https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Krici i odjeci

Krici i odjeci

Šta smo dobili novim Zakonom o sportu

 

Skadar na Snežani

 

Dugo najavljivani Zakon o sportu, posle mnogo peripetija i predloženih amandmana, najzad je usvojen u Skupštini Srbije prvog aprila ove godine

 

..........

 

Novi Zakon o sportu nije dao odgovor na najvažnije pitanje: da li predložena rešenja privatizacije sporta mogu da poboljšaju kvalitet srpskog sporta i njegovu međunarodnu uspešnost, i uvedu red u sportske saveze i klubove.

Nedorečenosti koje se odnose na privatizaciju ostavljaju prostor za sumnju, jer je i sama ministarka sporta Snežana Marković Samardžić, predstavljajući Zakon, istakla da je privatizacija moguća, ali da nije obavezna. Šta to znači, vrlo brzo će biti jasno u budućnosti.

Priča o transformaciji srpskog sporta, zapravo je priča o vlasničkoj transformaciji na koju je stavljena tačka, jer je zakonodavac Zakonom o sportu ostavio sebi pravo da procenjuje vrednost sportskih objekata i klubova i način prodaje. Ovako zamišljena privatizacija srpskog sporta ovim Zakonom vraća sve na pređašnje stanje. Jer, "privatno" znači nečije, a najveći deo onoga što je srpski sport zapravo je društveno.

 

Jedni hoće jedno, drugi drugo

 

U praksi to izgleda ovako. Onaj ko kupi, na primer, fudbalski klub Crvena zvezda nije kupio i stadion na kojem Crvena zvezda igra. Stadion Crvene zvezde je društvena imovina, pošto su svi sportski klubovi prema svom pravnom statusu registrovani kao udruženja građana, a udruženja građana ne mogu da imaju sopstvenu imovinu. U konkretnom slučaju, Crvena zvezda tako može da osnuje preduzeće koje će brinuti o stadionu, ali on ne pripada klubu. Stadion je društvena svojina, bez obzira na to što je klub u njegovo održavanje ulagao određena sredstva.

Usvojenim Zakonom predviđeno je da država vodi brigu o stadionima, odnosno da država preuzima vlasništvo nad onim objektima za koje proceni da su od kapitalnog javnog interesa, dok ne odluči da ga proda. Međutim, ono što Zakon nije tačno definisao pod kojim uslovima i na koji način će se društvena (državna) imovina prevoditi u privatnu ako kupac kluba izrazi želju da kupi stadion

Ovo je važno, tim pre što država do sada nije bila mnogo zainteresovana za vlasništvo nad stadionima, budući da su oni prilično skupi za održavanje, naročito ako se imaju u vidu propisi Uefe i Fife koji nalažu ispunjenje određenih standarda. To za državu znači još veći trošak i problem odnosa sa sportskim savezima i klubovima.

Priča o tranziciji i vlasničkoj transformaciji srpskog sporta ne može se vezivati samo za nepokretna dobra. Jer, prava vrednost bilo kog sportskog kluba zapravo je u njegovom imenu, osvojenim titulama i vrednosti njegovih igrača koji su pod ugovorom, odnosno po vrednosti ostvarenih transfera. Svaki klub (bilo fudbalski, košarkaški, rukometni, odbojkaški, vaterpolo itd.) želi što bolji rezultat koji je garant poslovnog uspeha. S obzirom na to da su rezultati naših klubova (oko kojih se vrti najviše novca) u evropskim i svetskim okvirima više nego skromni, njihova konkurentnost u takmičenju i na tržištu veoma je mala. O reprodukciji igrača koji biološki u budućnosti obezbeđuju konkurenciju u takmičenju i na tržištu nema govora. Zanimljiv je podatak da dva naša najveća fudbalska kluba Partizan i Crvena zvezda, a to važi i za reprezentaciju Srbije u fudbalu, u svojim prvim timovima nemaju igrače ponikle u svojim omladinskim pogonima.

Da bi opstali, klubovi su se dovijali na razne načine. Jednim delom finansirali su se od prodaje igrača, donacija i sponzorstava. Prodaja ulaznica i televizijskih prava dohodovno je zanemarljiva jer niko neće da plati gledanje loše predstave. Stavka članarine ne postoji.

Kad broj članova sa plaćenom članarinom bude jednak broju istinskih ljubitelja kluba, onda će i klub biti uspešniji. Navijačke grupe, naročito fudbalske, nisu istinski članovi kluba sa plaćenom članarinom, već navijači koji to rade iz materijalnog interesa. Kada bi svi oni plaćali članarinu, onda bi stvarno voleli svoj klub, brinuli o njemu - ne bi se dešavalo da svojim neodgovornim i nesportskim navijanjem nanose štetu klubu.

 

Nikad ne odgovara baš sve

 

Posebna priča je sprega između sportskih saveza i klubova sa državom preko njenih odabranih funkcionera. Visoki funkcioneri često se "interesuju" za sport kako bi sebi obezbedili lični prestiž i određene beneficije. Sa druge strane, klubovi u funkcionerima vide dobre "prilike" za obezbeđenje finansijskih pogodnosti. Primer za to je, recimo, slučaj kandidature gradonačelnika Beograda, Dragana Đilasa, za mesto predsednika Košarkaškog saveza Srbije.

Ovde se moraju spomenuti i tajkuni. Ulaze u uprave klubova i zadužuju ih po nepovoljnim uslovima, a iz njih izvlače novac, bez ikakve odgovornosti prema klubu. Tajkuni se često predstavljaju kao vlasnici klubova i menadžeri, a svoje usluge sprovode na nelegalan način - sa darovitim nepunoletnim igračima sklapaju takozvane "sponzorske" ugovore, koje materijalizuju prilikom transfera "svojih igrača" u inostrane klubove. Tokovi novca takvih transfera uglavnom su nelegalni - oni služe za pranje, tj. za njegovu legalizaciju. O tome se zna, ali ćuti... Dovoljno je prisetiti se događaja od ranije kada su ubijeni bivši čelnici fudbalskih klubova i saveza: FK Železnik, FK Bežanija, FK Zvezdara, FK Obilić i generalni sekretar FS Srbije i Crne Gore Bulatović.

Interesi saveza i klubova bili su da se donese Zakon o sportu kako bi se sva pitanja od vlasničke transformacije, preko takmičenja i finansiranja, bila rešena u interesu klubova. Niko od čelnika sportskih saveza i klubova ne komentariše doneti Zakon o sportu, mogućnost organizovanja klubova po principu akcionarskog društva ili preduzeća. Mada je i stari Zakon o sportu iz 1996. godine pružao mogućnost klubovima da se organizuju po ovim principima, tada im to nije odgovaralo, a izgleda ni sada.

Jedan od razloga je - porez. Jer, sportska društva, kao udruženja građana, smatraju se neprofitabilnim organizacijama i mnoge sportske aktivnosti se ne oporezuju. Preduzeća plaćaju mnogo veći porez nego udruženja građana što bi još više opteretilo i onako siromašne budžete klubova. Pored poreza, razlog za ćutanje je sistem odlučivanja koji vlada u klubovima. Po pravilu, klubovi kao organe odlučivanja formiranju skupštine, izvršne odbore, nadzorne odbor ali u suštini o svemu odlučuje uzak broj ljudi koji ne želi da izgubi stečene pozicije. Niko ne odgovara za mutne, kriminalne radnje, (ne)reguralnost takmičenja, podmićivanja sudija i igrača. Sumnje postoje, ali niko nije "prozvan".

Pokušaj da se Zakon o sportu uskladi sa propisima Zakona o privatizaciji nije dobro rešenje. Ako zakon o privatizaciji predviđa da pare od privatizacije idu u prazne republičke fondove, onda klubovima ne ostaje ništa i nemaju interes da se privatizuju.

U ovom trenutku niko ne zna kolika je vrednost sportskih klubova. Iako se klubovima ostavlja (ne)mogućnost dokazivanja vlasništva, zna se samo da će prikupljanje zahteva ići preko Ministarstva za sport, koje će ponude proslediti Agenciji za privatizaciju, a ona će utvrđivati vrednost kapitala za svaki sportski klub, pa će klub kupiti onaj koji je spreman da tu cenu plati. U ovom slučaju, klub ne utiče na svoju vrednost i izbor kupca, što izaziva sumnju da je sve urađeno namerno kako bi bio ostavljen prostor za realizaciju kupovine kluba u privatnom dogovoru između kupca i Agencije.

Postoje ljudi koji bi hteli da ulažu novac u srpski sport pod uslovom da su jasni imovinski odnosi. Dok se to ne reši, nikome ne pada na pamet da ulaže novac u nešto ako ne zna šta dobija.

Sport je veliki biznis gde se ostvaruje veliki profit. U razvijenim evropskim zemljama posebno je profitabilan fudbal, gde novac stiže sa više strana. Sredstva od prodaje televizijskih prava, kartica za kablovsku televiziju, sportskih suvenira, i sredstava koja klubovi dobijaju od Uefe kao deo tog sistema takmičenja, dovoljna su da klubovi prežive godinu dana.

 

Fale pare

 

Ako je zakonska obaveza sportskih klubova da se transformišu kao preduzeća, potrebno je jasno definisati strukturu vlasništva. U nekim zemljama (kao što je Španija, Italija, Francuska) država insistira da klubovi budu organizovani kao preduzeća. Kada je klub registrovan kao preduzeće on ima vlasnika (ma ko to bio) koji mora da plaća za korišćenje stadiona određenu novčanu nadoknadu.

Onda je za vlasnika mnogo bolje da kupi i stadion, koji će mu služiti kao osnovno sredstvo, i tako bude oslobođen raznih poreza. Ako niste vlasnik stadiona ne možete da vršite prepravke i da utičete na izgled objekta. Pogotovo ako se zna da su propisi Uefe i Fife rigorozni po pitanju komfora, bezbednosti koji moraju da zadovolje sve propisane standarde.

Sigurno je da stadioni na kojima se takmiče klubovi (u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, Kruševcu, Subotici) da bi zadovoljili ove standarde moraju da budu obnovljeni. Sami klubovi to ne mogu da urade, iako njihovi timovi igraju na njima, pa su tako prinuđeni sa da sklapaju razne sponzorske dogovore po nepovoljnim uslovima sa ljudima koji se često bave nelegalnim poslovima.

Koliko je Zakon nedorečen, vidi se po tome što je klubovima ostavljena mogućnost da se opredele da li žele da se transformišu kao preduzeće ili da i dalje ostanu organizovani kao udruženja građana.

Verovatno će klubovi zadržati status udruženja građana zbog svih nabrojanih pogodnosti, budući da od sopstvene prodaje nemaju koristi.

Pitanje funkcionisanja sportskih saveza i klubova bez jasno definisane privatizacije ostaviće i dalje prostor za razne zloupotrebe. Imaćemo nerešen status: sudijske organizacije, transparentnost transfera igrača, sistem i regularnost takmičenja.

Van domena regulative ostaće najbitnije pitanje odgovornosti i sankcija kako pojedinačne, tako i klupske. Bez odgovornosti i sankcija prema nosiocima kriminalnih radnji i strogih kazni teško je zavesti red i obezbediti srpskom sportu uspešnost.

Kada bi svi za koje se sumnja i zna da vrše kriminalne radnje bili rigorozno kažnjeni materijalno i krivično i najureni iz srpskog sporta, a savezi i klubovi kažnjeni novčano i oduzimanjem bodova i prebacivanjem u niže rangove takmičenja, mogla bi se očekivati takmičarska i tržišna legitimnost srpskog sporta.

Ili je sve urađeno namerno zarad drugih ljudi i potreba.

 

 

Ing. Ljubomir Jovanović,

Novi Sad

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane