Pljačka
U poslednji
krug pakla Srbija ulazi sa novim ideolozima banditskog kapitalizma
Sa
Krstićem do samog dna
Srbi
su danas najsiromašniji narod Evrope, a izdržavaju najskuplju državu na
kontinentu. Novi ministar finansija Lazar Krstić sprema "projekat"
kojim će još više zadužiti opljačkani narod. Za svoje umobolne ideje spreman je
da založi i državu, pa se setio "epohalne" ideje, da prodaje državne
obveznice. Njegov naum da oporezuje najbogatije, završiće se ovako: bogataši će
taj gubitak nadoknaditi tako što će smanjiti ionako bedne plate radnicima, ili će povećati broj onih koji rade
"na crno". Ukratko, crno nam se i piše.
Milan Malenović
Bombastično najavljivan kao „čudo od deteta" i „genijalac" novi ministar Lazar
Krstić je u svojim prvim nastupima
pokazao osrednje poznavanje materije kojom bi trebao da se bavi, jer je najavio
uopštene mere koje ništa konkretno ne znače. Srbija će, po njemu, iz krize da se izvuče kombinacijom štednje i novih zaduživanja, a to bi isto mogao da preporuči i svaki nepismeni građanin
koji još nije ni čuo za Jejl, a još manje na njemu studirao.
Konkretno,
Krstić je do sada predložio samo povećavanje poreza za
najbogatije građane Srbije, što je čista demagogija, budući da su oni zaista bogati milošću vlastodržaca koje finansiraju,
i ne plaćaju porez. Bar ne u Srbiji.
Po zvaničnim statističkim podacima, samo
oko 100.000 građana Srbije ima prosečne mesečne prihode od 900 ili više evra, tako da porez koji oni plaćaju ne učestvuje značajno u punjenju republičkog
budžeta. Dosadašnjim propisima, prihode su bili dužni da prijave samo oni građani
koji su u poslednjoj godini zaradili najmanje 2,067 miliona dinara, što na mesečnom nivou iznosi 172.290
dinara, a njima je razrezivan dodatni porez od 10 do 15 odsto, u zavisnosti od
visine primanja.
Spuštanje ove granice ili povećavanje
poreske stope neće bitnije doprineti punjenju
republičkog budžeta, ali će predstavljati dodatno
opterećenje za one najsiromašnije.
Jer, porez
koji plaćaju najbogatiji skoro isključivo potiče od para zarađenih na grbači najsiromašnijih. Sada će direktor i vlasnik
nekog preduzeća, koji je primoran da Krstićevim reformama plaća uvećanu stopu poreza, novac nadoknaditi tako što će, ili smanjiti plate
radnicima koje zapošljava, ili će povećati broj na crno
zaposlenih, za koje ne plaća nikakav porez niti
doprinose. Siva ekonomija je već sada kamen oko vrata
srpskoj privredi, jer godišnje odnosi čak do trećine bruto domaćeg proizvoda, a Krstićevim umotvorinama može još dodatno da se poveća.
Nužno
zlo-siva ekonomija
Najsiromašniji
narod Evrope izdržava najskuplju državu na kontinentu, i tu treba nešto
menjati, ako je sadašnjoj vlasti uopšte stalo do promena. Od bruto zarade radnika, oduzima se 10 odsto poreza,
zatim 19,9 odsto na ime doprinosa na teret zaposlenog, a ostatak radnik nosi
kući kao neto platu. Poslodavac plaća još 17,9 odsto doprinosa državi na bruto
platu zaposlenog, tako da efektivno opterećenje mesečne plate iznosi čak 68
odsto, odnosno kao u zemljama koje imaju socijalno blagostanje.
Od tih para običnim građanima se ne vraća
ništa, pa smo i dalje zemlja sa najnižim penzijama i najgorom socijalnom
politikom. Čak bi i pooštravanje fiskalne discipline, za šta se zalažu članovi
vlade, dovelo do daljeg pada standarda, jer skoro polovina stanovnika (tačnije,
preko 40 odsto) na neki način zavisi od crnog tržišta: bilo da se na njemu
snabdeva (jer za legalno oporezovanu robu nema para), bilo da na njemu posluje.
Ne treba zaboraviti da pet odsto
stanovnika zvanično ima radno mesto, ali ne prima nikakvu platu. Njima treba
dodati i nezaposlene (zvanično skoro milion osoba, nezvanično bar dvostruko
više), kao i one koji primaju platu ili penziju u visini koja nije dovoljna da
zadovolji ni njihove najelementarnije potrebe.
Postojanje crnog tržišta i sive ekonomije
tako se nameće kao nužno zlo, jer bez njih polovina ljudi u Srbiji ne bi uopšte
preživela.
Nužno zlo, pomoću koga se do sada održavao socijalni mir, predstavljaju i javna preduzeća i administracija u kojima su se zapošljavali mnogi koji bi, inače,
bili na birou rada. Problem je, međutim, u tome što su tu uhlebljenje prvenstveno nalazili rođaci i partijski prijatelji vlastodržaca, tako da su i plate, shodno tome, bile daleko iznad
proseka u srpskoj privredi.
Zbog toga su
najveći gubitaši imali najveće plate: u JAT-u su one
bile 2,5 puta više od republičkog proseka, a u „Elektroprivredi Srbije" skoro dva puta.
Dva preduzeća, „Železnice Srbije" i „Putevi Srbije" su zajedno ostvarili duplo više gubitaka nego sva ostala javna preduzeća zajedno, ali to nije uticalo na izuzetno visok nivo
plata u „Putevima", mada ni pojedinci u „Železnici" nemaju finansijskih
briga.
Prema analizi
Svetske banke urađenoj krajem oktobra prošle godine, svaki osmi
dinar u Srbiji odlazi na javna preduzeća. Preduzeće „Elektroprivreda
Srbije" je od 1999. do 2011. iz budžeta dobilo 31.741.564.913
dinara, "Elektromreža Srbije" još 46.042.000 dinara i to samo
u periodu 2010. do 2011. godine, dok su "Putevi" u periodu od 1999.
do 2011. potrošili preko četiri milijardi dinara...
Javna preduzeća su po proceni Svetske
banke je (od 1999. do 2011.) godišnje u proseku dobijala preko
40 milijardi dinara dotacija iz budžeta, dok su, međutim, u istom periodu
sva ministarstva srpske vlade samo za svoj rad godišnje dodatno dobila
77.954.117.561 dinar!
Svetska banka u pomenutoj analizi ukazuje
da, pored direktnih subvencija, javna preduzeća i indirektno iz budžeta
dobijaju novčana sredstva. Na ime indirektnih subvencija odobri se godišnje još
1,6 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je oko 477 miliona evra. Samo u
toku 2011. godine povezivanje radnog staža u ovim firmama poreski obveznici
platili su oko 184 miliona evra. Uz sve to dolaze i neizmireni dugovi koja ova
preduzeća imaju prema dobavljačima, ali i državi i koji će na kraju takođe biti
plaćeni iz budžetskih sredstava.
Skup državni aparat nikako ne znači i
efikasan državni aparat. Pomenutih 3,73 milijarde evra, koliko po Svetskoj
banci godišnje ukupno ode za potrebe svih javnih preduzeća i administracije,
najmanjim delom se troše u svrhu poboljšanja životnog standarda ogromne većine
zaposlenih u njima.
Prosek plata u ovim preduzećima jeste uočljivo iznad
onoga u privredi, ali njega popravljaju plate rukovodilaca, dok obični radnici
zarađuju čak i ispod proseka. Tako je, na primer, u Beogradu prosečna
plata, po Zavodu za statistiku, oko 350 evra, dok mnogi fakultetski
obrazovani, koji su zaposleni u gradskoj upravi a nisu po volji
rukovodstvu, primaju ispod 300 evra mesečno. U bogatoj Švajcarskoj stanovnici
će 24. novembra na referendumu odlučivati da li su za to da se za sva preduzeća
(kako javna tako i privatna) uvede zakonsko ograničenje po kome će najviša plata
od najmanje biti veća maksimalno 12 puta. Nešto slično je potrebno uvesti i u
Srbiji, makar samo u javnom sektoru, ali se umesto toga razmišlja o zamrzavanju
plata čime bi bile zamrznute i socijalne razlike: siti bi i dalje bili siti, a
većina zaposlenih bi i dalje gladovala.
U državnim preduzećima i u javnom sektoru u
ovom trenutku radi oko 560 hiljada ljudi, što je trećina zaposlenog
stanovništva. Na njihovo izdržavanje, međutim, odlazi skoro polovina celokupnog
republičkog budžeta, plus što veliki broj javnih preduzeća ima i sopstvene
prihode iz kojih se finansiraju. Umesto otpuštanja zaposlenih (direktor Unije
poslodavaca Srbije Dragoljub Rajić traži otkaze za najmanje 200 hiljada
državnih radnika) ili zamrzavanja njihovih plata, mnogo bi korisnije bilo preraspodeliti
novac koji im se daje iz budžeta, i tako one koji su danas loše plaćeni, a koji
obavljaju najviše poslova u javnim preduzećima i institucijama, višim platama
motivisati da bolje rade.
Uzeće siromašnima i daće bogatima
Svi dosadašnji kreatori finansijske politike Srbije od
petooktobarskog puča do danas, na čelu sa večitim Mlađanom Dinkićem (kojima se
sada pridružio i navodni student Jejla Lazar Krstić), spadaju u pobornike neoliberalizma
koji zagovara minimum državnih intervencija u privredi, a kada su one neizbežne
novac se iz budžeta direktno daje velikim korporacijama. Nasuprot tome stoji kenzijanska
metodologija na kojoj je počivao ekonomski bum i socijalni prosperitet Zapada
posle Drugog svetskog rata.
U slučajevima velikih kriza, kao što je ova koja
potresa Srbiju i veći deo sveta, ekonomista Kejns je predlagao da se novac uzme
od vlasnika krupnog kapitala, ali i da se istima vrati, ali ne direktnim subvencijama
(kako se to danas čini), već stvaranjem mogućnosti da ga oni zarade, ali na taj
način da zaposle dodatnu radnu snagu, što povećava potrošnju, pa samim tim i
budžetske prihode. U Srbiji se, međutim, postupa po onoj legendarnoj Superhikovoj
rečenici: "Uzeti siromašnima da bi se dalo bogatima".
Krstić je nastavljač ove sumanute politike, koja nas je već i do sada skupo koštala, a koja će nam naredne godine iz budžeta
izvući još milijardu evra, samo za plaćanje kamata na ranije uzete kredite. Od te iste svote
moglo je da se izdržava oko 150 hiljada zaposlenih u
javnom sektoru, koji će novim planom štednje biti otpušteni. Umesto njima novac će otići stranim bankarima.
A 1.
Zaduženje
veka
Predsednik Agencije za strana ulaganja i promociju
izvoza (SIEPA) Aleksandar Miloradović rekao je nedavno kako je od 2006. godine
za subvencije radnih mesta iz budžeta izdvojeno 300 miliona evra koji su,
navodno, doneli milijardu i po evra investicija. Po Miloradoviću, prosečna
subvencija za jedno otvoreno radno mesto iznosila je 4.800 evra (primer strani
investitori), odnosno 4.700 evra (primer domaći investitori).
Jedna investicija se kroz poreze i
doprinose vraćala u proseku za 17 meseci, pa se lako da izračunati da su
prosečne plate za ovako zaposlene radnike bile na nivou minimalne zagarantovane
plate. Ovo je lepša strana medalje, a postoji i ona još gora. U Fabriku
automobila u Kragujevcu država je direktno investirala preko pola milijarde
evra, dok je njena indirektna investicija još tolika. Tih milijardu evra
dobijenih od siromašne Srbije strani partner, italijanski Fijat, do dana
današnjeg nije opravda