Prvo zapalio Skupštinu, onda zapalio donacije
Ovo je nastavak priče o
kriminalnom trošenju tuđeg novca, namenjenog renoviranju zgrade današnjeg Doma
Narodne skupštine Republike Srbije, za vreme predsedničkog mandata Dragoljuba
Mićunovića. Nalazi Ministarstva finansija o Mićunovićevom gazdovanju leže u
UBPOK-u, a do sada nije pokrenuta nijedna krivična prijava. Da li tako treba,
može se videti iz teksta koji sledi
Priredio: Milan Glamočanin
Prilikom
kontrole materijalno-finansijskog poslovanja parlamenta, budžetski inspektori
su se posebno zadržali na kontroli dokumentacije koja se odnosila na
realizaciju nabavke "Konferencijski sistem" za potrebe Savezne
skupštine. Ovaj sistem između ostalog podrazumeva identifikaciju poslanika,
automatsko utvrđivanje kvoruma, formiranje liste govornika, automatizovano
vođenje sednice, govor s mesta i automatsko brojanje glasova poslanika. Nabavka
opreme pod nazivom "Konferencijski sistem" izvršena je naravno od već
poznatog preduzeća Omni Stock iz Beograda. Realizacija nabavke je inače
otpočeta donošenjem rešenja o obrazovanju komisije za javno otvaranje ponuda i
izradu predloga najpovoljnijeg ponuđača. Navedeno rešenje je 30. avgusta 2001.
doneo Milan Lučić, generalni sekretar parlamenta i
kadar DS-a. Zatim je komisija sačinila svoj izveštaj o
otvaranju ponuda i izradi predloga najpovoljnijeg ponuđača po raspisanom javnom
oglasu za "ustupanje radova na isporuci, montaži i puštanju u pogon dela
elektronskih sistema i opreme u zgradi Savezne skupštine".
Prema
navodima iz izveštaja, komisija je izvršila bodovanje tri ponuđača koja su
učestvovala na javnom oglasu. Tako je ponuda preduzeća Lola Audio sa
cenom od 103,2 miliona dinara i rokom isporuke od 16 nedelja, ocenjena sa 94,59
bodova. Ponuda preduzeća NT Milenijum sa cenom od 98 miliona dinara i
rokom isporuke od 12 nedelja, bodovana je sa 93,7 bodova. Treća ponuda iz
izveštaja bila je ponuda konzorcijuma koji je učestvovao u sklopu firme Omni
Stock, sa cenom od 102,6 miliona dinara i rokom isporuke od 22 nedelje, a
što je ocenjeno sa 89,62 boda. Komisija je zaključila da je Lola Audio
ponudila najbolje tehničko rešenje, pa je ovu firmu predložila kao
najpovoljnijeg ponuđača, a "uzimajući u obzir cenu ponuđača, ocenu ponuda,
rangiranje ponuda po tehničkim mogućnostima, svedene cene i rokove
isporuke". Zanimljivo je to da je ponuda firme Lola Audio po
bodovima bila prva, a po ponuđenoj ceni najskuplja. Ovakvu svoju odluku
komisija je obrazložila tvrdnjom da se "radi o izuzetno modernom sistemu,
koji je do sada proizveden i instaliran na nekoliko lokacija, da (ponuđač) ima
iskustva sa analognim konferencijskim sistemom sa digitalnim upravljanjem, tako
da se ne očekuje da ima softverskih problema sa novim sistemom". S obzirom
na to da izabrani ponuđač nudi konferencijsku opremu firme Interkom iz
Nemačke, komisija tvrdi da se u odnosu na ostale ponuđače prednost korišćenja
baš ove opreme krije u "novijoj tehnologiji" i to sa jednim
centralnim upravljačkim sistemom. Osim toga u prednosti je i zbog korišćenja
standardnih kablova i mogućnost integrisanja prenosnih računara.
Burazerski
izbor
Prema
navodima iz inspekcijskog nalaza, generalni sekretar Milan Lučić uopšte nije
uvažio prethodni zaključak i predlog nadležne komisije da se izvrši izbor firme
Lola Audio. On je 1. novembra 2001.
doneo
odluku kojom je, kao "najpovoljnijem" (?!)
nabavku dodelio ponuđaču Omni Stock - konzorcijumu iz Beograda. Da
skandal bude još veći, Lučić je svoju odluku obrazložio rečima: "(...) Ovo
iz razloga što je na osnovu cene ponuđača i ponude, rangiranja po tehničkim
mogućnostima, svedenih cena i rokova isporuke, stručnog iskustva, referenci i
usaglašenosti ponude sa zahtevima iz ponudbeno-ugovorne dokumentacije,
predložio najbolje tehničko rešenje sa postojećom opremom (...)".
Dakle,
očigledno je da je ovakvo obrazloženje u konačnoj Lučićevoj odluci u potpunosti
suprotno sa obrazloženjem i konstatacijama, zaključcima i preporukama iznetim u
izveštaju nadležne komisije. Budžetska inspekcija je napravila poređenje i tom
prilikom je utvrđeno da je nadležna komisija za ponuđača Omni Stock
navela: "(...) Da nudi opremu firme Philips koja ima veliki broj
referenci i kvalitetnu opremu, međutim ponuđen je zatvoren sistem bez
mogućnosti proširenja prenosnim računarima, sa korišćenjem isključivo
specijalnih, sopstvenih kablova i slaba tačka ponuđenog sistema je veći broj
centralnih jedinica i nemogućnost vruće rezerve".
Iz
ovakvih kriminalnih postupaka može se zaključiti da je "komisija za javno
otvaranje ponuda i izradu predloga najpovoljnijeg ponuđača", koju je činio
čak 21 član, među kojima je bilo i devet doktora (mašinstva, arhitekture
i elektro struke), zapravo imala samo "dekorativnu" ulogu u celom
postupku. Konačnu odluku o dodeli posla je doneo "interesni lobi", a
nju je samo formalno i to na nezakonit način u delo sproveo "žuti"
Milan Lučić. Ipak, oštećena i prevarena firma Lola Korporacija, odnosno Lola
Audio d.d. u novembru 2001. je
Skupštini
izjavila žalbu na odluku o izboru najpovoljnijeg ponuđača i to
"imajući u vidu da je istom za najpovoljnijeg ponuđača određena kompanija
čija je ponuda trećeplasirana na rang-listi stručne komisije".
Vrhunac bahatosti i bezobrazluka koji je kulminirao u ovom kriminalu dogodio se
28. novembra
2002, kada je,
verovali ili ne,
Zoran Lučić,
generalni sekretar parlamenta,
doneo akt-odluku kojom je usvojio prigovor ponuđača Lola Audio d.d.
iz Beograda.
Međutim,
Lučić
je samo dan ranije,
27. novembra
2001. sa preduzećem Omni Stock zaključio ugovor o isporuci,
montaži i puštanju u pogon dela elektronskih sistema i opreme u zgradi Savezne skupštine.
Vrednost ugovora je definisana na iznos od 93.037.867 dinara
što je znatno manje od ponude sa kojom je isti ponuđač
učestvovao na konkursu.
Budžetski inspektori su utvrdili da je sekretar Lučić
zaključivanjem ugovora na ovakav način,
suprotno sprovedenom postupku javnog nadmetanja,
prekršio
član
6. tadašnjeg Zakona o imovini SRJ.
Takođe,
utvrđeno je i da je Savezno javno pravobranilaštvo dalo pozitivno mišljenje
u vezi sa zaključivanjem ugovora sa preduzećem Omni Stock, međutim ovo mišljenje se nije odnosilo na cenu koja je utvrđena ugovorom.
O
čemu se ovde radi i da li je pravobranilac bio obmanut ili je bio deo istog
"ansambla", ostalo je nerazjašnjeno. Očito je da je Lučić na potpuno
kriminalan način preinačio mišljenje komisije i ugovor zaključio sa ponuđačem
po sopstvenom "ukusu", što je i savezni javni pravobranilac trebalo
da konstatuje, ali iz nepoznatih razloga to nije učinjeno.
Inkognito
"skladišteno" 60 miliona dinara
Spornim
ugovorom Savezne skupštine i preduzeća Omni Stock o isporuci, montaži i
puštanju u pogon dela elektronskih sistema i opreme u zgradi Savezne skupštine,
decidirano je definisana obaveza dobavljača. Tako je predmet ugovora
podrazumevao: isporuku i montažu opreme i pribora "Konferencijskog
sistema" i njihovo puštanje u rad, izradu projekata, isporuku seta
rezervnih delova za petogodišnje održavanje, isporuku seta alata, mernih i
ispitnih instrumenata za održavanje; isporuku servisno-tehničke dokumentacije i
garantnih listova i isporuku uputstva za rad i ostale dokumentacije
instaliranog sistema u tri primerka i na CD-u. Pored ovoga, ugovorom je definisana
i stručna obuka kadrova za korišćenje opreme, ali i održavanje opreme u
garantnom i vangarantnom roku. Ugovoreni rokovi su precizirani i to:
1)
isporuka opreme 22 nedelje od dana uplate avansa i 2) izvođenje radova četiri
nedelje od prispeća opreme u objekat. Što se tiče najvažnije stvari, a to je
montaža opreme i puštanje u rad sistema, dogovorena je realizacija u fazama.
Tako je bilo predviđeno da prva faza radova košta 58,9 miliona dinara, a
plaćanje da se vrši na sledeći način: iznos od 29,4 miliona na ime avansa u
roku od pet dana od potpisivanja ugovora, iznos od 23,5 miliona sukcesivno po
izvršenim isporukama i 5,8 miliona dinara po izvršenoj primopredaju prve faze
okončanih radova. Kada je reč o finansiranju ostalih faza radova, "naručilac
i isporučilac su saglasni da se isporuka i montaža opreme vrše sukcesivno sa
obezbeđivanjem sredstava u saveznom budžetu".
Kontrolom
plaćanja ugovorenih radova između Savezne skupštine i preduzeća Omni Stock,
budžetska inspekcija je otkrila izuzetno zanimljive, kriminalne detalje.
Uplate preduzeću Omni Stock iz budžeta Savezne skupštine, u periodu od
30. aprila do 5. jula 2002. izvršene su u ukupnom iznosu od 49,9 miliona dinara
i to: 30. aprila 2002. uplata 19,5 miliona; 7. juna 2002. uplata 15,8 miliona;
i 5. jula 2002. uplata 14,6 miliona. Ovom plaćanju je prethodilo ispostavljanje
"privremene situacije" sa pratećim otpremnicama od strane preduzeća Omni
Stock. Kontrolom otpremnica robe, inspektori su utvrdili da na njima stoji
napomena: "Oprema se preuzima na čuvanje u skladištu u Beogradu, Bulevar
kralja Aleksandra 174, do ugradnje". Međutim, ulaz robe u knjigovodstvenu
evidenciju Savezne skupštine umesto knjiženja kao "oprema u
pribavljanju" na kraju godine knjižen je na teret kapitala i to u iznosu
od 41,9 miliona dinara. Time su grubo prekršene odredbe članova 5. i 7.
tadašnjeg Zakona o računovodstvu. Uvidom u izveštaj o popisu imovine Savezne
skupštine, inspekcija je utvrdila da uopšte nije izvršen popis imovine koja
se nalazi kod drugih pravnih lica, čime su ponovo pogaženi propisi, a osim
toga stvoren je i prostor za mešetarenje. Prema izjavi predsednika popisne
komisije datoj inspekciji navodi se da "komisija uopšte nije bila upoznata
da je "Konferencijski sistem" predmet popisa, pa iz tog razloga osnovna
sredstva koja se nalaze kod drugih pravnih lica, nisu bila popisana".
Kada
je reč o realizaciji tzv. "prve faze" ugovora o nabavci
"Konferencijskog sistema" koja je ugovorena po ceni od 58,9 miliona
dinara, utvrđeno je da je do 31. maja 2004. po ovom osnovu fakturisano ukupno
60,4 miliona, a od Savezne skupštine naplaćeno 60 miliona dinara. Kako se
uopšte nije znala vrednost opreme koja je stavljena u funkciju (oprema u
upotrebi), budžetski inspektori su nadležnima u parlamentu naložili da tu
vrednost utvrde. Nakon što je stvar isterana "na čistac", ispostavilo
se da se od opreme koja je plaćena 60 miliona dinara, do maja 2004. u
upotrebnoj funkciji nalazi oprema vrednosti svega 644.828 dinara! Dakle,
reč je o mešetarenju i bezakonju na štetu države za šta Dragoljub Mićunović i
"ekipa" nisu znali za granice.
Pored
svih ovih nepravilnosti posebno je interesantan jedan detalj u vezi sa nabavkom
i plaćanjem čuvenog "Konferencijskog sistema". Naime, ugovorom o
nabavci je bilo definisano da se "neisplaćeni iznos koriguje prema
deviznom kursu evra na dan isplate preostalog duga".
Budžetski
inspektori su uvidom u "privremene situacije" utvrdili da se zbog
promene kursa od jedan odsto nakon korekcija cena uvećava za 199.623
dinara. Međutim, ukupna korekcija cene koja je zbog promene kursa od jedan
odsto fakturisana Saveznoj skupštini iznosi čak 334.168 dinara.
Inspektori u svom nalazu navode da "kako su cene date u dinarima i
finansijske obaveze uglavnom izmirene, kontrolom nije utvrđen osnov za
fakturisanje korekcije cene zbog promene kursa od jedan
odsto".
Dakle, reč je o klasičnoj pljački 334.168 dinara iz budžeta Savezne
skupštine. S tim u vezi inspektori su zatražili, ali nisu dobili
pisano obrazloženje od Milana Lučića, koji je u svojstvu generalnog sekretara parlamenta
ovaj ugovor zaključio i bio naredbodavac za izvršena plaćanja.
Ko stoji iza
Omni Stocka?
Podatak
da je Savezna skupština u periodu od 2000. do 2004. sa preduzećem Omni Stock
iz Beograda ugovorila nabavke i usluge u vrednosti od 528,5 miliona
dinara, a da su fakturisane usluge iznosile 341,2 miliona dinara,
otvara niz pitanja i dilema. Svakako najvažnije pitanje jeste ko stoji iza
preduzeća koje je imalo monopol nad svim poslovima vezanim za adaptaciju i
opremanje Savezne skupštine nakon 5. oktobra 2000?
Naime,
Omni Stock je osnovan neposredno pred 5. oktobar 2000, tačnije
15. marta 2000, kada se vlasnik Veselin Sjekloća, tada mladi, tridesetogodišnji
biznismen vratio u Srbiju. Reč je zapravo o potpredsedniku Privredne komore
Beograda i čoveku koji je posle deset godina rada u Rusiji, SAD i Italiji,
došao u Beograd "s namerom da se uključi u borbu za uspostavljanje
demokratije". On tvrdi da je doneo sav kapital stečen u inostranstvu i
invenstirao u kompaniju Omni Stock.
Šta
je i koliko je gospodin Sjekloća "doneo u Srbiju" ne zna se, ali se
prema podacima Agencije za privredne registre RS zna da upisani i uplaćeni
osnivački kapital njegove firme Omni Stock iznosi svega 5.001 evro.
Što se tiče godišnjeg prometa ove firme, u 2005. je
iskazan
prihod od 75,7 miliona i dobit od 1,5 miliona, u 2006.
prihod
155,1 milion i dobit od 760.000 dinara, u 2007. prihod 61,2
miliona i dobit svega 799.000 dinara, a u 2008. prihod od
66,1 milion i dobit od 6,6 miliona dinara.
Firma
Veselina Sjekloće je učestvovala i u radovima na Beogradskoj areni tokom
2004, kao i na rekonstrukciji i adaptaciji više objekata MUP-a Republike Srbije
tokom 2002. Pored toga,
Sjekloća je poznat i kao uspešni učesnik na nekoliko aukcijskih prodaja preduzeća u Agenciji za privatizaciju.
Za
61 milion dinara ili milion evra kupio je poznatu beogradsku projektantsku firmu Centroprojekt koju su hteli da kupe i zaposleni,
ali nisu mogli da se nose sa cenom koju je izlicitirao Sjekloća.
Osim ove firme,
Sjekloća je u avgustu
2003. kupio
šabačko preduzeće Ingo za
23 miliona,
i to obveznicama stare devizne
štednje.
Radnici su ga tokom
štrajka,
početkom
2005, optuživali za nepriznavanje naknade za topli obrok i regres,
ali i za neispunjenje obaveza iz kupoprodajnog ugovora,
jer im nije uplatio povezivanje radnog staža za pun period od
2002. do
2004.
Tužilaštvo i
UBPOK "češljaju" malverzacije
U
toku potrage za dokumentacijom o malverzacijama u Saveznoj skupštini za vreme
trajanja mandata Dragoljuba Mićunovića, iz Narodne skupštine Republike
Srbije koja je preuzela arhivu od bivše Savezne skupštine, saopšteno je da se
tražena dokumenta više ne nalaze u arhivi tog parlamenta, jer ih je:
"(...) Narodna skupština, postupajući po zahtevu Okružnog javnog tužioca,
predala Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK)". Dakle, nadležni
organi su startovali sa "obradom" Mićunovićevog mešetarenja.
Proverom kod Mladena Spasića, tadašnjeg načelnika UBPOK-a pri MUP-u RS,
19. avgusta 2008. došlo se do saznanja o tome šta je ta služba preduzela kada
je reč o proveri nezakonitosti u renoviranju zgrade nekadašnje Savezne
skupštine.
UBPOK
je, prema tim saznanjima, dana 26.12.2007. Okružnom javnom tužilaštvu u
Beogradu dostavio "izveštaj broj 03/4-1-2342/07 o izvršenim proverama po
navedenom zahtevu za prikupljanje potrebnih obaveštenja, na 15 strana sa
pratećom dokumentacijom". UBPOK je na ovaj način postupio po zahtevu za
prikupljanje potrebnih obaveštenja KTR br. 4030/04, koji je ta služba 20.
oktobra 2006. dobila od Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu. Navedenim
zahtevom je od kriminalističke policije, tačnije od Službe za borbu protiv
organizovanog kriminala, zatraženo da prikupi određene informacije "oko
materijalno-finansijskog poslovanja, tj. namensko-zakonitog korišćenja
sredstava budžeta Skupštine SRJ, odnosno Skupštine DZ SCG, za period od 1.
januara 2002. do 31. maja 2004, kao i oko poslovnog odnosa sa Fondom za obnovu
zgrade Savezne skupštine".
U
pokušaju da se sazna dokle je Okružno javno tužilaštvo stiglo u ovom slučaju,
od Jelene Katić, zamenice okružnog javnog tužioca, stigao negativan odgovor, u
kojem se, septembra 2008, kaže da se "ne mogu dostaviti tražene
informacije iz predmeta KTR br. 4030/04 obzirom na to da se predmet nalazi u
fazi pretkrivičnog postupka". Dakle, slučaj je pod velom tajne, a
sve oči su uprte u okružnog javnog tužioca, odnosno u njegovog zamenika.
U cilju informisanja javnosti i građana Srbije o trošenju budžetskog novca u Narodnoj skupštini Republike Srbije za vreme predsedničkog mandata
(2004-2007) Predraga Markovića
(G17
plus),
od parlamenta je zatražen nalaz Ministarstva finansija o izvršenoj reviziji materijalnog poslovanja republičkog parlamenta koji su revizori tog ministarstva sačinili tokom
2005. Međutim,
taj zahtev je službeno odbijen uz upućivanje "da se dokument zatraži od
Ministarstva finansija" i pored činjenice da se traženi dokument nalazi u arhivi
parlamenta. Obrazloženje za ovakav postupak je nezakonito, zapravo u
suprotnosti je sa odrebama Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog
značaja koje propisuju da nije bitno ko je "izvor informacije", već
je bitno "da se tražena informacija nalazi u posedu organa javne
vlasti".
Vratimo
se, međutim, Mićunovićem Fondu.
Naime,
nakon što je 5. oktobra 2000. stradala zgrada i imovina Savezne skupštine u
Beogradu, bilo je razumljivo da novoizabrani predsednik Dragoljub Mićunović
nije mogao da boravi u demoliranoj zgradi parlamenta, niti je mogao da sedi u
"ugljenisanom" kabinetu. To "zgarište demokratije" je
moralo biti sanirano u najkraćem mogućem roku, a poslove sanacije i adaptacije
su na sebe lično preuzeli "podstrekači" paljenja i razaranja. S tim u
vezi, predsednik Veća građana Savezne skupštine Dragoljub Mićunović je, kako je
već rečeno, osnovao i svoj privatni "Fond za obnovu zgrade Savezne
skupštine" sa osnivačkim ulogom od 200.000 dinara. Osnivanje Fonda
je izvršeno u skladu sa važećim propisima, rešenjem tadašnjeg Ministarstva za
kulturu, a Fondu je dana 21. decembra 2000. izdata potvrda o upisu u registar
koji se pod rednim brojem 421 vodio kod tog ministarstva. Rešenjem Ministarstva
kulture tačno je definisano u koje svrhe se sve sredstva Fonda mogu trošiti.
Tako je predviđeno da sredstva Fonda služe za "obnovu zgrade Savezne skupštine
nakon što su njene prostorije uništene i oštećene požarom u građanskom protestu
5. oktobra 2000". Definisano je da u obnovu zgrade parlamenta spada
izvođenje svih građevinskih, umetničkih i drugih radova, uz to i opremanje
zgrade savremenom opremom, opremanje kabineta, sala i drugih prostorija
autentičnim kancelarijskim i drugim nameštajem, uključujući i nabavku
umetničkih skulptura i slika. Takođe je bilo predviđeno da sredstva Fonda služe
i za sve troškove izrade tehničke i druge dokumentacije, kao i za iniciranje i
organizovanje saradnje između Vladinih i drugih stručnih institucija, koja za
cilj ima kvalitetno i kompleksno obavljanje radova na obnovi zgrade Savezne
skupštine.
Sva
pitanja koja su se ticala načina unutrašnjeg funkcionisanja i organizacije
Fonda uređena su aktom o osnivanju Fonda, koji je bio overen u Četvrtom
opštinskom sudu u Beogradu. Predviđeno je da Fondom upravlja Odbor od 10
članova koji čine predstavnici značajnih državnih i drugih institucija, kao i
istaknuti pojedinci u naučnim i tehničkim oblastima. Tako je na konstitutivnoj
sednici koja je održana 6. februara 2001. osnovan Odbor fonda u sledećem
sastavu: 1) Mr Srđa Božović, predsednik Veća republika Savezne skupštine, 2)
prof. dr Momčilo Grubač, savezni ministar pravde, 3) Ljiljana Čolić, savezni
poslanik u Veću građana, 4) Milan Lučić, generalni sekretar Savezne skupštine,
5) mr Nenad Bogdanović, predsednik Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda; 6)
Lidija Ratković-Trifunović, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada
Beograda; 7) dr Marko Popović iz Arheološkog instituta SANU i saradnik Zavoda
za zaštitu spomenika kulture; 8) prof. dr Vladimir Kostić-Divac sa Fakulteta
primenjenih umetnosti i Narodnog muzeja; 9) Irina Subotić, profesor, i 10)
Milomir Joksimović, privrednik. Dakle, reč je šarolikoj i politički obojenoj
ekipi "stručnjaka" i "istaknutih pojedinaca" koje je na
jednom mestu okupio Dragoljub Mićunović.
S
obzirom na činjenicu da su rekonstrukcija, adaptacija i opremanje zgrade Savezne
skupštine SRJ delom finansirani sredstvima budžeta, a delom sredstvima Fonda,
budžetski inspektori Ministarstva finansija su prilikom materijalno-finansijske
kontrole poslovanja parlamenta istražili i prekontrolisali poslovni odnos
Savezne skupštine i Fonda. Kontrolom je obuhvaćen period od osnivanja Fonda pa
sve do 2004, do kada se Dragoljub Mićunović nalazio na čelu saveznog
parlamenta. Tako je uvidom u dokumentaciju Fonda inspekcija utvrdila da ne
postoje odluke o korišćenju sredstava Fonda, ne postoje finansijski
planovi, a nije bilo ni finansijskih izveštaja za čije donošenje je bio
nadležan Odbor Fonda. Pri tom, Fond je finansijsko poslovanje obavljao preko tri dinarska i
tri devizna računa čije prihode i rashode su sa malo uspeha inspektori pokušali
da prekontrolišu. U toku kontrole inspektorima na uvid nisu stavljeni svi
devizni izvodi iz banaka, pa tako nije bilo moguće utvrditi za koje devizne
donacije je izvršen prenos i utrošak sredstava, niti je bilo moguće utvrditi
promet i stvarno stanje na deviznim računima Fonda.
Kada
je reč o podacima koji govore o tome ko je i koliko novca u devizama, a na ime
donacija dao Fondu, cifre su bile zaista impozantne. Tako je Ambasada Grčke
u martu 2001. Fondu uplatila donaciju od 800.000 dolara za obnovu zgrade,
odnosno kabineta u Saveznoj skupštini. Istog meseca i iste godine Ambasada
Engleske je donirala 30.650 maraka za obnovu biblioteke Savezne
skupštine, dok je Ambasada Kanade donirala 23.600 maraka za
nabavku kompjutera za biblioteku, što je
konvertovano u evro iznosilo 27.737 evra. Ambasada Kanade je
i u februaru 2002. donirala 55.263 dolara, dok je u septembru 2003. Vlada
Italije donirala 41.316 evra za restauraciju opreme i nameštaja u
"Diplomatskom salonu" i devet gipsanih skulptura. Prema navodima iz inspekcijskog
nalaza, ukupan priliv sredstava po osnovu ovih donacija je utvrđen u sledećem
iznosima i valutama: 855.263 dolara, 54.250 maraka i 69.034 evra.
Evidentirano rashodi su: 550.000 dolara od Ambasade Grčke za restauraciju i
opremanje kabineta i 40.000 evra od Vlade Italije za plaćanje faktura koje je
ispostavila Savezna skupština, a među kojima su uočene i fakture bez
verodostojne dokumentacije. Posebno je
interesantno da su budžetski inspektori otkrili da u poslovnim knjigama Fonda,
kao ni u poslovnim knjigama Skupštine SCG nije evidentirana donacija od
Ambasade Engleske u iznosu od 10.000 funti koja se odnosila na nabavku
kompjuterske opreme. Iz kog razloga je nekome bilo teško da
"pribeleži" priliv i odliv 10.000 funti i šta se iza ovog
"propusta" krije, nije poznato.
Mićunovićev
kabinet - 50,3 miliona dinara
Od
ukupno 7,7 miliona dinara, koliko je bio iskazani prihod na računu Fonda u
2001, prihod od donacija u istoj godini je iznosio 7,6 miliona dinara. Tada je DDOR
iz Novog Sada donirao dva miliona, a HVB banka (kasnije UniCredit bank Srbija)
dala je donaciju od 1,5 miliona dinara. Donaciju od po milion dinara dali su Fond
za otvoreno društvo, Beogradski sajam, preduzeće Toza
Marković iz Kikinde i preduzeće Hemorfam iz Vršca. Budžetski inspektori
su utvrdili da su ovako prihodovana sredstva trošena u suprotnosti sa
pravilima rada Fonda i to isključivo po odobrenju predsednika Fonda Dragoljuba
Mićunovića, zbog čega u postupku inspekcijske kontrole na uvid nisu
stavljene odluke nadležnog Odbora Fonda. Između ostalog, sredstva iz donacija
su tokom 2001. trošena za plaćanje nabavke računara, štampača i
faks uređaja po ceni od 751.200 dinara. Kontrolom odgovarajuće dostavnice
utvrđeno je da je Savezna skupština navedenu opremu primila 18. maja
2001, međutim isto tako je utvrđeno da oprema uopšte nije evidentirana kao
"osnovno sredstvo" u poslovnim knjigama parlamenta, a ni Fonda.
Na kraju 2001. utrošeno je svega 1.015.000 dinara, dok je 6,6 miliona dinara
ostalo neutrošeno. Ova sredstva su preneta u narednu 2003. godinu, tokom koje
nisu evidentirani nikakvi prihodi od donacija, već je evidentiran samo rashod
od 985.424 dinara. Time je stanje na računu Fonda na dan 31. decembar 2002.
iznosilo 5,6 miliona dinara.
Tokom
2003. na dinarski račun Fonda za obnovu zgrade Savezne skupštine slilo se čak
oko 32,1 milion dinara što je sa zatečenim stanjem od 5,6 miliona ukupno
iznosilo 37.856.157 dinara raspoloživih sredstava. U navedenoj godini rashodi
su evidentirani u iznosu od 36,4 miliona, a na dan 31. decembar 2003. na računu
Fonda ostalo je svega 1,8 miliona dinara. Najveći izdatak u ovoj godini
predstavljao je transfer 35 miliona dinara sa računa Fonda na račun Savezne
skupštine. Na taj način Dragoljub Mićunović je na teret Fonda preuzeo obavezu i
samoinicijativno odobrio delimično plaćanje radova na rekonstrukciji sopstvenog
kabineta, kao i kabineta Srđe Božovića, tadašnjeg predsednika Veća
republika Savezne skupštine. Za zdrav razum je neshvatljivo da su troškovi
adaptacije i opremanja dva kabineta (osam prostorija) iznosili ukupno
50.329.125 dinara! Posebno je frapantna
struktura i cena izvedenih i plaćenih radova. Naime, građevinski radovi,
uključujući elektro i mašinske instalacije
koštali su 15,6 miliona, dok su stolarski radovi (vrata, lamperija i radovi u
vezi sa parketom) koštali 19,7 miliona, a prozori su plaćeni 2,3 miliona
dinara. Samo za kupovinu opreme kojom je opremljen predsednički kabinet
utrošeno je 12,6 miliona dinara. Dakle, bahato od strane Mićunovića da bahatije
nije moglo biti.
Kad Mićun
časti tuđim parama...
Prema
navodima iz inspekcijskog nalaza, u oktobru
2003. Savezna skupština i Narodni muzej iz Beograda
sklopili su ugovor o konzervaciji i restuaraciji devet oštećenih
skulptura iz zgrade parlamenta. Ovaj ugovor je po Mićunovićevom ovlašćenju
potpisao Milan Lučić, generalni sekretar parlamenta, a njime je bilo predviđeno
da se ugovoreni troškovi od 1,3 miliona dinara finansiraju iz sredstava
donacije koje je dala Vlada Italije (41.316 evra). Ugovorom je
definisano da će Narodnom muzeju troškovi biti plaćeni avansno u visini od 40
odsto i to u roku od osam dana od potpisivanja ugovora, a preostali iznos duga
biće plaćen u tri rate po dinamici koju odrede nadležni u parlamentu. U skladu
sa ovom obavezom, Fond za obnovu zgrade Savezne skupštine je u novembru 2003.
izvršio avansno plaćanje Narodnom muzeju i to u iznosu od 546.000 dinara.
Međutim, kontrolom poslovnih knjiga Fonda inspekcija je utvrdila da je izvršena
uplata knjižena kao "zatvaranje obaveze prema dobavljaču", a ne kao
"potraživanje za dati avans". Dakle, u potpunosti je nelogičan potez
zatvaranja finansijske konstrukcije za posao koji u tom trenutku uopšte nije
bio izvršen. Ovakvim načinom knjiženja utroška donatorskih sredstava grubo
je prekršena odredba člana 7. tadašnjeg Zakona o računovodstvu.
Kada
je reč o poslovanju Fonda u 2004. godini, budžetski inspektori su takođe
utvrdili određene malverzacije. Naime, u prvih pet meseci 2004. Fond je
ostvario prihod od 4,3 miliona dinara, što je sa do tada neutrošenim sredstvima
iznosilo 5,7 miliona dinara. Među ostvarenim prihodima bila je i uplata 415.417
dinara od Ambasade Kanade, ali zbog nedostatka dokumentacije inspekcija nije
mogla da utvrdi za koju namenu su ova sredstva donirana. Drugi dinarski prihod
ostvaren u 2004. bio je priliv od 2,7 miliona dinara, za koliko je izvršena
konverzacija 40.000 evra koje je donirala Vlada Italije još u 2003. I treći
prihod je iznosio 1,1 milion dinara, a ostvaren je po osnovu donacije iz
međunarodnih ugovora. Rashodi Fonda u ovom periodu iznosili su 5,4 miliona
dinara iz čega proizilazi da je na dan 1. jun 2004. na računu Fonda ostalo
svega 320.972 dinara. Rashodi u visini od tri miliona dinara su stvoreni na
osnovu računa koji je Savezna skupština ispostavila Fondu, a reč je o dugovima
prema raznim dobavljačima, među kojima su bile firme Energoprojekt, Montaža,
Nameštaj Živković, Omni Stock itd. Utvrđeno je da je ovom izmirenju dugova
prethodio zapisnički konstatovan predlog Dragoljuba Mićunovića da Fond u
celosti preuzme preostale skupštinske dugove koji su nastali pri renoviranju
kabineta predsednika i to u iznosu od 19.078.033 dinara. Budžetski
inspektori su prekontrolisali izvršeno plaćanje dela duga od tri miliona
dinara prema pojedinim dobavljačima i tom prilikom je konstatovano da
"nije utvrđena osnovanost za fakturisanje od preduzeća Energoprojekt-Energodata
a.d. iz Beograda na iznos od 1.037.176 dinara. Dakle, zbog čega se
Mićunović "ponudio" da donatorskim sredstvima izmiri pojedine
"virtuelne" dugove koji su bili fakturisani na ime renoviranja
njegovog kabineta, ostalo je nerazjašnjeno.
U senci
mešetarenja i spornih pitanja
Na
sve sporne okolnosti oko rada Fonda za obnovu zgrade Savezne skupštine
budžetska inspekcija je zatražila objašnjenje od Dragoljuba Mićunovića,
osnivača Fonda. Mićunović se 12. jula 2004. u pet tačaka izjasnio o spornim
pitanjima, ali su njegova objašnjenja toliko štura i "siromašna" da
se iz njih ne može zaista rekapitulirati zakonitost funkcionisanja Fonda. Kada
je reč o nepostojanju ugovora kojim bi se regulisali odnosi Fonda i Savezne
skupštine, Mićunović kaže "da je Fond, ako je želeo, mogao da sredstva
uplaćuje u savezni budžet za posebnu namenu, ali da za takvom vrstom uplate
nije bilo potrebe". Dakle, Mićunoviću je iz nepoznatih razloga više odgovaralo
da dobijene donacije budu utrošene na relaciji Fond - izvođači radova, nego da
prođu kroz savezni budžet. Ono što je svakako najozbiljnije u celoj priči jeste
činjenica da budžetski inspektori uopšte nisu imali uvid u sve izvode sa
deviznih računa. Jednostavno nije bilo moguće da inspektori utvrde koje su to
devizne donacije pretvarane u dinare pa u samom inspekcijskom nalazu stoji da
zbog toga "nije bilo moguće utvrditi promet i stvarno stanje na deviznim
računima". Ova činjenica je zabrinjavajuća iz više razloga, a naročito
zbog toga što je reč o namenskim donacijama za koje nije utvrđeno kako su
utrošene u celosti.
Poznato
je da je iskazan prijem u stranoj valuti i to: 855.263 dolara, 54.250 maraka i
69.034 evra. U ovoj analizi može sagledati samo kako je utrošeno 550.000 dolara
od Ambasade Grčke i 40.000 evra od Vlade Italije, a šta je sa ostalim novcem
budžetski inspektori u svom nalazu nisu bili u mogućnosti da konstatuju.
Jednostavno ne postoji odgovor na pitanje kakvo je stanje na deviznim računima
bilo na kraju svake godine koja je kontrolisana. Ako je na dinarskom računu na
dan 1. jun 2004. preostalo
svega 320.972 dinara, koliko novca se istog dana nalazilo na deviznim računima
Fonda? Zašto uopšte u poslovnim knjigama Fonda nije evidentirana donacija od
Ambasade Engleske u iznosu od 10.000 funti koja se odnosila na nabavku
kompjuterske opreme? Zašto inspektori nisu mogli da utvrde pravni osnov za
uplatu iznosa od 1.037.176 dinara preduzeću Energoprojekt-Energodata a.d.
iz Beograda? Zašto je opremanje dva predsednička kabineta koštalo čak 50,3
miliona dinara?
Zbog
toga javnosti i građanima Srbije samo ostaje nada da će rad Fonda za obnovu
zgrade Savezne skupštine nakon istrage UBPOK-a dobiti epilog u Okružnom javnom
tužilaštvu koje se bavi proverom ovog kriminala. Kakav god da taj epilog bude,
odgovornost u svakom slučaju niko neće snositi i to je, sve dok Demokratska
stranka upravlja pravosudnim sistemom - potpuno jasno.
U Fond za obnovu zgrade Savezne skupštine, koji je nakon 5. oktobra 2000. osnovao Dragoljub Mićunović, vlasti Grčke,
Engleske,
Kanade i Italije preko svojih ambasada u Beogradu uplatile su enormno velike donacije, i to 855.263 dolara,
54.250 maraka i 69.034 evra. Budžetska inspekcija uopšte nije mogla da utvrdi potpuno stanje i kretanje novčanih priliva i odliva sa deviznih računa Fonda jer joj uvid u to nije bio omogućen. Poslovni odnos i međusobne obaveze između Fonda kojim je upravljao Mićunović i Skupštine na čijem čelu je bio Mićunović uopšte nisu bile definisane sporazumom ili ugovorom. Međutim, to nije predstavljalo prepreku da se sredstvima Fonda plaćaju sumnjive, nepotpune i virtuelne milionske fakture koje su od izvođača radova ispostavljane parlamentu. Kontrola je pokazala da je samo renoviranje i opremanje Mićunovićevog kabineta koštalo 50,3 miliona dinara, da u poslovnim knjigama Fonda nije evidentirana donacija Ambasade Engleske od 10.000 funti i da je preduzeću Energoprojekt-Energodata a.d. iz Beograda uplaćeno milion dinara bez pravnog osnova.
Zašto u
poslovnim knjigama Fonda nije evidentirana donacija Ambasade Engleske u iznosu
od 10.000 funti...? Zašto inspektori nisu mogli da utvrde pravni osnov za
uplatu iznosa od 1.037.176 dinara preduzeću Energoprojekt-Energodata a.d.
iz Beograda? Zašto je opremanje dva predsednička kabineta koštalo čak 50,3
miliona dinara?
Zbog čega se Mićunović
"ponudio" da donatorskim sredstvima izmiri pojedine
"virtuelne" dugove koji su bili fakturisani na ime renoviranja
njegovog kabineta, ostalo je nerazjašnjeno.
Fond je finansijsko poslovanje obavljao preko tri
dinarska i tri devizna računa čije prihode i rashode su sa malo uspeha
inspektori pokušali da prekontrolišu.
Šta se krije iza činjenice da je najprivilegovanija firma u "poslovanju sa Skupštinom bila Omni Stoc, osnovana neposredno pred 5. oktobar
2000, kada se vlasnik Veselin
Sjekloća, "vratio u Srbiju" s namerom da se "uključi u borbu za uspostavljanje demokratije". Pri tom
upisani i uplaćeni osnivački kapital njegove firme Omni Stock iznosi svega 5.001 evro.