Razaranja

Kako su zahvaljujući štetočinstvu Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture spomenici u trajnom trpnom stanju

ČEGA SE PAMETAN STIDI TIME SE LUD PONOSI

Kakva je međusobna veza glagolskog oblika pasiva I spomenika kulture. Zbog koga već pedeset godina traje konstantno propadanje dragocenih fresaka u Sopoćanima i Gradcu.. Zbog čega se po svaku cenu izbegava malterisanje fasada i spasavanje fresaka. Koje su sve štetočine odgovorne za uništavanje spomenika kulture. Da li su se freske navikle na vlagu. Ko je pretio samoubistvom ako se fasade omalterišu a ko je dva puta poništio projekat zaštite crkava. Šta bi bilo rešeno škrgama i perajama

Stanislav Živkov

Čega se pametan stidi, time se budala ponosi je stara narodna izreka koja na najslikovitiji način objašnjava naizgled komplikovani mentalni proces koji se odvija u dve različite glave i zbog kojeg dolazi do transfera blama. Pomenuta pojava je prisutna u skoro svim segmentima društva sa izuzetkom filmske industrije za odrasle, iz očiglednog razloga prirode posla u istoj. A upravo je nedavno na najgori mogući način Republički zavod za urnisanje spomenika po ko zna koji put sam sebi dao autogol pošto je ono čime su se gromoglasno hvalili u najmanju ruku najsličnije neurohirurgu koji sam sebi operiše mozak!

Tako se pre neki dan na FB strani Zavoda pojavio autohvalospev samima sebi u kome se navelo kako su u manastiru Sopoćani uspešno okončani konzervatorsko restauratorski radovi na zidnom slikarstvu potkupolnog prostora. Dalje se navodi kako je detaljnim uvidom u konzervatorske intervencije zaključeno da su minucioznim delikatnim I pre svega duboko promišljenim pristupom stručnjaci Rep Zavoda ostvarili veliki uspeh na očuvanju najlepših srpskih srednjevekovnih fresaka nakon čega čovek naprosto ne zna da li da se smeje ili da plače pošto su freske u Sopoćanima još od 1968 godine u neprestanom trajnom trpnom stanju jerbo neprestano trpe štetu koju čitavo to vreme prouzrokuje upravo taj isti Zavod u saradnji sa svim mogućim ministrima kulture od 1968 godine, direktorima samog Zavoda takođe od 1968 godine, kojekakvim akademicima ANUSa a sve se to radi kako bi se izašlo u susret jednoj poludementnoj prethumnoj babetini iz samog Zavoda sada penzionerki koja je čitavo vreme imala vrhovnu zaštitu svog mentora za magistarski rad. Inače Glagolski oblik Pasiv u osnovi ima latinsku reč passivus, odnosno pridev, koji označava nekoga (ili nešto), ko pati, u smislu patnje, trpljenja.

Crkva svetog Trojstva u Sopoćanima obnovljena je između 1927. i 1929. godine kada su obnovljeni srušeni svodovi nad samom crkvom čime je enterijer sa freskama makar privremeno bio zaštićen od dejstva atmosferilija. Odmah posle II svetskog rata su urađene najhitnije popravke postavljen olovni lim. Italijan Rigobelo je obavio prve konzervatorske radove na freskama i upozorio na činjenicu da ih je već tada ugrožavala vlaga. U vreme obeležavanja sedamstogodišnjice manastira 1965, očišćene su pojedine freske, naporedo sa njima obavljeni su i najnužniji konzervatorski radovi na arhitekturi crkve. Skinut je i prethodni olovni lim s krova i zamenjen debljim, koji je ostao do danas. Po raspoloživim podacima, obnovljeni su i manastirski zid, ulazi, stara česma ispred glavne kapije. Dograđen je i novi konak.

Danas manastirska crkva predstavlja najidealniji primer kako se zahvaljujući nemešanju u svoj posao i hohštapleraju može upropastiti kapitalan spomenik svetske kulturne baštine.Naime u široj javnosti vlada mišljenje da je nakon višedecenijske obnove spoljne priprate crkve svetog Trojstva njena obnova time i završena. Međutim, malo je poznato da pedeset pet godina traju intenzivni napori na sistematskom sprečavanju kompletne graditeljske obnove crkve a samim time i na još intenzivnijem uništavanju preostalih fresaka u enterijeru crkve! Postoje dva osnovna građevinska problema koja ni do danas nisu uopšte rešena: kompletna rekonstrukcija spoljne priprate na osnovu pouzdanih podataka i malterisanje fasada crkve kako bi se sprečio prodor vode i uništavanje fresaka u enterijeru.

Navodna obnova spoljne priprate je rezultat dugogodišnjeg (ne) rada arhitekte konzervatora Olivere Marković Kandić koja tokom više od trideset godina navodnog istraživačkog (ne)rada nije bila u stanju da na osnovu jasnih i pouzdanih podataka na samom spomeniku obnovi spoljnu pripratu samo zato jer zapravo nikada nije ni imala svoje mišljenje o tome već se po mišljenje obraćala raznoraznim sivim eminencijama službe zaštite spomenika kulture, a pre svega svom mentoru Vojislavu Koraću. Naime, pre prve obnove crkve dvadesetih godina od spoljnje priprate ostali su samo delom sačuvani stupci sa nekoliko lukova ali i dovoljno podataka za kompletnu obnovu crkve. Pošto u prvoj obnovi na spoljnoj priprati ništa nije urađeno, mnogo kasnije raznorazni nazovi stručnjaci su u nekoliko navrata razmatrali prvobitni izgled spoljne priprate da bi je mogli obnoviti. Iskristalisalo se mišljenje da nedostaju podaci o izgledu njenog srednjeg dela što naprosto nije istina.

tome kolika je uopšte kompetencija raznoraznih sivih eminencija i kojekakvih velikih loža najbolje svedoči svojedobna izjava Olivere Kandić povodom navodne obnove spoljne priprate. Meni se učinilo da sam stekla dovoljno podataka da predložim projekat obnove tog dela, ali se Komisija nije složila, pa je prihvatila moju drugu ideju za neutralnu arhitekturu, kojom će se zaštititi preostale freske na zidovima priprate. Ova i ovakva izjava Olivere Kandić svojevrstan je skandal jer se postavlja pitanje kako se jednog trenutka nekome može učiniti da za nešto ima dovoljno podataka, a odmah potom mu se to isto više ne čini. Ovim se samo potvrdilo da o našim najznačajnijim spomenicima i njihovoj sudbini zapravo odlučuju po pravilu sasvim nekompetentni ljudi, u ovom slučaju arheolozi i istoričari umetnosti, koji uz retke izuzetke nikakve veze sa graditeljskom rekonstrukcijom spomenika kulture nemaju veze, po svom ćefu su rešavali šta će se i kako raditi na spoljnoj priprati Sopoćanske crkve. Kada se pogleda kompletan radni učinak Olivere Marković Kandić u Sopoćanima postavlja se pitanje šta je tamo zapravo urađeno kako treba.

Naime u više navrata izveštavano je da su rekonstruisani sarkofazi u enterijeru, popravljani prozori, rekonstruisan ikonostas i pod a prema sadašnjim planovima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture predviđeno je da se svi ti poslovi trebaju ponovno izvoditi. Samim time se nameću dva prosta zaključka: ili su poslovi na ovim restauracijama izvedeni nestručno pa sada treba popravljati raznorazne greške ili se novac traži za već urađene poslove kako bi završio u nečijem džepu.Na žalost, malo je poznato da ove , možda najznačajnije freske u korpusu srpskog srednjevekovnog slikarstva neometano propadaju 55 godina pre svega zahvaljujući diletantizmu i štetočinstvu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture čiji slikari konzervatori već decenijama troše enormne iznose novca na navodnu sanaciju štete koju čini sam arhitektonski odsek istog zavoda a pri čemu upravo slikari konzervatori svaki put čišćenjem fresaka uklanjaju deo bojenog sloja pa ako bi se uporedile fotografije u boji objavljene u monografijama sedamdesetih i osamdesetih godina sa najnovijim, i slepcu bi bilo sasvim jasno da su freske jako lepo izbledele pošto su ih slikari konzervatori prilikom svakih radova dodatno odrali!!!

Naime prodorom vode kroz neomalterisane zidove, soli iz maltera unutar zida se pojavljuju na unutrašnjoj strani zida a tamo su freske kroz koje voda prolazi i na površini freske taloži soli iz zida pritom skidajući čestice originalne boje freske koje su nakon višestrukih čišćenja i ribanja četkama uveliko izbledele! Inače slučaj propadanja fresaka u Sopoćanima ima doživotni karakter još od 1968. godine kada je tadašnji rukovodilac radova na konzervaciji arhitekture Marija Jovin započela istraživanja kako bi se ustanovio razlog za enormnu vlažnost zidova crkve i fresko živopisa na kojem se već u to vreme sve više pojavljivalo isoljavanje i stvaranje skrama od soli koje je atmosferska vlaga prodirući sa ogoljenih fasada istaložila na površinu fresaka. Kako bi se ustanovio razlog tadašnji direktor Republičkog zavoda Veljko Đurić angažovao je Institut za ispitivanje materijala pri Građevinskom fakultetu u Beogradu koji je sproveo dugotrajna ispitivanja na samom spomeniku tokom kojih su istovremeno šmrkovima prskane površine zidova sa malterom i bez njega i meren prodor vlage u dubinu zidova.

Sva ova složena ispitivanja nedvosmisleno su pokazala da vlaga praktično odmah prolazi kroz neomalterisan zid, a da malter na fasadi zadržava najveći deo vlage. Osim toga, ustanovljeno je i da postoji i drugi razlog za pojavu isoljavanja na freskama. Naime tokom radova na obnovi crkve sredinom dvadesetih godina, nije izvršeno kompletno uklanjanje razdruzganih delova originalnih zidova i čišćenje svih spojnica od nataloženog humusa tako da je vlaga koja je prodirala kroz zidove usput i odozgo spirala soli i istaložavala ih na površini fresaka. Stoga je bilo potrebno izgraditi zaštitnu konstrukciju iznad čitave crkve, demontirati rekonstruisane delove arhitekture, očistiti stare zidove sve do zdravih struktura što je opet bilo nezamislivo raznoraznim sivim eminencijama po kojima su Sopoćani bili primer idealno rekonstruisane crkve.

U zaključku izveštaja Instituta jasno je navedeno da je jedino rešenje zaštite živopisa manastira Sopoćani od daljeg oštećenja dejstvom eflorescencije i vlage je u spoljnem malterisanju manastira. Ovaj izveštaj izazvao je do tada neviđenu pometnju u samom Republičkom zavodu jer bi se malterisanjem fasada prekinulo dalje propadanje fresaka a samim time bi slikarima konzervatorima iz ruke izmakla svojevrsna zlatna koka koja već četrdeset godina redovno nosi zlatna jaja od honorara i dnevnica! Iako su na ovim ispitivanjima učestvovali najeminentniji i najkompetetniji stručnjaci iz tadašnje SFRJ: po starom običaju njihovo mišljenje osporile su sve same kunsthisteričarske i arhitektonske eminencije okupljene u tadašnju Veliku Ložu pardon Komisiju za srednjevekovno nasleđe kojoj ni najmanje nije zasmetala ni činjenica da je dugo niz godina šefica Slikarsko konzervatorskog odeljenja Zavoda izvesna Stojanka Samardžić koja je u Zavod došla ne zbog nekih kvaliteta već kao unuka Đurđa Boškovića!

A ista ta komisija je verifikovala projekte na obnovi spomenika koji su izrađivani u Republičkog Zavodu. Svoj glas digli su redom sve sami diletanti, sa jedne strane za konzervaciju spomenika totalno nekompetentni istoričari umetnosti Gojko Subotić, Vojislav Đurić, Bata Petković "Ameba" dok su na drugoj galamili zagovornici redom sve sami epigoni Đurđa Boškovića i najveće štetočine u istoriji srpske službe zaštite: on Vojislav Korać, Milka Čanak Medić, Bojko Pavlović, Slobodan Nenadović kojima je bilo je nezamislivo svako malterisanje ogoljenih fasada jer je sa njih verovatno već tada trebalo sagledati mučnu istoriju srpskog naroda. Podsećanja radi, među njima su: dr Gojko Subotić, akademik koji se uopšte ne bavi zaštitom spomenika graditeljskog nasleđa i koji za poslednjih 25 godina jedva da je napisao i jedan članak; zatim dr Marica Šuput najpoznatija po bezgrešnom začeću koja je zajedno sa dr Vojislavom Koraćem upropastila manastir Banjska i istovremeno kao predsednik upravnog odbora Narodnog Muzeja uzimala dobru nadoknadu, dr Nađa Kurtović-Folić koja je arhitekturu završila samo zato što je ćerka eminentnog arhitekte Ive Kurtovića; dr Miroslav Timotijević, koji se jedino bavio umetnošću 18 i 19 veka a poslednjih 20 godina života uglavnom je bio trajno pijan!

A što se tiče dr Milke Čanak-Medić najveće štetočine u istoriji konzervacije i restauracije spomenika kulture mr Olivera Kandić koja smatra da ne treba ništa raditi jer su se freske navikle na vlagu, mr Zvonimir Zeković koji je svojedobno tako prečistio ktitorski natpis ispod kupole u Sopoćanima da se više uopšte ne vidi i njegov epigon Dragan Stanojević, obojica stručnjaci za doživotno odugovlačenje radova i krađu novca; Naravno u Republičkom zavodu za urnisanje spomenika kulture sve je to štitio Marko Omčikus koji godinama nije prihvatao programe sanacije s obrazloženjem da treba još ispitivati a u isto to vreme prihvatao je i podržavao rad slikarsko konzervatorskih štetočina Dragana Stanojevića i Zvonimira Zekovića. A Stanojević je ostao zapamćen po višestruko navudanim programima radova nemogućim zahtevima za honorare i još koječime recimo poput nove zgrade za konzervatore usred Pećke Patrijaršije u kojoj bi bila njegova zasebna soba s kupatilom i posebno radna soba a tamo bi mu troškovnik za 3 meseca bio 157.240 evra; njegove tromesečne dnevnice su 6.750 evra i još tromesečni honorar 7.500 evra, iako je za svo to vreme trebao da primi i platu.

Uglavnom nakon pojave tog multidisciplinarnog izveštaja iz 1968. koji je uredno primljen i zaveden u zavodski delovodni protokol u samom Republičkom zavodu nastaje pravi haos jer se našao neko daleko stručniji da ih nauči pameti i spase Sopoćane. Počele su stalne svađe u arhitektonskom odeljenju Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture pošto u to vreme, baš kao i sada, ništa nije moralo i sve je moglo po burazerskoj i birtijskoj liniji. O projektima se odlučivalo prema ličnim afinitetima, u najmanjem krugu upućenih među upućenima, u svojevrsnoj "velikoj loži" Republičkog zavoda uz neizbežno arčenje para, monitoring, ćevape, honorare, komisije, lozu, kisele krastavce, ptičje mleko I druge delicije. Na tadašnjeg direktora Republičkog Zavoda Veljka Đurića započeo je nezamisliv pritisak pa je on zatražio mišljenje uglednog italijanskog Centralnog instituta za konzervaciju koji je u Sopoćane poslao dva svoja eksperta koji su nedvosmisleno potvrdili mišljenje Instituta za ispitivanje materijala iz Beograda.

U međuvremenu Marija Jovin je nastavila sa ispitivanjem kompleksa manastira Studenica što je rezultiralo senzacionalnim otkrićima, a Olivera Marković Kandić uspešno je započela svoj višedecenijski rad na daljoj devastaciji Sopoćana potpomognuta brojnim slikarima konzervatorima Republičkog zavoda kojima je zlatna koka do danas nastavila da i dalje nosi zlatna jaja. Samo za radove tri faze konzervatorsko restauratorskog projekta na zidnom slikarstvu crkve Svete Trojice u Sopoćanima za period 2009-2011, finansijskim planom Republičkog Zavoda straćeno je ne manje ni više nego 7 ipo miliona dinara pri čemu se čitav posao sveo na popravljanje štete koju je zahvaljujući uticaju raznih diletanata proizveo isti taj Republički zavod! U istom periodu je na radove na ikonostasu koji je rekonstruisan pre tridesetak godina straćeno je dodatnih tri miliona dinara. Sve u svemu, sopoćanske freske danas su nesagledive od skrame nataloženih soli, sa njenih vodom natopljenih fasada se sagledava mučna istorija srpskog naroda, a slikarima konzervatorima zlatna koka i dalje nosi zlatna jaja, kako u Sopočanima tako i u obližnjem Gradcu gde ništa bolje nije stanje mauzoleja koji je zbog svog ruševnog stanja 1910. godine zaštićen sa zaštitnom konstrukcijom, odnosno krovom nošenim stubovima koji je donekle zaštitio zidove i preostale freske od daljeg propadanja, ali je tokom vremena i sam taj krov propadao i bilo ga je potrebno povremeno obnavljati.

Već tokom 1947-1948. godine tadašnji Zavod za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture SR Srbije organizovao je konzervatorske i manje istraživačke radove. Izvršena je konzervacija zidova, popravljen zapadni portal i obnovljena zaštitna krovna konstrukcija. Deo fresaka skinut je sa zidova i prenet u Narodni Muzej u Beogradu gde su bile izložene u stalnim postavkama. Pedesetih godina započete su rasprave o tome da li uopšte treba potpuno obnoviti crkvu ili ne. Naime, iako je crkva bila građevinski očuvana u sličnom obimu kao i ona u Sopoćanima, sticajem okolnosti u njoj je ostalo sačuvano daleko manje fresaka što je kasnije korišćeno kao izgovor za insistiranje na konzervaciji crkve a ne na njenoj potpunoj arhitektonskoj restauraciji. Kao glavni zagovornik arheološke konzervacije crkve pojavio se Đurđe Bošković direktor Arheološkog instituta koji je prvenstveno kao istaknuti član SK a daleko manje kao stručnjak predstavljao sivu eminenciju službe zaštite spomenika kulture u kom svojstvu se bavio svime i svačime a najmanje praktičnom konzervacijom na terenu.

Tako se i povodom predstojeće obnove gradačke crkve razvila polemika između stručnjaka i „stručnjaka" ali zahvaljujući pokojnom prof dr Vojislavu Đuriću koji je šezdesetih godina shvatio da je jedini način za spas mnogih spomenika arhitekture njihova obnova uspelo se u rekonstrukciji gradačke crkve, Tako je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture izveo opsežne radove na obnovi crkvi, pod rukovodstvom arh. Olivere Kandić. Već tokom obnove crkve postavilo se i pitanje obnove malterne obloge njenih fasada pošto su delovi originalnog maltera u to vreme još delom bili sačuvani na fasadama crkve. Naime, istovremeno se u Republičkom zavodu raspravljalo i o problemu očuvanja fresaka u Sopoćčanima gde je bio još izraženiji prodor vode kroz porozne zidove i isoljavanje na freskama. Kao glavni zagovornik nemalterisanja fresaka pojavila se sama Olivera Kandić koja je panegirično insistirala da se fasade ne smeju malterisati jer se mora prikazati kako je crkva lepo građena. Štaviše na jednoj od sednica stručnog veća Republičkog zavoda Kandička je izjavila da će se obesiti ako se fasade omalterišu našta joj je jedan od slikara konzervatora poručio da se obesi što pre kako bi se uopšte nešto sačuvalo od fresaka u Gradcu.

Pošto su se u Zavodu svi bojali gubitka „stručnjaka „ poput Olivere Kandić, umesto da se sprečavanje prodora vlage kroz zidove reši zaštitom fasada malterisanjem , započelo se sa rešavanjem problema pojave podzemnih voda i bujica a ne sprečavanjem prodora vode kroz zidove od šupljikave sige. Kako bi se rešio problem podzemnih voda a usput nešto i saznalo o arheologiji samog kompleksa , sistematska arheološka istraživanja započeta su 1962. godine, pod rukovodstvom arheologa Aleksandre Jurišić i arhitekte Olivere Kandić ali porta do danas nikada nije istražena u celosti, a prilikom obnove crkve uopšte nije bila ustanovljena dubina temelja crkve. Sredinim 2006. godine posle više obraćanja Uprave manastira Gradac Republičkom zavodu radi zaštite od vlage, u Zavodu je napokon obrazovana Komisija za pregled programa, projekata i izvođenje radova u manastiru Gradac koja je 10 jula 2006, održala sednicu kojoj su prisustvovali svi članovi. Izvestioci su bile arhitekta Brana Stojković Pavelka i arheolog Emilija Pejović. Komisija je utvrdila akutnu ugroženost arhitekture i slikarstva crkve manastira Gradac i donela zaključke da prioritet treba dati radovima na zaštiti crkve i fresaka, da su dosadašnja arheološka istraživanja dala dovoljno podataka za projekat i da treba započeti izradu projekta zaštite od vlage, u sklopu čega je potrebno da se crkva hitno omalteriše spolja i unutra.

Septembra. 2006, Republički zavod pozvao je Projektantski biro Albo-inženjering da dostavi ponudu za izradu projekta zaštite crkve od vlage i malterisanja zidova. Mere tehničke zaštite izrađene su u Republičkom zavodu i dostavljene projektantu. ALBO-inženjering izrađuje (kao donaciju) Projekat zaštite i prezentacije crkve, a odgovorni projektant je Marija Jovin. Projekat je dobio saglasnost Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Na sanaciji crkve se ništa od tada nije radilo, ali je zato 14 meseci kasnije, tačnije 6. Novembra 2007. Godine Republički zavod doneo Rešenje o oglašavanju ništavnim Rešenja kojim su utvrđeni uslovi za preduzimanje mera tehničke zaštite za izradu projekta zaštite crkve manastira Gradac, čime je sprečena ne samo zaštita crkve od vlage, već i izrada projekta. Pošto je skandalozno ponašanje nove direktorke Republičkog zavodaVere Pavlović Lončarski već tada bilo poznato javnosti februara 2008. Ministarstvo kulture poništava Rešenje Republičkog zavoda o poništavanju Rešenja o uslovima i nalaže Republičkom zavodu da ponovo odlučuje o istom. Aprila 2008. Republički zavod ponovo donosi isto Rešenje kojim se ponovo poništavaju uslovi za projektovanje zaštite crkve od vlage.

Pomak je ipak napravljen, jer se sada poništava i saglasnost Republičkog zavoda na Projekat zaštite crkve. Još su ostali neponišteni Nacionalni investicioni plan i "neistinito" ugrožena crkva manastira Gradac. Maja 2008. godine, posle poništavanja Projekta sanacije i prezentacije crkve u skladu sa politikom zaustavljanja nepoželjnih radova pod rukovodstvom nepoželjnih stručnjaka direktorke Vere Pavlović Lončarski, Republički zavod je angažovao privatno preduzeće "Beoinženjering" za izradu projekta zaštite crkve od vlage. Dok je crkva trajala kao ruševina niže zone crkve su bile zasute nanosima mulja i sopstvenim porušenim materijalom i vremenom je razgrađeni malter u spojnicama zamenila zemlja. Prilikom radova na obnovi, iz spojnica nije uklonjeno blato već su preko blata fugovane produžnim malterom. Za relativno kratko vreme od obnove ove spojnice u zoni sokla pod pritiskom smrznutog blata počele su da pucaju i ispadaju, a iz zemlje iza njih počinje da raste zelenilo. Još uvek su na nekim mestima na fasadama sačuvani ostaci prvobitnog maltera. Tanak, uglačan sloj krečnog maltera je štitio zidove od sige i freske u unutrašnjosti od vlage.

Svi podaci za rekonstrukciju maltera postoje, ali Olivera Marković Kandić koja je radila na obnovi crkve nije želela da primeni najbolju moguću zaštitu poroznih zidova jer joj je najvažnije bilo da prikaže lepu tehniku gradnje zidova koji se zahvaljujući njenoj pretnji vešanjem uveliko danas raspadaju. Osim starih pukotina na zidovima, danas su uveliko raspucale i konzervatorske spojnice od cementnog maltera Štaviše pucanje je takvog intenziteta da su na nekim mestima popucali i blokovi sige u starim zidovima kao i konzervatorske spojnice, što rečito pokazuje na stalno sleganje zidova i posle radova na obnovi, što uopšte ni ne čudi jer tokom obnove uopšte nije bilo izvršeno ispitivanje stanja temelja i utvrđivanje njihove dubine niti je izveden bilo koji zahvat na njihovom ojačanju i sanaciji iako ih vekovima ispiraju podzemne vode!

Unutrašnjost crkve je takođe namerno ostavljena neomalterisana i crkva deluje nezavršeno i grubo - što nije nikada bila namera ktitora i graditelja. Velike količine kristalisanih soli na površinama fresko-maltera i površine zidova pod zelenim algama odaju sliku nekontrolisanih prodora vode do unutrašnjosti crkve a istovremeno se uništavaju i malobrojne preostale freske.Vlaga potiče prvenstveno od atmosferske vode koja prodire kroz zidove odnosno kroz porozne blokove sige kojom je crkva u celosti ozidana, a do intenzivne pojave vlage u zonama sokla i zbog toga što spojnice između blokova sokla nisu očišćene od zemlje već su samo pokrivene novim malterom. Deo vlage potiče i iz temeljne zone, odnosno iz kapilarnog penjanja vode kroz jezgro zidova i nove spojnice od produžnog maltera. Iako je još 2006. godine izrađen Projekat zaštite i prezentacije crkve manastira Gradac po svim uslovima i uz saglasnost Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture, taj projekat je poništen jer je očito da je najvažnije mišljenje penzionerke mr Olivere Kandić da "vlagu ne treba uklanjati, jer su se freske već navikle na nju". Očito je da penzionerka mr Olivera Kandić, pojma nema o čemu govori o čemu najbolje svedoči i njeno dopunsko objašnjenje da bi u slučaju sprečavanja dotoka vlage "freske mogle da dožive šok".

A šok bi verovatno doživele i alge i lišajevi koji sada odlično uspevaju na unutrašnjim zidovima gradačke i sopoćanske crkve i čekaju da im izrastu škrge i peraja, kako bi se još bolje prilagodile životu u vodi?