Ekonomija

Monetarna politika, stabilnost i ekonomski rast (3)

Razvojni prioriteti monetarne politike

Neoliberalizam je gotovo dogmatski nametnut kao univerzalni model ponašanja vlada u vođenju stabilizacione, razvojne i ukupne makroekonomske politike. Osnovu neoliberalizma čini monetarizam, ali ne na klasičnom novcu, već virtuelnom novcu kojim se upravlja i koji se zloupotrebljava izvan realne ekonomije. Razvija se spekulativna ekonomija i brojni finansijski derivati koji se koriste u osvajanju država, njihovih bankarskih sistema i resursa. Takva doktrina i ofanziva neoliberalizma i zloupotreba novca dovela je i do nove krize 2008. godine, koja i dalje traje, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

3) Ofanzivni koncept monetarne politike

Kreatori monetarne politike prilikom donošenja odluka moraju veoma dobro poznavati situaciju u privredi, ako žele da mere monetarne politike imaju pozitivne rezultate. Osim toga neophodna je i saradnja monetarnih i fiskalnih vlasti kako bi se ostvarili pozitivni rezultati u privredi. Monetarne vlasti moraju da vode podsticajnu monetarnu politiku, tako što će svojim merama pomagati razvoj određenih sektora privrede i onemogućiti odliv sredstava iz ovih sektora, kako bi se obezbedio novac neophodan za pokretanje proizvodnje. Mora se aktivirati mrtvi kapital u sektorima privrede i u sektoru stanovništva (npr. kroz aktiviranje lombardnih i hipotekamih kredita). Na ovaj način će se osigurati neophodan kapital potreban za razvoj preduzeća.

Nerazvijene privrede odlikuju se niskim per capita dohotkom i nerazvijenim finansijskim tržištem. Zato operacije sa kamatnim stopama i težnja da se postigne ravnotežna kamatna stopa na ovim tržištima je veoma kontraproduktivna. U ovakvim privredama regulisati situaciju na tržištu putem operacija kamatnim stopama nije moguće.

Potrebno je voditi selektivnu monetarnu politiku, koja će biti ekspanzivna, ali i kontrolisana, kako ne bi došlo do povećanja inflacije. Pri tome se trebaju stvoriti takvi uslovi da preduzeća mogu samostalno da posluju i da izmiruju svoje obaveze.

Preduzećima se trebaju obezbediti krediti na srednji rok sa nižim kamatnim stopama koja će povećati njihovu akumulativnu moć. Sredstva bi se odobravala samo onim preduzećima koja imaju projekte koji će omogućiti brz razvoj ovih preduzeća, što je veoma važno, jer bi tada preduzeća došla u situaciju da mogu da koriste i dugoročne kredite banaka i finansiraju projekte koji bi im omogućili stabilni rast i razvoj. Dobijena sredstva od banaka bi ostajala u preduzećima i time bi jačala niihova likvidnost, a samim tim i likvidnost cele privrede.

Merama fiskalne politike trebalo bi omogućiti maksimalno rasterećenje preduzeća kako bi se oslobodila i dodatna sredstva i usmerila u investicije.

Dakle, novac i kredite treba da dobijaju samo ona preduzeća kod kojih će novac ostati u reprodukciji, tj. neće se odliti u neproizvodnu potrošnju. Preduzeća koja nisu u stanju da posluju samostalno i da ostvaruju profit, treba da budu likvidirana. Samo na ovaj način mogu se osposobiti preduzeća za razvoj.

U finansiranju razvoja privrede može se koristiti i deficitarno finansiranje, tako što bi se finansirali produktivni produktivni projekti privrednog sektora, naravno uz sređenu finansijsku situaciju i potpunu kontrolu monetarnih tokova u privredi i bankama.

Potpuna kontrola monetarnih tokova i kredita je moguća, bez odliva kreditne mase iz sektora preduzeća (kao osnovnih korisnika kredita kod banaka između 80% i 98%, pri čemu učestvuju novčanoj masi sa svega prosečno 33%). Bez jake monetarne kontrole nije moguće zamisliti vođenje efikasne i usmerene monetarne politike. U ovoj fazi su osnovni kanali primarne emisije devizne transakcije.

„Centralna banka ne vodi podsticajnu i privredi podešenu monetarnu politiku. Nema one fine selektivne podsticajne (i kontrolisane) monetarne politike, bez čega privreda u razvoju jednostavno ne može". Primedbe koje se mogu čuti od strane centralne banke svode se na to da je takva ranije vođena monetarna politika vodila u onaj hiperinflatorni haos i da bi se to ponovilo, ako bi se vodila ekspanzivnija monetarna politika. Pristup je vrlo nekorektan. Ovo iz sledećih razloga: prvo, monetarna politika može biti vrlo podsticajna za razvoj, održavanje potrebne likvidnosti preduzeća i banaka, ali se prethodno svi monetarni i finansijski tokovi moraju staviti pod kontrolu. Bankarskom kreditu se tada vraća ona osnovna funkcija, kada postaje isključivo instrument proizvodnje i likvidnosti reprodukcije (bez odliva u razne oblike finalne potrošnje - lični dohoci, plaćanje kamata, poreza, doprinosa, carina i sl.).

Uostalom, centralna banka nije u stanju da utiče na sektorsko formiranje novčane mase, ali vrlo malo i na oblike novca u njoj (to su autonomne odluke brojnih subjekata) tako da globalno regulisanje novčane mase ne znači gotovo nikakav bitan indikator njene uspešnosti i stvarne snabdevenosti preduzeća potrebnom masom novca i kredita. Tu je već dugo potrebna duga koncepcija. Globalna i strukturna (selektivna) monetarna politika moraju se voditi izuzetno elastično i usmereno. To znači da nisu dovoljni samo makroekonomski, već i strukturni efekti monetarnih tokova.

Pokušaji nekakvog kvantitativnog regulisanja monetarnih agregata i vezivanje novčane mase za „pokriće deviznim rezervama" je apsurd, ali uz siguran slom sektora privrednih preduzeća (ogromna nelikvidnost, zamrla proizvodnja, neiskorišćeni kapaciteti, sve veći broj bankrotstava i likvidacija preduzeća i izbacivanje radnika na ulicu bez bilo kakve socijalne i organizovane sindikalne zaštite). Ovaj scenario je poznat u mnogim zemlja koje su bespogovorno prihvatile monetaristički i tržišno-fundamentalistički koncept MMF. Novčana masa, monetarno regulisanje i ukupna monetarna politika moraju se voditi specifično za svaku zemlju (Videti izuzetan rad Naomi Klein: „Doktrina šoka- uspon kapitalizma katastrofe, prevod, Zagreb, 2008., str. 623).

7. Kritika monetarističkog modela monetarne politike

Kontrola ukupne količine novca, prema monetaristima, predstavlja glavni instrument protiv ne samo inflacije, već i deflacije, odnosno za rast nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Prema njima je naročito posle velike ekonomske depresije i drugog svetskog rata, kejnzijanska teorija dohodak - rashodi pokazivala veću efikasnost, zbog čega se i provodila kada je došlo do „kejnzijanske revolucije" od tridesetih godina, ali je u savremenim privredama delovanje politike novca daleko veće i efikasnije od fiskalnih mera.

Sve je to dovelo do „velikog zaokreta" u regulisanju privrede s dotadašnjeg osnovnog odnosa dohodak -arashodi, ka novom odnosu, na relaciji novac - investicije - nacionalni dohodak - novac. Dakle, početak i kraj tog lanca međuzavisnosti jeste novac. On sada postaje osnovni faktor pokretanja ili kočenja privredne aktivnosti.

Od Kejnzovog napada na klasičnu monetarnu teoriju i odbacivanja njenih osnovnih postavki sve do drugog Svetskog rata interes za novac, u okviru makrosistema, je opao, da bi ponovo oživeo kao odraz objektivnog razvoja vezanog za posleratnu inflaciju, deficitarno finansiranje, javni dug i međunarodne monetarne probleme. To je pred teoriju i monetarnuu politiku stavljalo brojne i složene zadatke: kako u potpuno izmenjenim odnosima i složenim faktorima razvoja odrediti mesto i prirodu savremenog novca i pravac delovanja i efikasnost monetarne politike. Gotovo nigde suprotnost stavova nije u ekonomskoj teoriji tako prisutna kao kod monetarne teorije i politike. Suprotni stavovi polaze od količine novca, koji mora biti podređen, a ne strateški element ekonomske aktivnosti, pa do shvatanja novca kao strateškog faktora u određivanju dohotka, potrošnje, investicija i zaposlenosti. Očito je, dakle da je novac i monetarni faktor danas jedan od ključnih varijabla makrosistema i da deluje na sve podsisteme privrede (raspodelu, cene, devizni, trgovinski, bankarski sistem i sistem proširene reprodukcije u celini). To istovremeno ukazuje da on ne može biti osnovni, ili, još dalje, isključivi faktor procesa stabilizacije, odnosno regulisanja potrošnje i stope ekonomskog rasta.

Od monetarne politike se i dalje često zahteva da održava optimalnu količinu novca u privredi, podešenu, pre svega, određenim cikličnim kolebanjima, zapravo, da bude snažan anticiklični mehanizam i faktor stabilizacije. Monetarna politika ulazi u red instrumenata opšte ekonomske politike, s osnovnim zadatkom da reguliše „potrebnu količinu novca" u privredi. Pred monetarnu politiku obično se u makrosistemu postavljaju sledeći diferencirani i međusobno povezani zadaci:

1)Osiguranje optimalne novčane mase za nesmetano odvijanje tokova reprodukcije, uz očuvanje dovoljne interne i eksterne monetarne stabilnosti (generalni zadatak monetarne politike).

2)Emisija kredita banka treba da je tako dozirana po strukturi osigurava, da osigurava optimalnu likvidnost (novčanu masu) privrednog sektora (strukturna monetarna politika i politika u sferi likvidnosti).

3)Selektivno delovanje na privrednu aktivnost, odnosno određene poslove kojim se deluje na podsticanja ili kočenje određene delatnosti u privredi, odnosno strukturu ekonomskog razvoja (strukturno - razvojna politika) i

4)Koordinacija na međunarodnom monetarnom planu, danas sve uže povezanih nacionalnih ekonomija i sve većeg značaja međunarodne ekonomske politike i saradnje.

Monetarna politika savremenih država najuže je vezana za njenu kreditnu politiku, jer se regulisanje novčanog opticaja ne može ograničiti samo na kontrolu gotovog novca, već i pre svega na kontrolu i regulisanje depozitnog novca, kvazi novca, oročenih i drugih ograničenih depozita. Dakle, ne radi se o kontroli i regulisanju samo novčane mase, već i monetarnog volumena u celini (M1, M2 i M3, sve do M5) sa deviznim i ograničenim novčanim sredstvima. Monetarna politika, istina, najčešće se sprovodi preko regulisanja kreditnih resursa u privredi, što znači da se time na druge agregate uglavnom deluje indirektno, a to znači i manje efikasno. Da bi pokazala dovoljnu efikasnost, monetarna politika mora biti dovoljno elastična da brzo reaguje na korekcije novčane mase, bez obzira da li su uzroci nastalog poremećaja monetarnog ili nemonetarnog karaktera. Fleksibilnost mera monetarne politike i njihovo brzo i, elastično prilagođavanje realnim tokovima u privredi jedino su u stanju da osiguravaju i njenu dovoljnu efikasnost u stabilizaciji odnosno anticikličnom delovanju. Osnovni problem se javlja u vezi usklađivanja novčane tražnje i kretanja novca. Ovo je složen zadatak, s obzirom na brojne faktore koji deluju, kako na ponašanje tražnje novca, tako i na ponašanje ponude novca.

Primarni zadatak monetarne politike svakako je snabdevanje privrede potrebnom količinom novca i kredita, uz podsticanje stope rasta i očuvanje relativne stabilnosti privrede i nacionalne novčane jedinice. Monetarna politika treba da snabdeva proizvodnju i promet potrebnom količinom novca, količinom koja neće dovoditi do poremećaja, odnosno koja će preko novca i kredita otklanjati već nastalu nestabilnost ili onemogućavati sam razvoj negativnih procesa u privredi. Time se pred monetarnu politiku stavlja zadatak - da podržava pozitivne procese u privredi, jer ona može, u određenim uslovima, postati faktor narušavanja ravnoteže, ali i faktor ponovnog uspostavljanja već narušene ravnoteže.

Ovaj osnovni zadatak monetarne politike treba posmatrati u sklopu drugih ciljeva ekonomske politike, a pre svega u sklopu ostvarenja politike pune zaposlenosti i uravnoteženja platnog bilansa. Novac i kredit su prisutni u svim procesima privrednog razvoja, čime postaju i aktivan faktor u održava nju ili narušavanju interne i eksterne ravnoteže. Uloga novca i značaj monetarne politike u privredi zavise, pre svega, od autonomnih odluka monetarnih vlasti, s jedne, kao i odluka o formiranju i raspodeli dohotka niza subjekata i nosilaca dohotka u privredi, s druge strane.

Snabdevanje privrede potrebnom količinom novca predstavlja i danas jedan od najvažnijih zadataka monetarne politike. Za razliku od zlatnog važenja, čiji je automatizam omogućavao i automatsko regulisanje potrebne količine novca i internu i eksternu stabilnost novčane jedinice, danas, u periodu papirnog kreditnog nekonvertibilnog novca, to je izuzetno složen zadatak. Regulisanje porasta novčane mase, u skladu s razvojem proizvodnje i prometa, kao i stanja i promena u platnom bilansu, danas postavlja i pred teoriju i pred praktičnu monetarnu politiku otvoreno pitanje: koja je to optimalna novčana masa, kako upravljati novčanom masom i kako njenu strukturu održavati je još značajnije) na optimalnom nivou? Ovo je tim značajnije i teže što se u savremenom bankarskom sistemu ne pojavljuje samo centralna banka kao emisiona ustanova, već i svaka poslovna banka u sistemu postaje specifično emisiona banka.

Nije samo problem u regulisanju novca koji emituje centralna banka, problem se javlja, pre svega, u regulisanju kredita u krugu poslovnih banaka i stvarno prisutnog procesa multiplikacije kredita i depozita. Procei stvaranja i poništavanja novca koji se tu razvijaju otežavaju i gotovo onemogućavaju vodjenje adekvatne monetarne politike i snabdevanje privrede „potrebnom količinom novca". Ne samo zbog toga, već i zbog činjenice da ova količina mora biti sposobna da se brzo širi ili sužava, da reaguje brzo i elastično na promene u ostalim makroagregatima u privredi (proizvodnja, raspodela, cene, promet, uvoz, izvoz i dr.), da bi se približila i dinamički održavala na optimalnom nivou.

Određeni nivo cena, proizvodnje i prometa zahteva određenu novčanu masu koja se formira određenom kreditnom aktivnošću banaka. No, postavlja se pitanje: da li je aktivnost banaka adekvatna ili ne, da li je formirana veća ili manja masa novca i kredita u privredi? U prvom slučaju nastupa inflacija, u drugom deflacija. Prema novim shvatanjima, monetarna politika je najvažnije sredstvo makroekonomske politike, što bi se moglo približiti stavovima kvantitativne teorije (ovom shvatanju je podlegla i naša praktična ekonomska politika). Prema drugim shvatanjima, realni faktori reprodukcije su od primarnog značaja (politika ličnih dohodaka, investiciona, fiskalna politika, politika cena, politika platnog bilansa, politika rezervi i dr.), dok je monetarna politika sekundarnog značaja. Ovakva shvatanja „realista" svakako su bliža stvarnosti, mada u izvesnim uslovima razvoja monetarna politika može dobiti primarni značaj, odnosno može dovesti do stvarnih „kriza novca" u reprodukciji, ali i do toga da postane snažan stimulator razvoja.

Upravo iz navedenih razloga potrebno je da u središte našeg istraživanja stavimo navedene teorijske kontroverze danas, a zatim mogućnosti razvojnog delovanja (i aktiviranja) monetarne politike s brojnim merama i instrumentima.

8. Mehanizam i mogućnosti razvojnog delovanja monetarne politike

U ekonomskoj teoriji vidimo vode se velike diskusije o ulozi i zadacima monetarne politike. Razvojem ekonomske teorije menjali su se i pogledi na monetarnu politiku.

Teorijski je široko istraženo i dokazano da monetarna politika merama svojim mora delovati na količinu novca u opticaju, starajući se da ona bude na optimalnom novou. Monetarna politika preko toga deluje i na realne procese u privredi, posebno kretanje proizvodnje, potrošnje, prodaje, investicija i platno- bilansne odnose.

Monetarna politika postaje veoma aktivno sredstvo, koje zajedno sa fiskalnom politikom učestvuje u vođenju stabilizacione, odnosno razvojne politike. To su osnovna dva područja makroekonomije koja se sinhronizuju i koordiniraju u ostvarivanju zacrtanih ciljeva.

Monetarne vlasti (centralna banka) delujući na osnovne makroagregate i procese moraju pratiti situaciju i osnovne tendencije u razvoju privrede i blagovremeno reagovati na sve eventualne poremećaje, kako bi se obezbedio stabilan dugoročan privredni rast i razvoj. Ako privreda ulazi u fazu depresije praćene padom privredne aktivnosti, monetarna politika svojim instrumentima i merama mora delovati ekspanzivno, kako bi se povećala privredna aktivnost odnosno sprečilo dalje produbljivanje recesije i krize.

Fazu depresije karakteriše pad ukupne privredne aktivnosti. Usled toga privreda se susreće sa nedostatkom likvidnih sredstava, zalihama neiskorišćenim kapacitetima. Privredni ambijent nije povoljan za investicije zbog čega privredni subjekti uglavnom drže i čuvaju svoja likvidna sredstva.

Zbog velike neizvesnosti i rizika privreda i stanovništvo izbegavaju zaduživanje kod banaka, opada kreditna aktivnost banaka. Monetarna politika mora delovati ekspanzivno da bi se sprečila kumulativna negativna kretanja u privredi. Smatra se da treba ići na pojeftinjenje kredita, kako bi došlo do povećanja svih vidova potrošnje, odnosno do podizanja ukupne privredne aktivnosti. Obaranje kamatne stope kao cene novca i kredita, smatra se, prvi je korak u oživljavanju investicija, a preko njih i potrošnje i ekonomskog razvoja.

Dakle, ranije se smatralo da se na pojeftinjenje kredita (obaranje kamate) može uticati samo kroz manipulisanje cenom novca i zajmovnog kapitala. Međutim, danas se u savremenoj teoriji ističu i mogućnosti dejstva pored cene kredita i drugim instrumentima monetarne politike. Recimo danas se sve više upotrebljavaju operacije eskontnom stopom i operacije „na otvorenom tržištu", obaveznim rezervama i referentnom kamatom kojima se snižavaju kamatne stope i doprinosi povećanju opšte potrošnje oživljava finansijsko tržište, rast, tražnja novca i kredita uz oživljavanje privredne aktivnosti.

Na osnovu osnovnog usmerenja monetarnu politiku možemo podeliti na ekspanzivnu i restriktivnu monetarnu politiku. Monetarne vlasti sprovode ekspanzivnu monetarnu politiku u uslovima kada u privredi dolazi do pada proizvodnje, porasta nezaposlenosti, nelikvidnosti privrede i banaka s ciljem da se poveća tražnja, a na osnovu toga i proizvodnja, odnosno ukupna privredna aktivnost. Na ovaj način se ustvari nastoje otkloniti posledice depresije, tj. obezbediti izlazak privrede iz depresije, ali i ex ante sprečiti ulazak u kriznu fazu ciklusa.

Različiti su instrumenti koje koristi ekspanzivna monetarna politika, najčešći su: snižavanje eskontne i kamatne stope, smanjenje stope obavezne rezerve, povećanje kredita privredi i stanovništvu i sl. Pod dejstvom ekspanzivne monetarne politike dolazi do povećanja tražnje i povećanja privredne aktivnosti, Međutim, da bi se obezbedila privredna stabilnost mora se merama uticati i na obezbeđenje ekonomskog rasta.

Ako bi na dugi rok ekonomski rast izostao onda bi kratkoročni efekti ekspanzivne monetarne politike veoma brzo iščezli. Došlo bi do pada privredne aktivnosti i produbljenja privredne depresije praćene inflatornim rastom cena. Za efikasno sprovođenje ekspanzivne i razvojno usmerene monetarne politike bitno je postojanje razvijenog finansijskog tržišta. Praksa je pokazala da u zemljama koje nemaju razvijeno finansijsko tržište ekspanzivna monetarna politika nema pozitivne rezultate u povećanju proizvodnje, naprotiv njen glavni rezultat jeste povećanje cena u privredi. Ovde se nalaze i argumenti pristalica stavova da ekspanzivna monetarna politika uglavnom vodi opštem rastu cena, ali ne pokreće proizvodnju i privredni rast. Upravo želimo da ukažemo u radu na pogrešnost ovakvih en blok koncepcija o ulozi novca i kredita u procesu privrednog razvoja.

Suprotno od ekspanzivne restriktivna monetarna politika predstavlja povlačenje određene količine novca iz opticaja za koju je procenjeno da predstavlja višak. Restriktivna monetarna politika ima zadatak da smanji stopu inflacije u privredi, odnosno, osnovni cilj ovako usmerene politike je stabilnost cena i deviznog kursa. Kao posledice dejstva restriktivne monetarne politike javlja se pad privredne aktivnosti, uz porast nezaposienosti rada i kapitala i nelikvidnost privrede i banaka. Novac se povlači iz opticaja i to se automatski odražava na povećanje cene kredita (kamate). Zbog povećanja kamate privreda teže dolazi do kredita, čime se automatski smanjuje privredna aktivnost. Sve to na kraju dovodi do usporavanja privrednog rasta. Stoga restriktivna politika mora biti precizno i jasno definisana, a prilikom upotreba njenih instrumenata treba biti veoma obazriv zbog snažnih kontrakcionih efekata, ali i delovanja negativnog monetarno - kreditnog multiplikatora. Instrumenti koje restriktivna monetarna politika koristi su različiti, među najznačajnije spadaju: povećanje referentne stope, povećanje kamatnih stopa banaka, povećanje stopa na otvorenom tržištu, restrikcija kredita uopšte, povećanje stopa obaveznih rezervi, plafoniranje kredita banaka, neutralizacija deviznih rezervi i dr.

Kad se privreda nalazi u krizi, proizvodnja se nalazi na minimumu, investicije su veoma male ili ih uopšte nema, proces dezinvestiranja je u toku, veoma su velike količine robe koje preduzeća drže na zalihama. U ovakvim uslovima „operisanje kamatnom stopom neće dati velike rezultate", isticali su kejnzijanci u svojim raspravama. Nakon velike ekonomske krize promenilo se shvatanje o ulozi i mogućnostima monetarne politike. Uvideo se veliki značaj i efikasnost aktivne monetarne politike. Posebno su se istraživali tradicionalni instrumenti, kao što su kamatne stope, obavezna rezerva itd. Kasnije je u analize uvedena i fiskalna politika kao instrument za povećanje zaposlenosti, odnosno državnog intervencionizma u otklanjanju disproporcija u razvoju, raspodeli dohodaka, troškovima i „korekciji" automatizma delovanja tržišta.

Razvojem privrede i ekonomske teorije uopšte menjao se i položaj i uloga monetarne politike. Monetarna politika sve više dobija na značaju. Savremena privreda je zahtevala takvu monetarnu politiku koja će biti u mogućnosti da blagovremeno deluje na određene promene u privredi. Uveden je ustvari dinamički aspekt monetarne politike. Monetarne vlasti moraju da planiraju akcije koje će preduzimati u određenim uslovima, ali isto tako moraju brzo delovati i na iznenadne promene do kojih često dolazi u privredi. Ovakav pogled na monetarnu politiku i novi položaj monetarne politike doveo je do toga da se monetarna politika u osnovi najviše bavi regulacijom količine novca u opticaju, odnosno "optimalnim snabdevanjem novcem i kreditom".

Monetarna politika je pod uticajem i delovanjem spoljnih i unutrašnjih razvoja. Prilikom formulisanja monetarne politike mora se voditi računa o svim faktorima koji utiču na monetarnu politiku. Upravo zbog toga je monetarna politika veoma kompleksna. Monetarna politika se brine i za spoljnu i za unutrašnju privrednu i finansijsku ravnotežu. S obzirom da je nemoguće obezbediti istovremeno i spoljnu i unutrašnju ravnotežu često se žrtvuje jedan od zacrtanih ciljeva, da bi se ostvario drugi. Naime, često se žrtvuje eksterna ravnoteža (platnog bilansa) da bi se ostvarili interni ciljevi razvoja (dinamičan rast i veća zaposlenost). Stabilizacione politike se danas u praksi uglavnom sprovode na klasičan način, tako što se u vreme krize vodi ekspanzivna monetarna politika, u vreme inflacije monetarne vlasti odlučuju za sprovođenje restriktivne monetarne politike. Samo, pri tome se postavlja novo pitanje: kakvu monetarnu politiku voditi u uslovima stagflacije, naime postojanja niske stope rasta, nezaposlenosti i visoke inflacije.

Da bi se uvidela uspešnost u sprovođenju monetarne politike monetarni agregati se obično stavljaju u odnos sa pojedinim realnim varijablama. Različite ekonomske škole posmatraju različite varijable. Tako predstavnici kvantitativne teorije analiziraju promene obima novca prema promenama nacionalnog dohotka, odnosno mase realnog novca i realnog dohotka. Fiskalni modeli polaze od promena i delovanja kamate na formiranje tražnje novca i kapitala, pri čemu promene kamatnih stopa odslikavaju promene u delovanju monetarne politike. Treći polaze od promene i visine ukupno odobrenih i iskorišćenih bankarskih kredita. Ovaj koncept je danas sve više prisutan u monetarnoj teoriji i politici, posebno kada se razmatra novčana masa (M1), masa kredita u privredi, tako da kreditna masa (bez prelivanja), sve više dolazi u prvi plan. Predstavnici svih koncepcija nastoje da veoma jednostavno objasne svoje stavove. Monetaristi su smatrali da je u kontekstu stabilizacije privrede monetarna politika daleko efikasnija od fiskalne politike. Držeći pod kontrolom ponudu novca istovremeno se drže pod kontrolom i realni privredni procesi.

U radu ćemo kasnije istražiti da li je monetarna politika u našoj privredi dovoljno i optimalno snabdevala privredu novcem i kreditom, koji su osnovni kanali emisije, ali i kakav je položaj privrede i banaka i osnovnoj orijentaciji i zaokretima naše monetarne politike. To je stav i naše zvanične monetarne politike i politike centralne banke. Centralna banka redovno ističe da je „osnovni cilj monetarne politike u toku godine stabilnost cena i stabilnost deviznog kursa". Ostali ciljevi razvoja se izuzetno retko ističu. To je, očito, prihvaćeni stav MMF-a, pri čemu se ne uvažavaju osnovni razvojni i strukturni problem naše (i svake druge) privrede.

Nonetarna politika stoga mora biti aktivna. Privredni sistem i privredni procesi su dinamični i stalno se menjaju. Osnovni zadatak monetarne politike mora biti obezbeđenje opšte ravnoteže u privredi, tj. ravnoteža između količine novca u opticaju i količine roba i usluga u privredi. Da bi ovaj zadatak ostvarila monetarna politika mora da deluje zajedno sa merama fiskalne politike i sa ovim se slažu gotovo sve ekonomske teorije. Savremena monetarna i fiskalna teorija se sve vise orijentišu na istraživanje finansijskih tržišta i realnih tržišta. Iz njihovog ponašanja i reagovanja pojedinih elemenata ovih tržišta traži se i adekvatna monetarna i fiskalna politika.

Pred monetarnu politiku se pored ovih stavljaju i drugi ciljevi. Tako se često kao jedan od zadataka javlja i obezbeđenje stabilnog privrednog rasta i obezbeđenje ravnoteže platnog i deviznog bilansa, ali i oživljavanje potrošnje i investicija i porast zaposlenosti. Osnovni zadatak politike je borba protiv nekontrolisanog rasta cena u privredi. Pri tome se ističe da preveliki rast cena sprečava privredni rast, jer povećava se kamatna sklonost štednji, što negativno utiče na platni sistem zemlje. U ovakvim situacijama monetarna politika svojim merama restriktivno usmerena mora eliminisati deo preterane tražnje. Monetarna politika stoga mora biti usaglašena sa politikom cena i dohotka, ali i sa drugim delovima makroekonomske politike (fiskalna, spoljnotrgovinska, štednja, investicije i dr).

Monetarna politika pored unutrašnjih faktora je pod snažnim delovanjem i spoljnih faktora. Dejstvo spoljnih faktora uglavnom se odražava kroz platni bilans zemlje. Zato je jedan od zadataka monetarne politike obezbeđenje ravnoteže platnog bilansa, odnosno politika adekvatnih deviznih rezervi i deviznog kursa. Ovaj cilj je međutim u suprotnosti sa ciljem obezbeđenja privrednog rasta. U ovome se ustvari i ogleda kompleksnost monetarne politike, jer se pred nju stavlja ispunjenje međusobno suprotstavljenih ciljeva. Ti ciljevi se istovremeno ne mogu ostvariti zbog čega se u određenom vremenu monetarna politika mora opredeliti koje će ciljeve istaknuti kao prioritetne. Ova protivrečnost ciljeva istovremeno predstavlja i granicu delovanja monetarne politike, odnosno konfliktnost ciljeva i težnja da se većina njih istovremeno ostvari, često dovodi do opšte neefikasnosti monetarne politike.

9. Stabilizacioni ili razvojni prioriteti monetarne politike

Kejnzijanska teorija je poznata po stavovima u kojima su isticali da se regulacija privrede ne može prepustiti samo tržišnom mehanizmu. Smatrali su da pored delovanja zakona tržišta privredu mora regulisati i država svojim zakonima. Isticali su da tržište uspostavlja ravnotežu u privredi, ali da se ta ravnoteža uspostavlja na nivou ispod nivoa pune zaposlenosti proizvodnih faktora. Zbog toga se zalažu za učešće države u regulisanju privrednih procesa, jer država svojim učešćem treba da reguliše ekonomske procese i obezbedi punu zaposlenost svih faktora rasta.

Osnovni instrument kojim država interveniše u privredi po njima treba da bude fiskalna politika, dok će monetarna politika pratiti mere fiskalne politike i pomagati ostvarivanje definisanih ciljeva. Predstavnici keinzijanske teorije smatraju da mere monetarne i fiskalne politike treba da budu tako postavljene da onemoguće recesiju u privredi i da uvek obezbeđuju punu zaposlenost faktora proizvodnje i ostvarenje optimalnog ekonomskog rasta.

Kejnzijanci su smatrali da ukoliko je privreda dugo u fazi recesije inflacija nema veliki uticaj na privredu. Protiv inflacije treba se boriti odgovarajućom politikom dohotka i smanjenjem troškova proizvodnje, tj. efikasnijim korišćeniem proizvodnih faktora. U svojim istraživanjima kejnzijanci su isticali da na formiranje društvenog proizvoda i zaposlenosti najveći uticaj ima agregatna efektivna tražnja. Agregatna tražnja se po njima sastoji iz privatnih nvesticija, lične potrošnje i budžetske potrošnje. Investicije su nezavistan faktor koji kroz proces multiplikacije utiče na društveni proizvod. Ostala dva dela agregatne tražnje su zavisne varijable i zavise od visine društvenog proizvoda.

Kejnzijanci su se zalagali za primarnu ulogu fiskalne politike u dinamiziranju privrednog rasta, ali su bili i za ekspanzivnu monetarnu politiku koja bi takav rast podržala (politikom niske kamatne stope ili „jevtinog novca", ekspanzijom kredita, deficitarnim finansiranjem preko kreditnog mehanizma i dr.). Kejnzijanci su monetarnu i fiskalnu politiku posmatrali ciklično i dugoročno. Posmatrano na dugi rok mere ekonomske i monetarne politike treba da otklone dejstvo recesionih faktora u privredi. Recesioni faktori na privredu deluju različitim intenzitetom, tako da i mere monetarne i fiskalne politike moraju biti prilagođene intenzitetu deistva recesionih faktora. Tako bi, po njima u fazi krize trebalo povećavati tražnju, a u fazi ekspanzije merama fiskalne i monetarne politike uticati na smanjenje tražnje (uglavnom lične i javne).

Pristalice neokejnzijanske teorije su u svojim stavovima isticali da je tržište neperfektno i nestabilno i da delovanje tržišnih zakona ne može privredu dovesti u stanje pune zaposlenosti i stalne ravnoteže. Ova pojava se posebno može sagledati kroz nefleksibilnost cena, zbog kojeg veoma sporo dolazi do uspostavljanja ravnoteže na tržištima. Cene su nefleksibilne naniže, pogotovo u situaciji kada je tražnja manja od ponude na tržištu. Pošto cene nisu fleksibilne transakcije koje se obavljaju na tržištima obavljaju se ustvari po neravnotežnim cenama. Sve ovo dalje dovodi do toga da se reprodukcioni procesi u privredi obavljaju sa teškoćama, uz pad tražnje, porast troškova, porast neuposlenog kapitala, rast kamata, izostanak investicija, rast štednje i tezauracije, što sve vodi produbljavanju krize.

Kejnzijanci su posebnu pažnju usmeravali na tržište radne snage i potrebu da na ovom tržištu postoji ravnoteža. Kada se u privredi javlja recesija obično na ovom tržištu dolazi do poremećaja. Usled recesije smanjenja privredne aktivnosti dolazi do porasta nezaposlenosti i smanjenja dohodaka, zaposlenih. Ovo ima negativne efekte u privredi koji se ogledaju u smanjenju agregatne tražnje, što vodi u još veću krizu u privredi.

Analizirajući faktore koji svojim dejstvom dovode do recesije kejnzijanci su došli do zaključka da je glavni recesioni faktor smanjenje stope „prinosa na kapital" (profitne stope) i povećanje kamatnih stopa u privredi. Ovakav trend utiče na to da se smanjuju investicije u privredi koje dalje automatski dovodi do smanjenja privredne aktivnosti. Što je stopa prinosa kapitala manja, manje su i investicije u privredi, a samim tim i privredna aktivnost. Još jedan od problema koji se u privredi javlja jeste i problem aktiviranja štednje. Ako su kamate na štednju visoke niko od subjekata neće želeti da investira nego će štedeti zadovoljan prinosom koji ostvaruje. Tržišni zakoni nisu savršeni i ne mogu uvek obezbediti jednakost investicija i štednje na tržištu (I=S). Tržište veoma teško može da se brzo uravnoteži pa kada stopa prinosa kapitala pada, privredna aktivnost se formira na mnogo nižem nivou od ravnotežnog, što sve doprinosi produbljenju recesije u privredi.

Kejnzijanci su se zalagali za to da se kao dodatni, izvor fmansiranja privrede upotrebljava budžetski deficit. U situaciji kada u privredi vlada recesija smanjuju se javni prihodi, a nužno povećavaju rashodi budžeta - nastaje budžetski deficit. Razlog smanjenja prihoda nalazi se u padu proizvodnje i padu celokupne privredne aktivnosti, što dovodi do smanjenja dohotka, a samim tim i ubiranja manjih poreza za budžet. Kejnzijanci su se zalagali za povećanje budžetske (javne) potrošnje koja će dovesti do povećanja tražnje na tržištima, što će uticati na povećanje proizvodnje, a samim tim i na pokretanje celokupne privredne aktivnosti. Na taj način bi privreda trebalo da izađe iz faze recesije. Pri tome deficit budžeta bi uglavnom bio finansiran emisijom hartija od vrednosti koje bi izdala država. Pored toga deficit bi mogao, u krajnjem slučaju, da se finansira i iz primarne emisije centralne banke (samo u periodu budžetske godine, čime može doći i do smanjenja poreskog tereta privredi).

10. Monetarizam i neokejnzijanstvo - sukob oko prioriteta monetarne politike

Neokejnzijanci ističu vezu između količine novca u opticaju kamatnih stopa u privredi. Smatrali su da je jedan od zadataka monetarne politike da kroz regulisanje odnosa „stope prinosa na kapital" i visine kamatnih stopa u privredi obezbedi da se privredni procesi odvijaju na višem nivou. Kamata je po njima cena koja se plaća za postizanje ravnoteže između novca i potreba za novcem. Visina kamate zavisi od količine novca u opticaju i potreba privrednih subjekata za likvidnim sredstvima. Smatrano je da svaka promena količine novca u opticaju utiče na visinu kamatne stope u privredi. Da bi marginalna stopa prinosa na kapital (profitna stopa) bila viša od kamatne stope država i centralna banka moraju držati kamatu na niskom („politika jevtinog novca").

Kejnzijanci su smatrali da u kriznim situacijama, kada postoji veliki pad privredne aktivnosti, monetarna politika sa svojim merama ne može podići privrednu aktivnost na potrebni nivo. Monetarna politika u borbi protiv krize i recesije je nedovoljno efikasna. Oni se opredeljuju za mere fiskalne politike, ali uz dejstvo ekspanzivne monetarne politike koja i dalje treba da podržava podizanje privredne aktivnosti. Razlozi za ovakvo opredeljenje nađeni su u tvrdnji da fiskalna politika deluje svojim merama direktno na realni sektor, dok mere monetarne politike deluju indirektno preko kamatne stope, pošto se dejstvo monetarne politike u velikoj meri oseća kod osetljivosti investicija na promene u kamatnoj stopi.

Kejnzijanci su se zalagali za vođenje kratkoročne fiskalne monetarne politike s ciljem da se omogući ekspanzivan privredni rast, ali da istovremeno onemogući pokretanje inflacione spirale u privredi. U privredi se mora obezbediti puna zaposlenost svih faktora proizvodnje. S tim u vezi monetarna politika svojim merama mora da obezbedi da količina novca u opticaju bude dovoljna da obezbedi punu zaposlenost faktora proizvodnje, bez pokretanja inflacije u privredi.

U svojim istraživanjima kejnzijanci su isticali i veoma važnu ulogu bankarskih kredita u privredi. Smatrali su da se kroz kontrolu količine kredita u bankama lakše mogu kontrolisati procesi u privredi. Utvrdili su da količina kredita manje oscilira od odnosa količine novca u opticaju i društvenog proizvoda. Zato su kejnzijanci u analizu uključili ceo finansijski sektor. U svojim analizama ukazivali su na vezu između količine kredita i veličine društvenog proizvoda koji ne samo da utiču na finansije u privredi nego i na ponašanje celokupne privrede, odnosno bankarskog sistema.

Suprotno neoklasičnoj teoriji kejnzijanci su nastojali da prikažu što je prostije moguće kako funkcioniše tržišna ekonomija. Pri tome su se zalagali za to da se osigura dinamiziranje privrednog rasta. Oni su protiv monetarističke restriktivne monetarne politike kao načina za uspostavljanje zdrave privrede.

Kejnzijanci su se zalagali za kratkoročno regulisanje agregatne tražnje usmeravajući je pri tome ka povećanoj privrednoj aktivnosti, ali često i uz povećanje nestabilnosti privrede na duži rok. Na kratki rok posmatrano kejnzijanska politika regulisanja tražnje ima pozitivne efekte, međutim, dugoročno posmatrano, primena ove strategije pogoršava situaciju u privredi, posebno u delu platnog bilansa.

Kejnzijanci su smatrali da porast agregatne tražnje ne dovodi do povećanja inflacije u privredi. Povećanje tražnje dovodi do povećanja privredne aktivnosti sa veoma malim ili nikakvim uticajem na inflaciju. Inflaciju, koja bi se eventualno javila, smatrala su ustvari cenom koja je morala da se plati zbog povećanja proizvodnje i ostvarenja privrednog rasta. Tako su i kejnzijanci razvili koncept Filipsove krive koja pokazuje da postoji obrnuta proporcija između stope nezaposlenosti i stope inflacije.

U kejnzijanskoj teoriji i monetarna i fiskalna politika imaju svoj glavni zadatak, a to je povećanje privredne aktivnosti pri čemu se nije mnogo vodilo računa o stopi inflacije. Kritičari kejnzijanizma ističu da na srednji i dugi rok kejnzijanska teorija upravo obara privredni rast i povećava inflaciju. Smatrano je da pokriće budžetskog deficita primarnom emisijom podstiče ekspanziju javnog sektora, a da finansiranje deficita emisijom državnih hartija od vrednosti smanjuje količinu slobodnih sredstava na finansijskom tržištu, povećava kamate, a time negativno utiče na obim investicija privatnog sektora u privredi. Ustvari na taj način država istiskuje preduzeća i stanovništvo sa tržišta. Dobar je primer velike ekonomske degresije 1929-33. kada je umesto ekspanzivne monetarne politike, vođena restriktivna politika, suzdržavanje banaka od kredita, likvidnosti banaka, visoka kamatna stopa i opšta nestašica novca, uz vrlo visoku nezaposlenost. „Konje (preduzeća) je trebalo dovesti do potoka da se napiju -vode"(M. Fridman). Pored toga na ovaj način se i povećava učešće države u bruto domaćem proizvodu. Ako se, pored toga, deficitarno finansiranje koristi za pokriće potrošnje to će neminovno dovesti do pada proizvodnje. Pad proizvodnje automatski smanjuje i prihode države pa se javljaju i problemi sa servisiranjem postojećeg duga države. Država će se dodatno zadužiti na tržištu, a to će imati za posledicu pokretanje inflacije u privredi.

Velike rasprave vode se i oko uloge monetarne politike koja je po kejnzijancima pasivna tj. monetarna politika treba da omogući i prati rast bruto domaćeg proizvoda, ne vodeći pri tome uopšte računa o kretanju inflacije u privredi. Problem kod ove tvrdnje je što je ustvari centralnoj banci dat zadatak da vodi neku vrstu indeksirane monetarne politike, jer mora da prati rast bruto domaćeg proizvoda zajedno sa rastom inflacije na koju se gleda kao na inflaciju troškova. Pri tome se ova inflacija po njima može zaustaviti samo politikom dohodaka. Monetaristi polaze od stava da monetarna politika treba da osigura stabilnost cena, dok će sam tržišni mehanizam uspostaviti ravnotežu na realnim tržištima i optimalan privredni rast i zaposlenost.

Kejnzijanci su kamatne stope posmatrali kao sastavni deo monetarne teorije. Zalagali su se za ekspanzivnu monetarnu politiku koja bi omogućila povećanje privredne aktivnosti. Monetarna politika je morala u tome da obezbedi niže kamatne stope koje bi dovele do povećanja investicija u privredi i uopšte "sklonosti investicija".