučić otvoreno podržava Draška Stanivukovića, koga je ustupio na obuku Igoru Miroviću i Milošu Vučeviću. Mladi gradonačelnik Banjaluke, koji je projektovan za naslednika Dodika, više vremena provodi u Novom Sadu, nego u zavičaju, gde pravi planove za uspon na vlast u RS. U kreiranju tih planova učestvuju Vučić i Kristijan Šmit, visoki predstavnik međunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu. Šmit je tu funkciju dobio mimo Saveta bezbednosti, koji je jedini nadležan za to imenovanje, pa ga ne priznaju Republika Srpska, Rusija i Kina. Ipak, priznaje ga Vučić.

To i ne čudi, pošto je Šmita, neposredno pred odlazak u političku penziju, nametnula nemačka kancelarka Angela Merkel. Osim toga, Šmit je blizak saradnik Gerharda Šredera, Vučićevog specijalnog savetnika, još iz vremena kad je Šmit bio direktor Hipo Alpe Adria banke, preko koje su srpski i hrvatski političari, tajkuni i kriminalci prali novac stečen tokom radova devedesetih godina. S tim kriminalnim pedigreom Šmit je izabran za ulogu grobara Republike Srpske, a posao glavnog izvođača radova dobio je Vučić. Njihov zadatak je da obezbede smenu Milorada Dodika s vlasti, pošto je on percepiran kao glavna prepreka projektu unitarne Bosne i Hercegovine.

Pozivajući se na potrebu da BiH postane jedinstvena građanska država, bez nacionalnih podela u okvirima dva entiteta, zapadni centri moći već su oduzeli Republici Srpskoj nekoliko državnih prerogativa, a taj proces će se nastaviti sve dok taj entitet ne bude sveden na nivo ovlašćenja kakva su predvićena za Zajednicu srpskih opština na Kosovu. Samo takva, unitarna i rasterećenja Republike Srpske, Bosna i Hercegovina može da nastavi i ubrza evroatlantske integracije, odnosno put ka Evropskoj uniji i NATO savezu. Zapad i domaći opozicionari nemaju snage da obore Dodika, pa im je za to potrebna pomoć Vučića, samozvanog "predsednika svih Srba".

Sličan zadatak Vučić izvršava i u Crnoj Gori. Kao i sa Dodikom, Vučić je tako i sa Milom Đukanovićem prolazio kroz razne turbulentne odnose, od otvorenog sukobljavanja i neprijateljstva do prikrivene, ali vrlo unosne političke i poslovne saradnje. Uostalom, Đukanović je značajno doprineo Vučićevom usponu na vlast i to ne samo finansijski. Vučić mu je usluge vraćao svaki put kad je zatrebalo, bilo kroz poslovne kombinacije u projektu "Beograd na vodi", bilo podrškom u vreme nepostojećeg državnog udara u oktobru 2016. godine. Vučić je pokušao da Đukanoviću pomogne i na predsedničkim izborima koji su održani sredinom marta ove godine.

Vučiću, Đukanoviću i svakoj babi iz Kruškovog dola ili Vidrovana bilo je jasno da Đukanović može da dobije još jedan predsednički mandat samo ako mu protivkandidat u drugom izbornom krugu bude Andrija Mandić. Vučić je politički, logistički i finansijski odradio sve što je mogao kako bi se to ostvarilo. Mandiću je na uslugu dao kadrove iz SNS-a, BIA i tajkunskog lobija, koji je bio prinuđen da obezbedi fond od desetak miliona evra za kampanju. Usput, Vučić je sproveo sabotažu kandidature Milojka Spajića, lidera pokreta "Evropa sad" i bivšeg ministra finansija i socijalnog staranja u vladi Zdravka Krivokapića.

Vučić je uvukao Spajića u svoje kolo, obećavao mu podršku, kule i gradove. Pred izbore, kad je najavio kandidaturu za predsednika Crne Gore, Vučić ga je kompromitovao plasirajući u javnost dokaze da je Spajić imao i srpsko državljanstvo, iako je on to negirao. Uhvaćen u laži, Spajić je morao da se povuče i svoje mesto ustupi Jakovu Milatoviću. Iako su prve procene raspoloženja glasača pokazivale da Milatović ne može da ugrozi ulazak Mandića u drugi krug, Vučić je bio oprezan.

Za svaki slučaj, stimulisao je kandidaturu Alekse Bečića, lidera Demokratske Crne Gore. To je bio pametan potez, pošto se Bečić obraćao istom biračkom korpusu kao i Milatović, pa je uspeo da mu skine 10 odsto glasova. Ipak, ni to nije bilo dovoljno. Sa 29 odsto osvojenih glasova, Jakov Milatović se plasirao u drugi krug predsedničkih izbora, uverljivo ispred Andrije Mandića.

Iako su i Mandić i Vučić šokirani fijaskom koji ih je zadesio, Mandić je odmah pozvao svoje glasače da u drugom krugu glasaju za Milatovića. To bi trebalo da bude dovoljno za pobedu Milatovića i poraz Đukanovića, koji u drugom krugu može da računa na samo još 7-8 odsto glasova nacionalnih manjina i birača iz dijaspore, koji su, kako se procenjuje, apstinirali u prvom krugu.

Po svemu sudeći, za nekoliko dana će doći do pada Đukanovića s vlasti, na kojoj se nalazio 29 godina. S njim, u političku prošlost će otići i Vučićev pulen Mandić. To će smanjiti Vučićev ucenjivački kapacitet, koji je doprineo razdoru društva u Crnoj Gori. Vučić nije sposoban da shvati i prihvati činjenicu da su u Crnoj Gori stasali glasači koji ne pamte Jugoslaviju, Miloševića i Šešelja, a dozlogrdio im je Đukanović. Suočeni sa društvenim, političkim, ekonomskim i egzistencijalnim problemima građani Crne Gore, bez obzira na nacionalnu opredeljenost, traže rešenja koja će im omogućiti normalan život, bez uticaja simbola mračne prošlosti kakav je Vučić.

U sličnoj situaciji su Srbi u Hrvatskoj. Generacija koja je učestvovala u ratu i formiranju Republike Srpske Krajine odavno je naučila da od vlasti u Srbiji ne očekuje nikakvu podršku. Od Miloševića do Vučića niko ništa bitno nije učinio na ostvarenju imovinskih prava više od 250.000 Srba izbeglih s prostora Hrvatske i zaštiti onih koji su ostali u urbanim sredinama. Veći pritisak na Hrvatsku, da omogući nadoknadu materijalne štete izvršila je Evropska unija, nego Srbija. Srbi u Hrvatskoj, poučeni iskustvom iz devedesetih, nisu očekivali nikakvu pomoć od Vučića po njegovom dolasku na vlast. On ih je brzo uverio da su u pravu što mu ne veruju.

Čim je osnovao Srpsku naprednu stranku, Vučić je počeo da falsifikuje samog sebe iz radikalskog vremena. Javno je lagao da nikada nije bio u Glini, gde je pozivao Srbe na oružani otpor Hrvatima, pa i da nikad nije pomenuo granicu Velike Srbije po liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Zaboravio je i da se zaklinjao da će kad-tad osloboditi Knin i ostala mesta u RSK.

- Braćo Srbi i sestre Srpkinje, srpski ustaša Slobodan Milošević je prodao Republiku Srpsku Krajinu, prodao je Drniš, Žitnić, Knin, Gračac, Korenicu, Plitvice, Slunj, Plaški, Vrginmost, Topusko, Kostajnicu, Dvor na Uni, Benkovac, Obrovac... U tim gradovima uvek su živeli Srbi. Sad svi govore da nema više Srpske Krajine. Biće je! Vratićemo Knin! Knin će biti srpski. Nikada nije bio hrvatski i neće biti. Borićemo se zajedno sa Srbima koji su proterani sa svojih ognjišta i, siguran sam, izborićemo se za ono što je želja svih Srba, za ono što je naš san, a to je velika demokratska i jedinstvena srpska država. Živela Velika Srbija - vikao je ogorčeni radikalski srbenda Vučić na mitingu SRS-a u Bijeljini u oktobru 1995. godine.

Kao naprednjak, Vučić je u jesen 2009. obišao nekoliko gradova na prostoru Krajine. Srbima, koji su ostali tamo, obećavao je svaku vrstu pomoći, naročito privrednu i finansijsku. Po dolasku na vlast, milijarde evra je dao tzv. stranim investitorima, ali ni dinar za subvencije Srbima iz Hrvatske, da tamo pokrenu posao i obezbede uslove za privredni razvoj. Umesto toga, Vučić je krajem 2020. godine iz budžeta Srbije dao milion evra Hrvatskoj kao pomoć u sanaciji štete nastale zemljotresom na Kordunu i Baniji. Sa 600.000 evra finansirao je obnovu kuće hrvatskog bana Josipa Jelačića u Petrovaradinu. Funkciju predsednika Vlade Srbije dao je Hrvatici Ani Brnabić. U nekoliko prethodnih Vlada ministarsku funkciju imao je Hrvat Vanja Udovičić, a u aktuelnoj se nalazi Tomislav Žigmanov, lider Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini.

Po istom modelu, kojim je postavio temelje za formiranje Kosovske pravoslavne crkve, Vučić podržava i Hrvatsku pravoslavnu crkvu. Hrvatski poglavnik Ante Pavelić je ukazom od 3. aprila 1942. godine osnovao Hrvatsku pravoslavnu crkvu, i to po naređenju nemačkih vlasti, kako bi se sprečilo nasilno prevođenje Srba u Rimokatoličku crkvu, ali i suzbio uticaj SPC-a.

Posle raspada SFRJ i osamostaljenja Hrvatske obnovljena je Hrvatska pravoslavna crkva, na čijem čelu se poslednjih deset godina nalazi bugarski državljanin tzv. arhiepiskop Aleksandar Ivanov. Kanonski nepriznata HPC ima oko 40.000 varnika. Vučić preko svog biografa Darka Hudelista i dr Milana Vrkljana, lidera Pravedne Hrvatske, kontaktira sa tzv. arhiepiskopom Aleksandrom.

S obzirom da je Vučić preko svog ličnog patrijarha Porfirija već omogućio otcepljenje dela Srpske pravoslavne crkve, priznavanjem autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, neće biti iznenađenje ako u nekom trenutku podrži i Hrvatsku pravoslavnu crkvu.

Vučić je naneo nesagledivu i trajnu štetu državi Srbiji i svim Srbima, gde god živeli. Samo obaranjem s vlasti "predsednika svih Srba", ako već nije kasno, može da se sanira deo te štete i stvore uslovi za bolju budućnost svih građana Srbije i svih pripadnika srpskog naroda.