Postdemokratija

OPOZICIONA MUĆKALICA

Samo da ne bude smućkaj pa prospi. Proevropska opozicija, ili bar njen najveći deo, konačno se udružio i objavio da će na predstojeće izbore izaći zajedno sa jednom jedinstvenom listom. Dogovrili su se i ko će u koju fotelju posle pobede, samo ne i o tome šta će da rade kad preuzmu vlast. I dalje svako priča neku drugu priču o promenama koje će uslediti, tako da su građani demokratske orijentacije, koji su pomislili da konačno znaju za koga će da glasaju, i dalje u nedoumici za šta treba da daju svoj glas. Toliko je različtih obećanja da deluje suviše bajkovito, ali i već poznato, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Srbija je umorna od obećanja. Naslušali smo ih se poslednjih decenija toliko da im je sad teško poverovati. Od Srbije iz tri dela koja će opet biti cela, preko Srbije do Karlobaga i Virovitice, do moderne evropske Srbije kao demokratske pravne države koja će se obračunati sa kriminalom i korupcijom. Od zakona o poreklu imovine i lustraciji, do poštene i pravedne privatizacije, uz hapšenje i oduzimanje imovine tajkunima i ratnim profiterima. I opet ista obećanja iz opozicije, opet je u modi bolji život u normalanoj uređenoj državi, bez nasilja, korupcije i kriminala, baš kao što je obećavao i Aleksandar Vučić kada je jurišao na vlast. A, za njegovog vakta, korupcija i kriminal su postali deo sistema, zapravo sam sistem, koji funkcioniše na korupcijski pogon u sprezi sa kriminalom. Uprkos tome i sa pozicije vlasti nastavio je da priča o zlatnom dobu i svetloj budućnosti, koju je stalno odlagao tako što je svakog dana najavljivao bolje sutra, koje ni posle deset godina nikako da stigne. Mnogi to nisu dočekali, a oni koji su preživeli ostavili su svaku nadu, baš kako što u Božanstvenoj komediji piše na ulasku u pakao „Vi koji ulazite ostavite svaku nadu". I opet je problem Kosovo sa oružanim sukobima, i opet nam zbog toga prete sankcije.

Pred ove izbore, ponovo su najviše zbunjeni upravo kandidati za preselenje iz ovog pakla u onaj božanstveni, penzioneri, na koje se najviše oslanjao još Milošević, kao i Vučić danas. Nisu mogli ni da se obraduju kada je, neposredno po ujedinjenju prozapadne opozicije, njen lider Dragan Đilas izjavio da će im biti vraćen novac koji im je Vučić oteo na početku vladavine, pa su se u neverici pitali da li je moguće da će to ipak doživeti. Opekli su se već jedared kad su upravo Vučiću poverovali u predizborno obećanje da uprkos katastrofalnoj ekonomskoj situaciji, nipošto neće dirati u penzije, pa bili opljačkani. Već su bili ostavili svaku nadu da će im sad, kad se stanje stabilizovalo i državna kasa navodno preliva, to biti vraćeno. Ali, kad su čuli Đilasovo obećanje počeli su pažljivije da prate sve nastupe lidera te ujedinjene opozicije, ne bi li dobili potvrdu o rešenosti da tako i bude, ali toga nije bilo. Pričali su na protestima i nerežimskim televizijama i Marinika Tepić, i Miki Aleksić, i Nebojša Zelenović, i Srđan Milivojević, i Ćuta Jovanović, iznosili čitavu listu zadataka pred njima i promena koje će njihova vlast doneti, ali niko, baš niko od njih nije ni pomenuo vraćanje duga opljačkanim penzionerima. Pričali su o svemu i svačemu i to svako nešto drugo, Zelenović je čak obećao i zakon o poreklu imovine, koji je najavljivao još DOS, pa i Vučić, ali koji nikad nije i neće biti donet jer bi potkačio i mnoge iz svake nove vlasti.

To svakako nije najvažnije strateško pitanje pred ove izbore, koji odlučuju o sudbini i budućnosti Srbije, ali jeste važno taktički za predizbornu kampanju. Stoga, da ne budem suviše ličan i subjektivan, jer i sam zainteresovan za četiri hiljade eura, koje su mi za četiri godine nezakonito oduzete, a koje bi danas bile pravo bogatstvo, posmatraću to isključivo kao predizborno obećanje koje bi moglo da bitno promeni odnos snaga pred glasanje. Bez obzira da li će biti ispunjeno ili ne, to obećanje je jedno od najbolje smišljenih poteza za ovu kampanju, u kojoj režim, kao i obično, računa i na glasove koje će bukvalno kupiti novcem. Poznato je, naime, da Vučić, pored nacionalista, najjače uporište ima među penzionerima, a njih je u Srbiji više od milion. Ne računajući one koji glasaju i posthumno. Takođe je poznato da već tradicionalno pred svake izbore pokušava da ih podmiti raznim povećanjima penzija i vanrednim donacijama, ovoga puta sa poklonom od dvadeset hiljada dinara krajem novembra. Ali, takođe je poznato da je više od polovine njih teško oštetio protivustavnom i nezakonitom odlukom da im, radi stabilizacije državnih finansija, četiri godine oduzima značajan deo penzije. Tako oštećeni i omalovaženi nisu mu to zaboravili, ali neki od njih ipak su se, u sve većoj krizi, pomirili sa time po principu daj šta daš.

Za očekivati je da će mu na decembarskim izborima nacionalističke i takozvane državotvorne koalicije otkinuti dobar deo glasova razočaranih patriota načinom na koji (ne)brani Kosovo, tako da bi preokret i jednog broja penzionera mogao ozbiljno da okrnji Vučićevo glasačko telo i dovede u pitanje njegovu suverenu pobedu.

Dakle, posle podužeg perioda sam u prilici da pohvalim i podržim demokratsku opoziciju, na čiji sam račun dosad imao mnogo više primedaba, ali avaj, ona i pored udruživanja deluje kao raštimovani orkestar amatera. Taman neko od njih nabode i neku dobru temu, sa dobrim razlozima i argumentima, ostali, umesto da to prihvate i ponavljaju, što je u kampanji najvažnije, okreću na druge teme i dileme. Tako se kampanja samo razvodnjava, umesto da se koncentriše na samo dve tri tačke, ključne za pridobijanje glasova. Ne moraju to uvek da budu i najvažnija strateška pitanja, jer svi će se pozivati na demokratiju, pravdu i ekonomski razvoj. U pitanju je izborna taktika koja je u kampanji važnija.

Zašto onda udružena opozicija ne koristi jedan takav obećavajući taktički potez, koji je uzburkao penzionerske redove u kojima se krije veliki glasački potencijal, jer oni tradicionalno najredovnije izlaze na birališta. Nije nimalo slučajno što se Vučić baš njima najviše udvara već punu deceniju. Zašto mu sada ne bi baš u tom delu biračkog tela zadala udarac koji može biti i odlučujući. Zašto svi, sad već koalicioni partneri, prećutkuju ovaj Đilasov pametan i vrlo argumentovan predlog? Zar ne bi baš on trebalo da bude najuticajniji lider te koalicije?

A, možda sam ja naivan, možda je to njihov dogovor, opet neki deo taktike, da zasad ne talasaju mnogo na tu temu, da ih Vučić ne bi preduhitrio. Možda planiraju da sa tim predlogom grunu iz svih oružja u samoj završnici kampanje neposredno pred glasanje, tako da Vučić nema vremena da reaguje.

Treba, naime, imati u vidu da bi Vučić, koji svakodnevno prati istraživanja javnog mnenja, na osnovu kojih menja stavove i poteze ko čarape, lako mogao da im izbije taj adut iz ruku tako što bi to i sam odmah uradio. Ako proceni da mu Đilasovo obećanje može ozbiljno pomrsiti račune, ni malo se ne bi dvoumio da donese odluku da se penzionerima vrati sve oteto od 2014 do 2018, i to sa kamatom. Ako bi to mogla sutra da uradi opozicija, a mogla bi samo ako prestane da se novac otima i krade od države, mogao bi još lakše i on. Treba, recimo, samo da se odrekne izgradnje nacionalnog stadiona, ili da je odloži za koju godinu. Već samo od para predviđenih za taj spomenik Vučićeve carske uobrazilje mogao bi da namiri svih 700 hiljada ojađenih penzionera, čak i sa zateznim kamatama. Ništa od njega nas više ne može iznenaditi u nastojanju da zadrži vlast po svaku cenu, koju, naravno, plaćaju svi građani. I što više razmišljam o tome, sve mi se više čini mogućim, znajući Vučićevu prevrtljivost i sklonost da sve društvene probleme rešava novcem kojim kupuje podršku od najsiromašnijih, takozvanih sendvičara, preko botova i medija, do raznih poznatih ličnosti kao što su pjevači Karleuša i Željko Joksimović, bivši sportisti Džajić i Tipsarević, ili onaj vajni poslanik Bulatović, koji su mnogo skuplji. Pa bacanjem novca iz helikoptera, i kome treba pomoć i kome ne treba, sve do deljenja raznih vaučera i kartica za popuste penzionerima, sad i mladima. Najveća inflacija u Evropi i sve veća poskupljenja učinila su da su i bolje stojeći penzioneri spremni da podrže one koji im budu garantovali povraćaj novca koji im je nasilnički oduzet od penzija. To nije mali broj glasova i Vučić će sigurno nastojati da spreči njihovu podršku opoziciji.

Već previše muka mu zadaje nacionalistička desnica, koja ga uporno optužuje za izdaju Kosova i Metohije, a koja je definitivno na pomolu pod sve odlučnijim pritiskom zapada da de fakto prizna Kosovo. Tu takozvanu državotvornu opoziciju, koja bi takođe mogla da mu zbog južne pokrajine otrgne popriličan broj glasova, pokušava da neutrališe uporno ponavljajući svoju teoriju kako su svi oni isti i kako to nije nikakva patriotska opozicija. Naprotiv, i oni bi, po njegovim svakodnevnim tvrdnjama, samo da se dokopaju vlasti i obogate pljačkajući državu i narod. Svaki glas za njih je, kaže, takođe ide u džep Đilasa, koji je posle višemesečne pauze ponovo postao sinonim za pljačku narodne imovine. Samo ne znam otkud mu to uverenje, da svako ko se domogne vlasti tako može i da se obogati. Kao da je to sasvim logično i normalno. To, da bi mnogi to želeli i zbog toga se politički angažuju, nije sporno, ali da se pri to bogaćenje podrazumeva, da je to zakonitost i sasvim uobičajena stvar, opasno svedoči o njemu, njegovom shvatanju politike i sistemu koji je izgradio, u kojem je to moguće i kako sam tvrdi redovna pojava. Kako on to zna i može sa takvim uverenjem da tvrdi, ako ne iz sopstvenog iskustva. A, to onda znači da je i on zbog toga ceo život posvetio politici iz tih razloga, ni ne pokušavajući da radi nešto drugo iz oblasti za šta se školovao, učeći, učeći i samo učeći, kako se uredno hvališe.

Nije onda ni malo čudno što je baš Đilas, kojeg je označio kao jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji, upravo Vučića proglasio za ubedljivo najbogatijeg čoveka u Srbiji. Očigledno obojica iz iskustva znaju o čemu govore. Đilas je kao savetnik predsednika države i gradonačelnik Beograda imao veliku moć, ali ni blizu kao što je ima Vučić, tako da je i rang lista koju je napravio korigujući Vučićevu, sasvim logična. Čak i ako nije potpuno tačna, nema sumnje da je blizu istine. Ništa logičnije nego da u zemlji kojom vlada korupcija i u kojoj polupismeni gologuzovići preko noći postaju milijarderi, najviše ima predsednik koji njome sam upravlja.

Vreme je da za to i plati šta je dužan. Samo da se opozicija, i sa levice i sa desnice nađe negde u centru predizborne kampanje, bez mućkanja i mućkova. Da je došlo vreme, najbolji dokaz je i činjenica da je Vučić skinuo rukavice i masku demokratskog proevropskog lidera tako što je u svoju koaliciju, pored otpisanog Tome Nikolića, vratio i drugog četničkog vojvodu, osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja.