Teror
Sledi novi talas proterivanja (ne)zaštiæenih stanara u
Beogradu
Bumbari se šire
Umesto da se potrudi da reši stambeni
problem skoro milion onih koji "po evropskim standardima" nemaju krov
nad glavom, srpska pljaèkaška vlast
planira da na ulice istera više desetina hiljada ljudi.
Njihove stanove, planirano je tako, osobama bliskim režimu,
koje su, pozbato je, uvek gladne i pokretnih i nepokretnih dobara. Kako teèe
eksploatacija tuðe imovine, veæ je
na delu pokazao kandidat za novog rektora Beogradskog univerziteta, Vladimir
Bumbašireviæ
Mersiha Hadžiæ
Prema rezultatima poslednjeg popisa stanovništva, u
Srbiji živi 7.120.666 stanovnika. Od toga, skoro milion njih, nema regulisano
stambeno pitanje, odnosno tretiraju se faktièki kao
beskuænici.
U beskuænike
ne spadaju samo oni koji žive na ulici, veæ i
svi koji borave u prihvatilištima i kolektivnim centrima, kao i
oni koji stanuju u nelegalnim i nehigijenskim naseljima i u neadekvatnim
uslovima. Sedam odsto stanovnika Srbije živi ispod linije apsolutnog
siromaštva, pa tako nemaju sredstava ni da se prehrane, a kamoli da sebi
obezbede krov nad glavom.
Velikom riziku poveæanja broja
beskuænika
doprinosi i to što još 18 odsto graðana
živi
na samoj liniji apsolutnog siromaštva. Ukupno, dakle, svaki èetvrti
stanovnik Srbije ili uopšte nema šta
da jede ili jedva krpi kraj sa krajem i više gladuje
nego što je sit. To je oko 1,8 miliona stanovnika i svi su
oni ili veæ danas beskuænici ili æe
to postati u najskorije vreme. Ovoj armiji nesreænika
koji nemaju svoj krov nad glavom uskoro æe se pridružiti
još
oko 10.000 osoba koje danas ne samo da imaju gde da stanuju, veæ su
i u moguænosti
da to stanovanje plaæaju. Njihova je nesreæa što
su se našli
na putu pljaèke željne vlasti u Srbiji. Oko polovine
pomenutih osoba živi u "zadužbinama
koje su obnovile rad", dok su ostali u privatnim
stanovima kao zaštiæeni sustanari i podstanari. Upravo
na stanove onih prvih država je bacila oko...
Zadužbine su mahom raskošne
graðevine
koje su predratni bogataši podizali u centrima srpskih
gradova i namenili kao pomoæ uèenicima,
studentima, obolelima ili u sliène humanitarne svrhe. Posle rata su
one nacionalizovane, kao i sve ostale privatne zgrade i dodate fondu državnih,
kasnije društvenih stanova. Više od èetiri
decenije ljudi su useljavani u te stanove po istim kriterijumima kao i u druge.
Onda dolaze devedesete i dozvola otkupa stanova iz
koje su izuzete nekretnine koje su pripadale "zadužbinama koje su
obnovile rad". Veæ sama ova definicija je više
nego sporna, ali je odradila posao. Uoèi samih izbora pokrenuta je
inicijativa za izmenu Zakona o stanovanju i to, oèigledno,
samo kao jeftin predizborni trik Demokratske stranke ne bi li se privukao još
neki biraè.
U pomenutom
predlogu postoji jedino jasno pravo zadužbina da
najkasnije do 31. decembra 2016. uðu u posed svih stanova koje danas
još
uvek koriste zaštiæeni podstanari. Država,
odnosno lokalna samouprava, sa svoje strane ima obavezu da do tog dana ili
obezbedi adekvatne stanove na svojoj teritoriji ili da zaštiæene
stanare finansijski obešteti. Da li je realno oèekivati
da æe u
tako kratkom roku lokalne samouprave moæi da
izgrade više od 2.500 stanova samo za ove potrebe, odnosno da u
ionako praznim budžetima pronaðu milione evra za obešteæenje
iseljenih lica?
U suštini, država
se ni na šta ne obavezuje, jer ako i ne ispuni svoj deo zakonske obaveze,
stanari æe
morati da izaðu, a onda neka tuže državu.
Pa ko u grupnom smeštaju doživi završetak
maratonske parnice.
Istovremeno,
lokalna samouprava (koja je dužna da omoguæi iseljenje)
po èlanu
188. Ustava Srbije je definisana kao: "opštine,
gradovi i grad Beograd". Po ovome je moguæe
da neko ko živi u Knez Mihailovoj ulici, u najstrožem
centru Beograda, dobije stan u nekoj od prigradskih opština, koji
je bar pet puta jeftiniji od onoga iz koga se iseljava.
A šta æe
da se desi sa ispražnjenim stanovima na najskupljim lokacijama? Jedno od
izglednih rešenja je isto ono što
Medicinski fakultet u Beogradu radi sa svojom zadužbinom kod
Tašmajdana
u Beogradu. U ovoj predratnoj zgradi, odlukom dekana Vladimira Bumbašireviæa,
stanovi se izdaju i to po ceni od 150 do 250 evra. Oni jeftiniji su bez
daljinskog grejanja koje poseduju oni skuplji. Zapanjujuæe
je to da su daljinsko grejanje o svom trošku ugradili
sami stanari i da fakultet sada eksploatiše ono za šta
ni dinara nije dao! Pored toga, sama zgrada je zaveštana za smeštaj
obolelih lica, a ne za rentiranje. No, to veæ više
nikoga ne interesuje.
Ako ovakav
sakati predlog zakona uopšte i proðe skupštinsku
proceduru, sigurno je jedino to da æe desetak hiljada graðana
Srbije u roku od èetiri godine morati na ulicu, a zatim æe "zadužbine
koje su obnovile rad" i koje su locirane na najskupljim mestima u Beogradu
i ostalim gradovima, po Bumbašireviæevom modelu
da se sa zadužbinama radi ono što je
korisno, na dalju eksploataciji biti ustupljene nekome bliskom vlastima. Radi
se, ipak, o stotinama hiljada kvadratnih metara u najelitnijim delovima
gradova, najviše u Beogradu.