Desanka Maksimović

U ROPSTVU

Nekad smo svi znali jasno,

od najnepismenijeg seljaka

pa do gospode i dece njine,

šta je rodoljubivo i časno,

i šta treba da čine

potomci negdanjih junaka.

Ne mogu da poznam narod

čije su pevali vrline

pesnici od Branka do sada.

Srpsko stado malo

sve do poslednjeg runa

razbilo se i ošugalo.

Postali smo zemlja

robova i potkazivača

i stokatnih zelenaša.

Pune su nam ulice sada

poštovanih zlikovaca,

a zatvori nevinih robijaša.

Na leđima kao da grbu

nosim od bola i stida,

i ulicama kad idem,

kao da mi blato baca

pogled oholih stranaca

u lice, i svakog dana

veo mi se po veo skida

sa rugoba naših rana.