Tabloid istražuje
Lažno knjigovodstvo odnarođene bande i obračunska vrednost srpske sirotinje
Laž, sve je pusta laž...
Iako je prestao priliv
novca iz inostranstva, krađa iz državne kase ne prestaje. U očajanju što nema
više velikih "zalogaja", sadašnji vlastodršci će uskoro, kao pravi
drumski razbojnici, lično da presreću neoprezne građane i da im otimaju sve što
kod njih nađu. Prvo upozorenje je već stiglo: umesto da smanje svoju pohlepu,
oni kroz sve luđe zakone od naroda uzimaju i poslednji dinar
Milan Malenović
Statistika, naša dika, što poželiš to naslika! Ova
lucidna misao u stihu, slavnog aforističara Vladimira Bulatovića Viba, nikada
nije bila jasnija nego danas. Statistički gledano, na ulasku u 21. vek Srbija
je bila prezadužena zemlja sa javnim dugom od 126 odsto bruto domaćeg proizvoda
(BDP).
A onda je krenula rasprodaja državne imovine, došlo je i
nešto malo investicija iz inostranstva, tako da se BDP povećao čime je
automatski došlo do pada javne zaduženosti.
Konačno, posle nekoliko otpisa stranih potraživanja prema
našoj državi i privredi 2008. godine, državni dug je iznosio 26 odsto BDP-a,
odnosno 8,7 milijardi evra!
Te godine je, međutim, izbila svetska ekonomska kriza
koja još uvek traje, što je rezultiralo padom ionako malih investicija u
Srbiju, a privatizacija preostalih privrednih subjekata u državnim rukama nije
mogla više da se odvija ni bukvalnim poklanjanjem firmi.
Te godine je i srpska vlast shvatila da lični prihodi
njenih članova neće više moći da rastu, jer nema odakle više da se krade. Ali,
umesto da smanje svoje apetite, vlastodršci su odlučili da izgladnjuju narod i
to čak i buduće, još nerođene generacije.
Za samo tri godine ove pošasti koja se zove vlada
"Za evropsku Srbiju", državni dug je porastao za dodatnih šest milijardi
evra, odnosno za 75 odsto u odnosu na zatečeno stanje.
Da je uzeti novac otišao u revitalizaciju privrede i
smanjenje nezaposlenosti, još bi šteta bila na prihvatljivom nivou, ali je u
investicije otišlo manje od 20 odsto (neki analitičari tvrde i manje od 15
odsto), dok se ostatak slio u džepove onih na vlasti.
Pod pritiskom stranih zajmodavaca, ali i dela opozicije i
stručne javnosti, konačno je vlada morala da donese Zakon o budžetskom sistemu
kojim je javni dug zemlje ograničila na 45 odsto BDP-a. Još jedno čisto
statističko zamazivanje očiju neukog naroda.
Ekonomista Miroslav Zdravković je nedavno objasnio
kako funkcioniše ova lakrdija. Naime, Fiskalni savet, telo od države
zaduženo da prati koliko odgovornu budžetsku politiku vodi vlada, nedavno je
objavio da je udeo javnog duga u BDP-u s poslednjim zaduživanjem dostigao 44,4
odsto.
Zdravković je upozorio na to da se taj pokazatelj zasniva
na pretpostavci da će BDP u ovoj godini iznositi 3.359 milijardi dinara, uz
kurs od 101,2 dinara po kojem je evro obračunat. Pri kursu evra od 102,2 dinara
probija se granica zacrtana fiskalnim pravilima.
"Rast kursa evra na vrednost od više od 102 dinara
znači da je fiskalno pravilo prekršeno",
naveo je Zdravković u svojoj analizi.
Znači, da bi ostala u okvirima zakona vlast mora da kurs
evra drži ispod 102,2 dinara, a to se postiže isključivo trošenjem ionako
tankih deviznih rezervi Srbije. Istovremeno, visok kurs dinara sputava izvoz,
što sa svoje strane dovodi do dodatnih otpuštanja radne snage.
Kada je u pitanju lično bogaćenje za ovu vlast nijedna
cena nije previsoka, pogotovo ako je plaćaju drugi, odnosno narod.
Dug će vraćati neko drugi
Da je Srbija probila granicu javnog duga od 45 odsto
BDP-a tvrdi i saradnik Ekonomskog instituta Ivan Nikolić, koji je ovih
dana izjavio da se to desilo još krajem septembra i da državno zaduženje sada u
BDP-u iznosi 47 odsto. Toliki javni dug bi, prema procenama, krajem godine
trebalo da ima i Slovenija, koja, za razliku od Srbije, ima daleko vitalniju
privredu i može da računa na podršku Brisela.
Ono što je Nikolića, najverovatnije, navelo da da ovako
mračnu analizu jeste skoro neprimetno dodatno zaduživanje Srbije za novih
milijardu dolara. Umesto zaduživanja kod velikih finansijskih institucija u
inostranstvu vlada je tokom septembra pribegla prodaji državnih obveznica na
slobodnom finansijskom tržištu.
Zbog izuzetno niskog kreditnog rejtinga zemlje ove se
obveznice mogu prodati samo uz nuđenje visoke kamate. Za razliku od MMF
i sličnih organizacija, koje istini za volju svoje usluge ne naplaćuju u novcu
već u političkim povlasticama, privatni investitori koji otkupljuju državne
obveznice insistiraju na tome da po isteku dogovorenog perioda budu u celosti
isplaćeni, sa sve pripadajućim kamatama.
No, to ovu vlast ne brine nešto posebno, jer će večina
njenih pripadnika tada biti ili u bekstvu ili na robiji. Dug će vraćati neko
drugi.
Jedini ko je reagovao na ovo dodatno zaduživanje Srbije
bio je guverner Narodne banke Srbije (NBS) Dejan Šoškić, ali se i on
veoma brzo ućutao. Kasnije ćemo da vidimo i zašto.
Da bi ublažio političku štetu nastalu Šoškićevim istupom,
u oktobru se u Skupštini oglasila jedna od najvećih štetočina srpske vlasti, Božidar
Đelić, tvrdnjom da je javni dug Srbije ne samo u okvirima zakona već i da
je u odnosu na BDP tri puta niži od onoga zatečenog posle petooktobarskog
državnog udara. Statistika, kao što vidimo, sve može da ispegla.
Pošto je septembarskom prodajom obveznica vlada iscrpela
sve mogućnosti daljeg zaduživanja, a apetiti vlastodržaca se nisu ni malo
smanjili, vlast je pribegla bukvalnoj otimačini od gladi već polumrtvog naroda.
Poreski dugovi zastarevaju posle pet godina. Tako
predviđa zakon, ali ne i potreba ove vlasti da nekako namakne pare koje bi da
pokrade.
Jedna naša čitateljka iz Beograda nam je opisala svoje
nedavne peripetije sa poreskom upravom. Svoju staru firmu je uredno odjavila
zaključno sa 31. decembrom 2002. godine. Nedavno je, međutim, dobila upozorenje
od PU da treba da plati 34.000 dinara, od čega su najviše raznorazne kamate i
kamate na kamate, za akontaciju za januar 2003, znači za period kada preduzeće
uopšte više nije ni postojalo. O zakonskom petogodišnjem roku da i ne govorimo.
U Novom Sadu je naplata zastarelih i nepostojećih dugova
već poprimila sistemske obrise, jer se na naplatu pozivaju skoro svi poreski
obveznici, pa šta kod koga prođe.
Vlasnica knjigovodstvene agencije iz Novog Sada, Vesna
Šupić, kaže da su joj sva 24 klijenta došla na vrata, nakon što su primili
obaveštenje o stanju poreskog računa. "U većini slučajeva je to već nešto
što je plaćeno ili nešto što je zastarelo, jer nakon pet godina dug za porez
zastareva, ukoliko poreska uprava ne reaguje", izjavila je ona medijima.
Novosađanka Ljiljana Ćurčić zatvorila je svoju
trgovačku radnju još 1988, a nedavno je dobila obaveštenje prema kom treba da
plati skoro 70.000 dinara na ime zatezne kamate za poreski dug firme koja ne
postoji.
Moguće je da će ova vlast da otkrije i da nečiji predak u
ustaničkoj 1804. godini nije izmirio svoj danak prema dahijama, pa da dođe i to
da naplati od naslednika. S obzirom na intimnu
bliskost Borisa Tadića sa turskim državnim vrhom, ovaj scenario izgleda sasvim
realan.
Sistemski montirana pljačka
građana
Kad ne može da se krade na veliko, neka se bar kraducka,
tek da se ne izađe iz forme... Kako to izgleda kada je u pitanju porez na
kapitalnu dobit, objašnjava jedan od učesnika berzanskog foruma aikb. net.
"...Softver Poreske uprave ima sistemsku grešku za
obračun kapitalnog dobitka ili gubitka i lako se može dogoditi da vam obračunaju
znatno veći dobitak i na taj način povećaju poresku osnovicu ili da vam
minimalan gubitak obračunaju kao dobitak. Ovo
se naročito dešava u situacijama kada se trgovanje obavlja na prelazu iz meseca
u mesec, odnosno kupovina na kraju prethodnog, a prodaja na početku tekućeg
meseca ili kada se radi saldiranje na T+0, T+1 ili T+2.", tvrdi naš
sagovornik.
Pošto je ponovnim obračunom otkrio grešku u čak pet
slučajeva, otišao je u PU Novi Beograd gde je dobio za pravo tek posle
advokatske intervencije! Ono što ga je tom prilikom zapanjilo jeste saznanje da
"sistemska greška" isključivo radi na štetu obveznika, nikako ne i u
njihovu korist!
Porez na kapitalnu dobit se plaća prilikom transakcija
hartija od vrednosti ili određenih prava, ali je ceo sistem zakon tako postavio
da ovu dadžbinu slobodno možemo da nazovemo porezom za budale.
Zakonodavac je potpuno svesno propustio da obaveže
Beogradsku berzu da Poreskoj upravi automatski prijavljuje svaku izvršenu
transakciju sa navođenjem identiteta trgovca.
U realnosti, sve se svodi na to da je svakom učesniku
berzanskog trgovanja na volju prepušteno da li će ili neće samog sebe da
prijavi PU i da, eventualno, plati porez. Kao i obično, najpošteniji su oni
najmanje bogati, dok se veliki berzanski igrači, koji se ionako kriju iza
raznoraznih investicionih fondova, prave ludi i u širokom luku zaobilaze
poreske uprave.
Ovi pošteni, koji sami sebe prijavljuju da plate porez,
suočavaju se sa svom silom zakona koji štedi najbogatije, ali nepoštene.
Ukoliko prekoračite zakonom propisani rok od 15 dana od trgovanja, PU će vas
prijaviti sudiji za prekršaje koji će novčano da vas kazni. Da li se u ovoj
zemlji uopšte isplati biti pošten?
I ovo kraduckanje na sitno ima svoje granice, jer u
Srbiji narod više nema para, a iz suve drenovine je jedino Marko Kraljević
uspevao da iscedi vodu. Zbog toga se vlast u panici osvrće oko sebe tražeći
novi izvor prihoda. Kao i često ranije, prvo je stradao Fond za penzijsko i
invalidsko osiguranje.
Ovdašnji sistem penzionog osiguranja funkcioniše tako što
se penzioneri isplaćuju iz sredstava prikupljenih od sada zaposlenih. Kako
jednog penzionera trenutno izdržavaju samo 1,24 zaposlena, to znači da bi
država morala iz drugih sredstava da pomaže Fond za PIO. Ova sadašnja vlast to
ne čini.
U svim razvijenim zemljama, kojima Srbija, navodno, teži,
PIO fondovi su nezavisne institucije koje su u stanju da upravljaju svojom
imovinom. Kod nas je Fond za PIO običan protočni bojler kome vlada određuje
koliko će para da potroši, ali i šta će da radi sa svojom imovinom.
Genetika i krađa po zakonu
U ovom trenutku na računima Fonda za PIO ima taman toliko
sredstava da se uz planirane dalje redovne prihode obezbede penzije samo do
početka maja, odnosno najkasnije do izbora. Da bi se uoči izbora obezbedila redovna
isplata penzija iz Fonda za PIO, iz koga su se vlasti u prethodnom periodu
posluživale kada god im je trebala gotovina, vlada upravo planira prodaju
poslednjeg, što bi još nekako i moglo da se utrapi strancima za neke pare -
javnih komunalnih preduzeća.
JKP su zato interesantna jer pokrivaju delatnosti na koje
je narod upućen (svi moramo da pijemo vodu), a istovremeno su i monopolisti. Od
njihove brzopotezne privatizacije vlast bi mogla da sakupi nekoliko desetina
miliona evra neophodnih za održavanje kakvog-takvog socijalnog mira u zemlji
pre izbora, ali i da se od viška namire partijske vrhuške. Račun će, opet, da
plati običan narod, ali tek posle izbora.
"Kada je privatizovan vodovod u Sofiji, cena vode je
povećana čak 70 puta i naplata je skočila. Nema više socijalne kategorije, već
se naplaćuje ekonomska cena. Ubrzo su čitavi kvartovi ostali bez vode, pojavila
se zaraza. Na kraju je bugarska vlada morala da otkupi udeo po većoj ceni, da
bi vodovod vratila u javno komunalno preduzeće", saopštio je nedavno Zoran
Žonić, sekretar Gradskog odbora Sindikata zaposlenih u komunalnoj
delatnosti.
Sva JKP iz cele Srbije su u prošloj godini ostvarila
minus od 28 milijardi dinara. Tvrdnja vlasti da je negativan saldo nastao jer
su cene komunalnih usluga socijalna kategorija, uopšte nije tačna: pare su
odneli oni bliski vlastima.
Zbog navodne uštede, vlada je zabranila nova
zapošljavanja u najvećem broju javnih komunalnih preduzeća, koja su onda, da bi
uopšte mogla da ispunjavaju svoje obaveze, mnoge od sopstvenih poslova
prebacila privatnim firmama kao podizvođačima, a što isti taj zakon nije
zabranio.
Beogradski vodovod i kanalizacija tako okuplja nekoliko
privatnih preduzeća kojima poverava određene hitne poslove za koje ovo JKP,
navodno, nema dovoljno sopstvenih radnika. Prosečna plata u tim preduzećima
iznosi 20.000 dinara, ali ona od BVK-a mesečno za svoje usluge naplate svotu
koja bi bila ekvivalent od 65.000 dinara po zaposlenom. Kome odlazi razlika od
45.000 dinara po samo jednom od nekoliko stotina radnika?
Ista je situacija i u drugim javno-komunalnim preduzećima
kroz koja se budžetske pare samo transferišu privatnim preduzetnicima bliskima
onima odozgo. Zvuči prosto neverovatno, ali je istinito da se krade i iz
delatnosti javno proglašenih za socijalnu kategoriju.
Na jednom letošnjem sastanku upriličenom sa
predstavnicima MMF-a povodom nove provere fiskalnog poslovanja, predstavnici
Izvršnog veća Vojvodine su morali da istrpe i tiradu kako su "Srbi
genetski lopovi". Ova konstatacija sigurno nije tačna, ali je tačno da je
sadašnja vlast krađu uzdigla na institucionalni nivo, pa se tako "krade po
zakonu".
Kada je krajem prošle i početkom ove godine krenulo
izjašnjavanje republičkih vlasti kako je Srbija izašla iz recesije, u čemu je
prednjačio Boris Tadić, u javnosti su ovu izjavu s podsmehom pripisivali
uznapredovanom ludilu ionako bolesnog nam predsednika. Da Tadić i njegova
kamarila nikako nisu ni ludi ni bolesni kada je u pitanju pljačka para iz
državne kase, otkriveno je nedavno i to sasvim slučajno.
Početkom novembra mediji su se obrušili na guvernera
Narodne banke Srbije Dejana Šoškića i njegove viceguvernere zbog enormnih
povećanja zarada.
Iz NBS-a su odgovorili da je sve urađeno po zakonu i da
su ogromne razlike u odnosu na primanja iz 2009. i 2010. nastale zato "što
je tada na snazi bio Zakon o privremenom smanjenju plata, naknada i drugih
primanja u državnoj administraciji, koji je ograničavao visinu neto
zarada".
Normalno, pošto je državni vrh na čelu sa predsednikom
proglasio da je Srbija izašla iz krize, prestale su potrebe za primenom
pomenutog zakona koji je, međutim, ostao da važi za one neobaveštene sa dna
platne lestvice.
Kako nije pristojno pričati sa ustima punim para, i
guverner Šoškić je prestao da kritikuje vlast zbog daljeg zaduživanja.
Kada se pogledaju svi realni pokazatelji, od kojih je
najsumorniji onaj koji umesto planiranih preko tri odsto rast BDP-a u narednoj
godini predviđa na samo 1,5 odsto, vidi se da je Srbija na putu bez povratka u
totalno siromaštvo. Ovo, međutim, nikako ne obavezuje vlast da prekine sa
otimanjem para od koga stigne.
Sve u svemu, Srbija je "doterala cara do
duvara". Ako i bude para za penzije do izbora, posle njih će penzioneri
moći još jedino da žive od uspomena. Privreda, koja je dobila tek nekih
dvadesetak odsto od preko šest milijardi evra za koliko se država zadužila u
poslednje tri godine, jednostavno nije u stanju da se izvuče iz recesije, ako
ništa drugo, a ono i iz razloga što jedan radnik u proizvodnji izdržava dva
lica koja ne proizvode, ali troše. Ovde se ne misli samo na administraciju iz
preduzeća, penzionere i primaoce socijalne pomoći, već najviše na sve one
krupne, srednje i sitne lopove iz vlasti koji iz privrede uzimaju koliko god da
im je potrebno.
Taljenje oko železare
Kada
mogu nekažnjeno da kradu domaći, zašto to ne bi mogli i stranci? Tako
razmišljaju u US-Stilu (USS),
preduzeću koje je "za zemana" Aleksandra
Vlahovića na poklon dobilo smederevsku železaru (SARTID) koju su Amerikanci tada platili samo 20 miliona dolara, a
posle su odlučili da prodaju fudbalski stadion, koji je takođe bio u vlasništvu
ovog giganta, za 25 miliona evra!
U
međuvremenu je USS pretopio sve one silne tone mostova, pruga i druge
infrastrukture uništene tokom NATO
bombardovanja Srbije, a što im je srpska vlast poklonila hvaleći se kako je
"otpad" uklonila bez plaćanja troškova prevoza. U vreme najveće
"obnove" zemlje od posledica strane agresije, smederevska železara je
proizvodila 2,4 miliona tona čelika, što je dvostruko više od onoga što je iz
njenih peći izašlo u 2009. godini, kada je svet zahvatila ekonomska kriza i
kada su u Srbiji bili pretopljeni već svi mostovi.
Džon P. Surma, predsednik USS-a, saopštio je krajem oktobra na
konferenciji u Pitsburgu da je kompanija nezadovoljna lošim finansijskim
rezultatima u Srbiji i da razmatra mogućnosti dalje uštede.
Jedna
visoka peć je u Smederevu već ugašena i njeno ponovno pokretanje nije u planu,
a USS razmišlja i o potpunom povlačenju iz Srbije i gašenju ovdašnjih pogona,
objavio je američki list Pittsburgh Post Gazette pozivajući se na izvore
iz same kompanije.
No,
ministar ekonomije Nebojša Ćirić je srpskoj javnosti odmah najavio da su ljudi
iz njegovog ministarstva "u stalnom kontaktu sa čelnicima USS-a", u
pokušaju da se nađe neko rešenje. Poznajući mentalitet američkih
"investitora", kao i sadašnje vlasti, sva je prilika da će izlaz da
se nađe u dodeli još nekih subvencija smederevskoj železari, odakle će
provizija i "naknada za trud" da se prelije u džepove vrha G17.
Na
ovakvo rešenje ukazuje ne samo izjava američkog analitičara Džona Tumazosa kako se US ne isplati
odlazak iz Srbije, budući da su ovde troškovi proizvodnje daleko niži nego u
Americi ili Košicama, već i trenutak kada je vest plasirana. Nijedna vlast ne
može sebi da dozvoli luksuz da u jeku predizborne kampanje, u samo jednom
gradu, preko noći posao izgubi pet hiljada radnika. Zato će dogovor Amerikanaca
i ovdašnjih vlastodržaca biti brz i u obostranom finansijskom interesu.
Vicevi i viceguverneri
Plata
guvernera Narodne banke Srbije (NBS) Dejana Šoškića, prema zvaničnim podacima,
iznosi 663.719,71 dinar. Prema podacima
iz imovinskog izveštaju za 2010. godinu, Šoškić je imao platu 507.587 dinara, u
2011. mu je povećana na 524.958.
Prema
izveštajima koje su viceguverneri NBS-a dostavili Agenciji za borbu protiv
korupcije, viceguverner Bojan Marković
umesto ranijih 170.843 sad zarađuje 492.430 dinara. Njegove kolege,
viceguverneri Ana Gligorijević i Mira Erić Jović, čije su plate bile
kao Markovićeva, dobijaju 558.090 dinara, odnosno 589.776 dinara. Diana Dragutinović, koja je
ministarsku fotelju zamenila viceguvernerskom, u NBS prima 505.222 dinara.
Da li je to normalno u zemlji gde prosečna plata iznosi
38.763 dinara? Ili je u pitanju vic?
Pola njih ne radi, a pola umire
Koliko
je stravična kriza iz koje smo, po izjavama Borisa Tadića i njemu odanih ministara, mi već izašli, pokazuje i
podatak da je 2000. na jednog penzionera dolazilo 1,49 radnika, 2005. taj broj
pada na 1,44, a 2010. je iznosio samo 1,24! Poređenja radi, u ratnim devedesetim
na jednog penzionera dolazilo je između 1,71 radnika 1995. i 1,54 u 1999.
godini.
U
16 javnokomunalnih preduzeća, čije poslovanje je analiziralo Ministarstvo
finansija, prošle godine je radilo 91.490 ljudi, a čak 2.042 radnika su
otpuštena. Zvanično, ukupno je 22,3 odsto radno sposobnog stanovništva bez
posla, dok je prava brojka (kada se uračunaju i oni koji zbog raznih
administrativnih smicalica nisu obuhvaćeni statistikom Nacionalnog biroa za
zapošljavanje) bar dvostruko viša.
I
pored svega, ministar ekonomije Nebojša
Ćirić tvrdi da novi talas recesije koji je već zahvatio EU neće mnogo da
naudi Srbiji.
Nekad Tito, danas Mito
Nekada
je sve mogao Tito, a danas samo mito - glasi jedan moderni aforizam. U Srbiji
je mito dostigao monumentalne razmere i potpuno je utkan u sistem.
Između
20 i 25 odsto ukupnih javnih nabavki u Srbiji odlazi na korupciju, pokazuju
podaci OECD-a s kraja 2010.
godine. To bi, prema gruboj proceni, značilo da se u koruptivne svrhe odliva
oko milijardu evra godišnje!
Ovo,
opet, znači da se za podmićivanje vlastodržaca na svim nivoima, samo kroz javne
nabavke, za vlade ove vlasti do sada potrošilo 3,5 milijardi evra, a to je više
od polovine para koje je Srbija u istom periodu dobila na osnovu novih kredita.
Po
ovoj računici ispada da će pomenutih šest milijardi evra stranog duga nastalog
od 2008. godine do danas otplaćivati buduće generacije, iako je skoro sve pare
uzelo ono malo ljudi koji su na vrhu piramide vlasti u republici i regionima.
Moguće je da će ova vlast otkriti da nečiji predak u ustaničkoj 1804.
godini nije izmirio svoj danak prema dahijama, pa će neko doći i to da naplati
od naslednika. S obzirom na intimnu bliskost
Borisa Tadića sa turskim državnim vrhom, ovaj scenario izgleda sasvim realan!