Amerika
Drama sa uspostavljanjem programa nove
zdravstvene zaštite
Obama pod unakrsnom vatrom
Krajem prošlog meseca ispitivanja javnog
mnenja u Sjedinjenim Državama pokazala su da samo 19 odsto Amerikanaca veruje
da vlada u Vašingtonu uvek, ili skoro uvek, izvrši dobro neki posao. Poverenje
građana u sposobnost, ili namere, američke vlade kruni se već nekoliko
decenija. Konzervativni deo američkih glasača smatraju da je aktuelna vlada u
Vašingtonu problem, a ne rešenje. Stiče se utisak da vlada pokušava da uradi
istovremeno isuviše stvari, te se nameće pitanje da li je sposobna da uradi
bilo šta, zaključuje Tabloidov spoljnopolitički urednik Milan Balinda,
dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda.
Milan Balinda
Slučaj predsednika Baraka Obame je specifičniji
po tome što je on još 2008. u predizbornoj kampanji obećavao toliko toga, a
kasnijih godina je na tome insistirao, verujući da je sve to ostvarljivo, i
tako je, kao svi političari u predizbornim govorima, iznosio mnoge laži.
Problem sa Obamom je specifičan jer je on, pre svega, lagao sam sebe.
U svojim najvažnijim obraćanjima, Obama
često govori s dosta emocije o „pametnijoj i efikasnijoj vladi". Insistira
da bi u 21. veku vlada morala biti „transparentna i kompetentna". Obećavao
je da će povratiti poverenje građana u američke institucije i samu vladu u
Vašingtonu. U jednom govoru iz 2011. godine Obama je podvukao da „ne bi trebalo
naciji dati samo jeftiniju vladu", dodavši: „Morali bi im dati vladu
koja je sposobnija i efikasnija. Ne možemo u budućnost s vladom iz
prošlosti". Predsednik je obećavao da vlada neće biti suočena sa
neuspesima. Podrazumeva se da je mislio i na stvari kao što je oktobarski
tehnološki haos kada je počelo prijavljivanje za novu zdravstvenu zaštitu. Vrlo
verovatno je da je mislio i na prisluškivanje telefona stranih državnika iz
prijateljskog tabora. Predsednika, koji je izabran da bi Amerika prebolela
neprijatnosti iz vremena Džordža V. Buša, sada neki nazivaju „dijetalni
Buš".
Posledice katastrofalnog plana
Američki predsednici provedu u Beloj Kući
četiri ili osam godina, a potom odlaze iz Vašingtona. Vašingtonska elita odavno
je shvatila da su predsednici u njihovom gradu samo privremeno i da čitavu predstavu
vode oni. To što među njima većina nije izabrana ni na jednim izborima, već se
u krugovima vlasti nalaze zbog svoje ekonomske moći, ne sprečava ih da
pokušavaju da vode zemlju u pravcu koji njima odgovara, ili za koji misle da im
odgovara. Obećanja i napori bilo kog predsednika da ta obećanja ispune, ni malo
ne obavezuje američke moćnike. Još manje ukoliko se radi o izabranom
predsedniku koji je obećao narodu da će biti bolje. Bolje za sve, a ne samo za „debele
mačore".
Obama ima još jedan dodatni problem,
a to je da je hteo da reši zdravstveno osiguranje za nekih 50 miliona
Amerikanaca koji nisu osigurani. I drugi su pokušavali, primer neuspeha Hilari
Klinton u doba predsedništva Bila Klintona izgleda nije odvratilo Obamu od
skoro nemogućeg zadatka.
Možda će ipak „na kraju balade" Obama
postići uspeh sa svojim ekstremno komplikovanim zakonom o zdravstvenom
osiguranju, ali, pošteno govoreći, za sada nema indikacija koje bi ukazivale ni
na ostvarljivost ni na ne-ostvarljivost Obamakera (kako se zakon
popularno zove). Samo će vreme pokazati da li je najbogatija nacija na svetu
sposobna da zdravstveno osigura sve svoje građane. Istina je da su sve ostale industrijalizovane
države to poodavno rešile, ali je Amerika ipak specifičan slučaj.
Postoje mnogi poslovni interesi kojima
takvo osiguranje ne bi išlo u prilog, ali postoji i jedna američka tvrdoglava
osobina: „Neće meni vlada govoriti šta ću ja da radim".
Federalni zakon u nekih deset tomova, Priuštivi zdravstveni akt (ACA
- Affordable Care Act), stupa na snagu prvog januara 2014. godine, ali kada
je prošlog prvog oktobra počelo prijavljivanje građana preko interneta -
kompjuterski program nije funkcionisao. Da li će uspeti da ga „fiksiraju" na vreme,
veliko je pitanje.
ACA zakon, koji kod nekih kreira oduševljenje, kod drugih bes, ali kod
najvećeg broja Amerikanaca - zbunjenost, stupa na snagu 1. januara sledeće
godine i zadaje glavobolju kod svih koji pokušavaju da ga razumeju. U suštini,
možda bi sledeće sumiranje najvažnijih stavki donekle pomoglo:
1) Svako će morati da ima neku
vrstu zdravstvenog osiguranja.
2) Svaka država će imati Tržnicu
zdravstvenog osiguranja (kako je samo manji broj država pristalo na to,
federalna vlada ustanovljuje te Tržnice u državama koje su odbile da aktivno
učestvuju).
3) Svako se kvalifikuje za
osiguranje bez obzira na svoje zdravstveno stanje.
4) Pojedincima i familijama može
biti odobrena finansijska pomoć federalne vlade.
5) ACA ima pet nivoa
zdravstvenog osiguranja (u zavisnosti od cene) - bronzani, srebrni, zlatni i platinski.
6) Postoji dodatna opcija Katastrofalnog
plana (mešani nivoi uz manju mesečnu cenu ali sa većom participacijom kod
poseta zdravstvenim ustanovama).
U svakom slučaju, ovaj zakon nema paralela
ni sa jednim sistemom zdravstvene zaštite iz bilo koje industrijski razvijene
nacije. Takav hibrid javno-privatnog osiguranja ne samo da sada ne postoji u
svetu, već nikada nešto slično nije ni postojalo. Delimičan razlog za to je što
je većina industrijalizovanih zemalja ustanovila univerzalni zdravstveni sistem
pre dosta vremena i to su uradili postepeno. Sjedinjene Države pokušavaju da
osiguraju desetine miliona svojih neosiguranih građana u kratkom vremenskom
periodu. Sredinom devedesetih godina prošlog veka Švajcarska je menjala svoje
zdravstveno osiguranje u nameri da budu pokriveni četiri odsto stanovništva
koje nije bilo osigurano, ali to se događalo u zemlji koja je tada imala samo
sedam miliona stanovnika. U Velikoj Britaniji svi građani automatski imaju
zdravstvenu zaštitu. U nekim razvijenim zemljama osiguranje je delimično
obezbeđeno kroz privatne, bez profita, osiguravajuće firme.
"Debeli mačori"
potkopavaju
Prema jednom nedavnom istraživanju
objavljenom u Hafington postu i interpretiranom od strane Blumberga
sugerira se da od 48 ispitivanih država, Amerika se nalazi na 46. mestu po
efikasnosti svog zdravstvenog sistema. Jedine dve zemlje lošije kotirane od SAD
su Brazil i Srbija. Stvar je još gora po Ameriku jer troši najviše novca na
zdravlje svojih građana. Čitavih 17,2 odsto bruto nacionalnog dohotka, ili, u
apsolutnim ciframa - 8.608 dolara godišnje po glavi stanovnika. Jedina zemlja
koja više troši od Amerike je Švajcarska, ali i ona troši samo 11,5 odsto od
svog BND te se tako nalaze na devetom mestu u svetu po efikasnosti. Ovo
istraživanje ne utvrđuje koja zemlja ima najkvalitetniju zdravstvenu zaštitu,
već samo koliko je ona efikasna u odnosu na novac koji se utroši.
Ovakav sistem koji nalaže ACA ne
samo da je komplikovan, s tačke gledišta krajnjeg korisnika već, čini se,
zahteva angažovanje većeg broja zaposlenih u administraciji. Sve to čini ovaj
sistem podložniji političkim napadima i manipulacijama. ACA je laka meta
za sve političke protivnike koji neće, naravno, da se pogledaju i ogledalo i da
se upitaju zašto Amerika još nema univerzalno zdravstveno osiguranje. Osim
političara, ovaj zakon, a u suštini samog predsednika Obamu koji je iz tabora
Demokratske partije, napadaju i delovi finansijske oligarhije.
Njih je u svojoj redovnoj kolumni u Njujork
tajmsu, krajem prošlog septembra, nobelovac Pol Krugman nazvao sociopatima.
Napisao je da super-bogati nemaju prava da se žale jer ih je država izvukla iz
krize na uštrb radničke klase:
„...Kada imaš toliko novca,
šta je što pokušavaš da kupiš praveći još para? … Šta zaista sad hoćeš je dodvoravanje;
hoćeš da se svet pokloni tvom uspehu… To je, naravno, neverovatno nisko
zadovoljstvo. Ali novac nosi moć, a zahvaljujući rastućoj nejednakosti, ovi
sitni ljudi imaju mnogo novca…".
Kolonu tih „sociopata" u ovom
trenutku predvode braća Koh. Čarls i David. Milijarderi Koh troše
milione s namerom da osujete funkcionisanje univerzalne zdravstvene zaštite.
Dele dolare i kapom i šakom na bilo koje organizacije, uključujući i Čajanku
partiju, koje se suprotstavljaju Demokratima i samom Obami. Čarls i David Koh
zajedno, procenjuje se, vrede, neto, 68 milijardi dolara, i sa tim novcem
nastoje da korumpiraju američki politički sistem, ili makar onaj demokratski
deo u njemu. Braća pokušavaju da obezbede dozvolu za naftovod između Kanade i
SAD da bi na taj način sebe obogatili za još 100 milijardi dolara. Već poseduju
skoro 810.000 hektara zemljišta u Alberti, Kanada, odakle bi taj naftovod,
nazvan Kiston XL, trebalo da krene. Republikanski predstavnici u
američkom Kongresu su takođe pokušali da u zamenu za dozvolu izgradnje Kiston XL
naftovoda prekinu sa nedavnim pretnjama da parališu rad administracije, da
izazovu bankrot države.
To potkopavanje američke demokratije od
strane „debelih mačora" ne znači da su „sociopati" iz redova
milijardera već pobedili. Niti da će. Ako se osvrnemo na nedavne događaje kada
je Obama zvao na bombardovanje Sirije, većina Amerikanaca se nije „napalila"
medijskim propagandama da se mora zaustaviti upotreba bojnih otrova i zahtevala
je da se predsednik obrati Kongresu, da se preispitaju činjenice i da se sledi
zakon. To što su Rusi bili protiv intervencije, a Francuzi bili za, nije toliko
uticalo na odluku Bele Kuće, čije odluke u ovom trenutku može da promeni jedino
većina Amerikanaca. Uopšte, čini se da dovoljan broj građana prepoznaje da je
politički sistem nefunkcionalan i da ne služi javnim potrebama i interesima. Kada
je u pitanju spoljna politika, ona se retko napada u Americi, ali protivljenje
intervenciji u Siriji očigledno znači da se nešto menja.
Takođe je bez
presedana da je general David Petreus meta ljudi koja se protivi
ratovima. Generala u penziji, i bivšeg direktora CIA, po ulicama američkih
gradova nazivaju ratnim zločincem. General Petreus je mora da izbegne
pojavljivanje na nekoliko političkih okupljanja zbog protesta građana.
Dovoljan broj Amerikanaca zna da
zaposlena klasa supstituiše veliki biznis sa nekih 6.000 dolara godišnje po
familiji. Ipak, umesto da prihvate takvu situaciju, radnička klasa uzvraća
udarac. U Njujorku, na primer, medicinske sestre su serijom obustave rada
uspele da izdejstvuju odustajanje od planiranog stezanja kaiša u zdravstvenom
sektoru grada. Zaposleni u najvećem svetskom trgovačkom lancu Volmart,
kao i u lancima brze hrane, neprestano se bune protiv niskih nadnica i loših
uslova rada. U Severnoj Karolini učitelji, kojima nije dozvoljeno da se učlane
u sindikat i/ili da štrajkuju, najavili su da će napustiti radna mesta. I kao
što se u Republikanskoj partiji odvaja konzervativna desnica, tako se u
Demokratskoj grupišu levičarski nastrojeni političari koji su se razočarali Obaminim
skretanjem ka neoliberalizmu i njegovim popuštanjem pred zahtevima Volstrita.
Govor siromašnima
U glavnom gradu svetskog
kapitalizma, Njujorku, građani će gotovo sigurno (izbori su se odigrali u
utorak 5. novembra, isuviše kasno da bi TABLOID bio u prilici da objavi
tačne rezultate) izabrati demokratu Bila de Blasia. Njega je za mesto
gradonačelnika podržao i Njujork tajms. De Blasio je levi-populista koji
je veoma ubedljivo počistio svoje protivkandidate iz Demokratske partije da bi
pred izbore protiv suparnika iz Republikanske vodio, prema svim istraživanjima,
s velikom razlikom u glasovima. Bil de Blasio se direktno obraćao siromašnijima
koji su posmatrali kako se njujorški bogataši razmeću svojim bogatstvom svakim
danom sve više. Ostatak Amerike već se sprema da ga proglasi nacionalnim
liderom levog-populizma. U svakom slučaju, on je dao glas zaboravljenim Njujorčanima,
od kojih 46 odsto živi u bedi ili na ivici siromaštva. Od toga oko 50.000 ljudi
žive u skloništima za beskućnike. Mada je grad napredovao za vreme
gradonačelnika Blumberga, njegovo „ponovno rađanje" nije kompletirano.
De Blasio, koji je odbijao velike
donatore, sakupio je od prvog do 21. oktobra 3,7 miliona dolara za svoju
kampanju. Njegov republikanski kandidat za to isto vreme sakupio je oko 700.000
dolara. Od tih donacija De Blasia jedan je milion stigao zahvaljujući
aktivistima okupljenih oko Hilari Klinton. Tokom svoje kampanje
insistirao je da je Njujorku potreban gradonačelnik za srednju klasu, a ne
predstavnik partije Čajanka. Čajanka, to desno krilo Republikanske partije
takođe je doprinelo da su na ovonedeljnim izborima u raznim američkim državama
favoriti kandidati Demokratske partije. Od gradonačelničkih do guvernerskih
pozicija.
A 1.
Evropski špijunski skandal
U subotu 26. oktobra u Vašingtonu je
organizovan mnogoljudni protest protiv „masovnog špijuniranja".
Demonstranti su zahtevali da Kongres ispita Nacionalnu sigurnosnu agenciju (NSA),
što se i dogodilo prošle nedelja kada je pred američkim zakonodavcima direktor
NSA general Kejt Aleksander morao da odgovara na pitanja kongresmena.
Sjedinjene Države špijuniraju svoje
saveznike i njihove vođe, obelodanili su dokumenti koje je izneo odbegli Edvard
Snouden. U početku je reakcija evropskih zemalja bila dosta blaga, ali kada
više nije moglo da se sakrije da NSA već deset godina prisluškuje privatan
telefon nemačke kancelarke Angele Merkel, dakle, još od vremena kada ona
nije bila na najvišem položaju u Berlinu, nezadovoljstvo Evropljana je naraslo.
Nesumnjivo da je Merkelovka ljuta zbog svog privatnog telefona, ali, ipak,
stiče se utisak da špijunske tajne o špijuniranju i nisu bile tajne za upućene
na evropskom kontinentu.
Potom je madridski dnevnik El mundo
objavio saznanja da je američka NSA u toku samo jednog meseca, od decembra
2012. do početka januara ove godine, špijunirala preko 60 miliona telefonskih
poziva u Španiji. Tokom samo jednog dana, 11. decembra, NSA je zabeležila 3,5
miliona telefonskih kontakta. Navodno, NSA ne snima sadržaj razgovore, već samo
ko je koga zvao i koliko dugo su razgovarali.
Takođe se obelodanilo da su Amerikanci
špijunirali i Francuze. A što se Španaca tiče, general Aleksander je pred
američkim kongresom tvrdio da je izveštaj o praćenju španskih telekomunikacija „potpuno
lažan". Naime, sve razgovore u Španiji je pratila španska agencija i
podatke dostavila američkoj, kako se to već po dogovoru radi. Direktor NSA
takođe je tvrdio da je isti slučaj i po pitanju Francuske.
Čini se da je brazilska predsednica Dilma
Rusef istinski bila iznenađena i zaista se naljutila kada je saznala da NSA
špijunira Brazil na svim nivoima. Bila je toliko ozlojeđena da je odmah
otkazala svoju zvaničnu posetu Vašingtonu. Može biti da je gospođa Rusef osetljivija
na špijuniranje zato što je u mladosti pripadala brazilskoj urbanoj gerili. U
svakom slučaju, Brazil u dogovoru sa Nemačkom priprema jednu rezoluciju u
Ujedinjenim Nacijama koja bi insistirala na ilegalnosti američkog špijuniranja
prijateljskih država. Istina, u toj rezoluciji SAD se neće pominjati po imenu.
Iako su Nemačka, Španija i Francuska
pozvali američke ambasadore u njihovim zemljama na zvanično „preslišavanje",
stiče se utisak da se svi oni nešto dogovaraju ispod žita. Naime, Velika
Britanija, Kanada, Australija, Novi Zeland i Sjedinjene Države imaju decenijski
star ugovor, nazvan „pet očiju", da jedne druge ne špijuniraju. Nemačka i
Francuska bi htele da se pridruže tom ugovoru, ali, kako sada stoje stvari,
Amerika neće na to pristati.
Razlog za takav američki stav leži u
proceni da bi onda i druge zemlje tražile da pristupe tom ugovoru koji je
dogovoren nakon Drugog svetskog rata, a takođe u nameri Vašingtona da nastavi
sa špijuniranjem Nemačke, jer smatraju da je to u nacionalnom interesu
Sjedinjenih Država. Nemačka, kao i Francuska, imaju svoje nacionalne interese
koje uključuju bližu saradnju sa Rusijom i Iranom, a Amerika smatra da mora da
prikupi podatke o tim odnosima.Španski ministar inostranih poslova izjavio je
da je ponašanje NSA „neprihvatljivo" i da može da poremeti odnose između
Amerike i Španije. Da li će se ti odnosi poremetiti, i koliko, veliko je
pitanje koje pre svega zavisi da li će se španski građani mnogo uzbuditi. U
Španiji, Nemačkoj i Francuskoj političke elite dobro znaju kako to „zajedničko špijuniranje"
funkcioniše, ali moraju da reaguju zbog takvog očekivanja svojih građana.
Izgleda da se u međuvremenu Barak Obama
izvinio Angeli Merkel i naredio da se prestane sa špijuniranjem njenog
privatnog telefona, i dalje izbegavajući da razjasni da li zaista nije znao da
je NSA to radila.
Još jedna zemlja je ispoljila svoje
nezadovoljstvo zbog američkog špijuniranja, ali je mala verovatnoća da će na
toj ljutnji insistirati. Radi se o Meksiku koji je toliko isprepletan u
zajedničkim policijsko-vojnim akcijama sa Sjedinjenim Državama da je veoma
moguće da Meksiko zna više koliko Amerika zna o Meksiku nego što sama Amerika
zna.
A 2.
Severna Koreja koristi gužvu
Dok je Obamina administracija prezauzeta
domaćim problemima kao što je zakon o zdravstvenoj zaštiti, dok američka
diplomatija pokušava da pokrene razgovor između Palestinaca i Izraelaca, dok se
građanski rat u Siriji rasplamsava, dok se ašikuje sa Iranom, Severna Koreja
ubrzano nastavlja s napretkom u svom nuklearnom programu.
Tokom poslednjih dva meseca S. Koreja je
ponovo pokrenula reaktor sposoban da proizvede plutonijum za bombe, a nedavno
napravljeni satelitski snimci ukazuju da Korejanci proširuju svoja nuklearna
postrojenja novim tunelima i pripremaju rampe za lansiranje raketa.
Nije samo da je Vašington u poslu preko glave, već ni Bela Kuća ni Kongres ne žele da u
ovom trenutku nastave pregovore sa Severnom Korejom. Skeptični su da išta može da se postigne. Amerika je izabrala varijantu da još
pritegne sankcije Kim Džong Unovom režimu istovremeno dogovarajući se sa
Kinom da taj korejanski veliki sused izvrši pritisak u cilju denuklearizacije
Severne Koreje na miran način.
Mada je američki državni sekretar Džon
Keri ostavio otvorenu mogućnost nastavku pregovora sa S. Korejom, čini se
da Sjedinjene Države nemaju nameru da sa njima uskoro sednu za okruglim stolom.
Režim iz Pjong Janga je pokrenuo reaktor, krajem prošlog avgusta, sposoban da proizvede
jednu plutonijumsku bombu godišnje, a sve sa namerom da bi pritisnuo Vašington
za pregovore jer dok se pregovara S. Koreja dobija nešto pomoći i to uglavnom u
hrani.