Rocky Stars Club: uređuje Rajko Roki Dvizac
Hleb i čokolada
Nameštanje festivala
Otkad postoje festivali, otad datiraju i nameštaljke
za pobedu na njima. To nije naš izum,već nešto što smo preuzeli zajedno sa
festivalima. Bio sam svedok gotovo svih domaćih festivala, od „Beogradskog
proleća" do „Sunčanih skala".
U pionirskom periodu za pevače je bilo
presudno za njihovu karijeru ne samo da učestvuju,već i da pobede na
festivalima. Kasnije, oni pametniji su shvatili da je važno učestvovati
i tamo promovisati novu pesmu, po mogućnosti onu koja je bila potencijalni hit.
A neka pobedi ko hoće. No, pošto većina pevača pati od bolesti zvana samoljublje,
trka za pobedom je ostala stvar prestiža, bespoštedne borbe gde su se koristila
sva sredstva (novac, uticajni pojedinci, diskografske kuće...).
To je sve uticalo da nameštanje festivala
postane deo festivalskog programa. Mešetari su zadovoljno trljali ruke
koristeći sujetu pojedinih pevačkih zvezda. Zato se vrlo pažljivo birao sastav
žirija ili pak drugi sistem glasanja ali da on uvek bude pod kontrolom
festivalskog klana. Pri tome se kao ustaljena matrica koristio jedan te isti
scenario - unapred su se jedan ili dva pevača proglašavali favoritima i tako
skretala medijska pažnja da bi mešetari na miru mogli „dogovoriti pobedu"
za onoga ko ponudi najviše.
Zato se nikad nije desilo da na nekom
festivalu pobedi favorit već - iznenađenje! Svaki od jugoslovenskih festivala
je imao svoje zlatno doba kada je bilo važno i učestovati na
njemu a još više - pobediti. Reputaciju - važno je pobediti -najduže je nosio
festival „Jugovizija"(domaće takmičenje za našeg predstvanika na „Pesmi
Evrovizije"). Gotovo 90% takmičara na njega je dolazilo samo sa jednom
željom - da pobedi!
I na tom festivalu nekoliko puta sam bio
član žirija, uverivši se na licu mesta kako on zaista funkcioniše.
Ali ono što me je proslavilo nije
bilo članstvo u tom žiriju, već moj profesionalni novinarski i muzički osećaj
(hvala mom profesoru muzike koji mi je još u osnovnoj školi izgradio sluh) koji
mi je pomogao da nekoliko puta zaredom unapred tačno pogodim
(predvidim) pobednika!
Jedno od najspektakularnijih mojih
pogodaka bila je „Jugovizija" koja se održavala u Novom
Sadu. Ja sam iz Beograda poslat u Novi Sad da napravim priču sa naslovne strane
i naravno da slikamo pobednika za tu istu naslovnu.
No,pošto je nakon proglašenja pobednika
gotovo nemoguće napraviti u opštoj gužvi koja bi sledila pravu fotografiju za
naslovnu stranu, foto-reporter koji je išao sa mnom pitao me je pre početka
takmičenja koga da slika za naslovnu? Rekao sam mu da sačeka.
Otišao sam na generalnu probu, seo sam u
sredini sale i pažljivo, gotovo žmureći, slušao sve učesnike. Setio sam se saveta
svog profesora muzičkog : „Muzika se sluša a ne gleda.Ako se budeš prepustio
vizuelnom utisku,manje ćeš moći da je čuješ"!
Odmah po završetku generalne probe
poslao sam foto-reportera da slika potpuno anonimnu grupu „Riva" iz
Zadra. Foto-reporter je bio zbunjen mojom odlukom ali me je poslušao. Ubrzo se
vratio rekavši mi da se članovi „Riva" ponašaju kao preplašeni
zečevi i da odbijaju da se slikaju.
Morao sam da intervenišem. Sa osmehom na
licu sam im rekao da hoću da ih slikamo za naslovnu stranu jer znam da će
oni pobediti?! Lica su im bila bela kao krpa. Očigledno su se pitali kako
ja znam dobro čuvanu tajnu? Ubrzo je došao Rajko Dujmić, kompozitor
koji je stajao iza „Rive" pokušao je da me iskulira ali ja
sam bio uporan.
I dalje sa osmehom na licu rekao sam :"Ja
znam da će oni pobediti i ti to znaš. Bolje je da to snimanje obavimo na miru,
daleko od očiju drugih. Ili hoćeš da odmah razglasim svim kolegama i
takmičarima da će Riva pobediti? Odluči sam i to odmah, sad"!
Dujmić se počešao po kosi i
složio se sa mojim prvim predlogom uz molbu da „sačuvam tajnu".
Foto-reporter je slikao „Rivu" za naslovnu stranu a ja sam održao
reč. Naravno, na „opšte iznenađenje" svih prisutnih te godine u
Novom Sadu pobedila je grupa"Riva".
Sledeće godine na istom takmičenju koje je
održano u Zadru scenario se gotovo ponovio. Posle generalne probe naredio sam
foto-reporteru da slika do tada nepoznatu pevačicu iz Zagreba Tajči
iako su svi ostali foto-reporteri se prosto utrkivali da slikaju Viktoriju
koja je u medijima važila za favorita jer je zaista imala veliki hit „Rat i
mir".
Kada me je Viktorija pitala kako mi se
sviđa pesma i da li će pobediti - odgovorio sam joj da mi se pesma dopada, da
će sigurno biti hit ali da ona neće pobediti!
Ona je bila iznenađena, pa čak i
pomalo ljuta, jer je i sama verovala da će sto-posto pobediti. Slegao sam
nemoćno ramenima rekavši joj da je bolje da se pripremi za poraz da ne bi
doživela još veće razočarenje. Nije mi verovala sve do završetka „Jugovizije"
kada je Tajči sa svojom pesmicom „Hajde da ludujemo"
proglašena za pobednicu…
Istinu je prihvatila u suzama tvrdeći da
joj je naneta nepravda. Verovatno i jeste ali Tajči je „pobedila i
pre početka takmičenja".
Zbog svega ovoga gotovo svi su mislili da
imam neke tajne veze sa organizatorima festivala a ne da je u pitanju moj
muzički sluh i odlično poznavanje „režiranje festivala". Scenario koji
funkcioniše bez greške ponovio se i u Prištini gde je pobedila, sasvim
neočekivano, Doris Dragović, iako su mediji danima pobednika tražili
između dva favorita Nede Ukraden i Lepe Brene.
Vrhunac je svakako bio u Sarajevu gde je
za favorita proglašena Bebi Dol.
Posle generalne probe shvatio sam da je na
delu stari scenario.Ovog puta sam odlučio da nešto sam uradim i pokušam da pomrsim
račune mešetarima jer je ekipa TV Beograd koja je stajala iza Bebi Dol
bila potpuno pasivna i naivna,slepo verujući medijskoj podršci sarajevske
štampe da je Bebi siguran pobednik.
Pronašao sam menadžera sarajevske pevačice
Zerine Cokoje i rekao mu da hoću da je slikamo za naslovnu stranu „TV
Novosti" jer će ona pobediti na „Jugoviziji". On se odmah
složio objasnivši mi da je čuo da ja uvek unapred znam pobednike.
"Da, sve je spremno za pobedu Zerine"-priznao mi je dok se Zerina slikala. Par sati
kasnije, pozvao sam ga i rekao mu da sam čuo da se sprema pobeda jednom
izvođaču iz Zagreba a i Toni Cetinski mi je sumnjiv. Menadžer se
uspaničio.
Presudni su bili glasovi iz Titograda i
još neki iz Zagreba. Počeo je da zove sve svoje tipovane glasače i ubrzo otkrio
da sam ja u pravu. Usledile su svađe, ucene, pretnje i ko zna šta još a krajnji
rezultat je bio da su neki članovi žirija „promenjeni" na
sam dan takmičenja...
Nastao je opšti haos a scenario pakovanja
glasova je menjan iz sata u sat. Kada je počelo takmičenje, više se ništa nije
znalo.
Dok su svi ostali novinari bili zajedno sa
izvođačima, samo sam ja sedeo u loži tik do političke vrhuške BiH. Ono
što sam tu čuo,potvrdilo je moje sumnje...Igrom „rasipanja" glasova tajnim
favoritima dogodilo se ono što niko nije očekivao - pobedila je Bebi
Dol! To je bio pravi šok. Čudo neviđeno. Kako je mogao pobediti neko ko je
danima pre festivala proglašavan za glavnog favorita?!
Evo, sad znate i zašto. A da, to je bio i
jedini put kada se umesto pobednika „Jugovizije" na naslovnoj
strani „TV Novosti" se pojavila Zerina Cokoja. Red je bio da
se iskupim za svoj greh - rušenja ustaljenog scenarija nameštanja pobednika iz
tajnih festivalskih kuhinja.