Carina: Pljačka kao državna obaveza

 

Carina Srbije je od nepouzdane kineske kompanije kupila deset mobilnih skenera sa dodatnom opremom i još nekim vozilima, plaćajući tu nabavku trideset miliona dolara. Zemlje u okruženju imaju najviše dva takva sistema, a Crnoj Gori je ista kineska firma iste skenere nudila upola cene. Kako je direktor Uprave carine Predrag Petronijević zajedno sa državnim sekretarom Miodragom Đidićem sproveo ovu pljačku, otkrio je urednik Tabloida i nekadašnji načelnik Uprave savezne pogranične policije Milan Glamočanin.

 

Milan Glamočanin

 

   Do sada se retko dešavalo da opštepoznati pljačkaš srpske imovine Mlađan Dinkić stavi veto na neki projekat kojim se uzimaju pare iz budžeta, čak i kada ga zaobiđu u podeli plena, jer se on uvek nekako naplati. Upravo se to desilo nedavno sa zahtevom da se za potrebe redovnog servisiranja deset mobilnih skenera Carine Srbije iz budžeta godišnje izdvaja 1.800.000 evra.

   Pomenuti skeneri su kupljeni u martu 2011. godine, isključivo da bi se onima koji su u ime Srbije zaključili posao slila neka parica u džepove. Srpskoj carini ovoliki broj tih uređaja uopšte nije bio potreban, budući da sve zemlje u okruženju imaju maksimalno dva komada, dok nesrazmerno od Srbije veća Francuska ima samo četiri mobilna skenera.

   Srbija je morala da kupi deset, između ostalog i da bi se Kinezima nadoknadilo 10 odsto vrednosti mosta koji nam „poklanjaju" između Borče i Zemuna, kako stoji u  u javnosti nepoznatoj klauzuli međudržavnog ugovora. Upravo zato što je posao morao da bude odrađen baš sa Kinom i baš za te pare, nadležni su se dosetili da kroz sve provuku i svoje lične finansijske interese.

   Tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić 12. jula 2010. godine potpisuje punomoćje broj 71/10 kojim ovlašćuje državnog sekretara Miodraga Đidića da potpiše okvirni sporazum između Srbije i Kine o obezbeđenju koncesionog zajma. Iz punomoćja se ne vidi koje odredbe bi Okvirni sporazum trebao da sadrži. Đidić je, inače, bio državni sekretar Ministarstva finansija zadužen za Carine Srbije.

   Koliko je istraživačkom timu Tabloida poznato, kredit je na kraju sklopljen, ali sa Eksim bankom čije sedište nije u Kini, sa grejs periodom od tri godine. Pomenuta banka je u žižu interesovanja srpske javnosti dospela pre više godina kada je preko nje išlo pranje para za Nacionalnu štedionicu, gde se ona pojavljuje i kao banka u kojoj se deponovanim držao veliki deo srpskih deviznih rezervi. Radi se, dakle, o finansijskoj instituciji koja je duboko povezana sa ovdašnjim vlastima. Srbija, očigledno, za dobijeni kredit garantuje sopstvenim deviznim rezervama deponovanim kod davaoca kredita, Eksim banke, pa se postavlja pitanje za šta su nam u celom poslu bili potrebni Kinezi?

   Odmah po izdavanju punomoćja Đidiću, u Kinu odlaze dva drugara iz vojske: bivši načelnik odeljenja Carine Predrag Đurović i Đidićev zamenik i zemljak Aleksandar Vulović. Oni su posle toga u tu daleku zemlju putovali dvadeset puta, a troškove im je uvek plaćala kineska kompanija od koje će kasnije biti kupljeni pomenuti skeneri. Neki, u razumnim i civilizovanim zemljama, ovo bi nazvali podmićivanjem, ali u Srbiji to, očigledno, nije slučaj.

   Istraživački tim Tabloida je došao u posed ponude Nustech Company iz Kine upućene januara 2008. godine Carini Crne Gore, iz koje se vidi da su istovetni skeneri ovoj državi ponuđeni po ceni od 1.050.000 evra za komad. Crnogorci su ponudu odbili, a isti ti sistemi su samo tri godine kasnije od strane Nustech-a  Srbima uvaljeni po ceni od oko 2.800.000 dolara po komadu (od ukupne cene od trideset miliona dolara treba odbiti cene za još po nešto šro su nam Kinezi bespotrebno prodali).

   Đurović i Vulović, dakle, preporučuju Carini Srbije da kupi pomenute mobilne skenere. Ceo posao vredan trideset miliona dolara odrađen je ne samo bez ikakvog javnog tendera, već i bez ikakve komisije koja bi, ako ništa drugo, proverila da li je Srbiji uopšte isporučeno ono što je ona platila.

Kupili smo mačku u džaku i to bolesnu, jer se u stvarnosti radi o polovnim, nekoliko godina starim, kamionima marke Volvo na koje su sistemi montirani,  a koji su za potrebe prodaje Srbima samo prefarbani. Isporučena tehnika je u očajnom stanju, pa su skeneri više na popravci nego u funkciji - do sada, za manje od dve godine, ukupno preko 1.000 sati! Garantni rok ističe u martu sledeće godine, od kada ćemo Kinezima, po njihovom zahtevu, plaćati 180.000 evra godišnje po kamionu za „redovno održavanje". Samo za obavezno osiguranje ovih šklopocija Dunav osiguranje od Carina Srbije uzima 10.000 evra i to po komadu i po godini!

   Ni ovo vrsnim srpskim pregovaračima nije bilo dovoljno, pa je od iste kineske kompanije kupljena i dodatna oprema u vrednosti od 100.000 evra. Budući da ista ne samo da je nepotrebna, jer slično se već fabrički isporučuje uz skenere, već je i ometala rad, ona se sada nalazi lagerovana na Bežanijskoj Kosi u Beogradu.

   Da bi sistemi mogli da se koriste svaki od njih moraju da opslužuju tri radnika, puta četiri smene, plus još troje za uskakanje za vreme slobodnih dana, bolovanja i slično. Ukupno, za novonabavljenu opremu potrebno je dodatno u Carini zaposliti još 150 ljudi. A ovo je, kao što se videlo, potpuno bespotrebno, jer bi i sa pet puta manjim angažovanjem i troškovima sve bilo savršeno odrađeno.

   Da bi prikrio svoje učešće u ovoj neviđenoj pljački, direktor Carine Predrag Petronijević, koji stoji iza svakog krupnog marifetluka u Carini, pokušao je da koristi taktiku vikanja „držte lopova", skrećući pažnju javnosti na nekog drugog. Sa svojim prijateljima organizovao je medijsku hajku na jednog načelnika iz Uprave carine, koji sa ovim poslom nema apsolutno nikakve veze. Idealni saradnik je pronađen u jednom dnevnom listu.

 Kao što je beogradska štampa već obavestila javnost, Damiru Dragiću, vlasniku pomenutog dnevnika, pre nekih mesec dana je zapaljen automobil ispred kuće u kojoj živi, a već sledećeg jutra je na naslovnoj strani njegovih novina osvanula informacija da je to počinio jedan od načelnika Carine, optužen od strane novinara tog lista da je vođa mafijaške grupe u Upravi carine.

   U međuvremenu je saslušan jedan od pripadnika MUP-a koji je samo dva dana pre podmetnute paljevine službeno proveravao Dragića, a na površinu je isplivala istina. Stvarni organizator požara je Aleksandar Đorđević, brat urednika u pomenutoj novini Saše Ignjatovića, koji je i sopstveni auto marke BMW zapalio nekoliko meseci ranije kako bi prikrio da je isti kupljen kao ukraden. Đorđević je od ranije poznat organima gonjenja.

   Pošto se proverom ispostavilo da je stvarni šef carinske mafije Petronijević, bez čijeg znanja i odobrenja ni posao sa Kinezima ne bi bio odrađen, postoji nada da će isti uskoro kao jedini nakit na rukama nositi metalne lisice.

 

A 1.

 

Čemu to služi, a uz to još i ne radi

 

   "Kineska veza" ni izdaleka nije jedina mahinacija kojom su direktor Carine Srbije Predrag Petronijević i njegovi satrapi opljačkali budžet. Pre izvesnog vremena raspisan je bio tender za izradu projekta posebno zaštićene radio veze između dva rečna plovila kojima Uprava carina raspolaže. Vrednost projekta bila je 30.000 evra.

   Na tenderu su učestvovale samo tri firme: JAN iz Sremčice , ABC GROUP i TEHNO PROGRES  d.o.o. iz Beograda. Ni jedno od pomenutih preduzeća nikada ranije nije se bavilo adekvatnim projektovanjem ili imalo bilo kakvu referencu. Jedno je umnožavalo video-zapise, a drugo popravljalo elektro-uređaje za domaćinstvo?!

   Projekat je izrađen i naplaćen, a sada sakuplja prašinu u nekoj fioci u Upravi carine kao potpuno bespotreban, pošto Carina od ranije bez nadoknade koristi zaštićeni tetra kanal  MUP-a. U međuvremenu se Petronijević, koji je posle izbora preventivno promenio stranačke boje (ranije je bio kadar DS-a), dosetio kako da još malo opljačka srpski narod. U pripremi je raspisivanje tendera za projekat izrade posebno zaštićene radio komunikacije između svih carinskih punktova u Srbiji. Posao se namešta jednoj hrvatskoj firmi, a možemo samo da zamislimo kolika će njegova vrednost da bude, kada je za projekat komunikacije između samo dva čamca plaćeno 30.000 evra, a Srbija ima oko 90 carinskih punktova.

   Inače, na većini tendera Uprave carine učestvuju Slavko Tomašević i Predrag Đurović.