Otomanija
Turska, očigledno, ni danas ne može dalje od
Beča, ali joj se Balkan čini opet blizu
Navika duga pet vekova
Kome treba povratak Turske na Balkan i šta je
neoosmanizam, ko hoće da stane na čelo "Balkanske unije" i kakve bi bile posledice takve geopolitičke avanture. Ovim
i drugim pitanjima bavi se najpoznatiji srpski islamolog u svojoj novoj knjizi "Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan"
Piše: dr Darko Tanasković
Celovitu programsku
doktrinu savremenog neoosmanizma formulisao je univerzitetski profesor, a od
2009. ministar inostranih poslova Turske, Ahmet Davutoglu, u knjizi Strategijska
dubina (2001). Ta doktrina se danas ukupnim državnim potencijalima Turske
sistematično sprovodi u delo.
Naredne godine i
decenije će pokazati ima li, objektivno, Turska nosivosti za sve ambiciozne
planove čijem se ostvarivanju posvetila.
U sprovođenju spoljne
politike zasnovane na načelima doktrine "Strategijske dubine",
koje je krajem prve decenije XXI veka ušlo u intenzivnu fazu, Turska nastoji
da iskoristi sve komparativne prednosti svog geostrategijskog položaja,
ekonomske moći, vojne snage i polivalentnog civilizacijskog identiteta.
Ona želi da održi
postojeća savezništva, ali i da uspostavi nova, kako bi u multipolarnom
svetskom poretku, koji se rađa, obezbedila status uticajne makroregionalne sile
i uvažavanog partnera glavnih centara odlučivanja na globalnom nivou.
Turska u tom smislu na
mnogim pravcima postiže konkretne rezultate i ostvaruje značajne prodore. Ipak,
s obzirom na složenost okolnosti, izukrštanost interesa i neke transistorijske,
relativno stabilne konfiguracije odnosa među narodima i državama,
neoosmanistička politika Turske suočava se i sa ozbiljnim teškoćama i
ograničenostima koje proizilaze iz unutrašnje protivrečnosti njenih prioriteta.
Razilaženje nije smetnja
Neoosmanizam je više od
ideologije. On je filozofija istorije, civilizacijska paradigma i pogled na
svet svojstven većini pripadnika savremene turske nacije, a osobito njenoj
intelektualnoj eliti. Neoosmanizam je racionalizacija neprevladane imperijalne
nostalgije jedne velike istorijske nacije nezadovoljne svojim položajem i
ulogom u svetu.
Na globalnom planu, za
Tursku su najvažniji odnosi sa SAD, Rusijom, EU i Kinom i u toj ravni spoljna
politika zasnovana na doktrini "strategijske dubine"
ulaže velike napore da ostvari i održi ravnotežu između novog prioriteta
diverzifikovanja odnosa i uspostavljanja simetrije u bilateralnoj saradnji sa
svim važnim subjektima svetske politike, s jedne, i očuvanja tradicionalno
privilegovanih partnerstava i savezništava, s druge strane, što se pokazuje kao
krajnje težak i neizvestan zadatak.
Na regionalnim pravcima,
prioriteti nove turske spoljne politike su Bliski istok, Kavkaz i Balkan,
oblasti koje su tokom prošlosti duže ili kraće vreme bile u sastavu Osmanskog
carstva.
U vezi s regionalnom primenom principa
doktrine "strategijske dubine", važno je shvatiti da
Turska, i onda kad se njeno delovanje uklapa u strategijske projekcije neke
velike sile za dati prostor, prvenstveno polazi od namere da realizuje svoje
interese.
Ako se oni mogu uklopiti
u neki povoljni širi scenario, utoliko bolje, a ako ne, Turska neće prezati ni
od razilaženja s planovima velikih, što se tokom poslednjih desetak godina u
više navrata potvrdilo, posebno na Bliskom istoku.
Turska može biti nečiji
regionalni poverenik, ali nikada bezuslovni poslušnik. Neoosmanizam isključuje
poslušništvo, ali se ne odriče svrsishodnog taktiziranja i korisnih kompromisa
s najmoćnijima.
Neoosmanisti Balkan
doživljavaju kao istorijsko tlo u koje su usađeni koreni turskog evropstva, a
za neke je osmanska Rumelija, a ne daleka Azija ili Anadolija, istinska kolevka
turskog civilizacijskog identiteta. Zato mu poklanjaju naročitu pažnju.
Muslimanske zajednica na
Balkanu, a u prvom redu Albanci i Bošnjaci, glavni su oslonac turskog
angažovanja u ovom kompleksnom regionu i Ankara otvoreno nastupa kao njihov
saveznik i advokat.
Jugoslovenska kriza,
sukobi na bivšem jugoslovenskom prostoru i konačna dezintegracija federacije,
stvorili su pogodne uslove za ubacivanje i neoosmanistički razmah turske
politike, kako u sklopu delovanja međunarodne zajednice tako i samostalno.
Kasno za učenje
Kroz mehanizam
bilateralnih, trilateralnih i multilateralnih diplomatskih inicijativa, u
kojima posreduje, turska diplomatija želi da se nametne i dokaže kao
najautoritativniji i najefikasniji faktor ostvarivanja pomirenja, stabilnosti i
prosperiteta u regionu, za region, ali i za Evropu.
Ima, međutim, osnovanih
razloga za pretpostavku da je to okupljanje država zapadnog Balkana radi
ubrzavanja njihove evrointegracije, kojoj i sama zvanično teži, a što se ističe
kao glavni motiv sadašnjeg pojačanog aktivizma Turske, dugoročno zapravo
smišljeno kao alternativni proces stvaranja nekakve "balkanske unije"
koja bi mogla, ali ne bi morala da se priključi Evropsko uniji.
Pijemont takve "balkanske
unije" bila bi, naravno, Turska.
Turska je država
objektivno takve snage i značaja, pogotovo u regionalnim razmerima, da se bez
njenog učešća i konstruktivne saradnje sa njom ne mogu ostvariti trajna
stabilnost i razvoj Balkana, pogotovo u široko shvaćenoj ekonomskoj, ali i
političkoj sferi.
Radi ravnopravnog ostvarivanja sopstvenih
državno-nacionalnih interesa, partneri Turske na Balkanu morali bi, međutim,
adekvatno i dosledno uzimati u obzir i neoosmanističku prirodu motiva i ciljeva
naglašenog turskog zanimanja za region koji je u očima mnogog savremenog
Turčina i danas, pre svega, Rumelija.
Neoosmanizam nije, sam
po sebi, ni dobar ni loš. Sa aspekta istorijske logike i "utilitarne etike"
(S. Stojanović), moglo bi se čak reći da je i legitiman. Preporučljivo je, kad
se o njemu govori i piše, izbegavati pozitivne ili negativne vrednosne sudove,
a pogotovo predrasude. Podjednako nepreporučljivo je izbegavati suočavanje s
činjenicom njegovog postojanja i "politički korektno"
ga prepuštati predelima ignorantskog prećutkivanja ili saučesničkog
podrazumevanja. Najopasnije je, ipak, neznanje, na koje niko više danas nema
pravo. Jer, već sutra može biti kasno za učenje.
Tri pitanja autoru
Ako je poznat negativan
stav najvažnijih zemalja članica EU o (ne)ulasku Turske u ovu zajednicu država
i naroda, sa kojim pretpostavljenim interesima državni vrh Srbije sprovodi
politiku "novih balkanskih integracija",
uvodeći indirektno Tursku u EU "na mala vrata"?
- D.T.: Iako se sve unutarbalkanske inicijative
za tešnje povezivanje država, uključujući i one koje kao pokretača ili glavnog
partnera uključuju Tursku, zvanično obrazlažu potrebom ubrzavanja
evrointegracije, ima osnova za pretpostavku da je zapravo reč o alternativnim
političkim i ekonomskim projekcijama za situaciju u kojoj će se perspektiva
priključivanja EU pokazati kao daleka i krajnje neizvesna. Mislim da se nikako
ne može govoriti o indirektnom uvođenju Turske u EU "na mala vrata", već pre o ulasku ove
države na deo Balkana van EU, tzv. Zapadni Balkan, "na velika vrata".
Postavlja li se Turska u
novom veku kao novi-stari politički tutor na Balkanu, u granicama nekadašnje
Otomanske imperije, ili je u pitanju puka težnja ka ekonomskoj hegemoniji na
terenu koji ova nekadašnja imperija oseća na izvestan način kao svoj?
- D.T.: S obzirom na to da je ekonomska
dimenzija najuverljivija komponenta neoosmanističkog povratka na Balkan i da je
teško naći valjane argumente za protivljenje korisnoj privrednoj saradnji s
jednim tako jakim i u mnogo čemu zahvalnim regionalnim partnerom, postoji
sklonost da se motivi turskog zanimanja za Balkan objasne prevashodnim
ekonomskim interesom ili, kako ste Vi rekli, hegemonijom. Ne sme se gubiti iz
vida da je za Tursku ekonomska politika samo jedan ešelon nastupanja s
ideoloških pozicija neoosmanizma.
Koga, od čega i sa
kakvim političkim ciljevima Turska nastoji da zaštiti u Srbiji, i koliko ta
ponuda "fizičko-tehničkih" potencijala ohrabruje
ekstremiste u Sandžaku, pa čak i verske vođe koje ne osećaju državu u kojoj
žive kao svoju.
- D.T: Ministar inostranih poslova Turske i
arhitekta njene nove spoljne politike Ahmet Davutoglu u svojoj programskoj
geopolitičkoj studiji "Strategijska dubina" (2001) izričito naglašava da su Bošnjaci i
Albanci ključni oslonac za ambicije Turske da na Balkanu postane najuticajniji
regionalni činilac. I kad za to u stvarnosti nema pravih razloga, Turska stoga
stalno nastupa s tezom o ugroženosti muslimana na Balkanu, a posebno u Srbiji
(Sandžaku) i u dejtonskoj BiH, kako bi imala povoda da se nametne kao njihov
zaštitnik i advokat, što deo bošnjačkog svetovnog i verskog vođstva oberučke
prihvata.
Iz biografije autora
Darko Tanasković rođen je 4. januara 1948. u Zagrebu. Tokom
univerzitetske karijere bio je upravnik Katedre za orijentalistiku. Od 1995. do
1999. godine obavljao je dužnost ambasadora SRJ u Turskoj i (1998-1999) u
Azerbejdžanu. Marta 2001. imenovan je za člana jugoslovenske Komisije za istinu
i pomirenje. Od 2002. do 2008. bio je na dužnosti izvanrednog i opunomoćenog
ambasadora SRJ pri Svetoj stolici (u Vatikanu) i pri Malteškom viteškom redu.
Papa Jovan Pavle II odlikovao ga je oktobra 2004. ordenom Velikog krsta reda
Pija IX, a Veliki majstor Malteškog viteškog reda (oktobra 2005) ordenom
Velikog krsta Reda za vojničke zasluge.