Analiza

Srpsko-ruske patriotske prevare

Elena Guskova, poznata ruska istoričarka, koja se kako teorijski tako i praktično bavila našim prostorima kao ekspert angažovan od strane Jeljcinove administracije tokom 90-ih godina prošlog veka, svojevremeno je imala niz tačnih ocena o delovanu Aleksandra bez Kosova. U jednom intervjuu 2018. godine istakla je „da je rukovodstvo Srbije spremno da prizna nezavisnost Kosova". I dodala je: „istorija će upamtiti Aleksandra Vučića po tome što je predao Kosovo i Metohiju Albancima i odrekao se dela srpske teritorije za koju su se borile generacije njegovih predaka".

Dragomir Anđelković

Pošto je posle ukidanja naše Civilne zaštite koja je branila sever Kosova (2016) već bilo jasno da Alek Lažljivi i taj deo naše teritorije, sramno, na tacni daje na poklon Albancima - kao da mu ga je deda u nasleđe ostavio a ne da ga je ukrao Srbima - profesorka Guskova je precizno ocenila nedela srpskog diktatora te njihov dalji smer.

Koliko je bila u pravu svedoči ono što je uradio tokom prve polovine 2023. godine. U februaru te godine u Briselu je u svoje ime prihvatio Francusko-nemački plan o faktičkom priznanju Kosova od strane Srbije (članovi 1. i 2. koji govore da ćemo ubuduće da se prema delu svoje teritorije ponašamo u skladu Povelje UN, koja reguliše odnose među nezavisnim zemljama) te njenom pristanku da ono uđe u sve - što znači i Ujedinjene nacije - međunarodne organizacije (član 4).

Naravno, naša predsednička varalica na to nema pravo jer mu Ustav Srbije nalaže da brani a ne izdaje Kosovo i Metohiju (član 114), ali to zapadnim pozerskim poklonicima vladavine prava ništa ne znači.

Ono što im odgovara, u duhu stare kolonijalne logike, to je za njih zakon i ustav potlačenih zemalja. Nije bitno šta tamošnje vlasti imaju ili nemaju pravo da rade, važno je da to koristi evroatlantskim hegemonistima. Otuda, Vučićevo protivustavno ponašanje, i bez potpisivanja sporazuma, uz aplauz je protumačeno kao zvanični stav naše države. To je zatim poslužilo kao osnov za promenu pozicije po pitanju separatističke politike Prištine od strane onih članica EU koje su joj se ranije protivile. Ne samo što su ubrzano izmenile svoj odnos prema Kosovu u smislu prihvatanja njegove tzv. faktičke nezavisnosti, već su se složile da to postane i deo srpskog pregovaračkog poglavlja 35.

Tako smo stigli od pređašnje situacije da je Kosovo država samo za većinu ali ne sve zemlje iz EU kruga, do toga da je ono to suštinski za njih bez izuzetka. De jure priznaje je bitno za održavanje diplomatskih odnosa među zemljama ali mnogo važnije je faktičko priznaje, jer ono znači da se ne osporava postojanje nekog državnog entiteta.

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija prekinula je diplomatske odnose sa Izraelom 1967. godine, ali to nije značilo da je negirala da on postoji. Zahvaljujući Aleksandru Antisrpskom do toga su posle februara-marta 2023. godine stigle Španija, Kipar, Slovačka, Grčka i Rumunija. Za njih tzv. kosovska država postoji, jedino je formalno ne priznaju. Nije šija nego vrat!

Uprkos tome što zna da za promenu njihovog stava nije bilo od značaja da li će Vučić nešto potpisati ili ne, već kakve signale šalje i kako menja stanje na terenu u korist Albanaca (već je Kurtiju prepustio i lokalnu upravu na severu Kosova), gospođa Guskova odjednom svoj stav menja i počinje da iznosi degutantne floskule koje idu u prilog Vučićevog „patriotizma" i privrženosti (dobrim) odnosima sa Rusijom.

Ovih dana je u jednom intervjuu otišla toliko daleko da veliča i jednu od najgorih Alekovih prevara, sračunatih na to da uprkos počinjenim nacionalnim zlodelima ubedi Srbe da je borac za naše interese, kako bi lakše mogao da ih i dalje izdaje.

Zloupotreba patriotizma treba mu da bi mogao da nastavi sa veleizdajom. Pošto i njegovi birači počinju da se kolebaju dok gledaju kako Kurti naveliko štampa recepte za „srpsku salamu" (od ostataka našeg naroda na KiM koji mu je poklonio Aca Srbin), za to mu treba ultra jaka potvrda. Dobija je u vidu ruskog pečata na njegovom lažnom patriotskom sertifikatu. I nije u to upleten samo ambasador Bocan-Harčenko, koga mnogi smatraju lobistom SNS režima.

Vratimo se Eleni. Reče i ostade živa: „Okupivši se na Svesrpskom saboru, Srbi su pokazali celom svetu da su ostali jak narod, da su spremni da brane svoj nacionalni kulturni prostor, a zatim i da se ujedine".

Kakav crni Svesrpski sabor. U pitanju je, nažalost, bio ispraćaj Kosova i otvaranje novog poglavalja prodaje naših interesa. Vučić će sada da se cenka oko Srpske i da trguje njenom budućnošću kako bi kupio još neko vreme za autokratsko-kartel vladavinu. Zato on vešto manevriše. Ide ka Zapadu, a Srbe vara da čeka rusku pobedu. Uostalom, šta nam ona i znači ako se odriče Kosova i drugih naših vitalnih interesa? Lično navijam za Rusiju i drago mi je da zaštiti ono do čega joj je stalo, ali to nama neće pomoći ako aktuelna srpska vlast završi svoj antisrpski zadatak. Da je Srbija sačuvala neke pozicije na Kosovu, lakše bi ih branila posle ruskog uspeha, to je tačno, ali kada ih je predala, niko nam ih neće vratiti i ako Rusi uđu u Harkov a ne zato što ostanu u Donbasu i na Krimu.

Bez obzira na to, pomenuta ruska istoričarka nam priča bajke: „Posle naše skore pobede u Ukrajini, počećemo da obnavljamo ne samo sistem odnosa između zemalja, nego i međunarodne organizacije, uključujući UN, Savet bezbednosti i evropske strukture. Pošto Srbija zasad nije potpuno stala na stranu liberalnog Zapada, ona treba malo da manevriše i sačeka da zajedno sa Rusijom krene u obnovu sveta".

Rusija će, verujem, pobediti ali to znači da će odbraniti svoja sadašnja postignuća (možda ih eventualnomalo proširi), a neće ući u Kijev i Odesu. Za to su potrebni milioni vojnika a Moskva ih nema, koliko god da joj dobro ide iscrpljivanje Ukrajine (i mentora te zemlje).

Među ruskim građanima je manji ratni entuzijazam nego kod Srba 1991-92, a da se ne lažemo, nismo se baš oko toga pretrgli. Sa domaćim plaćenicima iz Burjatije, vazalnim kontingentima iz Čečenije i stranim najamnicima iz Tadžikistana, moguće je zašiti minimum ruskih nacionalnih interesa, ali ne i postići mnogo više od toga. To je bolna realnost.

Da Vučić nije izdajnik, i to bi nam olakšalo položaj. Ali on jeste veleizdajnik. Tako da nema ništa od upotrebe ruskih relativnih uspeha za revitalizaciju sprskih položaja. Šta da se revitalizuje kada su Albanci stigli u Leposavić zahvaljujući vrhovnom donu Srbije?

Zna to naša velika ruska „prijateljica". Kao i to da su prazne priče da će ruski tenkovi stići i do delte Dunava, a kamoli Lamanša, pa će toliko promeniti geopolitičku arhitekturu Evrope da uprkos onome što radi SNS kvislinška oligarhija, poprave srpske pozicije. Ipak, to odjednom počela da nam priča. Zašto? Pa davno nam je odgovor dao jedan naš pokojni istoričar, sigurno zabrinutiji za sudbinu Kosova nego bilo koji naš inostrani „sabrat" (ili „sestra"). Radi se o Dušanu Batakoviću.

Početkom 90-ih godina prošlog veka boravio je na jednom međunarodnom skupu istoričara. Tu su bili mnogi naučnici koji su važili sa „sprske prijatelje". Međutim, počeli su da nastupaju kao da su nam najgori neprijatelji. Kada ih je naš istoričar posle okončanja formalnog dela konferencije pitao - šta im bi? - dobio je vrlo jasan i iskren odgovor. Rekli su mu da su oni pre svega službenici svojih vlada i kakve one zauzimaju pozicije, tome se prilagođavaju. Znači, kada su Srbi postali neprijatelji, i oni su okrenuli list. Dok nije bilo tako, mogli su da nam budu naučni „prijatelji".

To radi i Elena Guskova. Rusiji sada odgovara laž da je Vučić patriota. Znaju Rusi da prodaje municiju i granate Ukrajini. Svesni su da Srbiju vodi ka NATO-u. Nije im nepoznato da razara sve srpske interese, a Rusiji prijatelj može da bude srpski narod a ne ljuštura srpske države (u nju može da se umetne bilo šta). Ali imaju nekoliko razloga da gurnu glave u zemlju kao što to rade nojevi.

Prvo, Rusima treba laž da im je država Srbija prijatelj (a nju treba razlikovati od zemlje Srbije i njenog naroda, koji to svakako jesu). Ruski narod nije presrećan što su mu sada glavni partneri Severna Koreja i Iran. Treba mu iluzija da ima nekog saveznika u srcu Evrope (a iz Novosibirska Srbija deluje kao nama Pariz). Drugo, ruske elite preko Srbije obavljaju razne svoje privatne poslove. Vučić zna da tako investira u tolerisanje svojih nedela, a Zapad mu utilitarno to omogućava. Treće, Moskvi je bitniji NIS od Kosova. Nađe se tu još po nešto, ali da ne dužim.

Sve to su razlozi što Kremlj prihvata da učestvuje u varanju Srba tako što Aci Antisrbinu pomaže da se predstavlja kao Aca Srbin. Poseta zamenika ministra spoljnih poslova Ruske Federacije, čiju su posetu Beogradu opozicioni mediji propratili ispraznim ocenama da je Putin ljut na Vučića, prošla je bez ikakvog javnog iskazivanja toga. Uostalom, ako su Rusi besni to nije zbog toga za naš lažni lider prodaje srpsko Grad sve više ima bolesnih, starih, depresivnih i malodušnih stanovnika. Tuga je ta koja je najkancerogenija, a nje ima u izobilju.Kosovo, već je preterao sa direktnim antiruskim delovanjem. Zato je Aleksandar Gruško došao, mrko pogledao Aleka, i sa osmehom za javnost otišao. To nam neće pomoći, a dugoročno ni Rusima. Dvanaest i pet je da se aktiviraju kod nas kao što to rade Amerikanci, a ne da suštinski nastavljaju po starom i kupuju vreme dok ne vide kako će generalno dalje. Do tada je gotovo sa mnogim našim interesima, ali nije na nama da se ljutimo na Rusku Federaciju. Da se ne drži principa realpolitike ne bi bila velika sila.

Mi primarno treba da se ljutimo na Vučića i razne njegove sluge, kao što je, recimo, nekadašnji DSS buldog Milenko Jovanov, koji je dotrajali Koštunicin kožni povodac zamenio zlatnim SNS lancem, i od vrlog nacionalnog omladinca postao EU perjanik. Takvi su nama krivi jer gaze ono što su dužni da brane, što znački Kosovo od Vučića. Rusi imaju pravo da gledaju svoja posla. Druga strana medalje je da ni mi ne treba da budemo ludi pa da nam njihovi interesu budu preči od naših, niti da svakog Rusa ili Ruskinju tretiramo olako kao prijatelja zato što se tako izdaje.

Gospođa Guskova dosledno radi za svoju vladu. Bila to Jeljcinova, koja je šurovala sa srpskim neprijateljima ili Putinova, onda kada je htela da iskaže rezervu prema Vučićevu, odnosno sada kada je na liniji politike proizašle iz potreba ratnog prilagođavanja. I to je sve za pohvalu. Lepo je kada su građani posvećeni svojim državama, ali to ne znači da su zainteresovani za našu sudbinu, čak i kada to pozerski tvrde.

Uostalom, ako su srpski interesi moneta za potkusurivnje predsedniku Srbije, što bi Rusi do njih previše držali? Nama ostaje da se setim reči filozofa Spinoze: „Ne ljuti se već zapamti"! Pre svega šta rade naši izdajnici ali i svi oni koji im iz svojih razloga pomažu.