Pretnja
Demografija i migracije: "pogrešan" broj i raspored ljudi preti da veoma brzo potpuno uništi ne samo neke države već i čitave civilizacije
Beda ubija brže od kuge
U Srbiji se danas
rađa dvostruko manje dece od broja potrebnog za fizički opstanak nacije. - Kad
završite sa čitanjem ovog teksta
Srbija će biti siromašnija
za najmanje jednog svog stanovnika. - U Srbiji u proseku bračni par nema ni
jedno jedino dete! To znači da je Srbija statistički već mrtva. Da li je to i
naučni dokaz da smo zaista nebeski narod
Milan Malenović
Pre nekoliko godina libijski predsednik Moamer el
Gadafi je javno poručio: "Izgleda da je dobri Bog odlučio da nama,
muslimanima, podari pobedu bez mačeva, oružja i osvajanja. Ne trebaju nam teroristi, ne trebaju nam bombaši-samoubice,
jer će 50 miliona muslimana u Evropi nju da pretvori u islamski kontinent za
samo nekoliko decenija."
Gadafi je znao šta govori i, kako sada stoje stvari,
potpuno je u pravu. I bez ikakvih ratova, Evropljani će na sopstvenom
kontinentu biti manjina, najkasnije do 2050. godine.
Demografska ekspanzija muslimana
Da bi jedan narod biološki opstao narednih 25 godina, potrebno je da svaki bračni par ima u proseku
najmanje 2,11 dece. Sa prosekom
nataliteta od 1,9 nijedna nacija u istoriji nije preživela. Ako natalitet padne
na nivo ispod 1,3 dece, oporavak više nije moguć, jer ne postoji ekonomski
model koji bi omogućio preživljavanje države u narednom periodu.
U Evropskoj uniji natalitet je pao u proseku na 1,38, što
je na samoj granici puta bez povratka. U Srbiji u proseku bračni par nema ni
jedno jedino dete! Statistički, Srbija je već mrtva.
I pored takvog nataliteta, broj stanovnika EU ne opada
dramatično. Razlog za to su migracije, a one najviše dolaze iz islamskih
zemalja. Natalitet u Francuskoj je tako iznosio 1,8 dece, a priraštaj stanovništva
muslimanske veroispovesti - 8,1. Najveći deo njih čine novopridošli iz Severne
Afrike, koji popunjavaju manjak na tržištu radne snage.
Francuska je, inače, u EU poznata po tome što redovno sprovodi akcije legalizacije ilegalnih
doseljenika. Otprilike svakih deset godina vlada proglasi amnestiju za
emigrante bez dozvole boravka, čime se dopunjuju redovi najslabije plaćenih
nekvalifikovanih radnika. Da toga nema, francuska industrija bi odavno stala.
Južna
Francuska je i dan-danas poznata po svojim predivnim, starim hrišćanskim
katedralama. U međuvremenu je taj region postao region sa više džamija
nego crkava. Danas svako treće dete u Francuskoj potiče iz muslimanske
porodice, a u velikim gradovima, kao što su Pariz ili Marselj, taj broj je
skočio na čak 45 odsto. Najkasnije do 2027. godine svaki peti Francuz će biti
islamske veroispovesti.
Ako se tako nastavi, za manje od četiri decenije
Francuska će postati islamska republika.
Odoše
crkve u džamije
U Rusiji je već sada svaki peti državljanin musliman, jer
od 140 miliona državljana Ruske Federacije, njih skoro 25 miliona čine
pripadnici islamske veroispovesti. U ruskoj vojsci ubrzo će 40 odsto regruta
biti iz islamskih porodica. Međutim, za razliku od EU, Rusija nema potrebe za
uvozom nove radne snage tako da je priraštaj neruskog stanovništva
u granicama prirodnog porasta. Prošle
godine je u Rusiji, zahvaljujući merama centralnih vlasti, prvi put posle mnogo
godina broj novorođenih bio veći od broja umrlih. Posebno je porast zabeležen
među stanovništvom slovenskog porekla, što predstavlja osnovni cilj državnih
reformi u oblasti pomoći porodicama.
U poslednjih 30 godina broj muslimana u Velikoj Britaniji
je porastao sa 82.000 na 2,5 miliona. Stanovnici nekadašnjih britanskih kolonija koji su posle procesa dekolonizacije ostali
britanski državljani bračne drugove najradije nalaze
u svojim nekadašnjim postojbinama.
Pakistanci, koji su činili značajan broj stanovnika
nekadašnje britanske Indije, a koji su kao
jeftina radna snaga dovedeni na ostrvo, tradicionalno se venčavaju
sa sunarodnicima iz Pakistana, koji zatim dobijaju
britansko državljanstvo. Kako ovakve porodice obično
imaju puno dece, nekoliko decenija kasnije dolazi do novog talasa uvoza bračnih
drugova i porasta muslimanske populacije poreklom iz srednje Azije.
U Britaniji ima više od 1.000 džamija, a pojednine su
oformljene na temeljima napuštenih katedrala.
Trenutno je najkritičnija situacija u Holandiji, zemlji
koja je nekada vladala najmnogoljudnijom islamskom zemljom na svetu -
Indonezijom. I ovde je veliki broj stanovnika nekadašnje kolonije u vreme dekolonizacije dobio državljanstvo zemlje - gospodara. U međuvremenu, svako drugo novorođenče u
Holandiji potiče iz muslimanske porodice, a najkasnije 2020. godine polovina
celokupnog stanovništva biće muslimani.
Nemački Savezni ured za statistiku je još pre nekoliko
godina u jednoj svojoj studiji obelodanio da će do 2050. godine polovina Nemaca
biti poreklom iz muslimanskih zemalja, ponajviše iz Turske. Tilo Saracin,
kontroverzni nemački pisac, ove je podatke dobio kao član Upravnog odbora
Nemačke banke i pretočio ih u knjigu koja je izazvala pravi tektonski poremećaj
na političkoj sceni. U međuvremenu je Saracin podneo ostavku na mesto člana UO
i započeo rad na novoj knjizi.
Setimo se da je ovaj bankar - pisac prošle godine izjavio: "Turci osvajaju Nemačku isto kao
Albanci Kosovo: visokim natalitetom". Bolje rečeno, Nemci gube Nemačku
isto kao i Srbi Kosovo - niskim natalitetom.
Još pre trideset godina jedna američka fondacija u
Nemačkoj finansirala je istraživanje sociološkog fenomena koji se tada nazivao
"pilula-pad". Uočeno je, naime, da je u Nemačkoj natalitet u
posleratnim godinama rastao sve do uvođenja antibebi pilule, kada dolazi do
oštrog pada priraštaja. Zbunjivala je činjenica da se taj pad dodatno produbio
sedamdesetih i početkom osamdesetih godine prošlog veka.
Profesor H. Arnold iz tadašnje američke gimnazije
u Frankfurtu u toku pomenutog istraživanja
došao je do zaključka da je pilula samo sredstvo za nepovoljne posledice, ali
nikako ne i njen uzrok. Napustivši svoje ideale o slobodnom i srećnom društvu,
buntovnici iz 1968. godine postali su pobornici lične sreće i slobode, koju su
često nalazili u vanbračnim zajednicama bez dece i u životu posvećenom
karijeri, u kome je veliki broj naslednika samo smetnja.
Zapanjujući deo rezultata Arnoldove studije čini
zaključak da je jedan od rezultata hipi pokreta bio i tolerantan odnos prema
istopolnim vezama i korišćenju narkotika, a to su, po profesoru Arnoldu,
takođe, bili značajni uzroci pada nataliteta.
Prvo podstaći društvo pa tek onda sebe
Srbija je u takozvanu demografsku tranziciju ušla još u
godinama pred Drugi svetski rat. Migracije stanovništva iz sela u gradove, smanjenje životnog prostora koje je nastalo kao
posledica prelaska u velike gradske centre, kao i pad standarda usled
razarajuće ekonomske krize sa početka tridesetih godine prošlog veka uslovili
su i pad nataliteta. U posleratnom periodu usled opšteg poleta i zanosa dolazi do kratkotrajnog skoka nataliteta, koji se naglo
završava 1953. godine, dakle u vremenu
posleratne industrijalizacije i novih seoba iz sela u grad.
Učešće gradskog stanovništva 1953. godine iznosilo je
22,5 odsto da bi u 2002. dostiglo 56,4 odsto. Učešće poljoprivrednog stanovništva 1948. godine bilo je 72,3 procenta da bi u 2002. palo
na 10,9 odsto.
Nulta stopa priraštaja krajem osamdesetih godina prošlog
veka umnogome se menja i ponovo postaje pozitivna, usled povoljnih ekonomskih
tokova i političke stabilnosti. U to vreme, da podsetimo, pored državnih
programa dodele stanova iz fonda solidarnosti, dolazi do prvog buma davanja
bankarskih stambenih kredita zaposlenima. Izbijanjem rata priraštaj prirodno prerasta u minus fazu, iz koje se nije
oporavio ni do dana današnjeg.
Sudeći po natalitetu Srbija je i dalje u ratu.
Razlozi za takvo stanje su veoma složeni. Državni sekretar u Ministarstvu rada i
socijalne politike Ljiljana Lučić početkom marta ove godine
objasnila je tu pojavu rečima da su na pad nataliteta uticale socijalne,
ekonomske i ratne turbulencije devedesetih godina prošlog veka, kao i spora
tranzicija. "Po popisu iz 2002. godine, u Srbiji je živelo oko 7.478.000
građana, a ako se takav trend nastavi, 2030. godine biće ih oko
6.800.000", kazala je Lučić dodavši da sada u populaciji ima više starih osoba uzrasta od 65 godina nego petnaestogodišnjaka.
Ona je ocenila da je važno podržati porodice sa decom,
koje su suočene sa siromaštvom, nastojati da se obezbedi sistem socijalne
sigurnosti, ali i organizovati mere u sferi rada i podstaći zapošljavanje
mladih roditelja koji nemaju posao. Od svega toga ostale su samo lepe želje,
jer država ne preduzima ništa konkretno kako bi pomogla porodicama sa više
dece. Jedino je Republički zavod za statistiku reagovao i broj članova prosečne
porodice smanjio sa četiri na tri.
Pomoć porodicama sa puno dece prebačena je sa
republičkog na lokalni nivo. Lokalni
organi, ako imaju para, mogu da pomažu porodice koje bi volele da imaju decu.
Pošto većina srpskih opština nema dovoljno para u kasi ni za najosnovnije
potrebe, rezultat takve politike odnosi se na podatak da je Srbija, u momentu
dok čitate ovaj članak, izgubila najmanje jednog svog stanovnika.
Zbog negativnog priraštaja (više umrlih nego
živorođenih), Srbija svake godine izgubi 34.703 stanovnika, tj. jedan grad
veličine Ivanjice, Knjaževca ili Ćuprije.
Razmena parola za pelene
Da bi mladi bračni par odlučio da ima dete, pa još i više
od tog jednog, on mora da ima finansijske mogućnosti da tu istu decu prehrani,
obuče i iškoluje, i da im obezbedi prikladan smeštaj. Dete je, ekonomskim
rečnikom objašnjeno, dugoročna investicija. A za dugoročno investiranje se
razumni odlučuju jedino ako znaju da će uslovi poslovanja sve vreme ostati
nepromenjeni. To u Srbiji niko ne može da garantuje, jer se ovde opšta situacija iz dana u dan pogoršava.
Srpskoj vlasti već godinama na raspolaganju ostaju samo
jeftine političke parole o neophodnosti povećane reprodukcije, kojima nas
političari obasipaju uvek u vreme izbora. Od parola se ne živi, jer njih u
prodavnicama ne možete da menjate za mleko ili pelene.
U Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom uviđa se sva besmislenost srpske politike planiranja
porodice. Za prvo dete rešenjem Ministarstva rada i socijalne politike utvrđena
je jednokratna pomoć u iznosu od 29.088,57 dinara. Za drugo dete dobija se
mesečno po 4.739,47, za treće po 8.530,66, a za četvrto mesečno sleduje po
11.374,09 dinara. Trik je u tome da je navedena pomoć ograničena na trajanje od
dve godine. Posle toga za svako dete sleduje mesečni dodatak manji od 2.000
dinara.
Osim toga, cenzus za dobijanje ove pomoći postavljen je
na 6.278,08 dinara mesečno. Znači da će onaj ko ionako već gladuje sa nekih
8.000 dinara mesečno debelo da razmisli pre nego što se upusti u avanturu
proširenja porodice.
Između Srbije i EU postoji još jedna značajna razlika, i
to na štetu naše države: Srbija je zemlja iz koje potiču mnogi emigranti, dok
je većina EU zemalja sanjani cilj migracija. EU, tako, pad sopstvenog
nataliteta "pegla" uvozom novih stanovnika. I SAD, zemlja u koju se
emigranti tradicionalno iseljavaju, na taj način održava svoj priraštaj na
2,11, tačnije na granici proste reprodukcije koja garantuje opstanak nacije
narednih 25 godina.
Prošle godine je skoro 20 odsto od 82 miliona nemačkih
građana izjasnilo po pitanju svog imigrantskog porekla, dok ih je 2005. godine
bilo 18,6 odsto. Od tog broja, polovina su potomci "gostujućih
radnika" iz perioda pre naftne krize početkom sedamdesetih godina prošlog
veka. Zbog iskustva sa njima, a i očigledne potrebe za novom radnom snagom
usled pada nataliteta i poboljšanja
konjunkture, nemačke vlasti su jasno obznanile svoju politiku uvoza radnika
samo iz evropskog kulturnog kruga.
Civilizacija nije uvek korisna
Pošto je Evropa u
demografskoj depresiji, neko će se zapitati odakle Nemci uvoze radnu snagu.
Međutim, odgovor je više nego očigledan: iz siromašnih zemalja Balkana i
Istočne Evrope. Otvaranje tržišta rada u bogatoj Evropi za stanovnike siromašne Evrope na trenutak će poboljšati demografsku sliku EU,
ali će zato da dokusuri ostale zemlje starog kontinenta. Do 2050. godine usled
opadanja nataliteta i očekivanih migracija u Srbiji će jedini Srbi biti
penzioneri. Ono malo radno sposobnih, što se do tada bude rodilo, predstavljaće državljane Nemačke, Francuske ili
Norveške sa neobičnim prezimenima.
Zaposleni u Srbiji su već danas u bezizlaznoj situaciji -
na svakog zaposlenog dolazi jedan penzioner. Državi bi se više isplatilo da umesto penzionih
izdvajanja svakom radniku u Srbiji dodeli jednog penzionera da ga vodi kući i
hrani. Kao što smo već na početku teksta napisali, ne postoji ekonomski model
koji bi to mogao da izdrži. Sledi nam zato neminovni privredni krah i nestanak
i ovako štedre socijalne politike. I to koliko već u ovoj deceniji.
Početkom septembra objavljen je izveštaj Britanskog saveta po kome bi stanovništvo Nigerije sa 150 miliona ljudi moglo da se uveća za još 63 miliona do
2050. godine. Više od 40 odsto stanovnika Nigerije ima manje od 14 godina, pa
će ova afrička zemlja za budućnost imati spremnu veliki broj radnika. Međutim,
nacionalni bruto proizvod ove naftom bogate zemlje nije se promenio, iako se
njena populacija u poslednje dve decenije višestruko uvećala.
Dok EU boluje od manjka stanovništva, siromašna Afrika pati
od nekontrolisanog nataliteta. Na taj način postaje jasan još jedan aspekt
prirodne težnje ljudi ka razmnožavanju. Siromaštvo u ruralnim sredinama
potencira hiperprodukciju radne snage, jer više ruku u jednoj porodici
garantuje i više prihoda budući da je ljudska radna snaga jedina prihodovna
oblast.
Iako zvuči neverovatno, istinito je mišljenje da bi
kupovinom traktora siromašnim
porodicama u Africi ili na Indijskom potkontinentu bio smanjen natalitet, jer
bi se smanjila i potreba za radnom snagom potomaka.
U Srbiji bi ovaj model trebalo donekle da izgleda
drugačije. Umesto beskorisnog poklanjanja seoskih zadruga novopečenim tajkunima
kroz postupak privatizacije, bilo bi bolje obradivu zemlju poklanjati mladim
bračnim parovima, i to tako što bi im se zemljišni cenzus povećavao sa
proširenjem porodice. Ruralno stanovništvo svuda u svetu tradicionalno više
polaže na obezbeđivanje priraštaja.
Problem je u tome što je ova država već decenijama činila
sve u granicama svojih moći da uništi selo, pa se po inerciji tako i dalje
radi. Čak i kada bi po ovoj ideji mladi parovi dobili dovoljno zemlje i
motorizacije za kvalitetnu i bogatu proizvodnju, ostaje nerešeno pitanje šta da
čine sa tako dobijenim proizvodima. Srbija je do sada ulagala jedino u nakupce
i prerađivače, dok su primarni proizvođači u agraru uvek ostajali kratkih
rukava.
Emigriranje kao smisao života
Kao što
se vidi, Srbiji predstoje crni dani kada je u pitanju stanovništvo. Sadašnji
natalitet - manje od jednog deteta po bračnom paru - neminovno vodi izumiranju
nacije. Očekivani novi masovni talasi emigracija u EU samo će ubrzati ovaj
proces. Siromašna i nerazvijena srpska privreda koja ne može na ostanak da animira ni sopstveno stanovništvo, nije u stanju da privuče
ni stranu radnu snagu, osim iz najsiromašnijih zemalja Afrike, tako da ni
migracijama ne može da se ublaži demografska katastrofa u koju Srbija srlja.
Nesklad u odnosu između privrednog i demografskog rasta
može u najskorijoj budućnosti da dovede do novih velikih ratova. "Kada su
članice UN 2000. godine prihvatile Milenijumske razvojne ciljeve, u njih nisu
uvrstile nijedan cilj koji se odnosi na porodično planiranje", napominje Aleks
Ezeh, direktor centra za istraživanje stanovništva i zdravlje u Africi, pa
ističe: "To je bila velika greška.
Svet tek sada postaje toga svestan".
Do 2050. godine broj stanovnika na planeti povećaće se sa
sadašnjih skoro sedam na devet milijardi. Od tog broja, najmanje šest milijardi, dakle bezmalo celokupno današnje stanovništvo,
živeće u nerazvijenim zemljama. Bar polovina njih će živeti ispod praga
apsolutnog siromaštva.
Postavlja se pitanje koliko će njih od te tri milijarde
odlučiti da emigrira u neku drugu zemlju sa povoljnijim uslovima preživljavanja.
Slede nemiri
Dok
se u Srbiji rađa manje od upola potrebnog broja dece za opstanak nacije, u
najrazvijenijim zemljama EU situacija je samo za nijansu bolja. Nijedna zemlja
trenutno nema potrebni natalitet od 2,11 koji bar garantuje opstanak, ali se
jedan broj zemalja i dalje nalazi iznad praga koji vodi u sigurno odumiranje.
Te zemlje su, na primer, Francuska (1,8 dece po porodici) i Velika Britanija
(1,6). Na samoj granici puta koji neminovno vodi ka nestanku nacije nalaze se
Grčka i Nemačka (po 1,3), a ispod te granice su već Italija (1,2) i Španija (1,1).
Belgijska
vlada, s obzirom na podatak da 25 odsto muslimanskog stanovništva učestvuje sa
polovinom novorođenčadi, procenila je da će 2025. godine svaka treća beba
rođena u Evropi imati vanevropsko poreklo.
Tradicionalna
migrantska država Kanada ima natalitet od
samo 1,6, što je za četvrtinu ispod nivoa neophodnog za opstanak nacije. Broj
stanovnika Kanade se u periodu od 2001. do 2006. godine uvećao za 1,6 miliona,
ali čak 1,2 miliona čine doseljenici. Prirodni priraštaj za pomenutih pet
godina bio je tek 400.000.
Natalitet
u SAD iznosi trenutno 1,6, a ako tome dodamo i porast stanovnika poreklom iz
Latinske Amerike, dobijamo 2,11, što je prag na kome jedna nacija može da preživi narednih četvrt veka. Rasna
i verska pomeranja na štetu dosadašnje bele, hrišćanske većine, po svemu
sudeći, dovešće do nemira u naredne dve decenije.
Bolje ne brojati
Demografska
pomeranja predstavljaju prvorazredni politički problem u BiH i Makedoniji.
U
Bosni i Hercegovini je politički odnos konstitutivnih naroda postavljen na
osnovu predratnog popisa stanovništva. Zbog nesuglasica po pitanju vrednovanja,
novi popis stanovništva do sada je stalno bio odlagan. Smatra se da je do danas
najveći pad zabeležila
hrvatska nacionalna zajednica kako zbog niskog nataliteta, tako i zbog
iseljavanja u daleko bogatiju i stabilniju Republiku Hrvatsku.
Pretpostavlja
se da je bošnjačka zajednica u ratu izgubila oko 100.000 pripadnika što zbog
smrti, što usled trajnog
iseljavanja iz zemlje, ali da je u međuvremenu velikim delom dosegnut predratni
broj zahvaljujući doseljavanju iz islamskih zemalja, kao i Bošnjaka iz
okruženja.
Politička
stabilnost Makedonije počiva na pretpostavljenom odnosu Albanaca i Makedonaca.
Ako bi se nekim narednim popisom utvrdilo da je broj Albanaca prema broju Makedonaca
porastao, to bi moglo da dovede do novih konflikata.
Turci
ante portas
Primer Turske, zemlje
pred vratima EU, pokazuje kako demografski
podaci mogu da budu u službi
politike.
Demografski eksperti iz
EU smatraju da bi Turska po broju
stanovnika do kraja decenije mogla da prestigne Nemačku,
a da bi do sredine veka ona postala
najmnogoljudnija evropska zemlja smenivši
na tom mestu i Rusiju.
Organizacija za ekonomska i socijalna
istraživanja Lisbon Council iz Brisela upozorava na podatak da
jedino Turska beleži demografski rast, a njeno bi radno sposobno stanovništvo do 2050. godine moglo doseći veličinu ukupnog
broja stanovnika svih ostalih sredozemnih
zemalja zajedno. Nasuprot tome, u drugim zemljama - čiji je pad ili rast praćen
- očekuje se demografski
pad od 15 odsto, a u Bugarskoj čak 26 odsto.
Birajući između
dva zla, evropski političari smatraju da je bolje uvoziti radnu
snagu iz Turske, čije stanovništvo predstavlja muslimane najbliže evropskoj kulturi. S druge strane, nagli
porast broja stanovnika ove zemlje predstavlja i realnu opasnost
da ona jednog
dana, pošto postane punopravni član EU, preuzme i vođstvo ove
organizacije i u perspektivi Evropu ponovo poturči.
Zbog toga, turski premijer
Tajip Erdogan izvodi malu statističku
bravuru pokušavajući da
zabrinutim Evropljanima prikaže kako njegova
zemlja ne predstavlja nikakvu demografsku opasnost po EU.
Prema Erdoganovim proračunima,
turski narod sve više stari, baš iz razloga
naglog opadanja nataliteta. Ispada da Turci u Evropi
rađaju više dece nego u svojoj sopstvenoj
zemlji. Ili da Evropljani ne umeju da broje.
Lisbon Council je izveo zaključak
da bi Turci mogli da budu
iskorišćeni za naseljavanje sredozemne oblasti, koja bi do sredine veka ostala nenaseljena.
Zbog niskog obrazovanja, smatra se, turski radnici ne bi bili pogodni za
masovnije naseljavanje u severnim, industrijski razvijenim delovima Evrope, ali bi
mogli da žive u južnim, pretežno
poljoprivrednim članicama
EU.