Tabloid istražuje
Banke u trajnom stečaju: Osam godina kasnije,
definitivno je jasno da je Dinkić bio samo lojalni izvršilac
Šesta lička finansijska
Podsećanje na trenutno stanje bivših
najvećih srpskih banaka, oteranih u stečaj prvog radnog dana 2002. godine, i
ogromni troškovi koje njihove lešine prave samim svojim postojanjem, ovog puta
pokreću i pitanje eventualne Dinkićeve odgovornosti za veleizdajničku akciju,
kojom je ne samo uništena finansijska struktura zemlje nego i ugrožena njena
društvena i državna struktura, kao okosnica njenog suvereniteta
Ivan Molotok
Računica od pre nekoliko dana, da
"legendarno" gašenje četiri velike banake iz prvih dana januara 2002.
godine, i dan-danas, osam godina kasnije, odnosi oko 50 miliona dinara ili
500.000 evra mesečno, traži da se taj slučaj nipošto ne adaktira i prepusti
zaboravu, pogotovo zbog toga što su njegovi ključni medijatori (Mlađan
Dinkić, Božidar Đelić, Radovan Jelašić) i dalje glavni finansijski
uzurpatori na srpskoj novčanoj trambulini.
Iako je za proteklih osam godina stečaj Beobanke,
Beogradske banke, Investbanke i Jugobanke već odneo oko 50 miliona evra,
plate radnika banaka, advokatske kancelarije, stečajne upravnike, porez na
imovinu, porez na kapitalnu dobit, PDV, sudske takse, komunalne usluge, naknadu
za osiguranje imovine, naknadu za građevinsko zemljište i koješta drugo moraće
da solidarno, do sudnjeg dana, podmiruju građani Srbije i ne znajući da to
čine. Jer, samo su na početku svog pokojničkog staža leševi tih banaka
izdržavali sami sebe, pretežno od izdavanja objekata. Ali, kad je većina njih
prodata...
Istureni eksponenti
Isto tako, ti isti građani moraće još dugo
da čekaju da tada i danas vladajuću bulumentu rasture oni isti bageri, ili da
nekako prirodno odumru, ako žele da post festum saznaju zašto su verovatne dubioze tih banaka i parazitskog
i mafijaškog dela njihovih
vlasnika i klijenata
jednim zločinačkim gestom prebačene na leđa nevinih građana, takoreći naroda, a
ne na same banke, njihovu strukturu, lopovske komintente i sl. A moglo je i
tako, kraće bi trajalo, očistilo bi zemlju i ostalo bi više para. Brojke govore
da te četiri banke u stečaju i dan-danas potražuju 2,3 milijarde evra
(od toga je u sudskom sporu 796 miliona evra). Činjenica da značajan deo novca
banke potražuju od domaćih firmi koje su u privatizaciji (231), stečaju (147)
ili restrukturiranju, dakle ostatku privrede koji je tretiran, tačnije smožden
kao i te četiri banke, govori o istom finansijsko-zločinačkom konceptu koji
zemlju tranžira selektivno, uglavnom anarhično, bez ideje kad bi konačne
posledice mogle da počnu da zauvek počivaju u miru. A i više od 500 aktivnih
sporova za naplatu potraživanja u kojima su ove pokojne banke tužioci, i više od 100 u kojima su tužene, govori u prilog tezi da će od ubistva
ovih banaka odlično živeti i Dinkićevi praunuci, biološki ili po
"finansijskoj ideji", svejedno. Zasad se to odnosi uglavnom na
Agenciju za osiguranje depozita (njen sektor za likvidacije i stečajeve), koja
kao naslednik sličnih dinkićevskih postpetooktobarskih "agencijskih"
izmišljotina, na ovim poslovima angažuje oko 150 ljudi (u Agenciji kažu da je
prosečna plata onih "običnih" 40.000, a stečajnih upravnika oko
80.000 dinara).
Zašto
je, dakle, i ko odlučio da se umesto uništavanja mafijaške strukture tih
banaka i njihovog kriminalnog poslovanja, ako je već takva optužnica,
zapravo uništi vanbankarski sistem, a da se optuženi bankarski samo zameni
podjednako kriminalnim i mafijaškim, ali inostranim,
koji će samo nastaviti da muze ostatke onog vanbankarskog, već osam godina
pokušavaju da razreše ili objasne mnogi pametni ljudi. A radi se samo o tome da
se ovdašnja nova "šesta lička" finansijska oligarhija isturila kao
eksponent, tačnije izvršilac
poslova zapravo
neidentifikovane, bezimene, amorfne međunarodne bankarske sile, ponekad
nagoveštene kao Svetske banke, nekad kao Međunarodnog monetarnog fonda, nekad
kao nekog evropskog finansijskog hobotničkog mastodonta, ali nikad kao konkretne
adrese. Utoliko i žešća ali i teže dokaziva optužnica za zaveru protiv naroda i
sistema, bez logičnog povoda i objašnjivih posledica, sa ličnim dobitkom i
nemoralnom vlastonosnom (ne stručnom) promocijom kao jedinim objašnjivim
motivom.
Da je to tako,
da je likvidacija četiri najveće srpske
banke bila temeljno isplanirana mnogo pre nego što je Mlađan Dinkić uopšte
dozvolio i "teoriju" da se o tome uopšte razmišlja (samo deset dana
pre onog "sudnjeg" o stečaju banaka govorio tek kao o mogućnosti), da
je taj plan sakrivan i od zaposlenih i od javnosti, te da su komandnu ulogu u
čitavoj zločinačkoj operaciji imali ljudi i institucije iz inostranstva, a da
su Mlađan Dinkić, tadašnji guverner NBJ, Božidar Đelić, tada srpski ministar
finansija, ili Radovan Jelašić, tada viceguverner NBJ, bili tek puki izvršioci
tuđih naloga, iz inostranstva, govore i dva presretnuta naredbodavna pisma
upućena Vesni Džinić, tadašnjem direktoru tadašnje Agencije za
osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, u kojima se izdaju precizna uputstva za
sprovođenje "akcije bankrotstva pet banaka" (vidi okvir u donjem
delu strane).
Nisu imali ili nisu
smeli
Prvo je datirano 12. decembra 2001. godine, a uputio ga je izvesni Džordž
Mulineks (George Mullinax), bez dodatnih i očigledno
"suvišnih" generalija, a drugo 7. decembra 2001, a piše ga Đurđica
Ognjenović, legitimisana kao savetnik za osiguranje depozita DFID (Department for International Development,
"Odeljenje za međunarodni razvoj", međunarodna finansijska institucija britanske vlade). Iz ovog
drugog vidi se da je prethodnog dana, 6. decembra, održan sastanak sa
viceguvernerom NBJ Radovanom Jelašićem, i da se već tada, dakle mesec dana
ranije, tačno znalo da će 4. januara 2002. godine biti pokrenut
stečajni postupak nad domaćim bankama, što je za zaposlene i javnost sve do
Nove godine bila tek mogućnost o kojoj
velika ekipa srpskih finansijskih mislilaca, a sve na dobrobit i u interesu
države i naroda, danonoćno lomi glavu, da ne bi napravila neku grešku.
Ova pisma, iako ne "rešavaju
slučaj" i ne zatvaraju konstrukciju dileme šta je i kako bilo, ipak cementiraju tvrdnju da
su Dinkić & Co. beskrupulozno i bez imalo samilosti prema žrtvama, ali i prema državi, samo
izvršili naređenja odnekud iz inostranstva. O tome govori i činjenica da
ovu dvojku pismopisaca Dinkić nije spomenuo nikada, ni u jednoj svojoj izjavi,
ne samo kao bitne faktore odlučivanja nego ni kao članove "tima" za
likvidaciju srpskih banaka. A oni upućuju pisma posle kojih se očekuje samo
bespogovorno izvršenje.
Neverovatno je, isto
tako, da je ova pisma, neposredno posle likvidacije četiri banke od 4. januara
2002. objavio jedan opozicioni list, a nekoliko dana kasnije iz tog lista
integralno preneo jedan "privatni" sajt sa serverom u inostranstvu.
Za to vreme ostali veliki mediji raspitivali su se o "nekim pismima"
koja bi mogla da budu "karika koja nedostaje" u optužbama na račun
Dinkićeve kamarile.
Kad je, na primer, 26. decembra 2001, tokom zasedanja Veća građana (SRJ), ispred zgrade Savezne skupštine održan protest više stotina bankarskih službenika sa zahtevom za smenu guvernera NBJ Mlađana Dinkića, predstavnici Sindikata finansijskih organizacija su obavestili "velike" medije da je u Agenciju za sanaciju i stečaj banaka, na ime direktora Agencije Vesne Džinić, stigao dokument u kojem piše da će pet banaka, koje su trenutno u režimu sanacije, biti likvidirane odmah posle Nove godine, 4. januara 2002. Znali su i ko je pisma potpisao i kompletan sadržaj.
Međutim, moguće je da pisma nisu imala u ruci, jer ih nije preneo - nijedan
medij. Ili jesu, ali im mediji nisu poverovali. Ili jesu, ali se nisu usudili.
Dragi "strani faktor"
Već sledećeg dana, 27. decembra, mediji izveštavaju da je Sindikat
finansijskih organizacija Srbije na sastanku sa Zoranom Đinđićem, srpskim
premijerom, Božidarom Đelićem, srpskim ministrom finansija, Aleksandrom
Vlahovićem, srpskim ministrom za privatizaciju, i Draganom Milovanovićem,
ministrom za rad i zapošljavanje, postigao dogovor da se stavi moratorijum
na sve akcije u vezi sa ovim bankama, a da se 31.12. održi novi sastanak sa
Đelićem i Vlahovićem, kada će biti predložen
novi koncept ozdravljenja bankarskog sistema, posebno za banke u sanaciji. Rečeno je da je Đinđić obećao da, dok se ne dogovore o novom konceptu, dakle u naredne tri-četiri nedelje, neće biti doneta konačna odluka o bankama u sanaciji.
Isto tako,
premijeru je stavljeno do znanja da se "zna" sa pismo "izvesnog
Džordža Mulineksa" dostavljeno Vesni Džinić u Agenciju za privatizaciju.
Ni posle ovoga, pisma se nisu pojavila u medijima.
Dan kasnije, posle
novogodišnje Skupštine akcionara Komercijalne banke, na novinarsko pitanje da potvrdi ili demantuje postojanje dokumenta koji je "izvesni Džordž Mulineks" poslao Vesni Džinić i u kojem se predviđa likvidacija četiri banke, guverner Dinkić je postavio kontrapitanje: "A da li su novinari videli taj dokument?" Na pitanje da li je 4. januar 2002. zaista "sudnji dan" za ove četiri banke, Dinkić je samo odgovorio: "Sačekajte četvrti, pa ćete videti!". Ni posle ovoga, pismo nije uspelo da ugleda svetlost
dana.
Kao što je poznato, 4.
januara 2002. Dinkić & Co. proglasili su stečaj nad ovim bankama. Na leleke
radnika zaposlenih u tim bankama, ali i na neke "stručne" proteste
(npr. Jovana Rankovića, tadašnjeg /DSS/ ministra finansija u saveznoj vladi
/SRJ/) guverner Mlađan Dinkić je odgovorio krunskim argumentom: "Šest od sedam članova Saveta Agencije je glasalo za odluku o stečaju ove četiri banke, i to gospodin Labus, premijer Dragiša Pešić, Božidar Đelić i dvoje viceguvernera Narodne banke, Vesna Arsić i Radovan Jelašić, kao i gospodin Rajković, direktor Savezne komisije za hartije od vrednosti, dok je predstavnica Saveznog ministarstva finansija, gospođa Lepa Kelečević, bila uzdržana".
Ni tada ni kasnije ni
Dinkić ni Labus ni Đelić ni Jelašić ni drugi iz te ekipe nisu objasnili o čemu
su glasali, ako je odluka već bila doneta, zašto su uopšte glasali i
zašto opet ni na koji način nije pomenut strani faktor, u ovom kontekstu
predstavljen u likovima i delima "izvesnog Džordža Mulineksa" i
Đurđice Ognjenović, čija se uloga, sudeći po intonaciji i sadržaju poruka, može
smatrati komandnom, neotuđivom i neprenosivom. Isto tako, sudeći po
strukturi onih koji su u svemu učestvovali ili "odlučivali" - nije
bilo neobaveštenih. Jedino se postavlja pitanje da li su odluke smatrane
autonomnima, odnosno da li su pripisivane Dinkiću & Co., ili je neko od
ovih izvan najuže "finansijske ćelije" znao ili makar imao svest o
tome da su oni puki izvršioci tuđih naređenja, od strane nepoznatih lica,
što bi se po sili "duha" tadašnjih ustavnih rešenja glatko moglo
smatrati veleizdajničkim činom.
Gube im se tragovi
Taj "izvesni Džordž Mulineks" je, prema onome što su, makar u formi pristojnog CV-a, morali da javnosti predoče tadašnji finansijski moguli, pogotovo u situaciji koja je bila, tada nastupao kao konsultant američkog Državnog trezora u Agenciji za sanaciju banaka, bez ikakvih nagoveštaja ili naznaka kojim je dogovorom,
sporazumom ili ugovorom, u
kom svojstvu i od koje institucije opunomoćen da rukovodi likvidacijom
srpskih banaka (i, praktično, dotadašnjeg jugoslovenskog odnosno srpskog
bankarskog sistema). Ne zna se ni kad je postao "konsultant"
Agencije, ali se pretpostavlja da je to bio do polovine 2002, a verovatno do
polovine 2003, do kada je bila i druga nalogodavka, Đurđica Ognjenović. Prethodno
je, tokom 1999. godine, Mulineks bio, ali zvanično, uspešan likvidator
Narodne banke Bosne i Hercegovine (Bila Tomasa, kojeg, kao Vilijama, pominje u ovom pismu, Mulineks pominje i
kao saradnika u likvidaciji NB BiH). Zanimljivo je da je posle likvidacije
srpskih banaka, sledeća Mulineksova "krizna" dužnost bila mesto - "savetnika
u Centralnoj banci Iraka" 2003. godine, neposredno po američkoj
okupaciji Iraka. On je, na primer, obavestio Buša i CNN da su Sadamovi ljudi,
malo pred početak bombardovanja Iraka, izneli iz Centralne banke oko 900
miliona dolara. Posle te dužnosti, javni trag mu se gubi. Drugim rečima, moglo
bi se reći da je Mulineks verovatno bio čovek za prljave poslove američkog
finansijskog establišmenta.
Druga osoba koja se u
ovoj prepisci pominje, Hrvatica Đurđica Ognjenović (1968), neuporedivo je
"legalnija" od Mulineksa, ali uz brojna pitanja tipa "zašto baš
ona" i s kojim komparativnim prednostima u odnosu na neke druge
potencijalne "likvidatore", pogotovo komšijskih banaka. Bila je direktorka Sektora za osiguranje depozita u Državnoj agenciji za osiguranje štednih uloga i sanaciju banaka Hrvatske. U više navrata je bila angažovana na
projektima finansiranim od strane Svetske banke, britanskog DFID-a i nemačkog
državnog KfW-a (u Srbiji, Crnoj Gori, Jermeniji i Rumuniji). S obzirom na pomenutu
poziciju u hrvatskoj Agenciji, koja je za potrebe međunarodnih bankarskih
institucija sličan prljav posao obavila u Hrvatskoj, za pretpostaviti je da joj
je zadatak bio da iz prve ruke, razumljivim jezikom, prenese iskustva kako se
to najefikasnije radi i - preboli. Tu su i propratne komercijalne aktivnosti,
pa je baš softverska kuća Dialog iz Đakova u Hrvatskoj imala pravi, odgovarajući softver za korišćenje programa za isplatu depozita, koji je, pretpostavlja se za debele pare za koje se
"nije pitalo",
prodala srpskoj Agenciji. Danas je suvlasnica firme Ognjenović
i Lovegrove d.o.o. za edukaciju i konsalting sa sedištem u Zagrebu.
Vesna Džinić, direktorka Agencije za osiguranje depozita, sanaciju
i stečaj banaka, koja je formalno rukovodila stečajem četiri najveće srpske banke (iako je medijski slavodobitno eksponiran bio gotovo isključivo Dinkić), zapravo je treća misteriozna osoba, koja se u ovoj prepisci pominje tek kao "pasivni objekat", primalac pisama koja treba da prosledi domaćim izvršiocima. Kad je Dinkić postao ministar finansija, Džinićeva je postala direktor Uprave za trezor, a kad je Dinkić postao ministar za ekonomiju, ona je (posle ostavke Vladana Galića) postala direktor Agencije za privatizaciju. Polovinom prošle godine neočekivano je
podnela ostavku na tu funkciju (sa poslednjom platom od startnih 305.000
dinara). Danas je zaposlenik u međunarodnoj finansijskoj organizaciji Connection
Capital.
DOKAZI
O LIKVIDACIJI IZ INOSTRANSTVA
INTERNI MEMORANDUM
(doslovni, neredigovani
prepis)
12. decembar 2001.
Za: Vesnu Dženić
Od: George Mullinax
Predmet: Akcija bankrotstva pet banaka
Sledeće su nekoliko stavki koje moraju da se razmotre
što je moguće pre.
Timovi za pet banaka:
Preporuka je da imamo timove uprave za bankrotstvo za
svaku banku sastavljene kao što sledi: Vođa tima, advokat, Menadžer za
zatvaranje/otvaranje bilansa, Menadžer za obaveze, Menadžer za imovinu i
Menadžer za zgrade.
1. Direktor banke JugoBor je
pristao da ostane ako i kada banka bude u bankrotstvu. Ako on ima kvalifikovane
ljude među svojim radnicima oni treba da budu odabrani, ako banka nema
kvalifikovane ljude onda treba da mu obezbedimo ljude od radnika odavde iz
Agencije.
2. Zoran u Jugobanci je naveo da
nije zainteresovan da ostane kao Likvidacioni upravnik. Treba da naimenujemo
nekoga na to mesto, možda Zoran može da preporuči nekoga iz Banke. K tome, ja
ću zamoliti Zorana da preporuči druge ljude iz banke da pomogne Likvidacionom
upravniku.
3. Verujem da ste odabrali novog
direktora u Beobanci i on je izjavio da je zainteresovan da bude Likvidacioni
upravnik. Zamolio bih ga da odabere osoblje od trenutno zaposlenih u banci.
4. Razumeo sam da ne mislite da
sadašnji direktor Investbanke ima sposobnosti da bude
Likvidacioni upravnik, ako je to tačno, onda treba da odaberemo osobu i da joj
pomognemo da odabere tim koji će mu/joj pomoći.
5. Mislim da imate poverenja u
novu osobu u Beogradskoj banci i treba da potvrdimo da je on zainteresovan da
bude Likvidacioni upravnik. Pod pretpostavkom da je zainteresovan treba da
odabere tim koji će mu pomoći od trenutno zaposlenih u banci.
Upravnici i njihovo osoblje treba da budu obučeni,
uključujući i 6 ili 7 ljudi koje bismo zaposlili od intervjua koje smo Olivera
i ja sproveli ove nedelje. Bill Thomas odlazi iz Beograda 14.12. a David Parker
22.12. Thomas se ne vraća do 04.01.; međutim David se vraća 28.12. Ako je to
moguće bilo bi dobro da iskoriste četvrtak i petak ove nedelje da obave obuku
osoblja ovih pet banaka, dok je Thomas još ovde. Ako to nije moguće, onda David
može sprovesti obuku sledeće nedelje i tokom kraja ove nedelje kada se vrati u
Beograd.
Obezbeđenje
Važno je da odredite nekoga kao odgovornog za
obezbeđenje u Agenciji i u pet banaka. Razgovarali smo sa osobom po imenu
Mrvošević koji je trenutno zaposlen u Beobanci. On je advokat po obrazovanju i
trenutno radi kao direktor obezbeđenja u Beobanci. Preporučujem da unajmite
gospodina Mrvoševića kao direktora obezbeđenja u Agenciji i zamolite ga da
pripremi plan za obezbeđenje u Agenciji i u pet banaka. Ja bih koristio
kombinaciju policije i firmi za obezbeđenje, gospodin Mrvošević zna najbolje
firme za ovaj posao.
Automobili
Biće nam potrebno korišćenje dva ili tri automobila
sledećih šest meseci. Oni će biti korišćeni za prevoz osoblja do Bora
prenošenje poruke u okolini Beograda. Predlažem da uzmete ove automobile iz
četiri banke ovde u Beogradu.
Uputstvo za likvidaciju
Tražio sam od Jelene da obezbedi verzije ovog uputstva
na srpskom jeziku. Neki misle da je ovo uputstvo predugačko i detaljno. Dejvid
i Bil će pripremiti izvršni sažetak ovog uputstva na oko pet stranica. Obuka će
se bazirati na ovom sažetku. S obzirom na broj banaka koje idu u bankrot veoma
je važno da budemo što konstruktivniji i zahtevamo od likvidacionih upravnika
da pripreme kratke pisane nedeljne izveštaje.
ZOP
Da li treba da pripremimo koncept rada i ugovora za ZOP?
Moramo da budemo sigurni da obe strane, ZOP i Agencija, shvataju koje dužnosti
treba da budu izvršene, datum i banke koje su uključene.
Ugovarači
Moramo da postavimo Ugovorače za različite banke.
Postoje sukobi interesa koji će diktirati neka postavljenja. Da li želite da
provizija odredi ove odluke ili vi ili Olivera želite da budete umešani?
(podvukao priređivač)
Socijalni program
Imperativno je da socijalni program za zaposlene u
bankama bude napravljen. novac je obezbeđen za plaćanje i zaposleni u Birou
rada su svesni programa i kako ga treba sprovoditi. Ukoliko ovo ne bude urađeno
kako treba imaćemo nezamislive društvene nemire. Moramo da u svakoj banci
obezbedimo letak sa detaljima programa i kako zaposleni može da započne proces
primanja otpremnine itd.
Informacija deponentima
Pre intervencije važno je da u svakoj filijali banke
obezbedimo informacije sa detaljima šta će se deseti sa depozitima i gde i kada
će sredstva biti raspoloživa. Veoma je važno da dovoljna sredstva budu na
raspolaganju institucijama za plaćanje.
Pitanje poreza
Kao što ste upoznati sredstva koja obezbeđuje Svetska
banka ne smeju se koristiti za plaćanje poreza bilo kakvim Vladinim institucijama u
Jugoslaviji. Mnogo puta smo bili uveravani da Republika Srbija neće naplaćivati
nikakve takse, ipak, prema mojim saznanjima ovo obećanje nije dato napismeno.
Moje mišljenje je da nijedan od ugovarača neće potpisati Ugovor bez pismene
potvrde da nikakvi porezi neće biti razrezani.
IZVEŠTAJ
Za: gđu Vesnu Đinić
Kopija: gosp. Vlastimir Stanković, Anka Gajić, Gordana
Soroka
Od: Đurđica Ognjenović, DFID Savetnik za osiguranje
depozita
Dana 6. decembra održan je sastanak s viceguvernerom
gosp. Jelašićem, u svezi namirenja deponenata 5 banaka nad kojima će biti
pokrenut stečajni postupak 04. januara 2002. godine, na kojem je zaključeno:
1. da će Agencija što hitnije
održati sastanak s predstavnicima IT sektora navedenih 5 banaka i sektora
poslova s građanima radi procene njihove IT opreme, obrade i mogućnosti
pripreme podataka prema predloženom formatu, a radi uspostave informatičkog
mosta podataka između banaka i Agencije i Agencije i banke na koju će da se
prenesu podaci ili koja će da isplaćuje osigurane depozite,
2. da će NBJ čim prije održati inicijalni sastanak, razgovor s
predstavnicima Poštanske štedionice na koju bi prema dokumentu od 29. novembra
trebalo da se prenesu svi depoziti fizičkih lica, radi procene mogućnosti, IT
opremljenosti i načina na koji će prenos depozita biti odrađen,
3. da će NBJ hitno, nakon
održanog sastanka s Poštanskom štedionicom, a najkasnije do ponedeljka, 10.
decembra odlučiti na koji način će se kompenzirati građani - prenosom depozita,
isplatom putem Naloga za isplatu ili na neki drugi način, kako bi se čim prije
započele pripreme.
Temeljem gore navedenih zaključaka, Agencija je 7.
decembra u 9 sati održala sastanak s predstavnicima 5 banaka - IT stručnjacima
i stručnjacima iz sektora za poslove s građanima.
Prezentiran im je format traženih podataka, te su banke
zamoljene za suradnju i da prema predočenom formatu podataka koji moraju da
dostave u Agenciju da procene koliko je vrijeme potrebno za obradu tih podataka,
te da eventualno uoče probleme, poteškoće i navedu procenu i alternativni način
dostave podataka. Tražene podatke - predloženo je da to budu podaci na nivou
jedne filijale svake od banaka - budu pripremljeni do slijedećeg četvrtka, 13.
decembra.
U međuvremenu će softwerska kuća - Dialog Đakovo,
Hrvatska - koja je prodala Agenciji prava korištenja programa za isplatu
depozita, biti kontaktirana radi svih mogućih oblika pomoći - kontakata s
poslovnim bankama, eventualnog sastanka s njima radi što kvalitetnije procene
dostave podataka, treninga rada s programom, učitavanja podataka i prijenosa
istih na banku preuzimatelja depozita ili banku isplatitelja depozita, te će
prema njihovoj procjeni ili njihovi predstavnici doći, prema dogovoru, u
Beograd ili će se probni (testni) podaci dostaviti njima direktno. Predlažem da
kontakt osobe u Agenciji s kojim će banke da komuniciraju u međuvremenu i koje
će također biti kontakt sa mnom, odnosno s programerima iz Hrvatske, budu gđa
Anka Gajić i gosp. Vlastimir Stanković.
Iz razgovora s poslovnim bankama uočeno je da bi moglo
da bude sledećih problema:
konačna obrada podataka s
datumom otvaranja stečajnog postupka ne može da bude u roku nekoliko dana iz
nekoliko razloga: u većini banaka je obračun i knjiženje kamata po depozitima
godišnji, te se provodi nakon 1. januara i traje po nekoliko dana - tako da sam
obračun kamata i pripis ne može da bude gotov do 4. januara; također knjiženje
realiziranih čekova provodi se i do 15 dana po izdavanju, pa čekovi izdani 30. decembra,
mogu biti proknjiženi tek oko 15. januara;
većina banaka za velik broj
depozita uopće nema podatak o matičnom broju deponenta i drže da ga ne mogu ni
na koji način, osim od samih deponenata dobiti, što bi moglo da bude problem,
jer je matični broj deponenta jedan od obaveznih podataka da bi se mogli
sublimirati svi depoziti jedne osobe;
iako je bankama rečeno da svi
ovi podaci trebaju biti radi testiranja novog programa koji je Agencija
nabavila i radi procene strukture depozita, radi eventualno odluke o povećanju
osiguranih depozita - dakle, nije bilo niti naznake da podaci trebaju radi
isplate njihovih deponenata, međutim, uočeno je da su pojedini predstavnici
banaka vjerovatno svjesni da je riječ upravo o stečaju njihovih institucija, te
je moguće da bojkotiraju suradnju i dostavu podataka.
Osobno procjenjujem da:
1. banke u roku od nekoliko dana
od otvaranja stečajnog postupka nisu u mogućnosti imati obrađena točna stanja
za dan stečaja, već u roku i do 15-20 dana od dana stečaja, uz svu suradnju i
spremnost na suradnju
2. temeljem testnih podataka
koje će procijeniti i pomoći u proceni i IT stručnjaci postoji mogućnost velike
zbrke u dostavljenim podacima, te valja razmišljati i o drugoj mogućnosti
uspostave IT mosta, što bi se ukoliko banke dostave testne podatke kao što je
dogovoreno do 13. decembra, već biti lakše procijenjeno slijedećeg tjedna
3. bez uske suradnje s bankom na
koju bi se transfer depozita trebao raditi i procene njihovih IT mogućnosti
nije moguće odrediti za koliko dana Agencija može organizirati isplatu ili
prijenos.
Ukoliko su podaci dostavljeni od banaka prema Agenciji
upotrebljivi tj. da su u formatu koji je tražen, te ako banka na koju se
depoziti prenose informatički spremna, sposobna da ih preuzme, Agencija može u
kratkom roku od 5-7 dana da pripremi obrađene podatke za transfer. Međutim,
ukoliko podaci ne budu dostavljeni na način na koji je zatraženo, učitanje
podataka će biti otežano i nije moguće procijeniti koliko će trebati za
ispravak. Ukoliko se ide na isplatu depozita slanjem Naloga za isplatu, što
smatram neekonomičnim zbog malih iznosa, a velikog potrebnog vremena i novca za
pripremu, potrebno je mnogo duže vremena (možda i više sedmica).
Prvi i osnovni preduvjet za organizaciju transfera ili
isplate svih depozita jesu konačno obrađeni podaci dostavljeni na zatraženi
način, kao i pripreme (informatičke i organizacione) same banke na koju će se
izvršiti transfer ili koja će isplaćivati depozite. Ukoliko podaci koji se
dostave nisu konačni - dakle, ako čekovi nisu proknjiženi u roku od nekoliko
dana ili ako kamate nisu obračunate i pripisane, bespredmetna je dostava
podataka, odnosno ponovna dostava nakon 20 dana, jer je tada 1. dostava
podataka - zapravo dostava netočnih podataka i ako bi Agencija ili bilo tko drugi
po njima postupao, nastala bi zbrka i nepoverenje štediša.
Beograd, 7. decembar 2001. godine
Pripremna paljba
Kao što je poznato, uvod u likvidaciju najvećih
srpskih banaka - Beogradske, Jugobanke, Investbanke i Beobanke - a pod parolom reformisanja domaćeg bankarskog sistema, bilo je oduzimanje dozvola za
rad od 19 srpskih banaka (od 54 do tada postojeće). Kao guverner NBJ, Dinkić je u drugoj polovini
2001. godine govorio o stečaju, likvidaciji i, čak, sanaciji petnaestak banaka, uz napomenu da to nije kraj. Do kraja 2001, posle zatvaranja nekoliko banaka, posao je izgubilo oko 2.500 bankarskih činovnika, i to u tišini i bez protesta ili drugih javnih reakcija.
Među bankama u ničim objašnjivom statusu bila je i Slavija banka, nad kojom je otvoren stečaj u prvoj polovini oktobra 2001. Ova banka, koja je posle raspada SFRJ nastala iz Ljubljanske banke, jedne od najjačih i najuspešnijih u bivšoj državi, četiri godine nije radila, jer joj je NBJ bila oduzela dozvolu, a nije bila ni u stečaju ni u likvidaciji! Na vapaje iz banke NBJ nije reagovala, pa ni punu (Dinkićevu) godinu posle 5. oktobra 2000. A svi parametri su
govorili da banka ima predispozicije da o(p)stane i uspešno posluje.
Posle uklanjanja sa scene pomenute četiri banke, bez
posla je ostalo više od 8.000 ljudi. Onima koji su formalno prozivani za
bankarski krah ni tada ni danas ne dešava se ništa.
Tako je Beobanku, posle osnovanih sumnji da su od 1994.
do 2000. sklapani poslovi na štetu interesa banke, te krivičnih prijava protiv
osoba za koje je postojala osnovana sumnja da su učestvovale u kriminalnim
delatnostima (najčešće je reč o funkcionerima banke koji su zloupotrebljavali
ovlašćenja u dodeli stambenih kredita, u vrednosti od oko 33 miliona DEM, ali i
drugih kredita u visini od 42 miliona DEM), Okružno javno tužilaštvo u Beogradu
9. maja 2001. obavestilo da posle "izvršenih provera... nema elemenata
krivičnih dela zaključenja štetnih ugovora niti bilo kog drugog krivičnog dela
za koje se preuzima gonjenje po službenoj dužnosti".
Guverneru Dinkiću je, po pravilu, bilo lakše da
uništava, dekonstruiše i kažnjava nevine, nego da spasava, popravlja i kažnjava
krivce i od njih, mehanizmima koje mu sistem stavlja na raspolaganje, naplaćuje
štetu. Takav radikalan slučaj nije
bio zabeležen ni u jednoj zemlji u tranziciji.