Banat

Bivši grobari zrenjaninske privrede, umesto nekrologa prave monografiju

 

Slikovnica sa dva lica

 

          Samozvane vođe grada iz redova DS, lokalni potomci Domanovićevih junaka, nepogrešivo vode Zrenjanin u još veći ponor. Nakon deset godina pošasti od vlasti i nemoći da se suprotstavi „dečjim bolestima„ demokratije (punjenje sopstvenih džepova, totalno slepilo pred truljenjem morala sugrađana, bezočna krađa imovine kroz privatizaciju i beda grada pred gašenjem), zrenjaninskoj, sve manjoj žutoj armiji, tresu se gaće u predizbornoj godini

 

Zoltan Horvat

 

          Za odbranu novog mandata u takozvanim podguznim foteljama (ničim izazvane) nakaradne vlasti, pozvali su I dojučerašnje smrtne političke neprijatelje, bivše lokalne drmatore iz redova SPS i JUL sa trenutnim katastrofalnim rejtingom od jednog procenta poverenja sugrađana. Ovo i ovakvo „dobro utrenirano društvo“ u odbrani provincijskog statusa Zrenjanina (nekada s „evropskom perspektivom) „podarilo“ je sugrađanima, za nauk svim budućim generacijama, monografiju o blistavoj prošlosti zrenjaninske privrede: Beše to nekada treći najjačI privredni centar bivše velike države. Poređenja radi, u industrijskom smislu, Novi Sad je tada bio provincija za Zrenjanin.

O nekadašnjem moćnom prehrambenom simbolu države, Kombinatu Servo Mihalj (procvat u devetoj deceniji prošlog veka)

luksuznu monografiju pišu savremenici, saučesnici i saizvršioci propasti nekadašnjeg giganta sa više od 25 hiljada zaposlenih, Dušan Duda

Radaković, bivši predsednik grada u vremenu raspada Kombinata i direktor više firmi, danas penzioner i prošlogodišnji laureat godišnje nagrade Zrenjanina za životno delo, Dane Marjanac, bivši direktor Dunav osiguranja, svojevremeno strah i trepet svih direktora ovdašnjih firmi i glavnokomandujući u Gradskom komitetu komunista, socijalista i provereni saradnik informativnih službi, i Milenko Odović, bivši

predsednik Poslovodstva Kombinata u vremenu razvaljivanja „blistave prošlosti zrenjaninske privrede“.

Osim pomenutih „detaljnih perača“ biografija tadašnjih jahača zrenjaninske apokalipse, pisanja u Monografiji o Kombinatu latilo se još

ravno četrdesetak autora iz redova, naravno, bivših predsednika opština, direktora i preostalih „eminentnih svedoka uspešne ere Zrenjanina“.

Za radnike iz armije zaposlenih, direktnih svedoka čerečenja imovine, nije bilo mesta u luksuznom izdanju. Zabranjeno im je da iznose

istinu o koautorima propasti srednjeg Banata.

 

Geneza propasti i presvlačenja

 

Državno-partijski, komitetski, DB i sudsko-policijski lobi koji i danas drma srednjim Banatom (ako nisi iz Sutjeske, Jaše Tomića,

Banatskog Despotovca, Vojvode Stepe, Lazareva,

Karađorđeva i drugih kolonističkih naselja, nisi na listi prioriteta za rad u najpoverljivijim državnim službama), dokrajčio je nekadašnjeg prehrambenog giganta. Na 240.000 hektara obradive površine i sa kompletnim prerađivačkim kapacitetima, Kombinat je proizvodio više hrane od BIH, Crne Gore i Makedonije zajedno!

Žilu kucavicu Kombinata, osim izuzetno vrednih i poštenih radnika, predstavljao je SM Comerc, služba s kompletnim marketingom i

objedinjenom prodajnom službom 32 radne organizacije i 150 OUR. Giganti u sastavu Kombinata poput Šećerane, BEK, IPOK, Dijamanta,

Mlekoprodukta, ZIP, Žitoprodukta i Fabrike stočne hrane bili su pojam zdrave i najkvalitetnije hrane u Jugoistočnoj Evropi.

Provereni i pouzdan hranilac Balkana, Evrope i vojske SAD imao je kompletnu infrastrukturu i svoja velika stovarišta, hladnjače i

predstavništva širom bivše Jugoslavije (Beograd, Zagreb, Zemun, Rijeka, Makarska, Skoplje, Niš, Tuzla, Čačak, Stara Pazova, Petrovac

na Mlavi). Svi uslovi za još veći napredak i procvat Zrenjanina bili su na dohvat ruke.

Međutim, državni vrh ondašnjih komunista u Beogradu nije bio zadovoljan očiglednim razvojem „provincije“, kako inače, u svim prošlim i sadašnjim socijalističko-demokratskim vremenima krste Zrenjanin. Polovinom osamdesetih godina prošlog veka državnom vrhu je i pored „muže“ sredstava i imovine (železnička pruga je u potpunosti odneta u nerazvijene krajeve) zasmetao nagli uspon Zrenjanina, pa sustigli prvi partijski zadaci za poslušne zrenjaninske silnike iz gradskog komiteta kako bi osim stroge kontrole započeli s otimačinom izvorišta

srednjeg Banata.

Dane Marjanac i njegova komitetska sabraća po funkciji u gradskoj kući, sudu i policiji poslali su direktivu svim podobnim direktorima (nepodobnih, naravno, nije bilo).

I, krenuo je udar na Kombinat. Marko Vukajlović, generalni direktor Zrenjaninske industrije piva je među prvima izdvojio iz sastava

SM Comerca komercijalu sa kompletno opremljenim stovarištem. Zatim je ovaj direktor - poslušnik, opijen pohvalama drmatora iz gradskog

komiteta za dobro urađen posao, počeo da razmišlja i o Nobelovoj nagradi za inovatorski rad. Umesto dvanaestoprocentnog svetlog piva, koje je bilo zaštitni znak ZIP i višedecenijski hit među potrošačima širom negdašnje Jugoslavije, izmislio je „toplu vodu“, preciznije letnje pivo.

Ovako neodgovoran, i po svemu sudeći, sračunat potez prema

moćnoj zrenjaninskoj privredi uništio je tržište piva u Zrenjaninu posle čega je po prvi put u istoriji grada počelo da se pije pivo bez domaće

etikete, apatinski jelen. Poslovodstvo Kombinata, koje je postavio svemoćni komitet u kojem su sedeli: Milica Pejak, Mijo Šarić, Milenko

Odavić, Milenko Ćurčin i drugi nije reagovalo na separatizam pa je rasturaljka nastavljena još većom žestinom.

Na prelazu komunizma u socijalizam, sredinom osamdesetih godina XX veka, zrenjaninska elita partijskih presvlakača požurila je sa

komadanjem Kombinata. Počela je prodaja osnovnih sredstava, počev od jakog stovarišta u Makarskoj. Milenko Odavić, dotadašnji anonimus,

po partijskoj liniji imenovan je za predsednika poslovodstva Kombinata, i u prvo vreme se od zaposlenih krio u kancelarijama svoje malobrojne partijske sabraće. Prva žrtva čistki u Kombinatu bio je Žarko Ružić, dotadašnji director SM Comerca koji je zaslužan za izgradnju mnogih kompletno opremljenih stovarišta. U fotelju direktora SM Comerca zaseo je Dragan Ćuk, provereni kadar po ukusu komiteta. Nekoliko nedelja kasnije prodata su stovarišta I u Nišu, Skoplju, kao i najjače predstavništvo na Terazijama u Beogradu. Gde su nestale silne pare od prodaje osnovnih sredstava Kombinata niko od nadležnih nije ni pokušao da objasni.

 

Pljačkaši  sa večitim stažom

 

Serija rasprodaja nastavljena je i u Čačku, Nišu i drugim gradovima. Umesto milionskih iznosa u markama koliko je iznosila tržišna vrednost modernih stovarišta, funkcioneri su se hvalili da su ih prodavali po 200.000 maraka. Neka stovarišta su prodavana i za robu kojoj je istekao rok, o čemu je bilo zabranjeno raspravljati na sastancima

sa zaposlenima, koji su tretirani kao građani drugog reda. Istovremeno, po potrebi, partijski klan sa novom centralom socijalista u staroj zgradi komiteta je javnosti saopštavao da je Kombinat akcionarsko društvo, drugom prilikom deoničarsko društvo, a po zloupotrebama najprikladnije je bilo krstiti se kao društveno preduzeće. Nisu izostala ni fantomska fendovanja osnovnih sredstava, poput stovarišta pored

sadašnje firme Mlekoprodukt.

SM Comerc je, voljom bahatih i osionih drmatora, postalo pravo smetlište propalih i najurenih kadrova, ponajviše iz do gole kože opljačkane firme CEBA, čija bivša zgrada podseća na zapušteni zamak iz filmova strave i užasa. Na mesto zločina vratili su se i oni kadrovi koji

su prethodno najureni zbog kriminalnih radnji.

Sračunatim gašenjem maloprodajnih objekata Kombinata, Zrenjanin se oprostio od svelte sadašnjosti i još svetlije budućnosti. Grad je dobio tutora, državu koju je zastupao novi komitet, u režiji socijalista. Zrenjaninski Kombinat, osnovan na najpozitivnijim iskustvima Kolinske i Podravke, pelješi se do gole kože. Odre-

đena sredstva su još uvek pristizala, ali su se, direktivom bahatih i osionih funkcionera partijaca preusmeravala na, kako su navodili, gašenje požara u zemlji. Tako je više miliona maraca zrenjaninskog Kombinata završilo u IMT Rakovici i mnogim drugim firmama.

Kombinat je, bolje reći, ono što je od njega ostalo, početkom devedesetih godina XX veka dobio i sredstva iz Zelenog plana u vidu najmodernije poljoprivredne mehanizacije. Traktori I kombajni su zatim prodavani isključivo za keš, a Dragan Ćuk i njegova bratija nije odgovarala ni za proneveru desetina miliona maraka na ime fantomskih garancija BEK i drugim firmama.

Istovremeno, firma je plaćala letovanja i školovanje dece privilegovanih kadrova, a zgrada Kombinata kod benzinske pumpe Avala prodata je Unipresu, SPS čedu Zrenjanina koje se „proslavilo“ mutnim radnjama i ogromnim obrtom sa monopolskim plasmanom naduvanih cena apsorpcionog ulja u vremenu najveće nestašice goriva.

Da stvar po partijske interese funkcioniše provereno i kao na dlanu, kadrovi su se nesmetano samorotirali na relaciji komitet – gradska

kuća – sud – policija. Najpoznatiji funkcioneri sa večitim stažom u foteljama svih vrsta Zrenjanincima su dobro poznati, Ljubo Slijepčević, bivš i gradonačelnik, bivši načelnik Srednjobanatskog okruga i bivši direktor filijale Univerzal banke i Dušan Gavranić, bivši funkcioner gradske vlasti i bivši načelnik zrenjaninskog MUP.

Rehabilitovanjem ekipe klasičnih demontera Zrenjanina i odavanjem počasti za životna dela, situiran život i strogu kontrolu kadrova I ljudstva u Gradskoj kući, zgradi Suda, MUP I preostalog u Zrenjaninu, Demokratska stranka je spala na najniže grane. Na njihovom početku na krilima borbenih Zrenjaninaca dali su reč, ali već deset godina ponavljaju samo fraze.

 

 

 

 

 

Pajtić beži, a radnici prose

 

Dok partijci u lokalnom DS I srodnom SPS po načinu delovanja smišljaju kako da ostanu još koju godinu na vlasti, armija nezaposlenih iz bivšeg Kombinata Servo Mihalj „zabavlja“ se uličnim šetnjama. Najbolja terapija za glad, očaj i siromaštvo nakon opljačkanih radnih mesta u BEK, IPOK, Žitoproduktu,

Šećerani, kao i Luxolu.

Istovremeno, skupi službeni automobil sa Bojanom Pajtićem u

širokom luku zaobilazi očajne radnike ispred jedne propale firme

Kombinata, koji su proteklih nedelja na sramotu ove države prosily u centar grada.