Nismo mi
od juèe
EPIZODA 110
Drakèe Bakalin mi prièa:
-Otkad te uèim da su Crnogorci nastali spajanjem srpskih, arnautskih
i šiptarskih plemena. Njima je komunizam omoguæio beg iz srpskog naciona i pravoslavne vere, zašto su Crnogorci mahom ateisti!
Otpi jak
gutljaj piva, pa nastavi.
-Da su peæanci prvi koji su pobegli sa Kosova i Metohije, pametni,
mogli bi, obzirom da su svi crnogorci, da se vrate u Peæ i zatraže od Filipa Vujanoviæa da otvori ambasadu Crne gore u Peæi, a ne u Prištini.
Drakèe mi se sasvim približi.
-Svi Srbi
znaju da su Crnogorci i Šiptari braæa po ujèevini i da zato Crnogorci
i Šiptari veæ tri veka podupiru jedni
druge i meðu njima vlada bratska ljubav.
Neko nekoga
pozove u društvo da vladaju narodom i poveri mu da skladišti pare za potrebe
vladanja nad narodom. Pozvani, koji je toliko prljav da se o njemu prièa da je takav, jer drži pare pod sapunom, krene
sa skladištenjem.
Kako mi zašto mi, tek pozvani je u postupku skladištenja razoèarao pozivara. I tu je
glavni problem: Gde je šta skladišteno?
A tada viknu pozivar:
-U skladište
sada ide pozvani!
Svaka sliènost sa Vladom Srbije je neverovatna!
Sreæe me èlan predsedništva SUBNOR-a, uljudno se predstavlja, pa ljutito
govori:
-Èitao sam vaše knjige, èitam šta pišete u štampi i govorite na mnogim
skupovima!
Pa, vi zaslužujute
streljanje!
Smejem se
grohotom i kažem: "Kasnite sa pretnjom druže,
borèe s dva svedoka! Možete streljati mene ali šta æe te sa mojim knjigama.?! Njih je veæ više hiljada u srpskom
narodu. Loša je ideja pucati u reè, ona je kao ðavolov doušnik. Pucaš u nju ona se utrostruèi!"
Majka Matije
Beækoviæa je posle rata govorila
o nekim ljudima!
-Kako ih nije
sramota da navijaju za Partizan, pitala se.
Danas
predsednik Srbije èetnièki vojvoda, navija za Partizan.
Zli jezici, kojima
sve smeta, ovih dana pevuše po Banovom Brdu:
"Etihad, Etihad, to je naša dika, volimo ga, volimo, k'o èetnika predsednika!"
I to im nije
dosta, veæ se podsmevaju i otpuštenom Mlaði pevajuæi tužbalicu njemu u èast:
"Ako
umrem mlad odvezite me u Etihad!"
Veæe neznanje nisam u životu èuo od reèi Ivice Daèiæa da posle izbora na
severnom Kosovu, Evropa neæe moæi da kaže kako je "srpska vlast na tom prostoru nelegalna"
Da, Ivice,
legalna æe biti, ali po Zakonima
nezavisnog šiptarskog Kosova! A po srpskim
zakonima, Ivice, kakva æe biti po srpskim
zakonima?
Srpski ðaci najslabije poznaju maternji jezik, a najbolje
Engleski jezik. Po broju èasova u školama maternjeg jezika srpska deca su na dnu. Naši ðaci imaju samo
deklarativno znanje znanje za ocenu koje posle ocenjivanja ðaci zaborave.
Ovo je
najgore što se srpskom narod dešava. Neguje se neznanje, srpske neznalice vode
srpsku mladost u buduænost na krilima neznanja.
Kuku nama, na nama!
Kao nastavak
ove prièe je i moje oseæanje kad god prelazim granicu na Jarinju. Gotovo na glas,
samom sebi svom rodu psujem "srpsku majku". Tu "granicu" su postavili Srbi, noseæi u
sebi suludo nepoštovanje prema svom imenu.
Kada se Srbi odreknu samoeutanazije, "granica" na Jarinju pašæe sama od sebe.
Broj trinaest
oduvek ze mene gordo zvuèi! Kada me je Leposava
rodila trinaestog u mesecu, nisam ni znao da treba da proðe još trinaest godina do
isteka kazne gubljenja svih graðanskih prava na koju
kaznu je osuðen moj otac Dragomir.
Docnije
završavam trinaestu gimnaziju, a posle nje u nizu od trinaest godina dobijam
nagrade na muzièkim festivalima. Kada bih na
pravu datuma trinaestog, šestica je bila zagarantovana. Sa svakom trinaestom ženom u nizu društvenih okolnosti bio je èarobno.
U jednom od
tih nizova oženio sam se sa trinaestom. Dobio decu i razveo se. Od tada žene
više ne brojim ne da mi nova žena!
Na Kosovu ništa novo ne znamo šta smemo, a niko da nas
poduèi. Nad nama je kapa, faradejev
kavez.
Saèuvajte osmeh na svom licu, njega je nemoguæe smestiti u rešetke!