Ispovest
Ekskluzivno: neautorizovana
autobiografija Džulijana Asanža (7)
Američki neprijatelj u
britanskom zatvoru
Usred bitke protiv optužbi koje
su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara,
Džulijan Asanž, glavni urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa,
heroj antiglobalizma, napisao je svoju autobiografiju, čiji je original štampan
bez njegove autorizacije. Uprkos tome, reč je o izvanredno važnom svedočenju
koje ukazuje na totalitarnost lažnih demokratskih bastiona na Zapadu. Asanžova
borba protiv mračnih režima, protiv moćnih i silnih, pokazala je da još ima
nade za svet koji je potonuo u strah i beznađe. Tabloid će u sledećim brojevima
objaviti najvažnije delove ove ispovesti uz saglasnost srpskog izdavača (Albion
Books, Beograd).
Džulijan Asanž
Smatram sebe srećnim zato što sam za
roditelje imao ljude koji su vazduh oko mene ispunjavali pitanjima. Jednog dana
srešću svoje neprijatelje i oni će me mrzeti zato što sam želeo istinu. Skoro
da možete zaboraviti svoje ime u svom tom prozivanju. Ipak, dovoljno dobro znam
ko sam i zato verujem da vam mogu reći nešto o sebi. Zovem se Džulijan Asanž. I
jednog dana u Londonu me je uhapsila policija. Priča bi se tu mogla i završiti,
da nije bilo komplikacija koje sa sobom nose vreme, istorija i lične
osobenosti. Kažu da je prošlost druga zemlja, ali to važi i za budućnost, samo
ako joj to dopustite: dok grabite napred u zadnjem delu engleske marice,
počinjete da na svet gledate drugim očima.
Uzvikivali su moje ime. Izvikivali parole.
A novinski fotografi su gmizali oko prozora kao krabe u lavoru. Pomislio sam da
je kombi napadnut i da bi se mogao prevrnuti, ali to su bili samo reporteri
koji su hteli da naprave slike. Sklupčao sam se i zario glavu među kolena;
nisam hteo da me prikažu kao kriminalca. U jednom trenutku sam podigao pogled i
video kamere priljubljene uz zatamnjeno staklo, iskošene tako da mogu da me
uhvate. Pokrio sam glavu rukama. Vozila je onda naglo ubrzalo i udaljilo se.
Drugi zatvorenici su vikali u svojim pregradama, ne znajući ko sam, očigledno uznemireni
napadom na kombi. Druge je cela ta pometnja zabavljala. Predstava je bila
završena. Trebalo nam je oko četrdeset minuta da stignemo do zatvora u Vondsvortu.
Bilo je to 7. decembra 2010. godine...
Na ulazu sam osetio čudno samopouzdanje.
Pretpostavljam da je ono izviralo iz saznanja da će se moja nevolja naći pod
lupom javnosti. Znao sam da svet prati šta se dešava i to je moju muku činilo opravdanom:
našoj stvari je moglo pomoći ako ja budem onaj njen vidljivi deo, koji svu
paljbu privlači na sebe. Deo mene je bio užasnut idejom da bih mogao biti žigosan
kao kriminalac, samo zato što sam radio naš posao, ali ipak sam bio dovoljno
svestan da bi to moglo samo naglasiti pitanje pravde.
U takvoj situaciji nema hrabrosti, već
samo lukavstva. Tražili su od mene da potpišem spisak ličnih stvari, koji se,
tog dobrog dana, sastojao od jednog penkala marke Biro i nekih 250 funti u
gotovini. Rekli su mi da se svučem, što sam i uradio, i odmah uskočio u
zatvorsku uniformu, sivi pulover i sive pantalone. Oskar Vajld (Oscar Wilde),
koji je 1895. bio prebačen u isti zatvor, napravio je uzvišenu pometnju kada je
otkrio da njegov prsluk nedostaje. „Imajte razumevanja za moja uzavrela
osećanja", rekao je čuvaru. Pokušaću da ovde ne koristim frazu „kao
Vajld" i da preskočim priču o svojoj jadnoj kolekciji prsluka, ali prosto
sam se morao prisetiti tog Irca, u toj ustajaloj viktorijanskoj buvari. Moj
advokat mi je kasnije rekao da sam čamio u Oskarovoj ćeliji: nisam siguran u
to, ali njegov duh, njegova borba protiv predrasuda, bili su prisutni. Prošao
je kroz užasan tretman i držan u uslovima koji su u isti mah bili neljudski i potresni:
ipak, moram da kažem da su drugi zatvorenici, prošli i sadašnji, bili ti na
koje sam mislio tamo u Vondsvortu.
Pravo značenje reči "Usamljenik"
Mnogo sam razmišljao o Bredliju (Bradley
Edward Manning), mladom američkom vojniku, koji je prošao kroz grub tretman
u jednom američkom zatvoru, zato što je navodno odavao informacije o jednom
ilegalnom ratu. Često sam mislio na njega među zidovima svoje ćelije.
Jedna od stvari koje vam se tada
automatski dešavaju jeste da počinjete da hodate tamo-amo. Kao panter u kavezu,
morate pronaći neki ventil za svoju sputanost. I tako sam hodao uzduž i popreko
ćelije i smišljao neku vrstu plana, pokušavajući da se psihološki uskladim s
tim malim prostorom. Znao sam da je sve to ružno i strašno, ali da to neće
trajati dugo. Govorite sebi takve stvari i pokušavate da se fokusirate. U
spoljašnjem svetu, kako ga tamo zovu, moji advokati su radili prekovremeno da
bi me izvukli, ali meni se činilo da me od njihovog sveta dele svetlosne
godine, dok sam se tako vrteo u krug i, kao nikada ranije, osećao pravo
značenje i sadržaj reči „usamljenik".
Da bi smanjio buku, a možda i hladnoću,
prethodni stanar moje ćelije je pokrio otvor za ventilaciju jednim A4 listom
papira. Kasnije, kada su čuvari pogasili svetla, shvatio sam da je, iznad
svega, najgore biti isključen iz komunikacije. Živim od umeća povezivanja, tako
da sam odjednom shvatio koliko će biti teško tamo gde ne možeš da čuješ ništa i
gde te ne mogu čuti. Posebno teško je bilo zbog položaja u kojem se našao WikiLeaks:
bili smo uvučeni u komunikacioni rat s brojnim protivnicima i to je situacija
koja zahteva donošenje odluka iz sata u sat. Kada su se ujutro upalila svetla,
znao sam da je prvo što moram da saznam kako mogu da telefoniram. Sigurno bi to
dopustili i omogućili čoveku pristup Internetu? Teško, znao sam. Ali, moj
uobičajeni stav glasi da je nešto nemoguće samo dok mašta ne dokaže suprotno. I
tako sam nastavio da razmišljam o tome i da se nadam, sve dok nisam pritisnuo
dugme za uzbunu.
Odlučan ali slabo opremljen
Dopustili su mi da se vidim sa upravnikom.
On je odlučio da treba da pređem krilo Onslou, među zatvorenike „izložene
riziku". To krilo, koje se dizalo nekoliko spratova u visinu i spuštalo
nekoliko ćelija ispod zemlje, razvilo je sopstvenu kulturu unutar zatvora.
Izgleda da je tamo trebalo da pređem zato što sam, po upravnikovom mišljenju,
bio izložen riziku od napada drugih zatvorenika. Bila je to zaista čudna
pretpostavka, zato što su zatvorenici koje sam upoznao sasvim jasno bili na
mojoj strani. Palube u Onslou su ispunjavali su silovatelji i pedofili,
kriminalni šefovi, poneka slavna ličnost. Nije bilo telefona, pribora za
pisanje, niti bilo kakve šanse za razgovor s kolegama. Stajao sam u ćeliji
ispunjen odlučnošću, ali slabo opremljen.
Ćelija se nalazila u podrumu, imala je oko
četiri metra u dužinu i dva u širinu, krevet, umivaonik, nužnik, sto, orman i svetlosive
zidove. Dobar deo zidne površne pokrivala je mutno siva plastična struktura,
koja je formirala sistem za dovod vode i provetravanje, za umivaonik i nužnik.
Sve je bilo osmišljeno tako da se maksimalno smanji mogućnost samopovređivanja,
ali to je značilo da je sve bilo sumorno, zaobljeno i maskirano. Na umivaoniku
nije bilo slavine, nije bilo ručke za povlačenje vode u nužniku, kao ni kazančeta.
U vrhu jednog zida nalazio se mali prozor, s rešetkama postavljenim na svakih
četiri centimetra, koji je gledao na zatvorsko dvorište, mali prostor oivičen
visokom žičanom ogradom, sa slojevima bodljikave žice na vrhu. Ponekad bih
izjutra video noge zatvorenika koji su prolazili pored prozora, slušao njihove
povike, deliće šala i razgovora. Iznad vrata ćelije nalazila se infracrvena
kamera za nadzor, okrenuta ka unutrašnjosti prostorije, opremljena nizom LED
lampi, koje su jednolično treperile po celu noć, stalno me nadgledajući. Na
vratima ćelije nije bilo ničeg osim jedne špijunke na sredini, koju je s druge
strane zatvarao metalni kapak.
Ostali zatvorenici su se zanimali za mene,
tako da se metalni kapak stano podizao, da bi bacili pogled unutra i videli šta
radim. Ima jedan film od Robera Bresona (Robert Bresson), pod
naslovom Begunac, predivan film, ali zapravo prava poslastica za
inženjera zvuka, u kojem udarac kašikom o ciglani zid može da poprimi orkestarski
kvalitet. U Vondsvortu je svaki zvuk bio takav: pun odjeka i praznine. Metalni
kapak je škripao dok se podizao i onda bih osetio nečije oko. Da. Hteli su da
vide šta radim u svojoj ćeliji. Ili kako izgledam. Nema danas te situacije koja
bi mogla biti imuna na oko željno prizora poznatih. Iza vrata bi se onda začuo
šapat. Glasan šapat. „Pazi s kim pričaš". „Bićeš dobro." „Ne veruj
nikome". „Ne brini ništa."
Osećao sam se kao da se nalazim u nekoj
vrsti perverzne Barbarele. Želeo sam da budem napolju i radim svoj
novinarski posao, umesto da tamo glumim mučenika, pri čemu, zbog svog životnog
iskustva, nisam mogao da podnesem birokratski pakao zatvora i ponižavajući užas
potčinjenosti slepom autoritetu. Svaki trenutak koji provedete u zatvoru je
neka vrsta gerilskog ratovanja protiv pritiska papirologije i zatupljujućih
pravila. Dovoljno je da podnesete molbu za kupovinu poštanske marke i da odmah
rizikujete belu smrt u snežnoj oluji formulara. Pošto su me premestili u
zasebnu zatvorsku jedinicu, nastavio sam sa svojom kampanjom za pravo na
telefonske pozive. To je bio čist staljinizam.
Najveći deo vremena sam potrošio da bih se
izborio za pravo da pozovem advokata. Za takav razgovor, morate prijaviti poziv
na odobreni broj, sa prethodno priloženog spiska brojeva, i morate imati
telefonski kredit. Postoje dve vrste kredita, domaći i strani. Različiti formulari
za svaki. Pri tom, formulare je bilo teško dobiti i teško priložiti. Toliko
puta sam popunio iste obrasce, da je to počelo da liči na slučaj Džarndis
i Džarndis iz romana Sumorna kuća. Tome nije bilo kraja. Onda
sam morao da priložim ime, telefonski broj, adresu i datum rođenja osobe koju
sam hteo da pozovem.
Morate da ispunite jedan formular da
biste dobili odgovarajući PIN za vaš domaći telefonski nalog i drugi za
odgovarajući PIN za vaš strani nalog. To je prvo bilo farsa, onda košmar i na
kraju mučenje. Formulari su se vraćali i odlazili ili bi se zagubili. Kada se
konačno dokopate telefona, dopuste vam da razgovarate svega deset minuta. Onda
morate da sačekate pet minuta za drugi telefonski poziv. Snimali su sve
razgovore, osim onih sa advokatima, ali su preduzimali dodatne korake da bi se
uverili da je sagovornik advokat. To odobrenje podrazumeva i da zatvor dopušta
pozivanje samo zvaničnih brojeva, ali ne i mobilnih, uprkos činjenici da
advokati svoj život provode na mobilnim telefonima. I tako se to nastavljalo;
prava kafkijanska pošast pasivne agresije i ometanja.
Na kraju mi je odobreno da razgovaram sa
majkom i sa advokatom. Pokušao sam da se čujem i sa Danijelom Elsbergom
(Daniel Ellsberg), čovekom koji je svetu otkrio Pentagonova dokumenta.
Nije ga bilo. Ispostavilo se da je baš tada otišao da se veže za kapiju Bele
kuće. (Morali su da mu oduzmu lisice da bi ga u tome sprečili.) „Ćao,
Dan", rekao sam njegovoj telefonskoj sekretarici „samo da ti se javim s
dna jedne viktorijanske buvare. Poruka je za druge ljude: 'Voleo bih da ste
ovde."
"Ubiti Asanža"
Dok su se dani vukli jedan za drugim,
ispod vrata moje ćelije počela su da se pojavljuju dokumenta, neka od njih
isporučena noću, praćena šapatom. Dobar deo toga bili su isečci iz novina ili
članci skinuti sa Interneta, sa komentarima zatvorenika. „Da li je silovanje
masovna pojava u Švedskoj, zemlji rodne jednakosti?", pisalo je u jednom
članku. Zavereništvo buja među zatvorskim zidinama, ali i advokatska empatija:
zatočenici su, očigledno, imali svoja iskustva, i mnogi od njih su okoreli
prema sebi, kao i prema sistemu koji ih okružuje, uzimajući zdravo za gotovo da
zatvorska kultura pokušava da vas iskoristi. Mnogi među mojim dostavljačima
pošte - među onima koji su ostavljali stvari ispod vrata - bili su pravi
stručnjaci u izvrdavanju pravde, što me je kao saznanje smirivalo u sitne noćne
sate. Bilo bi suviše popustljivo misliti kako su svi zatvorenici nedužni, ali
neki od nas jesu, i ja sam na ta dokumenta i pisma gledao kao na znake
solidarnosti. Bilo je i mnogo gneva, da, bio sam besan dok sam pokušavao da
vežbam u toj maloj prostoriji, praveći osmice kao neka pomahnitala pčela.
Jednog jutra stigla je samo prazna
koverta. Otišao sam do prozora i video da sneg i dalje pada. Mislim da je bio
10. decembar. Posle sam saznao da se u koverti prvobitno nalazio primerak
časopisa Time. Na naslovnoj stranici bilo je moje lice, sa američkom
zastavom preko usta. U glavnom članku nazvan sam "izuzetno talentovanim zabavljačem".
Možda to i jesam, ali u tom trenutku se nisam tako osećao. Umesto da čitam Time
(Vreme), morao sam da nekako ubijem vreme, i da bih razbio monotoniju, nastavio
sam da gledam šta će se još pojaviti u hladnom prostoru ispod vrata, od stvari
namenjenih Zatvoreniku broj A9379AY. Tako to ide, drže vas u tišini, u mraku,
svode na serijski broj, dok gledate u svetlost ispod vrata i s one strane
zidina.
Među člancima koji su mi bili isporučeni
ispod vrata, najviše me je prosvetlio onaj koji je stigao od zatvorenika po
imenu Šon Saliven (Shawn Sullivan). Bila je to kopija „Sporazuma
o ekstradiciji između vlade Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne
Irske i vlade Sjedinjenih Američkih Država", koji su 2003. godine
potpisali Dejvid Blanket (David Blunkett) i Džon Eškroft (John
Ashcroft). Član 7. se odnosio na smrtnu kaznu i predlagao da država od koje
se traži ekstradicija može to odbiti, ako druga strana smatra da prestup
zaslužuje smrtnu kaznu. Američki političari su već tražili moju ekstradiciju,
da bih se suočio sa optužnicom na osnovu zakona o špijunaži. Kongresmen Piter
T. King (Peter T. King) je u pismu Hilari Klinton (Hillary
Clinton) rekao da sam vođa „terorističke organizacije" i da me tako
treba i tretirati - isti onaj Piter King koji je zveckao svojom limenkom uzduž
i popreko njujorških ulica, dok je sakupljao priloge za IRA, samozvani „irski
Oli Nort".
Zapanjilo me je saznanje koliko su
ti čuvari zabrinuti zbog „vređanja zakona" i sami bili uvredljivi. Čitao
sam dokument i još jednom shvatio da sam, bez obzira šta o meni rekli ili
izmislili, samo figura u nečemu mnogo većem od mene samog. Ostalo mi je samo da
zadržim prisebnost, izdržim sve udarce, sve karikature moje prirode i mojih motiva,
i nastavim sa radom.
Pisma su stizala, a i ja sam poslao
nekoliko, ali uvek uz teškoće, pošto je birokratska mašina nastavila da melje.
Zatvor je kao ostrvo, čiji zatočenici izgledaju nedostižni; zatvor je i
konkretna, živa ideja nekontrolisane vlasti, tako da su mi pisma pomogla da
osetim kako neko brine o meni tokom tih teških dana u Vondsvortu. Pisma su
predstavila Englesku kao zemlju drugačiju od ove kenjare, u kojoj su ljudi bili
svesni da moraju sami stati iza istine zbog sopstvene slobode.
Pismo iz Hempšira: „Dragi Džulijane,
nećeš me upoznati. Ja sam samo jedan od milion građana širom sveta koji znaju
šta se događa i koji nisu zaslepljeni političkim igrama čija si žrtva
postao."
Iz Tals Hila: „Nikada ne smeš
zaboraviti da su dostignuća WikiLeaksa od vitalnog značaja za razvoj našeg
sveta. P. S. Šaljem ti knjigu zagonetki, da bi nastavio da razmišljaš."
Iz Bejzingstouka: „Podržavam vaš stav i
osećam da ste postali žrtva i predmet zlostavljanja moćnih sila." Iz
Jorkšira: „Da li čuješ zvuk zida koji se ruši? Nastavi sa dobrim poslom. U
severni Jorkšir si dobrodošao u svako doba. U ovom delu sveta imamo i odlične
Internet veze."
Iz Eseksa: „Mislim da je vaš
slučaj naterao mnoge ljude da zastanu i zamisle se malo dublje o vlasti,
politici i korupciji."
Iz Merzisajda: „Mislili smo na
vas sinoć i nadamo da ste bezbedni na tom neprijatnom mestu. Kada vas puste, da
li biste mogli da dođete na severozapad i objasnite ljudima značaj slobode
misli, govora i informacija?"
Deo pošte je stizao u obliku božićnih
čestitki, potpisanih jednostavno sa „Jedna stara dama" ili „Prijatelj".
Možda manje prijateljski, iako pristigao u isto vreme, bio je isečak iz Washington
Times: „Ubiti Asanža?"
Autor tog aliterativnog bisera (Assassinate
Assange?), izvesni Džefri T. Kuner (Jeffrey T. Kuhner), smatrao je da
priču treba okončati po kratkom postupku: „Gospodin Asanž nije novinar ili
izdavač", pisao je, „on je pre neprijateljski borac - i tako ga treba i
tretirati." Ako su i posle toga mogle ostati neke nedoumice, Kuner ih je razvejao
u zaključnoj rečenici: „Gospodina Asanža treba tretirati kao i sve ostale
najvažnije terorističke mete: treba ga ubiti."
Pretpostavljam da je trebalo da budem
šokiran saznanjem da sam postao predmet takve retorike kolege novinara, ali
davno sam naučio da su mnogi novinari samo stenografi moćnika. Zašto bih bio
iznenađen kada pročitam da Džefri Kuner želi da me vidi mrtvog, ako me je TV
zvezda i guvernerka-imitatorka Sara Palin (Sarah Palin) već
nazvala „antiameričkim operativcem okrvavljenih ruku?" I ako glavni
tužilac Erik Holder (Eric Hiolder) misli da sam „neprijatelj
SAD", zašto bi me šokiralo kada pročitam da neokonzervativac sa Fox News
Čarls Krauthamer (Charles Krauthammer) želi da se stalno osvrćem
iza sebe, svaki put kada izađem na ulicu?
(Nastaviće se)
A 1.
Novinarske "patriote" rade za
vladu
Bivši Bušov savetnik Džek Goldsmit
(Jack Goldsmith) možda je mislio da izriče pohvalu na račun američkih
medija kada je rekao kako njihov „patriotizam" olakšava vladi saradnju s
njima, ali ako bih ja ikada dobio takav „kompliment", mislim da bih se
povukao.
GLOSA
Džulijan Asanaž je junak
našeg doba, jer je na svom sajtu Vikiliks obelodanio najviše podataka koje je neko
veoma, veoma želeo da sakrije...
(Ljiljana Smajlović,
predsednik UNS)
Narudžbenica
Poručite knjigu Džulijana Asanža
za 1.200 dinara na e-mejl: prodajaŽalbionbooks.rs , na telefon 061
1583374 ili pismom na adresu: Albion Books, Mileševska 35, 11000 BEOGRAD.
Za narudžbine preko Tabloida,
specijalan popust 20%.
Reč izdavača
Nijednog
trenutka se nismo dvoumili da li da se upustimo u objavljivanje autobiografije
jedne od svakako najkontroverznijih ličnosti savremenog doba. Prošlog decembra,
usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih
osuda američkih političara, Džulijan Asanž je počeo da piše priču o svom životu
- kaže Uroš Balov, direktor „Albiona Books-a". - Ono što je posle nekoliko
meseci rada poprimilo oblik knjige jeste ovaj rukopis iz koga saznajemo važne
detalje vezane ne samo za rad „Vikiliksa", već i za moralni i politički
razvoj njegovog osnivača: od njegovih dečačkih i mladalačkih godina u
Australiji, preko putovanja po Evropi, Aziji i Africi, sve do danas. To je
knjiga koja gori od strasti i gneva, knjiga od suštinskog značaja za
razumevanje našeg doba, ali i meditacija o samom značenju
razotkrivanja - ističe Balov.