Francuska
Da li će Sarkozi
prevariti Francuze i ponovo uzeti vlast
Iza
zavese i ispod stola
Nekada
brbljiv i nametljiv na televiziji, predsednik Nikola Sarkozi je sada potpuno
odsutan i veoma diskretan. Nigde ga nema. A narod je takav, kad nekog nema oni ga
priželjkuju, kad neko ćuti izgleda im pametan. Tako je sada najozbiljniji
kandidat za naslednika Sarkozija upravo - Sarkozi
Mile Urošević
dopisnik iz
Pariza
U
Francuskoj sve je mirno. Sunce sija, trava raste, cveće miriše. Ulice, kafići i parkovi su prepuni naroda. Ljudi su
preplanulog lica, tek su se vratili iz Španije
ili Maroka. Štrajkovi još nisu počeli, a mali Napoleon - Sarkozi
- slavi svoju pobedu nad Gadafijem. Oh, libijski vođa, doduše, nije ni Kutuzov niti lord Nelson, ali
je bio opšta opasnost za celu zemaljsku kuglu i svih devet planeta. Sva sreća
da su genijalni patuljak i njegova desnica Bernar Henri Levi, plejboj i
ekspert za primenjenu filosofiju, imali dovoljno hrabrosti da u ime zaštite libijskog naroda koji je digao ustanak pobiju
mnogo drugog libijskog naroda koji je ostao odan sopstvenoj vlasti. Sram ih
bilo. Ovo je u naše vreme postao najveći zločin.
Zamislite,
recimo, sada, hipoteze radi, da neki Čedini momci uzmu puške i počnu na
demonstracijama da ubijaju, a Tadić im pošalje
policiju da ih pohapsi i razoruža,
da odbrani režim. I onda kao povod i razlog za odbranu naroda, ceo
svet počne da nas bombarduje.
Ima
tu neke logike. Pogledajte, od Tunisa i Egipta, preko Libije i Sirije, svaka
pobuna je bila legalna, a odbrana ustava i zakona - zločin protiv čovečanstva,
razlog za intervenciju, ako ne javnu onda onu zakulisnu i mafijašku. Iza zavese i ispod stola. Mnogi ljudi širom sveta su ubeđeni da su ovakvi vanredni izbori
vlasti, bez glasanja, u najmanju ruku zločin protiv čojstva.
Širom sveta da, ali širom
zemlje slobode i ljudskih prava gotovo da za svih proteklih šest meseci nije bilo mnogo reči o događajima u Libiji.
Francuzi koje je to interesovalo jurili su vesti po internetu. Ceo Sarkolend
kao da je privremeno stao iza svoje vlade, koju inače ne podnosi u svim drugim
aspektima. Francuzi izgledaju presretni što
su, eto, najzad i Dasoovi avioni rafal našli
neki dobar posao u inostranstvu, da zarade koji izvor nafte i eventualne kupce
za buduće reorganizacije vlada u nekoj banana republici Afrike ili južne Amerike.
Ako
laže koza...
U drugom Sarkozijevom ratu, u Avganistanu, malo je
drugačije. Tamo francuski vojnici i legionari ginu. Već je preko 70 žrtava palo i svi su ubijeni mučki i kukavički, bar
kako tvrde francuski mediji. Hrabro je ubijati sa 10.000 metara visine, a
kukavički prsa u prsa na okupiranoj teritoriji. Zaista, ako je sve ovako kako
prenose ili, ponekada, kako ne prenose nezavisni i neutralni francuski mediji,
da se čovek zapita kako li tek rade kad su pristrasni ili pod nečijom
kontrolom. Šta može običan čovek, i to ne jedan, već 60 miliona običnih ljudi,
koji nemaju nikakvu povezanost među sobom, naspram ovakvog načina informisanja
i zaluđivanja narodnih masa poznatih i kao sitna boranija. Kako da se mali
pijuni, ljudi koji se ne slažu
sa agresivnom spoljnom politikom svoje države,
suprotstave uigranoj ekipi janičara i dvorskih luda koje služe, kako režim,
tako i jake industrijske lobije od kojih im zavisi posao, plata i godišnji odmor u Maroku ili na Tahitiju.
Bar
mi bi trebalo da znamo koliko su realno i korektno francuski mediji, i ne samo
oni, obaveštavali svoju publiku za vreme građanskog rata u Jugoslaviji. Ako su
znali da lažu za Kosovo, za Bratunac, Gospić i ostala stratišta, što
bi pa sad govorili istinu o takozvanom arapskom proleću, koje od proleća nema
ni slovo p, niti jedan cvetić.
Najobičniji
vojni puč, igra tajnih službi i političara koji traže poene za sledeće izbore
2012. godine.
Evo,
pre neki dan izlazi dokumentarac o tajnoj američkoj službi koja je osam godina
spremala rat protiv Iraka i niko nema da kaže
kako su tu istu vest opovrgavali u vreme kada su pojedini mediji sumnjali u
postojanje oružja za masovno ubijanje u Iraku.
Bio
je i neki film o francuskim probama atomskih bombi u Alžiru
i na pacifiku. Bila je i nova priča o atentatima koje je organizovala sama
vlada. U Kaledoniji, na primer. E, pa, sad su to druge priče. Pitam se, ako su
nas onda lagali, a priznaju sad, što
ne bi lagali i sada, a priznaće kad bude vreme za to. Kad nam bude svejedno.
Možda će jednog dana biti svima jasno da je Sarkozi digao NATO pakt zbog svoje
sujete i slabe popularnosti pred izbore. Možda će se normalno pominjati kako su
Francuzi došli do nafte po minimalnoj ceni. I niko više neće
negirati da su onih 200 milijardi duga Gadafijevoj vladi otpisani kad i vlada.
I da stare račune još niko nije platio, a da novi dug prevazilazi nekoliko
hiljada milijardi dolara.
Tekel
od gospođe Merkel, kako je jedan časopis sarkastično nazvao Sarkozija,
jednim zamahom šape ubio je dve muve. Puj pike i stari dug više ne važi,
a na barometru popularnosti kazaljka sa 20 odsto skoči na preko 30 odsto
zadovoljnih birača. Eto što
ti je raja.
Sve
ili ništa
Ali ni tu nije kraj igre predsednika koji je već
jednom prevario Francuze i od obećanog većeg standarda doveo zemlju do
prosjačkog štapa. Svaki dan Francuska ekonomija strepi da im se troglavo
A smanji kao ocena za primerno poslovanje i da im Arapi ubuduće pozajmljuju
pare po malo realnijim kamatnim stopama nego ovih dva odsto.
Svima
je jasno da ne postoji na svetu vlada koja je napravila veću rupu u državnom budžetu
od Sarkozijeve. Oko 500 milijardi za kratko vreme su direktno pali na njegovu
dušu, ali on se i dalje hvali kao ekspert za ekonomske
krize i tvrdi da bi bez njega i 1.000 milijardi novog duga bilo sića.
Njegovi mediji su uspeli da ubede narode širom
sveta da je baš on spasao banke od propasti, a planetu možda i od III svetskog rata. Ali ni to nije, sve iz
prostog razloga jer 30 odsto glasova nije dovoljno za još
pet godina vlasti. Sarkozi gotovo da ništa drugo ne radi sem svoje promocije za
sledeće izbore. Da se čovek pita: kad vlada?. Takav je globalni utisak današnjice.
Nekada
brbljiv i nametljiv na televiziji, predsednik je sada potpuno odsutan i veoma
diskretan. Nigde ga nema. A narod je takav, kad nekog nema oni ga priželjkuju,
kad neko ćuti izgleda im pametan. Tako je sada najozbiljniji kandidat za
naslednika Sarkozija, upravo Sarkozi. I ne samo zato što je ćutanje zlato već i
zbog dugih ljudskih slabosti koje je njegova ekipa proučila i sada polako plete
paukovu mrežu oko glasačkih kutija. Osim glamuroznog života
i još glamuroznije supruge Karle, predsednik Sarkozi je
uspeo da popularnu prvu damu oplodi tako da mu rodi bebu u punom jeku
predizborne kampanje. A to je bar još
10 odsto glasova više.
Onda
dolazi do izražaja i druga velika ideja malog genija. Glasovi
dijaspore. Nikada Francuka nije imala ministarstvo za dijasporu. Šta će joj kad
stranci dolaze u Francusku na rad, a ne obrnuto. Ali ima izbornih razloga za
brigu o dijaspori. Sarkozi je izmislio. Postavio je poznatog džudistu za ministra odgovornog za sakupljanje glasova
po belom svetu. Ti Francuzi do sada nisu nešto
mnogo glasali, ali se zna da su uglavnom antikomunisti i antisocijalisti.
Zapremina ovog rezervoara se računa na oko dva miliona glasačkih listića. Ne
računajući i neke fiktivne, koji se teško
proveravaju. Kada se na ovo doda i busanje u prsa za dobijeni rat, i prazno
obećanje da neće biti poskupljenja niti povećavanja poreza u narednih pet
godina, te da će zakon prema strancima da se pojača, a ulazak u državu bolje kontroliše,
vaga javnog mnjenja može lako da prevagne na
njegovu stranu. Ovome treba dodati i to da je najozbiljniji konkurent, Dominik
Stroskan, eliminisan kao seksualni manijak, a da je kao najozbiljnija
konkurentkinja ostala jedna relativno ružna
žena koja povrh svega ima laksistički pogled na prava stranaca, udaju
homoseksualaca, mondijalizam uopšte
i državne troškove
posebno.
Sa
ovakvim adutima, konzervativno izborno telo Francuske može
da napravi istu grešku kao pre pet godina. S
obzirom da bi Sarkoziju ovo bio poslednji mogući mandat, on sigurno ne bi
poštovao ni jedno od obećanja i ko zna koliko bi još
milijardi duga upisao na ime budućih generacija ili koji bi još rat mogao da nametne ne bi li razonodio raju i skrenu
joj pažnju od pravih problema.
Jesen
stiže
Nakon dugog toplog i bezbrižnog
leta, evo polako se bliži jesen i usputni važni praznici. Proslava desetogodišnjice
svetske istorije, koja je, kao što
svako dete zna, počela rano izjutra 11. septembra. Kritičan datum. Problemi
emigracije, islamizma, integracije i ostalih uslova zajedničkog suživota
različitih civilizacija koje se sve manje podnose.
Onda
dolaze razne takse i porezi, poskupljenja, štrajkovi
i otpuštanja radne snage i fakture za gorivo i grejanje.
Fakture rata u Libiji treba takođe neko da plati. Svi su izgledi da će
ekonomska kriza tek najesen da pogodi srednji stalež,
a izborna kampanja, koja na njih računa, koči bilo kakve smele akcije vlade.
Nove
afere i povratak Dominika Stroskana u Francusku može
da raspali vatru koja tinja između levice, koja za 2012. vidi svoju poslednju
šansu da dođe do vlasti, i desnice koja vlast ne da ni po živu
glavu. Jesen može biti burna, a ovo zatišje
samo uspomena na dane koji se više neće vratiti. Jer, stručnjaci obećavaju da
ćemo uskoro zažaliti za srećnim vremenima kakva su danas. Krize koje
dolaze biće bez ikakve veze sa kriziom u kojoj trenutno uživamo.
Pojeli
smo beli hleb, a kifli više
nema. Dolazi na red kačamak i baren krompir i glat pasulj, ko i to bude imao.
Sve ovo nije izmišljeno iz glave jednog dopisnika u nedostatku prave
teme, već su delovi nekih analiza koje su sve češće u pojedinim časopisima i na
mnogim internet sajtovima.
Tragedija
je ako zaista pobedi levica, koja nema nameru da obuzda inflaciju i troškove, a tragedija bi bila i ako sve opet ostane po
starom. Najveća tragedija može da bude ako u finale utrči autsajder i na
izborima pobedi nacionalizam i populizam Marine le Pen. Tada više ni kožne gaće
neće moći spasti Francuze. Eto o čemu razmišljaju Francuzi ovih dana. Mnogi
se
pitaju
za
koga
da
glasaju
kad
im
nijedan
kandidat
ne
valja.
U drugom
Sarkozijevom ratu, u Avganistanu, malo je drugačije. Tamo francuski vojnici i
legionari ginu. Već preko 70 žrtava je palo i svi su ubijeni mučki i kukavički,
bar kako tvrde francuski mediji. Hrabro je ubijati sa 10.000 metara visine, a
kukavički prsa u prsa na okupiranoj teritoriji.