ParaDOS
Slika jednog
vremena: kako smo zaveli vladavinu
demokratskog haosa i bezumlja (5)
Pobeleli od Bele
knjige
Potpredsednik prve postkomunističke
vlade Srbije, Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar,
scenarista, nekadašnji urednik TV Novi Sad i doskorašnji
srpski ambasador u Izraelu, napisao je sredinom prošle decenije knjigu-svedočanstvo o skandaloznoj
koaliciji DOS. Kao saučesnik
tog političkog provizorijuma, kvalifikovan da o njemu kritički
progovori, ubrzo je zasmetao. I on i knjiga. U međuvremenu su neki zasmetali
sebi ili su postali deo
političke istorije. Tabloid
u nekoliko brojeva objavljuje izvode iz ove knjige
Mile Isakov
Kada sam ušao u Vladu, više
od godinu dana posle njenog formiranja, bolje sam shvatio mnoge objektivne poteškoće u
kojima se nalazila, ali i nedoslednosti u ostvarivanju programa koji smo
usvojili na DOS-u. Zaista bilo je previše problema, ali i improvizacije i
proizvoljnosti u njihovom rešavanju. Umesto temeljne obnove sistema, selektivno
se pristupalo polovičnim i parcijalnim rešenjima. Umesto uzroka, vatrogasno su
sanirane posledice. Razumeo sam da je i to bilo potrebno, da se izvrše neke
hitne popravke da bi postojeći sistem bolje funkcionisao, ali nisam mogao da
shvatim da se istovremeno ne radi na stvaranju novog.
Da sam ušao
bez predrasuda može da posvedoči i anegdota sa kabinetom br.35, koji mi je dodeljen, a za koji je
postojala fama da je uklet. Mnogi su mi savetovali da baš taj nikako ne
prihvatim. To je kabinet na prvom spratu, iznad glavnog ulaza na uglu Nemanjine
i Kneza Miloša. Zapravo, tačno iznad tog ulaza, na prepoznatljivom zaobljenom
uglu zgrade, je ovalni salon, u kome se slikaju svi državnici koji posećuju
Premijera i druge članove Vlade. A kabinet je odmah do salona, sa pogledom na
ruševine Generalštaba Vojske, preko puta Bulevara. Jedino je u taj kabinet, za vreme NATO
bombardovanja, pala bomba, kažu zato što je u to vreme u njemu sedeo Šešelj.
Posle promena, u njemu je prvo bio Vuk Obradović, pa smenjen, isto kao i Momčilo Perišić, koji ga je nasledio. Dakle, jedan Vojvoda i dva Generala, pali su sa
fotelje u tom kabinetu. Ali, pošto ja nisam sujeveran, nisam se na to obazirao
i ušao sam u njega, spreman da i izađem pre nego što
me smene. Ispalo je da je Vlada pala pre mene ili, precizni je, zajedno sa mnom. Za dve godine boravka u tom
kabinetu, nijednom nisam seo u fotelju za ogromnim radnim stolom. Ne zato što
su moji prethodnici ispod njega skrivali zarđalu kašiku, sekretaricu i strogo
pov. dokumenta, već zato što bi se osećao otuđeno i nelagodno. I zato što
odatle, bez dvogleda, ne bih prepoznao goste, koji su mi često dolazili. Radije
sam sedeo za stolom za sastanke, zajedno sa ljudima sa koji ma sam sarađivao
ili razgovarao, jer tako sam provodio najveći deo radnog vremena. Sam u
kabinetu, veoma retko.
Posebno mi je prijalo što mi je, s tog mesta, stalno pred
očima bila velika uljana slika starog mosta u Mostaru, o kome sam napravio
poslednju TV emisiju, pre nego što je srušen. Sticajem okolnosti i ta emisija
je nestala u ruševinama od bombardovanja TV Novi Sad. Bila je to romantična,
vizuelno veoma atraktivna priča o mostu koji spaja ljude i narode, sa koga
ljudi skaču ne da bi okončali život, već da bi ga slavili. Prisetio sam se i
legende o njegovom graditelju Hajrudinu, koji je, navodno, kada je most bio
gotov i kada su počele da se uklanjaju skele, stao ispod njega da, ako padne,
padne na njega. Kako, u poređenju s njim, bedno izgledaju štetočine, koje su
ga, sa bezbedne distance, kukavički rušile. Kao i oni koji su, iz ovog i
sličnih kabineta, radili na rušenju svih mostova.
Sednice vlade
Svoju prvu sednicu Vlade umalo nisam propustio. Ušao sam
u salu na vreme, Premijer ju je otvorio i dok ja nisam našao i zauzeo svoje
mesto, već i zatvorio. Bio sam zaprepašćen, ali ipak uspeo da prigovorim nešto
u fazonu da ovde čovek ne sme ni da trepne, jer tako može da propusti istoriju.
Mada već u odlasku, Đinđić nije propustio da mi odgovori: "Ovo je bilo
zbog Miletovih kritika, da vidi kako efikasno radimo".
Bila je to, slučajno, sednica sa samo jednom tačkom, na
kojoj je zapravo trebalo samo doneti zaključak s prošle, ali i sasvim u maniru
kojim je vodio i sve ostale. Brzo, kratko i jasno. A šta je kome zapravo jasno,
videće se. Kako je brzo mislio, tako je, ili još brže, govorio. To je tražio i od drugih.
Pre nego što stigneš da se javiš za reč, on već zaključuje raspravu, u istom
trenutku kad je i otvori. Nekoliko puta sam pokušavao da, kroz šalu na
sopstveni račun, o svom vojvođanskom mentalitetu i otegnutom govoru, ukažem da
brzina može biti i brzopletost, ali nije vredelo. I nije to bilo nikakvo
foliranje. On je bio baš takav, dinamičan i preduzimljiv, i to je hteo da
nametne kao stil rada.
Tek posle njega, za vreme Živkovića, uvideo sam kako
sednice Vlade mogu da se pretvore u maratonske debatne klubove. Posebno pamtim
dve.
Jednu na kojoj smo, navodno iskreno i drugarski, trebali
da jedni drugima kažemo sve što zameramo, posebno o vezama i susretima sa
kriminalcima. Živkoviću je već bilo dojadilo javno prepucavanje o tome ko je
pio viski i kupao se u bazenu u Šilerovoj i ko je išao u zatvorske posete i
kome. Verujem da je imao dobru nameru, ali da je naivno naseo na laži Čede,
Bebe i Batića i odabrao pogrešan način da se to na Vladi ras pravi. Većina
ministara nije imala pojma o tome i zapanjeno je slušala optužbe i
kontraoptužbe, začinjene pretnjama i uvredama. A morali su i sami da se
ispovedaju kako nikad nisu imali nikakve kontakte sa dotičnima i ne znaju čak
ni gde je ta Šilerova, pa ni zatvor.
Zapravo, bio je prozvan Nebojša Čović, zbog navodnih
insinuacija u izjavama, koje je on, manje više, sve i potvrdio. Napadao ga je i
pretio mu prozvani Čeda Jovanović, koga su branili sveznajući "profesor
Baltazar" Žarko Korać i Vladan Batić, kao šef apartmanskog lan ca CZ.
Dušana Mihajlovića, koji je mudro ćutao sedeći pored
mene, već iznerviran u jednom trenutku sam gurnuo laktom i upitao: "Reci
mi leba ti, jel bio ili nije bio"? Dule se blago nagnuo prema meni i
gledajući me u oči, par sekundi, očigledno razmišljajući da li da mi kaže ili
ne, odrečno klimnuo glavom, s poluosmehom koji su prikrivali brkovi. Dakle, u
njegovom najboljem maniru, ništa
mi nije rekao i sve mi je bilo jasno. Od tog trenutka nisam više imao nikakvu
dilemu da je Čeda bio i na bazenu i u zatvoru kod ubica Zorana Đinđića, mada je
zaključak tog sastanka bio drugačiji. Druga je priča. Verujem da nije to radio na svoju ruku i da je bio samo kurir. Možda mu
se malo i dopalo, ali i to je razumljivo za ambicioznog mladića njegovih
godina. Ali, ako ni danas to ne može da prizna i objasni šta je zapravo tamo
radio, onda je u velikom problemu.
Drugi sličan gaf Živković je napravio kada je zakazao
sednicu Vlade sa Savetom za borbu protiv korupcije i na nju pozvao i Miodraga
Kostića da iskreno kaže sve i da i ljude iz Saveta, koji su ga prozivali, ubedi
kao što je njega očigledno ubedio.
Verica Barać, Zagorka Golubović, Ivan Lalić i ostali članovi Saveta nisu na to
pristali i Kostić je morao da izađe iz sale, a onda su on i neki ministri,
zatečeni i nespremni, preu zeli ulogu njegovih advokata. Tako se sastanak
pretvorio u beskonačno ubeđivanje u nešto u šta ni sami akteri nisu baš
ubeđeni.
Tek to mi se nije dopalo, ali to ne znači da sam
prihvatio Đinđićevu formulu: akcija, bez mnogo priče! Akcija naravno, ali nije
svejedno kakva. Kako akciji mogu doprineti oni koji ne razumeju ili se ne
slažu?
On je znao i bio spreman najviše
da potegne. I mislio je, to je to. Ko može i hoće,
pratiće ga, a ko ne može...Sorry! Šta će biti s takvima, videće kad mu počnu smetati. Ako ne
smetaju, neka ih. U svakoj proizvodnji ima škarta, u sva kom ratu žrtava. Samo
napred, najkraćim putem. Prepreke će radije preskočiti, nego uklanjati. Ako ne može, radije zaobići, nego rušiti. Ali, tako on
ide dalje, a prepreke ostaju, i na njih nailaze i svi koji idu za njim, a nemaju
njegove sposobnosti. Pretpostavljam da je verovao da će ih posle, kad zauzme
bolji položaj i utvrdi se, lakše rešavati. Ali, tako se problemi nagomilava ju i postaju još veći i opasniji. Nažalost, to je na najtragičniji način i sam osetio.
Prelazna Vlada
Pre naše, DOS-ove Vlade, postojala je jedna prelazna,
koja je više štetila nego koristila, ali ipak, u nekim segmentima, započela da
krči teren, od čega se kasnije prilično misteriozno odustalo. A, pokazaće se da
su upravo tu bila minska polja, na koja je kasnije i sam Đinđić nagazio.
Posle pobede DOS-a na Saveznom nivou i nad Miloševićem,
bilo je jasno da će još ubedljivije pobediti na dolazećim republičkim izborima,
pa su obezglavljeni i uplašeni socijalisti pristali da odmah podele vlast u
Srbiji sa DOS-om. Tako je iznuđena prelazna Vlada sa koministrima (jedan naš i
jedan njihov) u najosetljivijim resorima. Očigledno zadatak
"njihovih" je bio da sve pospreme i uklone tragove pre primopredaje,
a "naših" da to ne dozvole i što pre preuzmu stvari u svoje ruke.
Negde su više uspeha imali jedni, a negde drugi, zavisno od okolnosti i ljudi
koji su to trebali da urade, ali i od kooperativnosti saradnika koje su u
određenim ministarstvima zatekli. Ono što je, čini mi se, bilo od posebne
važnosti je činjenica da je Božo Prelević, kao DOS-ov "ministar"
policije, uspeo da nametne formiranje specijalne jedinice za borbu protiv
organizovanog kriminala "Poskok", koja je već polovinom novembra
2000. počela da deluje.
Pod komandom načelnika Ljube Milanovića (koji je rešio
"Ibarsku magistralu" i "bio na tragu ubicama Ćuruvije", pa
smenjen), "Poskok" je, izgleda, veoma savesno, stručno i efikasno
radio svoj posao. Pohapsio je i ispitivao skoro sve likove, koje smo, tri
godine kasnije, svi upoznali sa poternica raspisanih u vanrednom stanju, posle
ubistva Zorana Đinđića. I Čumeta i Šiptara i Kuma i Bagzija. Ali isto tako
"otvorio" i Borku Vučić sa sve tajnim računima na Kipru, i Kertesa, i
Caneta, i Vučelića i Radomana Božovića, i dr Milovana Bojića, i Vuka Hamovića i
Vojina Lazarevića, i "Komercijalnu banku", i "Cepter", i
"Progres" i Mirka Marjanovića.
Sve to je, kažu, pedantno zapisano u "Beloj
knjizi", koju su predali novoj DOS-ovoj Vladi, koja je "Poskok"
raspustila u februaru 2001. samo tri nedelje nakon svog formiranja. Milanović
je ponovo smenjen, a na njegovo mesto je postavljen Radovan Knežević,
dugogodišnji načelnik MUP Subotice, blizak JUL-u i SPS-u, ali i Kasi.
"Beloj knjizi" se gubi svaki trag, a svi osumnjičeni, privođeni i
hapšeni, našli su se na slobodi, bez ijedne prijave i dalje istrage. Taj
izveštaj nikad nije stigao do DOS-a, ali je dospeo u ruke mafije, zbog čega su
pojedinci iz "Poskoka" imali ozbiljnih problema. Neki od njih su bili
raspoređeni na tada krizno područje na jugu Srbije i o svemu ovome pričali
Nebojši Čoviću, koji je na kolegijumu Vlade, više puta pitao za
"Poskok" i "Belu knjigu", posebno posle ubistva Premijera i
ekspresnog identifikovanja počinioca tog zločina, kao po spisku iz te knjige.
Koliko se sećam, a to nije baš pouzdano, jer mi ta imena tada ništa nisu
značila, odgovori su bili prilično neubedljivi. Navodno, jedinica je raspuštena
jer je bilo formirano čitavo novo odeljenje za te poslove (UBPOK), a knjiga je
data u "dalju obradu". Ili tako nekako.
Verbalno smenjivanje
Da ne bi bilo nikakve sumnje da ja to optužujem Dušana
Mihajlovića, povodom ubistva Premijera, moram da kažem da je on više puta,
takođe na kolegijumu, upozoravao Đinđića, na informacije i kako se to, valjda,
stručno kaže "operativne podatke", da se priprema atentat na njega.
Te su informacije, koliko se sećam, njegove službe dobijale iz Republike
Srpske. Ali, Đinđić je odbijao da o tome ozbiljno razgovara, uprkos
Mihajlovićevom insistiranju. Bilo je i drugih povoda, kada su sevale varnice
između njih dvojice i kada ga je Đinđić, iznerviran, nekoliko puta verbalno
smenjivao.
Sada mi postaje zanimljivo i sećanje na jedan takav
slučaj, kada je povod bio upravo Božo Prelević, koji je ostao kao neka vrsta
savetnika kod Mihajlovića u MUP. Đinđić je pitao zašto je nešto urađeno, ili
nije urađeno, a Mihajlović je u odgovoru pomenuo i Prelevića, kao jedan od
razloga .
- Pa zar ti njega još nisi smenio, pitao je Đinđić.
- Nisi to dosad tako izričito ni tražio, odgovorio je Mihajlović.
- Pa evo sad tražim, smeni ga odmah sutra.
- Dobro, videćemo...
- Nema šta da vidiš, nego da ga smeniš. Ako nećeš,
smeniću ja tebe.
- Pa dobro, smeni me, ako hoćeš,
ali...".
- Pa dobro, smenjen si. Sutra hoću tvoju ostavku na
stolu, reče Đinđić, prekide sastanak i ode.
Ne znam šta je posle bilo, ali Mihajlović je ostao ministar
policije. Prelević je, nešto kasnije, ipak, smenjen.
Drugi sukob, koji mi se urezao u pamćenje, dogodio se na
Predsedništvu DOS-a, na kome nas je Mihajlović dramatično, i prilično potrešen,
obavestio o' tri-četiri masovne grobnice sa po nekoliko stotina žrtava sa
Kosova, koje su pronašli i otkopali u okolini Beograda. Locirali su ih ljudi
koji su u tom transportu učestvovali i koji su rešili sve da ispričaju, jer,
kako su rekli policiji, "ne mogu da spavaju od tih prizora". Ali,
kada je rekao da imaju informacije i lokacije još za desetak takvih mesta,
ispod već asfaltiranih đačkih igrališta ili lokalnih puteva, Đinđić ga je
ljutito prekinuo konstatacijom da je i ovo previše. Mislim da, tom prilikom,
nije bio besan na Mihajlovića, već na te podatke, što se moglo zaključiti iz
rečenice koja je usledila: " Na šta ćemo u očima sveta ličiti, ako sad sve
to otkrijemo. To je još gore od onoga što su o nama govorili", Duško je
rekao da to moramo uraditi, i još neki su, dodali da to nije; slika o nama, već
o režimu o kome smo i mi to govorili. Ali, on je ostao nepokolebljiv u zahtevu
da ne treba sve objaviti. Ove četiri, već iskopane, da, a za ostale ćemo videti.
Mihajlović je više za sebe
prokomentarisao: "Ja rekoh, i spasih dušu"!
Svi ostali, na čelu sa Koštunicom, koji je predsedavao
tom sastanku u Palati Federacije, ostali smo šokirani, i podacima i reakcijom
na njih. Nikad više o tome nismo razgovarali, i da budem iskren, ne znam šta je
od svega toga posle urađeno i objavljeno. Najpre sam mislio da treba sve, ipak,
proveriti i dokazati, a posle sam, valjda podsvesno, to potisnuo iz sećanja.
Tri centra moći
U Vladu sam ušao posle dva sastanka i
dogovora s Đinđićem. Kako su to bili razgovori u četiri oka neću ih prepričavati. Ne bi bilo
fer. Ali, moram da kažem da sam na osnovu njih, očigledno pogrešno, razumeo
način naše buduće komunikacije i saradnje. Pomislio sam da ćemo, uprkos
razlikama, ili baš zbog toga, nastaviti tako otvorene razgovore. On, naravno,
ne mora ništa od onoga što mu kažem prihvatiti, ali verovao sam da hoće da to
sasluša, prosto da i pre donošenja neke odluke čuje i unapred zna i drugačija
mišljenja i argumente. Mislio sam da je prirodno i logično da se premijer
redovno, maltene svakodnevno, viđa i konsultuje sa svojim potpredsednicima. Da
možemo kod njega da uđemo kad god zatreba i bez najave, naravno, poštujući
njegove obaveze i elementarni bon ton.
Ne znam kako je bilo sa drugima, ali posle nekoliko
pokušaja uverio sam se da u mom slu čaju nije tako. Dva, tri puta sam morao
poduže da pričekam kod sekretarice da iz kabineta izađu, naprimer, Kolesar,
Janjušević ili Čeda, a u više navrata mi je sekretarica samo telefonom
saopštila da je zauzet i da će mi se javiti kad završi, ali se nije javio.
Zato sam odlučio da to više ni ne pokušavam i da sačekam
da on mene pozove. Kako se to nije dogodilo duže vreme, počeo sam da mu se
obraćam pismeno i to pre ko pisarnice, da bude zavedeno i da ostane trag u
arhivi. Tako se, indirektno, iz jednog mog pisma upućenog 24. oktobra 2002,
može videti i kakav je bio naš dogovor o mom angažmanu u Vladi. Kako nije
dugačko preneću ga u celini:
"Poštovani predsedniče, podsećajući Vas na naš
razgovor (aprila meseca), kada smo se dogovorili da uđem u Vladu Srbije na
mesto potpredsednika, u kome sam predlagao da preuzmem obavezu za pokretanje
Vladine inicijative za pripremu i izradu novog Ustava, obraćam Vam se tim
povodom ponovo.
Vi ste, u tom trenutku, moj angažman u Vladi prevashodno
videli u oblasti informisanja i medija, što sam ja takođe prihvatio, ostajući u
uverenju da bih i pored toga (imajući u vidu da je na tom poslu već uveliko bio
angažovan kolega Žarko Korać i neke nevladine i strukovne organizacije), mogao
da budem inicijator Vladinog projekta za izradu Ustava Srbije, i da bi to bilo
veoma važno i korisno što pre pokrenuti. Mada se nismo, o tome, sasvim precizno
i definitivno dogovorili, ja sam to shvatio kao otvorenu mogućnost
i ostao pri tom opredeljenju.
Posle Vašeg izlaganja juče u Novom Sadu, u kome ste
objavili svoj stav, da je sada trenutak da se sa pripremama za izradu Ustava
Srbije otpočne, i odlučnost da se i Vaša Vlada tome posveti, ponovo se stavljam
na raspolaganje u tom poslu, spreman na maksimalno angažovanje i
kooperativnost.
Prateći različite inicijative za definisanje principa i
načela novog Ustava Srbije, i učestvujući u konsultacijama za neke od njih,
stekao sam popriličan uvid u dosadašnje predloge te vrste. Dostavljajući Vam
ovaj najnoviji, i po mom sudu najcelovitiji predlog, izrađen od grupe autora okupljenih
u nevladinoj organizaciji "Forum Juris" iz Novog Sada, slobodan sam
predložiti Vam najpre jedan dogovor na tu temu, na Kolegijumu Vlade.
Posle sistematizovanja i svih drugih predloga ( među
kojima bih izdvojio "Ustav na rešenja za Srbiju i Jugoslaviju", koja
predlaže Beogradski Centar za ljudska prava, na čelu sa prof. dr Lidijom
Basta-Flajner), kao i na osnovu strategije i podele poslova, koje utvrdimo na
Kolegijumu, predlažem komparativnu analizu iskustava drugih, posebno
najrazvijenijih zemalja Evrope. Uz dalje, intenzivne konsultacije sa
ekspertima, stručnim institucijama i organizacijama, kao i partijama, došlo bi
se do predloga sa kojim bismo, najpre u formi načela, a potom i nacrta Ustava,
išli na sednicu Vlade.
Imajući u vidu da su oba predloga koja pominjem,
zasnovana na principima koja ste Vi u Skupštini Vojvodine označili kao osnovne:
1. Parlamentarna demokratija 2. Tržišna ekonomija i 3. Decentralizacija vlasti,
uprkos svesti o razli kama koje i među nama postoje o pojedinim rešenjima,
mislim da postoje dovoljne osnove za početak procesa usaglašavanja i traganja
za što širim društvenim konsenzusom o novom Ustavu, koji bi, kao što rekoste,
trebao da bude prvi demokratski Ustav Srbije ( i po sadržaju, i po proceduri
pripreme i donošenja), i Ustav koji će potrajati.
S poštovanjem, Potpredsednik mr Miodrag Isakov".
Odgovor, ni pismeno, ni usmeno, nikad nisam dobio, osim
jezgrovite opaske u prolazu:"Šta zajebavaš"!
Naravno, u međuvremenu sam uočio kako je rad u Vladi
organizovan i kako ona funkcioniše, sa tri centra moći, koji nemaju nikakve
međusobne veze, osim njega.
Jedan je bio sam Đinđić, sa svojim Kabinetom; drugi je
činio tzv ekspertski deo Vlade, opet u direktnoj vezi sa njime i Kabinetom, i
tek treći, po važnosti, bio je tzv. Kolegijum, sačinjen od potpredsednika Vlade
i ministara koji su, takođe, bili šefovi partija, potrebni više zbog većine u
Predsedništvu DOS-a i glasova njihovih poslanika u Skupštini, nego zbog
njihovog ličnog angažovanja u Vladi.
Nastaviće se
Pre naše, DOS-ove Vlade, postojala je jedna prelazna, koja je više štetila
nego koristila, ali ipak, u nekim segmentima, započela da krči teren, od čega
se kasnije prilično misteriozno odustalo. A, pokazaće se da su upravo tu bila
minska polja, na koja je kasnije i sam Đinđić nagazio.
"Beloj knjizi" se gubi svaki trag, a svi osumnjičeni, privođeni i
hapšeni, našli su se na slobodi, bez ijedne prijave i dalje istrage. Taj
izveštaj nikad nije stigao do DOS-a, ali je dospeo u ruke mafije, zbog čega su
pojedinci iz "Poskoka" imali ozbiljnih problema. "Beloj
knjizi" se gubi svaki trag, a svi osumnjičeni, privođeni i hapšeni, našli
su se na slobodi, bez ijedne prijave i dalje istrage. Taj izveštaj nikad nije
stigao do DOS-a, ali je dospeo u ruke mafije, zbog čega su pojedinci iz
"Poskoka" imali ozbiljnih problema.
Narudžbenica
Knjigu Miodraga Isakova Parados moguće je
naručiti putem telefona redakcije: 7610-208, 7621-206 i 7621-207, svakim radnim
danom od 9,30 do 17 časova. Cena knjige je 500 dinara.