Preko pune linije

Zašto Vučić nudi „kolektivnu ostavku", a njegova Vlada novi Zakon o državljanstvu

STRANCI I OPANCI

Očajnički potez Aleksandra Vučića da organizuje „kolektivnu ostavku" njegovog režima i raspiše nekakve (bilo kakve) izbore, poslednje je što još može da učini kako bi dobio barem malo vremena da vidi šta i kako dalje. A, nema dalje. Mora da se preda volji naroda, a ne cirkusu i statistima koje ovih dana masovno angažuje da mu kliču, kao nekad njegovom neposrednom šefu, Slobodanu Miloševiću, kad su horski skandirali „Slobo mi te volimo", a on „solistički" odgovorio: „Volim i ja vas". Kad ga je Željko Mitrović „čuvao" sa Kalašnjikovim u rukama, kad je svaki direktor javnog preduzeća imao to isto oružje u ormanu. Pa, ni to nije pomoglo. Pao je. I pada sve što je sklono padu. Neko je loše zamislio da podmetne novi Zakon o državljanstvu i omogući da svaki građanin Azije i Afrike bude Srbin u roku od godinu dana besplatnog boravka u ovoj evropskoj zemlji. Taj sigurno nije planirao da strancu ponudi tradicionalni srpski opanak, da ga uputi da kultiviše srpske oranice, sadi pšenicu i žanje plodove svoga rada, da zagrli Šumadiju, Vojvodinu, Mačvu, jug Srbije. Ali, da glasa za Vučića, u zamenu za državljanstvo Srbije, to zvuči realno, tom će im sigurno ponuditi. Treba li boljeg razloga da se Vođi i njegovoj bandi jednom zauvek stane na put? Srbiji trebaju i novo doba i najbolji ljudi.

Nikola Vlahović

Iza zatvorenih vrata još uvek vladajuće Srpske napredne stranke, 15. i 16. maja 2023. godine, ilzuđeni Aleksandar Vučić u svojstvu stalnog „odlazećeg" iz te neartikulisane zajednice bivših radikala, posrnulih demokrata, lokalnih kurvi i špijuna, primitivnih provincijskih kafandžija i nezbrinutih, uglavnom sumasišavših osoba, održao je sednicu navodno proširenog sastava Izvršnog odbora, na kojoj je saopštio da prihvata kolektivnu ostavku kabineta Ane Brnabić, zajedničku ostavku i vlade i njega kao predsednika stranke i države, i da je spreman na izlazak na opšte izbore u kojima ne bi mogao da se kandiduje za predsednika. Drugi njegov predlog bio je samo njegova ostavka na mestu predsednika. Oba predloga imaju za cilj samo jedno: da raspisivanjem izbora drži Srbiju do kasne jeseni u statusu „privremenosti", kao i do sada, te da ova ista kriminalna vlada sa Anom Brnabić uz asistenciju Siniše Malog, ostane „tehnička". Sve dok se „međunarodne okolnosti ne promene" ili se „nešto dogodi", „nađu se neki poslovi i pare" i slično.

Skupština SNS zakazana je za 27. maj. Kontramiting takođe u slično vreme. Narod je na ulicama. Sve liči na ranu jesen 2000. Ali, diktator je diktator i ne razlikuje sadašnjost od večnosti. Zato je pun besa i nemoći kazao: "Nikada nisam, kao što znate, pristajao na ucene i laži političkog ološa u Srbiji koji nema nikakvu ideju, plan i program, ali sam sit naših ljudi koji u svakoj kriznoj situaciji pronađu dovoljan razlog da se dodvoravaju drugoj strani, onima najgorima u Srbiji." Bio je ljut na direktore javnih preduzeća „čije žene imaju više krokodilskih tašni nego što je aligatora u Everglejdsu, ali im je uvek sistem nešto kriv, ali im je država uvek i za sve kriva". I još je dodao jedan deo koji ni njegov nekada neposredni šef Slobodan Milošević nije izgovorio: "Dok sam živ boriću se sa svima vama protiv najgoreg ološa koji svoju jedinu političku šansu vidi u tragediji Srbije. Moraćete uvek da se borite protiv ovih hijena za spas i budućnost naše zemlje!"

On tvrdi da je ON Srbija. Kao Luj XIV: „Država, to sam ja!". Ali, on ne vidi, jer je daleko gore, be mozga i utvrđenog azimuta, da se u Srbiji svi spremaju. Narod na pobunu, a stranci na evakuaciju.

Počelo je gašenje pojedinih banaka u Srbiji (uglavnom franšize stranih banaka), počela je "ispod žita", lagana promena sastava u stranim diplomatskim službama, gde strane diplomatske službe već dovode kadrove trenirane "za vanredne situacije", počele su i diskretne urgencije kod Svetske banke, MMF i klubova poverilaca, od strane nekih evropskih investitora koji su uložili novac u svoj biznis u Srbiji, da im se garantuje poseban tretman u okolnostima vanredne situacije (čitaj: pad Vučićevog režima) i još dosta toga. Koliko je „strani faktor" procenio, ali i na osnovu činjenice da je vraćeno čak 50 hiljada članskih legitimacija Srpske napredne stranke u poslednjih nekoliko meseci, svi razlozi za najviši stepen opreza stoje. Vučićeva kula od karata neizbežno pada.

Ali, razlog više, moguća je i nova gigantska ekonomska kriza u svetu, koja bi pogodila čitav svet, a posebno male države poput Srbije, inače institucionalno i finansijski već devastirane. Takav scenario bi Srbiju potpuno „oslobodio" bilo kakve nade u bolja vremena. Sudeći prema dramatičnim najavama iz SAD (Dženet Jelen, ministarka finansija), ova imperija bi lako mogla da od 1. juna da ostane bez gotovine, ukoliko ne bude izglasano ponovno povećanje inače najvećeg zaduženja na svetu. Međutim, niko Srbiji ne može da učini veću štetu od onih koji je navodno „vode u prosperitet". Poslednji planirani akt čiste diverzije, uperene protiv građana Srbije i njihove budućnosti, bio je predlog Vlade Ane Brnabić da se usvoji novi zakon o državljanstvu koji praktično Srbiju kao državu poništava i dovodi do ponovnog uvođena građanima Srbije vize za ulazak u Evropsku uniju. To takođe moža da automatski dovede do verovatnog isključenja Srbije iz pristupnih pregovora sa EU.

Povodom ove oluke Vlade Srbije od 4. maja 2023. godine kojom je usvojen Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o državljanstvu (i uputila ga Narodnoj skupštini 5. maja 2023. godine na usvajanje), treba znati da počlupismeno i potpuno nepismeno naprednjačko stado u Skupštini nema nikakvih komplikacija oko toga: potrebno je samo da izglasaju Član 3 kojim se menja postojeći Član 15. A, on glasi ukratko ovako: svako ko u Srbiji bude privremeno boravio 12 meseci, može bez brige i muke da postane državljanin Srbije uz jedini stvarni uslov da u trenutku podnošenja zahteva obavlja delatnost ili je zaposlen u Srbiji. Dakle, za 50 evra da registruje firmu „pro forma", tek toliko da prikaže kako „ima delatnost", a odmah zatim može zauvek da je ugasi. Dakle, svako ko je došao iz Azije, Afrike ili sa Severnog pola, može sam sebe da „zaposli" u Srbiji, dan-dva, dok preda „papire" za državljanstvo.

Onaj ko je ozbiljno istraživao ovu kriminalnu nameru sa nesagledivim posledicama, svakako je upoznat sa činjenicom da će u narednih tri do pet godina preko dva miliona ljudi sa Bliskog Istoka, iz čitave Azije i Afrike, te iz zaraćenih delova Istočne Evrope, neizbežno potražiti bilomkoju državu na evropskom kontinentu koja može da im ponudi ovakvu privilegiju. Jer, državljanstvo podrazumeva pum građanski status i sva građanska prava. Minimum koji je potreban u bilo kojoj evropskoj državi da bi se došlo do toga, iznosi pet do deset godina. U Srbiji bi ovim zakonom moglo sve da se obavi za godinu dana, a znajući korupciji sklonoj srpskoj admistraciji, moći će to i znatno brže. Državljana svih politički i ekonomski problematičnih emigrantskih zemalja Bliskog Istoka, Afrike i Azije, koji troše nekada i godine da bi se ilegalno dokopali evropskog kontinenta, a prema predlogu zakona Ane Brnabić, moći će da postanu „državljani Evrope" u tako kratkom roku, jer Srbija kao kandidat za Evropsku Uniju postaje idealna država, za sve one koji krenu u jednom pravcu prema evropskom kontinentu, iz Kine, Bliskog Istoka, Afrike i Azije. Za očekivati je da neće poznavati ni jesik ni kulturu.

U primorskim mestima Crne Gore već sada postoje butici, prodavnice suvenira i slični objekti, gde rade stranci koji jedva znaju neku reč engleski, a od „domaćih" jezika ništa. Samo na jednoj lokaciji ima doseljenika iz 52 države sveta. Bilo bi to dobro da je u pitanju puki turizam, ali je u pitanju trajna seoba. A, ona prava, biblijska seoba, kakva se nije desila ni u mitskim migracijama, tek sledi. Uzroci su ratovi, suše, glad i potraga za životom uopšte. Ima, naravno, i „strateških" seoba, kakve planski organizuju neke azijske države, u cilju trajne promene demografske slike Evrope. I to je ono što se nekad u udžbenicima „Odbrane i zaštite" u nekadašnjoj SFRJ zvalo: specijalni rat. Svakako ne treba zaboraviti da je baš Ana Brnabić bila aktivni učesnik sastanka Trilaterare u Beogradu 2019. godine, naravno, ne kao „mudrac" nego kao sluga toj mračnoj organizaciji. A takvih praznoglavih idiota, kojima treba istovremeno i psiholog i logoped, raznim Trilaterarama uvek ima, a najkorisniji su na izvršnim funkcijama, tamo gde mogu da nanesu neopisivu štetu čitavim narodima i državama. Bez rata.

Svojevremeno je američki republikanski senator Beri Goldvoter u svojoj knjizi pod imenom "Bez izvinjenja" (With No Appologies) opisao detaljno kako Trilaterarna komisija (neformalna „svetska vlada") „vešto koordinira da preuzme kontrola nad četiri centra moći: politički, monetarni, intelektualni i duhovni-religijski). Reč je o stvaranju svetske ekonomske moći koja bi bila nadređena političkim vladama država članica".

Slavni Noam Čomski tvrdi i da Trilaterali želi da ograniči uticaj građanstva na vlast. Taj princip je u Srbiji na delu. Ideja razvaljivanja Srbije po svaku cenu nije od juče. Vuče se još od Otomanske imperije i od Austro ugarske carevine. Postoji kontinuitet. Da li je Srbija mogla da se „povinuje"?. Da se pokloni i istrpi? Bilo je dosta takvih pokušaja ali nikad dovoljno za ideologe mržnje.

Poslednji kriminalni akt sa Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o državljanstvu, predviđa u punoj realizaciji, da u „ispražnjenu Srbiju" uđu neki drugi narodi i neki drugi jezici i kulture. Na ovaj način, Srbija će biti preplavljena nekim novim (tužim) narodom, koji će imati sva prava kao državljani Srbije (a, sasvim sigurno i veća) što naročito uključuje: pravo na besplatno obrazovanje, pravo na socijalnu pomoć, pravo na "socijalnu penziju"; pravo na zaposlenje pod istim uslovima kao i svi državljani Srbije, pravo osnivanje političkih partija i na političko organizovanje na način da će, na primer, neko iz arapskih država osnovati stranku „franšizu", zapravo imaće „predstavništvo" neke stranke iz svoje državeu Srbiji, imaće pravo da se njihov jezik uvede kao obavezan službeni jezik svugde gde ga govori 15 odsto stanovništva lokalne samouprave, pravo da menjaju zakone u Srbiji, itd.

Usvajanje ovakvog zakona direktno je uperen protiv bezbednosti Republike Srbije, protiv interesa njenih građana, protiv budućnosti i protiv svakog zdravog razuma.

Kako to reče jedan pravni teoretičar: državljanstvo je ono što čini državu i što svaka država brani snažnije i važnije nego granice. Zakon o državljnstvu koji je Ana Brnabić predložila i dala Skupštini na usvajanje doveo bi i do ugrožavanja bezbednosti Evrope. Zbog toga je Evropska komisija već jasno upozorila Vučićevu Srbiju i predočila mu kontra-mere koje će EU momentalno da primeni.

Ranije odluke Evropske komisije zbog ovog zakona bi aktivirale suspendovanju povlašćenog viznog liberalnog režima EU sa Srbijom (Schengen), odnosno sigurno dovodi do ponovnog uvođenja viza za građane Srbije, ali i skoro sigurno dovodi do prekidanja pristupnih pregovora Evropske Unije sa Srbijom, a to znači kraj svake ekonomije u Vučićevoj montažnoj državi.

Motivi Ane Brnabić odnosno Aleksandra Vučića kao pravog predlagača ovog zakona, nemaju nikakve veze sa interesima Srbije i njenih građana. Vučićeva vlada se pravda činjenicom kako „nema ko da radi", da „uvoza radne snage" rešava boravišnim i radnim dozvolama. A, zna se dobro da državljanstvo političko pitanje a ne „radno pitanje", to je jasno da predloženi zakon takođe predstavlja demografsko-politički inženjering kojim Vučić planira da „preko noći" sebi obezbedi barem nekoliko stotina hiljada glasova na izborima od budućih državljana Srbije koji će na budućim izborima želeti samo jedno: da zadrže državljanstvo Srbije.

Nije onda nikakvo čudo da je u Srbiju u „vanrednu misiju", došao specijalni izaslanik Evropske unije za primenu sankcija, Dejvid O Saliven. Podsetimo, Dejvid O Saliven je od 2014. do 2019. bio ambasador Evropske unije, odnosno šef misije EU, u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovom prilikom, prilično „ispod radara", pojavio se da bi Vladi Srbije skrenuo pažnju na nesagledive posledice ukoliko se ovakav Zakon o državljanstvu usvoji u Skupštini Srbije. Predočene su sve kontra-mere, uključujući i „skidanje sa infuzije" kompletnog Vučićevog režima. Mada mu i bez ovoga sleduje taj postupak, sudeći prema još jednom velikom tekstu o srpskom diktatoru. Naime, nakon što je New York Times objavio temeljno istraživanje Vučićeve veze sa mafijom, nešto drukčije ali u istom tonu uradio je i britanski Gardian. Otvorena je sezona lova na ovog samoljubivog i sujetnog čoveka koji bi sve dao da može „još četiri godine". Ali, ako licemerna Evropa može još da se igra sa njim, Srbija više ne može. I to će se u danima koji dolaze pokazati kao presudno. Ko uzme svoje sudbinu u svoje ruke, nema za čim da žali a može nečem dobrom i da se nada.

Evropska komisija je znatno ranije tražila od svih zemalja Zapadnog Balkana da "ukinu ili se uzdrže" od usvajanja šema državljanstva investitora, koji se u žargonu naziva "zlatni pasoš". Prema oceni Komisije, ova šema predstavlja brojne rizike za javnu politiku i bezbednost po EU. Stav Evropske komisije je da su šeme državljanstva investitora, koje vodi država članica EU, u suprotnosti sa pravom Unije i to je razlog zašto je Komisija u martu ove godine izdala preporuku, pozivajući države članice (ali i države kandidate) da odmah ukinu sve postojeće šeme državljanstva investitora.

Vučić, osim promene zakona o državljanstvu (čiji je cilj promena demografske slike Srbije, jer on otvoreno mrzi Srbiju i radi protiv nje) nudi nešto bolje od „zlatnog pasoša": otvaranje zajedničkih off shore kompanija, o mogućnosti na adresi u Zapadnoj Sahari, pa da onda preko tih računa obavljaju zajedno poslove pranja novca, trgovine oružjem i opremom i slične zabave. A, to sve može bez srpskog državljanstva. Još bolje, recimo sa norveškim pasošima, koje je vlada te države delila u barem tri nedemokratske, tranzicione srpske vlade, čiji nekadašnji ministri uveliko rade za Vučićev režim.

I Zapad mu godinama već toleriše diktaturu. Nije po njihovim leđima, nego po leđima ovdašnjeg mučenika. Ali, taj i takav diktator predstavlja na pregovorima o navodno konačnom rešenju kosovskog pitanja. Dakle, na pregovorima o kojima niko ne zna ništa. Njegova ovlaštenja definiše Ustav Srbije koji u prvoj tački ovlašćenja Predsednika navodi predstavljanje Srbije u zemlji i inostranstvu. Iako je funkcija predsednika u Srbiji uglavnom protokolarna, najviši predstavnici Vlade Srbije ne učestvuju u razgovorima. Ustav takođe ne definiše negova ovlaštenja dalje od tih „protokolarnih". Tačno u toj meri on i može da „predstavlja" Srbiju. „Ja ne učestvujem u pregovorima, na čelu tima je predsednik Vučić sa saradnicima, pre svega iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju", rekao je za BBC na srpskom Ivica Dačić. Navodno ministar spoljnih poslova a ne zna ništa o tome. O pregovorima ništa ne znaju ni poslanici Skupštine Srbije. Poslednji put, parlament je o razgovorima koje je predsednik Srbije vodio sa kosovskim premijerom u Briselu debatovao u septembru 2022. godine. U vreme kada je nemačko-francuski predlog već postojao, Vučić ga poslanicima nije ni pomenuo!

Ko zna u Srbiji da su neki tamo Jens Pletner i Emanuel Bone, spoljnopolitički savetnici nemačkog kancelara i francuskog predsednika, tvorci nacrta tajnog sporazuma Srbije i Kosova, ali se do sada o njegovom sadržaju nisu izjašnjavali?

Ko je znao da je bivši predsjdnik Skupštine Srbije a sadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić u Beograd tri puta organizovao mirovne pregovore između vlasti Avganistana i Talibana? Ali, o Kosovu se pita samo „šef severnog dela Kosovske Mitrovice".

Ovih dana se i Ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil osvrnuo se na tekst u Njujork Tajmsu koji je govorio o vezama vlasti i kriminala a koji je Aleksandar Vučić prokomentarisao sa „znam ja šta je to, to CIA meni šalje poruku zbog Kosova".

Na pitanje da li je predsjednik Vučić u pravu i da li je to ta poruka, Hil odgovara:

"Uz svo dužno poštovanje za vašeg predsednika, CIA ima brojne dužnosti, bave se nacionalnom bezbednošću, zajedno sa našim predsednikom i Kongresom, ali CIA nema zaduženje da pomaže Njujork Tajmsu da piše neke članke, tako da ne verujem da je to fer prema CIA". Ukratko, ipak je CIA zadužila Vučića mnogo. I nije fer.

A 1.

VUČIĆEVI IZRAELSKI HAKERI

Izgleda kao davna prošlost. Bio je Mart mesec 2023. godine, u Izraelu je sve „gorelo" u javnosti zbog velikog skandala o hakerskoj grupi „Horhe" koja bila plaćena da manipuliše izborima širom sveta, ali je grupa grupa novinara istraživača, a među njima i novinari uglednog nemačkog lista Die Zeit. Upravo ta grupa nemačkih novinara došla je do podataka da je korisnik usluga te hakerske grupe bio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

List opisuje potom kako su novinari okupljeni u konzorcijum pod imenom „Zabranjen priče" (ForbiddenStories) mesecima u tajnosti istraživali aktivnosti grupe „Tim Horhe", da bi u februaru objavili rezultate. To je izazvalo medijsku pažnju širom sveta.

„Grupa sa vođom koji se naziva 'Horhe', bivšim pripadnikom izraelske vojske Telom Hananom, tvrdila je pred prerušenim novinarima da je bila aktivna u 33 izborna procesa „na predsedničkom nivou". U 27 slučajeva bili su „uspešni". Grupa je svojim klijentima nudila širok izbor uticaja, a među njima je hakovanje profila političkih protivnika kao i dezinformacione kampanje.

Nemački Die Zeit je otvoreno pisao o tome kako se „predsednik Srbije Aleksandar Vučić suočio se sa optužbama za povezanost sa organizovanim kriminalom".

U operacijama (jer, nije bila samo jedna) šikaniranja svojih političkih protivnika, ali i nekih Vučićevih „džokera", udbaških „krtica" i lažnih opozicionara poput Draga Đilasa, smatra se da je ulogu odigrao jedan izraelski politički savetnik koji je za Vučića radio još 2017., a u prošlosti je radio i za Benjamina Netanjahua. Vladini činovnici iz Srbije su o tome ćutali, kako su pisali novinari Die Zeit.