Banat
Zrenjaninski
mediji u službi nazadnjačke zbilje
Nužda
balansera u poltronstvo tera
Zatvarajući
oči pred tužnim umiranjem grada u kojem ogromna većina živi život bednika, Zrenjaninci
su se, saučesnički, toliko navikli na pretvaranje jednih pred drugima, da su
otpočeli i pretvaranja pred sobom samima. Samosažaljevajuća imitacija života u
sprezi sa alavošću i besprizornošću aktuelne vlasti, rađa narod - ovcu, idealnu
za "šišanje".
Zoltan
Horvat
Loša publika želi
loše medije, a da "ovce popasu dobru travu", brinu
se lokalni uterivači masnih slova i kamera med oči. Ovdašnja medijska
slika liči na skupinu zavisnih ljudi koji, uglavnom ne smeju da prozbore
ni slova o nakaradnoj vlasti. Pate od "profesionalne deformacije", zorta,
ne mešajući se u sopstveni posao.
Bilo
je tužno videti odbornike nazadnjačke koalicije na poslednjem skupštinskom
zasedanju, gde su "junački odbranili" Regionalni Radio Zrenjanin od
nadolazeće neminovne privatizacije. Prostom aklamacijom, bez diskusije, overena
nazadnjačka većina je dizanjem ruku "zagrlila" sterilan, stereotipan
i uvlakački radio program po meri svake vlasti. Ljiljana Popović, lepa direktorica
Radio Zrenjanina, čak se lično zahvalila odbornicima "na velikoj časti,
poverenju i tradiciji koja istrajava", istakavši da je čast raditi za
ovakve "branioce" slobode medija.
"Tradicija koja istrajava" vraća danas Radio Zrenjanin u devedesete,
gde se tačno znalo ko je podoban, ko sme da gostuje na njihovim talasima, a ko
je nepodoban. Nakon ponižavajućeg odnosa i ukidanja "zaštitnog znaka"
Radio Zrenjanina, emisije Ponekad nedeljom legendarnog voditelja Miće
Jankovića - Fleša, Lepu Ljiljanu i "tradiciju koja
istrajava", treba izbegavati u širokom luku. U to se uverio i gospodin Zeka
Zečević, poznati banatski pisac ponudivši skromne emisije
i razgovore sa Zrenjanincima koji su radili i uradili mnogo toga dobrog za grad
u kojem žive. Lepa Ljiljana se složila zatraživši spisak eventualnih
gostiju. Al, ne lezi vraže, najmanje petoro eventualnih nije
odgovaralo ukusu direktorice, precrtani su, jer bi, ne daj Bože, mogli nešto
uživo i konkretno da kažu. I Zeka se zahvalio, za sva vremena, ovoj i ovakvim
"braniocima" zrenjaninskih foteljaša.
Kako je u
zrenjaninskim elektronskim medijima? Tuga je saveznik uređivačke politike gde
se neki od izvikanih aktuelnih drmatora medijski prate kao da su, u najmanju
ruku, oslobodili Zrenjanin. Na pitanje, da li je bilo koji novinar bilo kad u KTV-u
samostalno pripremio prilog o dešavanjima u ovdašnjoj politici, odgovor neslobodnih
medijatora iz ove kuće je istovetan. Bez uvida Dane Radić, svevideće
vlasnice, glavne urednice i preostalog, ni jedan jedini prilog(čić) ne sme da
se emituje.
Lokalnim
"tradicijama koje istrajavaju" pomaže i kasica - prasica, gradska blagajna
radodajka, koja uvek ima paricu-dve više za "objektivno i
nepristrasno", dupeuvlakačko novinarstvo. Da je neko pre petnaestak godina
pomislio da će mrtve duše finansirati izvikano zrenjaninsko novinarstvo
pretvoreno u provincijsko piskarenje, rekli bi mu da je lud. Regionalni
nedeljnik Zrenjanin, u svakom broju donosi najmanje petnaest strana prepunih čitulja
od kojih se obrne lepa para, taman za rentabilnost firme, danas u privatnom
vlasništvu. Dakle, umiranje i smrt u ovdašnjem novinarstvu je izuzetno
profitabilan posao.
Čitaš
li list Zrenjanin, pita komšija komšiju? Da, obavezno pogledam čitulje.
Preostalo, od čega dobar broj strana uređuju novinari-penzioneri, poput
legendarne Branke Jajić, teško da može privući veću pažnju. Nazadnjački direktori
javnih preduzeća i ustanova na velika vrata vratili su pretplatu na ovaj list
za sve zaposlene, tako da se po kancelarijama do mile volje mogu čitati bajke o
najboljim, najlepšim i najpametnijim kadrovima ikad Zrenjanina.
U
zrenjaninskom, retko sujetnom propalom novinarstvu propalog grada, posebno
imponuje "međusobna kolegijalnost, sradačnost u odnosima i solidarnost bez
granica". Da li zrenjaninski novinari učestvuju na sastancima na kojima bi
se dalo raspravljati o sve bednijem statusu, odnosno, ima li sindikalne borbe
za bolje uslove rada? Poslednji sastanak ovdašnjeg novinarskog esnafa održan
je, "ne tako davno", 1973. godine u prisustvu 11 novinara. Tada je,
zbog opasnosti da ne dođe do težih reči, uvedeno bezbedonosno pravilo da, do
daljeg, nema sastanaka. Danas, 40 godina kasnije, nema ni sastanaka ni
novinarskog sindikata, o novinarskoj vatri da i ne govorimo. Ne verujemo da bi
došlo do težih reči, jer bi se, usled međusobne "iskrene telepatije",
sa reči prešlo na konkretnije, recimo pesničenje. Tu bi značajnu pomoć, kao
stručni konsultant nekim od svojih novinarskih pulena, mogao da ponudi Darko
Bađok, pokrajinski poslanik nazadnjačke orijentacije, provereni sparing
partner mlađim "nestašnim" damama na zrenjaninskim
ulicama.
Da
zrenjaninski novinari ipak gaje međusobni takmičarski duh, potvrđuju i sporadične
ankete lokalnih internet sajtova gde su zainteresovani ocenjivali
kvalitet rada zrenjaninskih novinara. Ocene se kreću u rasponu od minus dva
do dva minus.
Ima i
lepih reči za ulepšivače ružne zbilje, pa se posebno pohvaljuju angažovani i beskompromisni
tekstovi o ikebani, lepom bilju i šarenim balonima koje daruju sponzori ZREPOK-
sugrađanima u centru grada. Kod sedmočlanih i osmočlanih porodica u Zrenjaninu,
Mužlji i drugim naseljenim mestima, inače socijalnih slučajeva, nema ko da ode
a u Centru za socijalni rad ni ne znaju gde i kako oni žive. Tamo, fala Bogu,
nemaština vlada, ne idu ni gradonačelnik ni njegovi saborci, niti im je je neka
posebna želja da ih pozovu i pitaju, kako vi sa 12 hiljada mesečno kad mi,
ponaosob teški najmanje po 200, teško izlazim na kraj. Da ne bude zabune,
ovdašnji podobni novinari idu na poverene im zadatke isključivo službenim
automobilima iz gradske kuće.
Da se
u srcu Banata ipak prepoznaje poneki dobar novinarski šmek, govore facebook
i tweeter pohvale upućene Branislavu Prokiću, novinaru
ovdašnjeg RTS dopisništva, Željku Balabanu, mladom dopisniku Dnevnika, Nenadu
Jonjevu, novinaru SOS kanala, kao i Svetlani Stjepanović iz službe
protokola Gradske kuće. Ovdašnji revnosni pratioci medija ne zaboravljaju Slobodana
Pašića, višedecenijsko oštro pero Zrenjanina koji, kako navode ovdašnji tweeteraši,
"ubode", kad niko ne sme.
Svetle
tačke zrenjaninskog novinarstva ne mogu da odagnaju sveopšti utisak, da je
novinar danas u Zrenjaninu, retko ugrožena vrsta pod nazivom Balansero. Ako
nisi Balansero, bidni za odstrel, ako jesi, krckaj do penzije i uživaj
divljenje uz zavist okoline, pogle novinara bez mirisa, ukusa i ličnog pečata.
Zrenjaninski
nazadnjački Oci i Majke obožavaju Balansere. Nit
šta pitaju, nit im je do petljancije u vezi posla, ionako im se sve servira.
Otuda nema konferencija za štampu u Gradskoj kući, al ima druženja sa sveručkovima
za podobne. Do gradonačelnika se ne može ni pod razno, jer su ispred njegovog
kabineta "parkirana" službena lica odgovorna za bezbednost. Ima ih
taman toliko, da ni tica ne može da proleti. Balanseri su pravilno
shvatili poruku gradonačelnika iz redova nazadnjaka upućenu sugrađanima, nisam
ja tu zbog Vas, već ste Vi svi tu da ja zasluženo uživam, i ne budem na
raspolaganju običnom svetu.
Zvanične
novinarske nagrade "zaslužnima" su posebna priča. Dovoljno je da
samog sebe predložiš tamo gde treba i u obrazloženju navedeš, ljudi, pa ja ne marim,
pišem brdo afirmativnih tekstova o svakoj vlasti. Stigne i nagrada u vidu
diplome ili zahvalnice, pride keš (cirka 120 hiljada dinara), uz preporuku da
nagradu ponovo mogu dobiti samo "istaknuti u akciji". Veoma
"dirljiv" bio je jedan od nedavnih tekstova o angažovanosti brda
pomoćnika, zamenika, pomoćnika zamenika i zamenika pomoćnika gradonačelnika o
potrebi jačanja grada kvalitetnim i pravim kadrovima. Svetski rekorderi po
davanju šupljih predizbornih obećanja, vole da lade usta, jer u narednom
broju omiljenog im Zrenjanina pročitaju šta su sve obećali sugrađanima, masno
ih slagavši. Naravno, uz provincijski marketinški efekat, sopstvenu
fotografiju u gro planu.
Redakcija
lista Zrenjanina proslavila se izborom tajminga prilikom svečane dodele
nagrada najuspešnijim sportistima grada u 2012. godini. Satnica se poklopila sa
početkom prenosa fudbalske utakmice Hrvatska - Srbija, pa sem dobitnika
nagrada, niko živ nije došao. A možda je brojanje glasova, po ugledu na 2000.
godinu (odgovor bi mogao da ponudi Milan Mrkšić, aktuelni sekretar gradske
skupštine, tada predsednik Gradske izborne komisije), privatna stvar nekolicine
zainteresovanih ljudi.
Otuda,
Zrenjanin danas liči na starca koji telesno ubrzano propada. Ne spašava ga ni
večiti, uvek ponizan, i na usluzi goroj od najgore vlasti, Balansero.