(H)umorne misli

Ne radimo sa državom - neozbiljni su

Zima, svuda oko nas

Javlja mi se nešto ovih dana da će kriza da potraje još deset-petnaest dana. Duže neće sigurno. Ako ste mislili o finansijskoj krizi, za nju ne znam. Ali znam sigurno da proleće dolazi 22. marta, a kad ode zima - ode i kriza. Tako se u mom kraju oduvek govorilo "Samo da prođe zima i nema više krize"

Piše: Neša (ne čitaj jer je tajna)

Kako sam matoriji tako mi zima sve teže pada. A, nekada sam voleo sneg. Idila. Jedne godine je u februaru (83 ili 84) napadao toliko da smo tri dana lopatali. Morali smo čak i kolovoze da čistimo da mogu da nam donesu hleb i mleko. Drugačije nije išlo. Hleb i mleko smo morali imati. Deca mala. Za nas odrasle nije bio problem.
Što se kuvanja tiče, kuvana rakija je bila tu. A to što smo šunku načinjali pre avgustovskog paradajza, u februaru, niko nije brinuo, nabavićemo drugu šunku. Malo kuvane rakije, može i šunka da se prokuva, dodaš kiselog kupusa i eto dobre klope.
Tada paradajza ionako nije bilo cele godine. Najraniji je stizao tamo negde u junu i to iz srbobranskog Elana (neka mu je laka crna zemlja). Narednih godina, moram priznati, stizao je takav isti paradajz i nekih ranijih meseci. Al, bio je isključivo domaći. A i ukus mu nije bio kao onaj iz bašte. Pa što da se arče pare.
Uostalom šta će ti zimi paradajiz kad se znalo da se za hladne dane kiselio kupus. Pun vitamina C. Za hladne dane dušu dalo. Svi zdravi i na sneg. A snega koliko hoćeš.
Nije se išlo na Kopaonik, bar ne oni sa kojima sam se ja družio. Ponekad se ode na Frušku goru. Snega do guzice. Deca kad upadnu u sneg pola sata ih tražiš. Ej, planina je to. Šta ćeš onda na Kopaoniku.
Super je bilo i kada su na Andrevlju postavili ski lift. Doduše trajao je samo jedan vikend, jer je već u ponedeljak neko maznuo elektromotor. Bio je to dobar jak motor. Ne znam ko ga je ukrao, al' je za krunjač kukuruza bio odličan.
Nije se imalo, al' se nije ni rasipalo. Imali smo neki kolektivni duh koji nas je vukao napred.
I tako tog februara napadao sneg. Mi komšije se organizovali da ga očistimo. Sumnjivo mi bilo što neki nisu tu da pomognu.
Al', dobro možda ljudi nisu kod kuće. Kad ono čovek lagano pomeri zavesu na prozoru, proviri i vrati zavesu na svoje mesto. Shvatili smo da je kod kuće, al' da pomogne, jok. Mi lopatamo, a on se greje i ne izlazi. Čeka čovek proleće pa da se sneg sam otopi.
Otopiće se i ovaj sneg, ali hladnoća koja nas očekuje narednih meseci neće tako lako proći. Za one koji se kriju iza zavese verovatno hoće.
Sve se promenilo. Više nemamo šunke na zalihama da ih načnemo u avgustu. Niko kupus neće da stavlja za zimnicu. Šta će im kupus kad paradajza i paprike iz Turske i Italije ima cele godine. Ima, to je tačno, ali se i dalje uvoze i bacaju, jer su skupi i smrznuti. Rekoh ja da paradajz osim onog u flašama nije za zimu. Al', ne vredi niko ne sluša.
A smrzavanje tek dolazi.
Zovem ovih dana bankara i pitam kako da se vadim iz ove hladnoće. Smrzao mi se račun firme, a obaveze pristigle.
Pitam ga šta je sa onim kreditima sa malim kamatama što država plasira preko poslovnih banaka.
- Mi ne dajemo takve kredite, reče on.
- Kako ne dajete?
-     Ne dajemo, jer nas je država jednom zajebala - drugi put ne može. Kada su ono davali one povoljne stambene kredite sve je išlo preko banaka. Mi prikupili papire, obećali ljudima da će brzo biti rešeno. Al', oćeš. Mi predali dokumentaciju. Država ćuti. Ljudi se nadali da će to biti u redu, dali kapare, bezecovali stanove i čekaju kredite. Država ćuti mesec dana. Mi tražimo, oni kažu budite strpljivi, ima puno zahteva. Mi bili strpljivi. Naši klijenti bili strpljivi, malo pljuvali po nama pa ih mi smirimo. Čekamo. Država i dalje ima puno zahteva, al nema više para. Objašnjavamo klijentima. Ljudi se hvataju za glavu propadoše im desetine hiljada evra kapare. Propadoše ugovori za stanove. Koliko su bili kivni na banku samo što nam pultove nisu izlomili. Od tada više ne radimo sa državom. Koliko su kredita stvarno podelili, a koliko su obećali ne znam. Uglavnom naših klijenata koji su dobili taj subvencionisani stambeni kredit bilo je jako malo.
-     Nego ako hoćeš kredit založi još nešto. Takvih kredita još ima.
-     Šta da založim čoveče. Imovina firme je već pod hipotekom. Nisam ja kupovao šećerane za tri evra pa da mogu da založim. Kada je trebalo šetati i vikati "Ua Slobo", šetao sam i vikao. Pa me i u policiju privodili zbog toga, a ne kako su mi napakovali zbog nesavesnog poslovanja. Zamisli ja u moj firmi nesavesno poslovao?! Pa nisam ja direktor javnog preduzeća za puteve. Ja sam direktor preduzeća koje sam ja napravio i stvorio. Pa ako sam ga skućio, mogu i da ga raskućim. Šta koga briga za to. Naravno, neću ja da raskućim moju firmu, ali država sve više uspeva da mi pomogne u tome. Pogledaj koliko brinu za nas. Nisam ja sklapao ugovore sa državom da ću kupovati državna preduzeća, sprovoditi socijalne programe, dobijati naftu od NIS-a po nižim cenama i dobiti je na odloženo plaćanje po sistemu platiću malo sutra. Pokupujem pola Vojvodine za desetak evra, pa sad i pola Srbije sve zajedno sa Kopaonikom. Pa me onda država pita treba li ti možda još para. Da li si u krizi. Evo dižemo još dve milijarde dolara kredita da vam pomognemo. Kome bre da pomognete? Šta je taj Cetković i ta vlada založila. Kakvu je hipoteku dala da može da dobije kredit? Ili je i to službena tajna po sistemu "Ko izda - pizda", kao i onih milion dolara za Miladina Kovačevića. Šta oni to kriju i od koga? Za koga spremaju te pare?
Samo mi je spustio slušalicu. Ali svejedno nastavak ti je u Tabloidu.
U to se nekako pomeri zavesa na prozoru i oglasi se onaj što ga u narodu iz milošte zovu "slatki Kole". Otkud on baš sada ili je razlog da su mu dojadili ravničarski krajevi, pa je povod promena ambijenta odnosno planina (ili bar jedan deo) koju je kupio. Valjda mu doktor ili bankar preporučio oporavak na planini.
Kod njega nema službenih tajni. Sve znamo šta je uradio, al ne znamo kako?
Kaže vremena su teška ne može se investirati (a on kupio najvišu planinu u Srbiji, koja nadam se neće promeniti ime u Koleonik). Pa onda kako će uložiti silnu lovu u rekonstrukciju "Granda" i "Konaka". I to sve ove krizne 2009. godine. Ulaže pare neka međunarodna banka za razvoj. Te pare ne može svako da dobije. A oni su ih dobili. Šta su založili? Šta su dali kao hipoteku?
Oni kaže nemaju problema. MK grupa se pripremila za ovu krizu. Ne treba im pomoć od države. Znali su oni još lane u junu da će kriza doći. Znali su i da treba krizu spremno dočekati.
I dočekali su je.
A da krizu treba spremno dočekati znali su ovi prvoborci još 2001. i 2002. kada su naplaćivali svoj borački staž, kada su naplaćivali to što su se "borili protiv Miloševićevog režima" za demokratiju i da nama bude bolje. Spremili su se za krizu. A šta su založili? Nas i budućnost naše dece!
Založili su oni kod stranih banaka već dovoljno srpske imovine. A bojim se da je srpska vlada za izlazak iz krize već založila prećutno priznavanje nezavisnosti susedne nepostojeće države.
Ako glavnog urednika Tabloida policija bude zvala da da izjavu odakle mu ove informacije koje se vode kao službena tajna, neka se slobodno pozove na prvi član nepostojećeg Zakona o stepenovanju službenih tajni - jebeš tajnu za koju niko ne zna. Na drugi član ne mora da se poziva, jer taj član ionako nije iz tog Zakona već iz uredbe o radu Vlade.
Eto sve se promenilo. Nekada je to bilo drugačije. Sve se znalo, al nije bilo u novinama. A sada se ništa ne zna, a sve lepo piše.
Jedino se sneg nije promenio. Zamislite opet pao u februaru.
Ima snega, al' nema više oni lepih suvih šunki iz pušnice. Nema ni kiselog kupusa.
Ej brate, a kriza stisla. Nema se. Ili samo neki nemaju, oni što lopataju i čiste sneg.