Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Poslednji dani

 

Milovan Brkić

 

Prošle nedelje moju pažnju privukao je film o poslednjim danima Adolfa Hitlera. I dok je ruska armija osvajala rubna područja Berlina, u bunkeru, u kojem je Firer obitavao, igralo se, pevalo, nazdravljalo... Hitler je izdavao naređenja svojim generalima, verujući da će, ipak, dobiti rat.

U stanju teške psihoze i rastrojstva, Hitler je primao izveštaje sa terena o nemoći nemačkih armija da zaustave neprijateljski prodor u Berlin. Uvidevši da ga napuštaju verni saborci, poput Himlera, Geringa, Špera, Firer je odlučio da se ubije, naredivši da njegovo i telo Eve Braun, njegove saputnice, budu spaljena, da ih neprijatelj ne proučava u svojim laboratorijama.

Nacistička armada, koja je bila pseći odana svom voljenom Fireru, uvidevši da je đavo došao po svoje, počela je da otkazuje poslušnost, rukovođena razumom da se zaštite građani Nemačke, a i da sami sačuvaju svoje živote.

Dugo sam poredio Hitlerove poslednje dane sa današnjim prilikama u Srbiji.

Srpski Firer je, takođe, teško bolestan. I psihički, između ostalog. Svakim danom je sve nerazumniji, a za razliku od Hitlera, on još boluje od sarkoma, a telo mu je zaraženo i virusom side.

I umesto da shvati šta ga je snašlo, da se obrati naciji, saopšti joj da je kao predsednik tvrdo verovao da čini najbolje za svoje građane, ostavljajući mogućnost i da je grešio, ali da se zbog bolesti, i potrebe lečenja, povlači iz javnog života, nesrećni Boris tumara po belom svetu, tražeći saveznike među onima koji i njega i državu na čijem je čelu, smatraju poslednjim smećem!

I dok su Rusi pred vratima Beograda, sa vlasništvom u NIS-u, sa skorim početkom izgradnje gasovoda, sa odvojenih deset milijardi evra za ulaganje u našu razorenu privredu, srpski predsednik i njegova lopovska banda, koja se uveliko osipa, rešeni su da Srbiju potpuno zgaze. Hitler je dan uoči samoubistva saopštio saradnicima da ga nemački narod nije zaslužio, jer nije ostvario njegovu zamisao o porobljavanju sveta.

Odgovarajući prošle nedelje na pitanja voditelja Prve televizije, predsednik Tadić je rekao da i dalje smatra da je članstvo Srbije u Evropskoj uniji put bez alternative. Na primedbu novinara da se  Evropska unija nalazi na putu raspada, predsednik je slegao ramenima odgovarajući da nema ništa bez Evrope, dodajući da Rusija nije iskrena kada brani interese Srba na Kosovu! Nije rekao, doduše, da je on prodao Srbe na Kosovu, da se odrekao Srba u Hrvatskoj, da je pretio Dodiku, jer mu je srcu bliži Redžep Erdogan, turski premijer...

Okruženje srpskog predsednika planira da kremira njegovo telo, verujući da će na taj način sakriti od građana, i istorije, od čega je Boris bolovao, i da je, uz Jasera Arafata, jedini predsednik koji je umro od side. Kao da ne postoje zdravstveni kartoni i lekari koji su ga lečili, i kao da se te tajne mogu sačuvati.

Poslednji Hitlerovi dani bili su pakleni za nemački narod. Ginula su deca, žene, starci, a SS odredi vešali su starce koji su bežali ispred ruskih jedinica.

Poslednjih dana građani Srbije prolaze kroz isti pakao. Predsednikova stranačka kamarila nesmanjenom žestinom pelješi fondove, budžet, rasprodaje preostalu imovinu - da mogu i vazduh bi prodali za masnu proviziju, zadužuje se skupim kreditima, od kog iznosa polovinu odmah stavlja u svoje džepove.

   Na Tadićevom grobu treba da stoji natpis: "Ovde počiva čovek koji je sam, zauvek zgazio Srbiju".