Zadnja strana
Noge koje
vire, moje su
Piše:
Aleksandar Tijanić
nesmenjivi i večni
Narode moj, sirota rajo,
da vam ja
kažem kao čovek koji vodi
javnu kuću, ili medijski servis
evropske Srbije, moraćete da
mi plaćate pretplatu još najmanje tri godine i dva
meseca. Toliko još traje moj
drugi mandat, mada sam se javno
kleo da mi ne pada na pamet
da nastavim da vladam i
služim iz ove moje fotelje.
To sam poručio i Tomi Nikoliću,
koji me u mojoj (javnoj) kući
upozorio na smenu, čim on dođe
na vlast.
Kada smo došli iz
Podujeva, Jordan, moj otac, naučio me je kako se uvek ostaje
na vrhu. Bregina pesma "Pristao sam, biću sve što hoćeš" mera je mog života.
U Politikinu kuću
primili su me kao trkača. Iz
NIN-a sam dotrčao do predsednika ondašnje Akcione konferencije
Saveza komunista ovog preduzeća. Mili moj gledaoče
i čitaoče, bila je to jaka funkcija, prvi čovek partije morao
je da se sluša! Ali, morao sam i
ja da slušam,
morao da sečem. Takvo je doba bilo. Partija
je tražila trofeje, glave nepokornih građana. E, da samo znate, mili
moji, koliko sam ih prineo
u zgradu CeKa-ja na Novom Beogradu.
Koliko sam ja bleeeejaaaaaa, ispred komiteja!
Lepo sam živeo, pisao
u Slobodnoj Dalmaciji, volela me bratska Hrvatska, bio sam ja tamo skoro
pohrvaćeni Srbin. Jedan Hrbin
u svakom pogledu! Ma kakav Hrbin, bio sam turbojugosloven! Drug Tito, partija, bratstvo-jedinstvo i te stvari,
to je mene zanimalo.
Onda su me zgrabili drugovi generali, videli su da
sam sila jedna, da mi je jezik najduži a glava kao protočni
bojler od 50 litara, da govorim
kao da čitam
jutarnju zapovest komandira čete! Kao takav, narastao sam do neslućenih
visina! Postao sam gigant srpskog
novinarstva.
Knjige nisam voleo da
čitam, a nešto mi ni pisanje nije
išlo od ruke.
Jedan tekst sam pisao, a i
danas pišem, po sedam dana.
Ali, znao sam da viknem, kao
na primer: "Drugarice Miro, vi ste prava
Jovanka Orleanka". Ona se nasmeši:
Uf, Saša, što ste vi džentlmen!". Mada nisam u njoj video princezu, predstavljao sam je kao kraljicu.
Drugarica Kraljica Mira. Njenog muža Slobu
zvao sam Bengalski tigar.
Svi koji su me znali
prezirali su me, ali nisu smeli
da mi to kažu. Znali su da
ću da se žalim Kraljici-drugarici. Žika Minović me pročitao. Ponudi mi da uređujem
Sportski žurnal, jer uz to ide
i stan. Imao sam stan, ali
još jedan, nije loše.Preporučio me Minoviću Milovan Brkić. Žiki se dopala ta ideja,
jer ga je Brkić uveravao da ja ponekad
zanoćim sa
Kraljicom Drugaricom. Posle je Brkić pisao Slobi da
mu zavodim ženu. Bengalski tigar se razjario, te me oteraše iz Politikine
kuće. Ali Kraljica-Drugarica
pazi na mene.
Preporučila me mom zemljaku
Bogoljubu Kariću. Bogoljub
me stavio na čelo svoje televizije,
dao mi pare, sve što hoću.
E, pred sam kraj vladavine Kraljice Drugarice ja sam počeo
da se prestrojavam. Video sam da će uloviti
Bengalskog tigra, da će Kraljica-Drugarica postati samo drugarica,
a ja ne volim neuspešne ljude.
Posle 5. oktobra zvao sam
Zorana Đinđića. Nudio sam mu se. Ali, Zoki ni da
čuje za mene.
Onda je odem kod Koštunice,
za njegovog medijskog savetnika. Sećate se kada sam izgovorio
proročansku rečenicu: Ako Zoran preživi,
Srbija neće.
E, brate, kako sam se otarasio Koštunice, kada
više nije bio predsednik.
Kao da ga nikada nisam sreo.
Sve sam onda
uložio na Tadića. Moja snishodljivost,
sve pohvale Tadiću... A kada je Voja formirao vladu,
opet se pokrijem ušima, i pravo
kod njega. Voja obori glavu,
Rade Bulatović me predlaže za generalnog
direktora Bastilje. I ja zajašim.
Sve sam mlade
koleginice izgustirao, golišave idiotkinje
sam unapređivao u urednike.
Uzeh, brate, lepe pare. Sa Đokom Balaševićem sam napravio
lepu lovu. Ja njemu, on meni.
Voji iza leđa radio sam sa Šaperom i
Đilasom. Da ova država ima policiju,
ja bih se za vjeki vjekov
preselio u Zabelu. Dao sam žutima milione
evra.
Prošle godine isticao
mi je mandat. Hteo je Boki da me smeni.
Ja se isprsim i vičem iz
sveg glasa da ni mrtav
neću konkurisati. Kažem da je Srbija gotova,
i već merkam
neko mesto, baš sam hteo
da odem kod
Željka, da izgubim žutu boju,
da se operem.
Ipak, Boki zna da
većeg saradnika
u krađi od mene ne može naći. Radiću za
Borisa sve do njegove smrti.
Nije lako celog života
biti sluga. Gospodari te plaćaju, ali uvek
su gospodari. Jednom me pita kćerka: Ćale, kako možeš tako
ružno da pričaš o Miri i
Slobi, a jeo si im iz
ruke. Zbog tebe se krijemo na časovima, nismo
izlazile sa društvom, jer
su nas prezirali.
Ti si nas tešio, dajući lovu.
Ja, kao gigant srpskog
novinarstva, 160 kila žive vage, umeo
sam kod žena. Imam tešku
ruku. Ošajdarim, i sve novinarke
koje sam poželeo bile su moje. Kada si
uz gazdu, sve je tvoje. Moraš da mu se klanjaš, keziš, podilaziš, da ga plaćaš...
Ove ispod sebe treba da
gajiš. Tako se uspeva u životu.
Kada ispratim Borisa, i kada ga
sa'ranimo, odmah ću oprati ruke, istuširati se. Kazaću javno šta sve
o Bokiju znam. Otići ću pravo
kod Tome, s vrata reći: gde si
Tomo, srpski Car-Dušane. Opet ću dobiti
novi mandat. Ponudiću Tomi svoje
umeće, da im napravim pare...
Nema u Srbiji nikog ko
može da ljude
mog morala i gabarita odvede
u Zabelu. Mi smo večni.