Crne slutnje
Svetska kriza svakim
danom sve zaraznija
Arapi
zaskočili Zapad, a Jug i Istok Arape
Džerald Ćelente, analitičar
koji je predvideo izbijanje svetske krize, kao i širenje socijalnih nemira u
svetu, preporučuje: počnite sa stvaranjem zaliha hrane, lekova i zlata dok ne
bude kasno
Fridrih Emke
dopisnik iz Frankfurta
Ono što je za većinu iznenađenje, za naše je i čitaoce američkog časopisa Trend
Journal - lanjski sneg. Još u leto i
jesen 2010. preneli smo sumorna očekivanja analitičara ovog uglednog časopisa
da su štrajkovi i demonstracije u Grčkoj samo početak globalne pobune.
Uoči i za vreme pobuna u Tunisu i Egiptu, pisali smo o zastrašujuće praznim
kasama Evropske Unije, Sjedinjenih Američkih Država i Međunarodnog monetarnog
fonda. Besparica najbogatijih najsurovije je pogodila najsiromašnije.
Pobunjenici od Magreba do Jemena, naime, ne osećaju žeđ za slobodom, već
realnu glad. Njih na ulice ne tera mržnja prema diktatorima, teokratama,
autokratama, monarsima ili bilo kim drugim na vlasti, već zavijanje praznog
želuca.
Od početka krize u avgustu 2007, pa preko panike u celoj 2008. godini,
američki FED (monetarne rezerve), vašingtonska
administracija i razne centralne banke uspele su jedino da donošenjem programa spasavanja teških nekoliko stotina milijardi dolara stvore privid kako je kriza obuzdana.
Ispod mirne površine, međutim, počelo je da ključa. I na kraju je moralo da
pukne.
Zlato je probilo istorijsku granicu od 1.400 dolara za uncu, a nafta je
ponovo dosegla cenu od 113 dolara za barel (156,987 litara). I jedno i drugo
nastavlja da poskupljuje, a sa njima se dižu i cene osnovnih životnih namirnica.
Ništa nije sigurno
Dok će u EU zbog poskupljenja konzumenti da odustanu od po neke kajzerice
za doručak, oni koji su ionako gladni ostaće i bez poslednjeg zalogaja pirinča
ili memljivog hleba. Vrzino kolo nastavlja da se vrti.
Egipat je beznačajni proizvođač nafte: svega 680.000 barela dnevno pri
procenjenim zalihama od 4,3 milijarde barela. Tunis je već dosta značajniji:
dnevno proizvodi 2,1 milion barela uz procenjene rezerve od 13,4 milijarde
barela. U obe zemlje, međutim, kriza je kratko trajala i jedva da se i odrazila
na njihovu proizvodnju crnog zlata. Zastrašujuća je, nasuprot tome, agonija
koja traje u Libiji.
Pre pobune Libija je dnevno proizvodila 1,8 miliona barela, ali su za
stabilnost tržišta daleko značajnije njene procenjene rezerve od 47 milijardi
barela. Pri tome je ova zemlja i glavni izvor lake nafte koja se u evropskim
rafinerijama koristi za dobijanje dizela. Od jednog barela libijske nafte
dobija se oko 80 litara dizela, dok ista količina nafte iz Saudijske Arabije
daje samo 30 litara dizela.
Iako su Saudijci već najavili da će iz svojih bušotina da nadoknade svaki
barel libijske nafte koji se ne isporuči tržištu, od ovoga će, kao što se vidi,
biti mala korist. Saudijska Arabija, inače, raspolaže jednom petinom svetski
poznatih rezervi nafte i do sada je dnevno proizvodila 9,8 miliona barela.
Evropskoj Uniji je pomoć u nafti ponudila i Rusija. Najprostranija zemlja
na svetu po proizvodnji nafte već je premašila Saudijsku Arabiju i tržištu je pre krize dnevno predavala 10,1 miliona barela.
Ruske naftne rezerve se na Zapadu procenjuju na 74,2 milijardi barela, mada svi
priznaju da niko izvan Rusije sa sigurnošću to ne može da potvrdi. Čak i pri
ovom tempu proizvodnje i ovako procenjenim rezervama Rusija ima dovoljno nafte
za narednih tridesetak godina.
Problem je u tome što se Brisel uplašio još jače zavisnosti od ruskih
energenata, budući da je Moskva i glavni snabdevač EU zemnim gasom. Zbog toga
je ova ponuda pristojno odbijena, a Evropa rešenje traži na nekoj drugoj
strani.
Pitanje je, samo, na kojoj strani bi ono moglo da se nađe?
Prema kanadskom portalu The Globe and Mail, osim Katara i eventualno
Saudijske Arabije, sve ostale arapske zemlje proizvođači nafte nalaze se na
spisku rizičnih područja. Uz to i Irak, koji je trenutno pod američkom
okupacijom i raspolaže procenjenim rezervama od 115 milijardi barela, uspeva
dnevno da proizvede tek nekih 2,4 miliona barela, što će reći nešto više od
Tunisa, čije su rezerve u svetskim
razmerama zanemarljive.
Ako bi u bilo kojoj od ovih zemalja došlo do masovnih pobuna, što nikako nije isključeno, tržište naftnih derivata
bi se urušilo bez obzira na moguću intervenciju zemalja koje ne bi bile
zahvaćene krizom.
U bogatim zalivskim zemljama se ne buni lokalno stanovništvo koje od
rođenja pa do smrti ima solidnu državnu penziju, već najamni radnici iz
najsiromašnijih zemalja sveta koji nadniče za nešo malo sitnine. Ti stranci u
pojedinim emiratima i sultanatima lokalno stanovništvo po broju premašuju i za tri puta.
Ova sirotinja je moguća osnova za dalje ustanke u bogatom arapskom svetu,
mada ni lokalno stanovništvo, iako bogato, nije bez buntovničkih potencijala.
Ovde u obzir dolazi priklanjanje nekoj od ekstremističkih verskih struja koje
odbacuju svetovnu vlast.
Višak slobodnog vremena podanika uz dobre
državne penzije stvara arapskim vladarima
sve više glavobolja. U Omanu, na primer,
40.000 mladih godišnje diplomira na
nekoj visokoškolskoj ustanovi, ali samo njih petoro
nađe i posao. Ostali sede kod kuće bez ikakvih obaveza i sanjaju o svetskoj
islamskoj revoluciji.
Priprema,
pozor, sad...
Sve ovo već znaju najveći kupci nafte na svetu, zbog čega njena cena svakim
danom sve više raste. Paniku, koja je već zavladala, ne bi značajnije ublažila
čak ni hiperprodukcija nafte najvećih proizvođača, jer kupci jednostavno
stvaraju što je moguće veće rezerve.
Poskupljenje nafte u celom svetu automatski dovodi do poskupljenja svih, pa
i najosnovnijih proizvoda. Kada je cena hrane u pitanju, uz sve navedeno na nju
utiče još jedna bitna stvar: proizvodnja biodizela.
Umesto u prehrambenu industriju, mnoge industrijske biljke, pa i žitarice, usmeravaju se u rafinerije u kojima se od njih
proizvodi daleko isplativije pogonsko gorivo. Kako na slobodnom tržištu cene
odlučuje odnos ponude i potražnje, hrana je sve skuplja.
Da bi bar malo ublažila dalja
poskupljenja najosnovnijih životnih
namirnica Evropska Unija planira da obustavi dalju proizvodnju biodizela, ali
ni to ne ide bez problema. Mnogi su se preorijentisali na proizvodnju samo onih
biljaka podobnih za rafinisanje u gorivo, pa bi ih nagli prekid njegove
proizvodnje oterao u siromaštvo.
Za neke podsticajne mere koje bi farmere ponukale da promene svoj asortiman
ni u Briselu, kao ni u Vašingtonu,
jednostavno nema para.
Ekonomski savetnik u američkom ministarstvu poljoprivrede Efraim Lajbtag
predviđa nova poskupljenja hrane na američkom tržištu. Po njegovim procenama
meso, živina i riba poskupeće za oko četiri odsto, povrće će biti skuplje za
3,5 odsto, dok će pekarski proizvodi poskupeti za četiri odsto.
Lajbtag je ove procene izneo ne uzimajući u obzir mogući dalji pad dolara
ili loše žetve u pojedinim delovima sveta. Ako su ovako crna predviđanja za do
sada veoma stabilno američko tržište, čemu da se nadaju najsiromašnije zemlje?
Zbog svega ovoga Džerald Ćelente, izdavač Trend Journala,
svojim zabrinutim čitaocima poručuje: nema nade, situacija se svakim danom sve
više otima kontroli. Zlato će veoma brzo da dosegne cenu od 2.000 dolara za
uncu, a onda će da izbije pravi haos na finansijskim tržištima. U nekim
zemljama se očekuju zatvaranja banaka i berzi, pa i proglašavanje vanrednog
stanja.
Ovaj svetski poznati analitičar zato poručuje: stvarajte rezerve zlata ili
bar relativno stabilnih valuta, kao i rezerve hrane, lekova i ostalih
neophodnih proizvoda.
Bogati svet još uvek ima monetarne rezerve koje mu omogućuju da posluša
Ćelenteove savete i krene u kupovinu zaliha. Pare nemaju oni najsiromašniji
koji ionako preživljavaju od danas do sutra.
Banke na sigurnom
Ni najbogatije evropske
zemlje nemaju pare da intervenišu na svetskim berzama kako bi ublažile krizu.
Ovde iznosimo spisak nemačkih banaka, najvećih primalaca državne pomoći, bez
koje bi one odavno potonule u stečaj. Brojke do kojih smo došli su više nego
alarmantne.
IKB je dobila gotovinsku pomoć
iz nemačkog budžeta u visini od 10 milijardi evra, kao i državne garancije za
dodatnih 10 milijardi.
LBBW je dobila pet milijardi u
gotovini i još 12,7 milijardi evra u
garancijama.
WestLB je iz budžeta primila tri milijarde
kao i 14 milijardi evra državnih
garancija.
Commerzbank se pojačala sa 18,9
milijardi državnih evra uz garancije za daljih pet milijardi evra.
BayernLB je država pomogla sa deset
milijardi i garancijom za još
9,6 milijardi.
HSH Nordbank je dobila tri milijarde u
kešu, kao i obećanu garanciju za daljih 27 milijardi evra.
Sve su ovo male pomoći u
odnosu na ono šta je pruženo banci Hypo Real Estate: 7,7 milijardi u
gotovini i još 100 milijardi u državnim garancijama.