Preko pune linije

 

Ko je naručio rasturanja severne srpske pokrajine i organizovao plan njene surove pljačke

 

Evo nam naši novci

 

Za nešto više od pola veka, Vojvodina je prešla put od planske privrede do planskog rasturanja svih resursa, kako onih prirodnih, tako i onih koje su generacije građana stvarale svojim rukama. Mada više od deset godina Vojvodinu pljačkaju kadrovi Demokratske stranke, njima se u tom nečasnom poslu pridružila i Srpska napredna stranka. Posla ima za obe bande. Ali su im apetiti takvi, da su u stalnom ratu oko prihoda, podela imovine i teritorija. Dok pljačka i rasturanje traje, još jedan američki projekat je na delu. Srećom po  Vojvodinu, počinje gradnja Južnog toka, a vlada u Vašingtonu, neočekivano, ima i preko glave svojih briga, i neće je više biti briga ni za Srbiju, ni Vojvodinu. O nama će sada brinuti drugi, ako već mi nemamo pameti

 

Arpad Nađ

 

Na dan 1. aprila 2012. godine, u Novom Sadu, pred nevelikom grupom ljudi, nekadašnji vojvođanski visoki funkcioner u bivšoj SFRJ, vremešni Živan Berisavljević (u devetoj deceniji života) i predsednik nevladine organizacije Vojvođanski klub Đorđe Subotić, održali su jednu od svojih konvencija na kojima propovedaju "nužnost prekompozicije Srbije" u federalnu državu, gde bi Vojvodina bila onaj drugi član te federacije.

 Ovakav "projekat" Berisavljevića, Subotića i njihovih istomišljenika lako je prepoznati u  programskim dokumentima Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV). Na zvaničnoj internet prezentaciji ove stranke, nalazi se i pamflet pod nazivom "Povelja o budućnosti". U njemu je o državnosti Vojvodine sve isto ili slično onome što zagovara i Vojvođanski klub Đorđa Subotića. Zanimljivo, ali je Vojvođanski klub prethodno bio politička partija (Vojvođanski pokret) kasnije preregistrovan u nevladinu organizaciju jer nije mogao da skupi neophodnih deset hiljada potpisa.

Bila je to još jedna poruka građana Vojvodine, da ih ne zanima komadanje zajedničke domovine. Jer, problemi u pokrajini su sasvim druge prirode...

 Na sceni je stravična pljačka državnih resursa, istorijska stopa nezaposlenosti, divljanje kriminala kakav nikada po ovim nebom nije viđen, i sve se to dešava  pod komandom odnarođene demokratsko-naprednjačke vlasti. Ipak, nečijim ušima je milo da čuju i ono što priča nekadašnji gospodar socijalističke Vojvodine, Živan Berisavljević (ali i njegovi politički "unuci", poput bivšeg zeta Nenada Čanka). Posebno pljačkaškoj eliti "demokratske provinijencije" koja je svaku otimačinu iz budžeta pokušala da zamaskira spašavanjem vojvođanskog dinara.

U takvoj maskaradi, kolo vodi predsenik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić, koji je privremeno uspeo da preživi potop svoje stranke i okruži se opakim društvom spremnim na "poslovnu saradnju" sa Srpskom naprednom strankom i svim mafijama koje iz pozadine vladaju Vojvodinom.

Rezultati "demokratske" Vladavine Vojvodinom, vidljivi su svugde. Srem, Banat i Bačka, potpuno su ekonomski i privredno opustošeni, nije završena nijedna kapitalna investicija, pokrajinske institucije su ogrezle u korupciji i organizovanom kriminalu, a ove stravične posledice bahate politike koju su vodile vojvođanske političke elite, dovele su do gašenja 10.000 firmi (i to samo u periodu od 2008 do 2012. godine). U istom periodu, stečajni postupak je poveden nad 1.500 preduzeća. Preko 50.000 hektara najkvalitetnije obradive zemlje je sumnjivo privatizovano a 15 najvećih poljoprivrednih kombinata i zadruga likvidirano, ili oterano u stečaj. Bez prihoda je zbog takve politike ostalo najmanje 5.000 porodica.

Nezaposlenost u Vojvodini je za poslednjih pet godina udvostručena, pa neke procene govore da svaki drugi građanin Vojvodine nema posao! Neverovatno zvuči, ali, prema zvaničnim podacima, čak 200 magistara nauka čeka na posao! I svi znaju da ga neće naći dok se ne učlane u Srpsku naprednu stranku, Demokratsku stranku ili neku od onih koje su sa njima na vlasti. Sa druge strane, preko 250.000 ljudi u Vojvodini nema završenu osnovnu školu! To je podatak o kome niko ne vodi računa, pa nije čudo što se ovako neškolovano radno stanovništvo pretvara u roblje tajkuna ili stranih kompanija, koje su ovde zasele, jer nigde u svetu ne postoji jeftinija radna snaga, osim u nekim zabačenim afričkim predelima.

Povećanje broja zaposlenih je retka pojava, i to se dešava samo u državnim institucijama, gde pobedničke stranke, nakon izbora, smeštaju svoja partijska plemena. Tako je u komunalnim preduzećima u Vojvodini nekoliko hiljada novih ljudi zaposleno nakon poslednjih izbora u maju 2012. godine.

 

"Prihodi sa terena"

 

Još u predizbornoj kampanji, pre više od godinu dana, pale su podele novca i teritorija između Aleksandra Vučića i Bojana Pajtića, preko "noćnih ptica", pregovarača koji su kasnije dobili istaknute funkcije u svojim strankama. Bilo je jasno da Vučić hoće Novi Sad, kao kompenzaciju za Beograd, koji je ostavio Draganu Đilasu, zarad zajedničkih poslova. Tako je i napravljen obrazac za zajedničku pljačku Vojvodine. Sve što se posle toga desilo, samo je deo scenarija za masovnu prevaru koju su zajednički izveli demokrate i naprednjaci, svako štiteći svoje interese.

Da je to tako, pokazalo se na poslednjim lokalnim izborima u Vrbasu ove jeseni, nakon nezapamćene manipulacije glasovima. Vidljivo je bilo da je Srpska napredna stranka već unapred dogovorila pobedu u varoši koja grca u problemima. Pajtić je optužio "nepoznatog neprijatelja" da je plaćao protivnicima glasove od pet do sedam hiljada dinara, kako bi veštački dramatizovao atmosferu, i to u ojađenom Vrbasu koji je i od pokrajinskih vlasti i od nebeskih sila, zaboravljen. Naravno, sve sa ciljem da se lažno prikaže sukob "demokrata i naprednjaka".

Vojvođanska skupština, bez obzira što je još uvek pod Pajtićevom kontrolom, duboko je podeljena na one koji samo dolaze da izglasaju njegovu volju i volju njegovih tajkuna, i na one koji suštinski vladaju pokrajinom.

Dokaz za to je i činjenica da političari iz tri sremske opštine (Ruma, Sremska Mitrovica i Šid) već godinama ne mogu doći do vodećih pozicija ni u jednoj od vodećih institucija u Novom Sadu. Retki od njih, poput Duška Radosavljevića, bivšeg potpredsednika vojvođanske skupštine, dođu u priliku da govore, ali samo zato što je u ovom slučaju reč o čoveku koji se priklonio "Vojvođanskom klubu" i što zagovara "radikalizaciju vojvođanskog pitanja". Samo kao takav, on je u Novom Sadu, među onima koji suštinski ovde komanduju, uvek je dobrodošao. Neki lokalni klanovi, opstajavaju, ukoliko znaju da se povinuju volji "centrale" u Novom Sadu. To je uspelo novom subotičkom političkom klanu, koji je, nakon pada Jožefa Kase, i dolaska braće Olivera i Modesta Dulića na scenu, postao  jedan od ključnih oslonaca vlasti Bojana Pajtića. Tu su i povezani političko-privredni klanovi Demokratske stranke i Srpske napredne stranke u Zrenjaninu i Pančevu, po značaju ništa manje uticajni za Pajtićevu, ali i Vučićevu "misiju".

Kako Pajtić ne može samostalno da igra ulogu vojvođanskog gazde bez kompromisa sa Vučićem, a Pokrajinski budžet nije dovoljan za apetite demokratsko-naprednjačkih nemani, neko je tu uvek zakinut za "prihod sa terena". Na jednoj od ovih "zakidanja", nedavno je burno reagovao "prvi potpredsednik".

Naime, krajem avgusta 2013. godine, Aleksandar Vučić je, nezadovoljan prihodima koji mu stižu na osnovu predizbornih dogovora sa Pajtićem, krenuo u akciju "posredne naplate" svojih potraživanja. Stigla je hitna naredba iz EPS-a da započne podela ugovora vojvođanskim domaćinstvima i preduzećima, o isporuci i naplati električne energije, što je automatski stvorilo uslove za uništavanje Pajtićeve "koke nosilje", Javnog preduzeća "Elektrovojvodina". Pajtić je zakukao do nebesa, rekavši kako je u pitanju "brutalan napad na vojvođansku ekonomiju".

Nije mu bilo dovoljno pa je oplakivanje nastavio rečima: "...Ovakvi pljačkaški pohodi su postali praksa i matrica po kojoj deluju sve republičke vlasti kada je u pitanju Vojvodina."

Ubrzo, još pre septembra meseca, napravljen je još jedan dogovor preko posrednika: Vučić će privremeno imati koristi od "Elektrovojvodine", a Pajtić će privremeno biti  oslobođen policijske istrage o opljačkanim milijardama koje je preko Fonda za razvoj oteo iz usta svim građanima Vojvodine. Tako se i stiglo do oktobarske predstave u Vrbasu napravljene za javnost. U pozadini te priče, dešavala se samo raspodela kriminalnih interesa zavađenih političkih klanova. Mali i poslušni gradonačelnici i predsednici opština iz Bačke, Banata i Srema, tu nisu imali šta da traže. Građani takođe.

 

Vojvodina, prema "Načertaniju" iz Brisela

 

Površna shvatanja otimanja Vojvodine, planski se usmeravaju prema javnosti, da ne bi bilo vidljivo kako je taj opaki naum mnogo dublje i sadržajnije zamišljen. Još davne 2003. godine  u Briselu (tačnije, 20, 21. i 22. juna 2003.) održan je sastanak nekoliko važnih ličnosti iz obaveštajnih struktura SAD, Velike Britanije i Nemačke. Glavna tema je  bila Vojvodina. Ne kao regija, nego kao prostor koji, kao je konstatovano, "treba vratiti tamo gde pripada". O tome je jedna beogradska dnevna novina u to vreme objavila poluvest, ali je, kao i svaka vest, trajala jedan dan.

Mada se OEBS kasnije poslužio nekim od fragmenata sa pomenutog sastanka, ova organizacija nikada u javnosti ni reč nije rekla o tome. A bilo je govora o promeni demografske strukture, o nužnosti da se Vojvodina najpre ekonomski potčini kupovinom zemljišta i preduzeća, da sve banke i finansijske ustanove moraju biti pod kontrolom zapadnih institucija, da se na kulturnom planu jačaju oni sektori civilnog društva koji propagiraju labavije veze sa Srbijom...

Takođe, rečeno je da se na političkom planu forsiraju i pomognu one političke opcije koje se zalažu za labavije veze sa centralnim vlastima u Beogradu, da se insistira na pitanju denacionalizacije i povratku imovine na stanje pre Drugog svetskog rata...

Vreme je pokazalo-nakon deset godina od ovog skupa nekoliko obaveštajnih zajednica najjačih evropskih zemalja, i dalje se odvija onako kako je i zamišljeno.  Dobro upućen izvor iz jedne evropske kancelarije u Beogradu, potvrdio je da su ove "smernice" presudno su uticale na formiranje političkih odluka u Briselu i Vašingtonu, šta i kako će se sa Vojvodinom raditi.

Cinično je to da umesto stranih okupatora, Vojvodinu danas rastura rukovodstvo u Novom Sadu na čelu sa Bojanom Pajtićem, a pomaže mu Aleksandar Vučić sa naprednjacima, forsirajući samo svoju glad i žeđ za vlašću i novcem. Društvo koje se u Briselu sastalo 2003. godine, računalo je baš na ovakav scenario. Da taj prljavi posao za njih odrade vlastohlepni izdajnici kojima nikada nije dosta ni novca ni moći. Prilikom višednevnog boravka u SAD tokom 2012. godine, Vučiću je jasno skrenuta pažnja na "delikatnost" Vojvodine, pa mu je savetovano da je dobrodošao da u Vojvodinu dovede investitore ali nije dobrodošao da se meša u politiku koju sprovode vlade Britanije i SAD na tom terenu.

Kad se sve sabere, slika je više nego jasna. SAD je preko svojih diplomatskih i ekonomskih predstavništava, a takođe i preko svojih ekonomskih ubica, zajedno sa zemljama od najvećeg uticaja u Evropskoj uniji, odredila pravila igre za Vojvodinu: za početak, dobijaće selektivne kredite, posebne privilegije, imaće svoju zastavu u Briselu, ta zastava će stajati ravnopravno sa srpskom državnom zastavom na svim institucijama (onako kako to danas zaista i izgleda). Vojvodina, prema tom planu, izvesno vreme zvanično neće potražiti status državnosti (jer je ipak preko 90 odsto naseljena Srbima), ali će zato svim instrumentima biti odvajana od državnih veza sa Srbijom.

Da li je, u takvim okolnostima, ostareli Živan Berisavljević, samo jedna egzotična pojava u Novom Sadu, ili je verni tumač onoga što je neko još odavno isplanirao sa Vojvodinom? Jesu li svi njegovi Čanci u Vojvodini neznatna sila ili je u pitanju opasna grupa demagoga opsednutih državom, kao konačnim rešenjem? Za početak, u okviru podeljene, federalne Srbije?

Pre deset godina, određeno je i koje će strane kompanije da zaposednu Vojvodinu kako bi "projekat" vojvođanske "samobitnosti" počeo da se ostvaruje. Kriminalna prodaja cementare Beočinu, francuskom Lafaržu, ekspresna prodaja najvećih pivara sa tradicijom u Čelarevu i Apatinu, otimanje šećerana i njihova kasnija prodaja strancima, zaposedanje ogromnih poljoprivrednih površina, sistematsko uništavanje velikih državnih poljoprivrednih gazdinstava, ulazak Evropske banke za rekonstrukciju kao investitora, čak i u slučajevima gde nije rešeno imovinsko pitanje, to su samo neke od posledica koje su nastupile posle planiranog otimanja Vojvodine od Srbije.

 

Bogate njive i gladni narod

 

Prema odredbama Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) koji je, ratifikacijom u parlamentu Litvanije praktično stupio na snagu, Srbija će do 2017. godine morati da izmeni svoje zakone i omogući da stranci slobodno mogu da kupuju njene oranice. Stranci su, uprkos zakonskim ograničenjima, na mala vrata već ušli na srpske njive i, prema istraživanju u Vojvodini poseduju najmanje 23.850 hektara najbolje zemlje. Samo u opštini Odžaci, dve kompanije, irski "Baltik properti investmen limitid" i hrvatska "Žito grupa" iz Osijeka, vlasnici su 7.300 prvoklasnih hektara. Na sličan način u posed naših oranica su, tokom prethodnih desetak godina, ušle i kompanije iz Mađarske, i još nekoliko zemalja EU. Bilo je i onih koje su registrovane u SAD. Tako je još 2007. godine jedan od vlasnika poznatog gazdinstva "Krivaja", iz istoimenog mesta nadomak Bačke Topole, bio je beogradski "BG rent", osnovan kapitalom američke kompanije "Alter market" sa sedištem u Delaveru (SAD). U transakcijama, "Krivaja" je, međutim, kao i gazdinstva u Bajši i Čonoplji, pripala mađarskoj kompaniji CBA. Sva ta preduzeća prethodno su planski dovedena u stečaj. Danas je direktor svih preduzeća mađarski državljanin, a sedište im se menja svakih nekoliko meseci. Na tom principu, evroatlanski fantomi haraju Vojvodinom, ali, da to ne bi bila tema građana, birača, da se ne bi "javnost uznemiravala" pobrinuli su se Pajtić, Vučić i njihovi prethodnici.

Mada je Vojvodina pravo carstvo poljoprivrede, najmanje 100.000 hektara zemlje je stalno neobrađeno, a samo dva odsto obradivog zemljišta se navodnjava, jer su sistemi i mreže za navodnjavanje devastirani i zapušteni (prosek u regionu je 15 odsto). Vučićeve poeme o arapskom kreditu za navodnjavanje, tiču se samo Arapa a ne Vojvodine. Stočni fond je za 50 odsto manji nego na početku rata 1991.

U Vojvodinu iz uvoza godišnje stiže na hiljade tona hrane, a više od polovine domaćih poljoprivrednih gazdinstava je izloženo užasu siromaštva! Vojvođanske penzije su na nivou socijalne pomoći, mladi napuštaju rodna mesta, a preko 50.000 seoskih kuća je prazno i bez naslednika, dok je više od 12.000 sela pred nestankom. Celokupna infrastruktura Vojvodine je u najgorem mogućem stanju, ali zato Pajtić ne prestaje da se diči velikim infrastrukturnim investicijama, od kojih nijedna nije završena, a dugovi su narasli na više stotina miliona evra! Čak 60 odsto puteva je u katastrofalnom stanju, punih 30 godina regionalne magistrale nisu popravljane, a od 800 kilometara železničke pruge kroz Vojvodinu, čak polovina nije upotrebljiva po standardima ovoga veka.

Zastrašujuće zvuči i podatak da samo deset odsto naselja ima urađenu kompletnu kanalizaciju  a samo 45 odsto opština i gradova ima izgrađen sistem za odvod otpadnih voda. Od 66 registrovanih geotermalnih izvorišta iskorišćeno je svega pet odsto, a hidroenergetski potencijal reke Dunav (Koridor 7), ravan je nuli!

U Vojvodini je najmanja stopa prirodnog priraštaja, a najveća stopa smrtnosti, snažno je povećan broj korisnika narkotika i maloletnih delikvenata, a najbrutalniji kriminal (ubistva, pljačke i sl.), svakodnevna je pojava čak i tamo gde ga ranije nikada nije bilo.

Srećom po  Vojvodinu, počinje gradnja Južnog toka, a Vlada u Vašingtonu ima i preko glave svojih briga, i neće je više biti briga ni za Srbiju, ni Vojvodinu. O nama će brinuti sada drugi, ako već mi nemamo pameti