Dežurna
Od Principa do Klička: Sarajevo 1914 - Kijev 2014
Na pomolu novi svetski rat
U Pariskim
medijima mala panika. Bivši ambasador SSSR-a u Parizu, Vladimir Federovski
izazvao je strah i zabrinutost svojim izjavama o mogućem pretvaranju raspada
Ukrajine u početak III Svetskog rata i tvrdi da bi krvavi raspad
Jugoslavije bio prava pesmica u odnosu na ono što može da se dogodi kad se zapuca
od Kijeva do Crnog mora. On je slikovito uporedio Sarajevo 1914. sa Kijevom
2014. Treba naglasiti da je bivši ruski ambasador poreklom Ukrajinac, i da po
genima navija za svoje. Nasuprot njemu, jedan drugi intelektualac, Tjeri Meison
(Thierry Meissan) tvrdi da je i ukrajinsko proleće stvar jedne zavere,
kao i sva ostala ratoborna godišnja doba. Dugo pripremana i ostvarena u etapama
ova antiruska zavera je drugo poluvreme narandžaste revolucije, koja je takođe
bila deo CIA logike i srpske logistike naših Otporaša.
Mile Urošević
(dopisnik iz
Pariza)
U jednom svom članku Tjeri Meison je
najavio ratne provokacije u Kijevu mnogo pre početka Olimpijade u Sočiju, pa je
čak dao i tačan datum kada treba da plane prva puška. I pogodio u sridu.
On tvrdi da razlog bune na legalno izabrane dahije nije rivalstvo između
prozapadnjaka i rusofila, već je to jedva skriveni napad na Rusiju! Udarac ispod pojasa, sa
nadom u brzi nokaut Putinove politike. Vašingtonske prisluškivače boli uvo za
Ukrajinu. Može ona i da pukne na sto delova, to Amerima nije bitno ukoliko
ostvare svoj cilj. Da liše Rusiju
istorijskih partnera i braće po materi. Ne angažuje se prekookeanski
Zapad da uvuče Ukrajinu u EU, već da je pretvori u evropsku Siriju. Sjedinjene
Države su spremne da započnu novi građanski rat na starom kontinentu da bi
ostvarili svoje ciljeve, totalne dominacije svetom i opkoljavanje Rusije, tvrdi ovaj polemičar
koji je osnivač internet novina pod imenom "Reso Volter"
i autor knjige o velikoj zaveri 11. septembra.
Radio-aktivna revolucija
Da bi ostvarili svoje
namere, američke tajne službe se koriste svojim isturenim pudlicama iz Brisela
koje mašu raznim sankcijama i pretnjama ne bi li pomerili granice Zapada sve do
Putinovog kućnog praga. Čovek koji ovo tvrdi na francuskom TV kanalu LCP nije
nikakav informbirovac, već jedan poznati novinar i politički komentator Sedrik
Klerin. On u najnovijim evropskim naporima za mir u Ukrajini vidi veliku
opasnost po svetski mir, onako u globalu, po celoj planeti. A za primer uzima
izjavu francuskog ministra inostranih poslova Lorana Fabiusa koji je
pred svoj put u plameni Kijev rekao da - ide u Ukrajinu da promeni vladu.
Koja arogantnost. Zbog takvog stava zapadnjačka strategija demokratizacije
totalitarnih država ima ovako pohvalan bilans u Iraku,
Avganistanu, Siriji, Libiji ili Egiptu gde se pre pomoći ujka
Sema bar relativno mirno živelo i radilo, ako ništa drugo.
Recept za Ukrajinu
je sličan scenariju za raspad Jugoslavije. Tim pre što i ovde postoji
pravoslavna, katolička i muslimanska raja kojoj vrlo malo treba da iz nedara
potegne handžare, ne bi li pokazali čiji je Bog jači, ili, bolje
rečeno, ko ima bolje zaštitnike i savetnike. Tim povodom je u decembru
prošle godine, na trgu Majdan, gostovao američki senator Džon Mekejn
gde se u društvu poznatog naciste Olega Tiahniboka, obratio ukrajinskim
pučistima i podržao ih u borbi za tra-la-la, ju-ha-ha i ostala poglavlja priče
o ljudskim pravima i blagodetima zapadne demokratije. U teoriji je sasvim u
pravu, demokratija je bolja od diktature kao što je prosperitet bolji od
ekonomske krize ili sloga od razdora. Ukrajina je odvajkada bila podeljena: na
zapadu je fašizam još od doba Hitlera imao plodno tlo, a i dan-danas ima svoje
poglavnike za dom spremne iza crno-crvene zastave stranke Svoboda.
Zapad to zna i sve vidi, ali se pravi da je zaboravio i obnevideo. Na Istoku su
crveni pravoslavci, koji su trn u oku Obaminoj administraciji, dok su na jugu,
kraj Crnog mora, mahom zeleni Tatari koji se klanjaju Alahu.
Zakonito
nezakonje
U
nastavku svoga članka, Meison podseća da su u julu prošle godine pripadnici
nacionalističke stranke organizovali proslavu 70-godišnjice
formiranja Ukrajinske ustaške vojske (UPA), koja je likvidirala 100.000
Poljaka u regionu Volin (severozapadna Ukrajina). Ovaj genocid su
konzervativci nazvali "etničko čišćenje" i stvar se
potpuno zataškala u ime pomirenja. Pogotovo je zaborav bio strastan kada je na vlast
dovedena seksi plavuša sa kikom oko glave, gospođica Timošenko. Telefoni na
relaciji Kijev - Vašington tada nisu mnogo smetali Evropi.
Danas je
svaki poziv Moskvi dokaz da je Ukrajina obična Putinova prćija i da zapravo on
muči i ubija po Majdanu a sve to da se demokratija slučajno ne bi tu rodila i
odatle upuzila u totalitarnu Rusiju. Jer, kako se to na sav glas govori i sto
puta ponavlja, Rusija ne može da preživi demokratiju jer je korumpirana do zla
Boga i samo kao diktatorska imperija može da postoji. I ceo zapad u to veruje i
aminuje jer se kao dokaz uzima otkazivanje subvencije na cene gasa, koje je
Moskva uvela proatlanskoj vladi Timošenkove. Kijev nije mogao da se
osloni na kredite i darežljivost svojih zapadnih saveznika, a kako se rasprodavalo,
kralo i bančilo, ubrzo je nastala kriza. Tako je na izborima 2010. pobedio je Viktor
Janukovič, pro-Rus i kao i mnogi tajkuni, jedan korumpirani političar koji
je odma promenio ustav i ubacio familiju u biznis. To Evropi nije smetalo da sa
njim pokrene pregovore o približavanju, ali ne i o ulasku u EU.
Janukovič
traži pare, puno para, a Evropa nudi siću, 600. 000 evra. Kada Putin piše ček
od 15 milijardi, EU shvata da gubi 40 miliona potrošača i daljinskim se
aktiviraju protesti u nadi da se napravi repriza narandžaste
revolucije. I to tamno narandžaste. Sve
se odvija po planu. Zapad pomaže i pali vatru putem radija Slobodna
Evropa, dok se na trgu Majdan pojavljuju tatarski redari, tek prestigli sa
tečaja u Siriji. Zaduženi da organizuju red i mir na već isproban način u
drugim delovima sveta. O ovim stvarima se malo priča, jer verovatno veliki brat
ne voli da ga hvale zbog njegovih genijalnih ideja.
Ko
je idol rulje
Konkretno,
sve se menja na 1. januara, kada je pro-nacistička stranka "Svoboda" organizovala vatreni defile od
15.000 u znak sećanja na Romana Šuheviča zapovednika ukrajinske ustaške vojske (UPA), njegove
desne ruke Stjepana Bandere. Za one koji neznaju o kome se radi
napominjemo da su ovi Pavelićevi obožavaoci
najpre bili kvislinški teroristi da bi na kraju rata promenili firmu i
radili kao agenti
zapadnih tajnih službi (MI6 i CIA).
U Kijevu i
okolini ovi likovi su legende i heroji, dok su na drugoj strani države obične
nacističke rusoubice, koji su takođe masovno trebili i Poljake i Jevreje i
Cigane. Stepan Bandera, čiji portreti "krase" Majdan,
započeo je karijeru pred sam II Svetski rat kao ubica poljskog ministra
unutrašnjih poslova.
Osuđen na
smrt, izbegao je konopac, jer je, na njegovu sreću, Hitler došao da mu otvori
vrata ćelije. Krajem juna 1941. i protiv volje nemačkih okupatora proglašena je
NDU a u završnici teksta tog proglasa stajala je pohvalnica: "Slava
pobedničkoj Nemačkoj armiji i njenom velikom vođi Adolfu Hitleru",
dok je na flajerima koji su deljeni narodu pisalo: "Narode shvati!
Moskva, Poljska, Mađarska, Jevreji - to su neprijatelji! Moramo ih
eliminisati". Banderu su nacisti zbog
toga uhapsili. Nakon oslobođenja on je u Nemačkoj nastavio je da radi protiv
SSSR-a i ubija ruske vojnike. Likvidiran je od strane KGB 1959. u Minhenu.
Njegov komandant Šuhevič smaknut je nekoliko meseci kasnije. Danas su oni idoli
ekstremne desnice koju predvodi Oleg
Tiahnibok.
Ovaj kontraverzni lider Svobode koja čak traži da se Jevrejima
oduzme ukrajinsko državljanstvo i da se proteraju u
Izrael. Iako
je Svoboda samo deo opozicije ipak je čudno da se mediji
slobodoljubljivog Zapada stavila na stranu pučista i đonom krenula na
Putina. Diplomatija je takođe veoma aktivna a Ameri se više i ne kriju kada van svake pameti šalju svoja dva zvaničnika da prave zbrku i mute tuđu vodu:
Viktorija
Nuland (pomoćnik državnog sekretara i bivša ambasadorka pri NATO) i Džon Mekejn, su tipični primeri mešanja u
unutrašnju politiku jedne suverene države kako bi pretvorili demografske
razlike i slabosti Ukrajine u jedan revolucionarni pokret i čak građanski rat.
Isto
što su radili u bivšoj Jugoslaviji, tvrdi autor teksta. Za razliku od Libije i Sirije, u Kijevu Vašington ne može da se osloni na džihadiste, jer ih tu nema dovoljno. Zato su odlučili da se oslanjaju na
naciste sa kojima je Stejt department dugo radio protiv Sovjeta i kojima je organizovao političke stranke od prvog dana narandžaste nezavisnosti. Neupućen čitalac može biti šokirani da pročita kako postoji neka veza između Obamine administracije i ukrajinskih nacista. Međutim, mora se imati na umu da je ne tako davno, bivši predsednik NDU, (Nezavisne Države Ukrajine) Jaroslav Stetsko bio uvažen gost u Beloj kući.
Ovaj ukrajinski
Pavelić je posle rata postao vođa antiboljševičkog bloka nacija i član Svetske antikomunističke organizacije. Jedan od njegovih zamenika, Lev Dobrianski, postao je čak američki ambasador na Bahamima, dok je njegova ćerka, Pola Dobrianski, bila državni podsekretar u administraciji Džordža Buša Juniora.
U stvari, Vašington, koji je podržavao nemačke naciste sve do 1939. i koji je nastavio da posluje sa nacističkom Nemačkom još dve godine nakon početka
rata u Evropi nikada nije imao moralnu grižu savesti. S toga i danas kao saveznik džihada u Siriji i drugih pučeva protiv legalnih vlasti , karakteristike
Ukrajinskih pučista ne izazivaju nesanici Ujka Semu.
S druge
strane, popuštanje Ukrajinske vlasti pred evropskim pretnjama neće umiriti
stanje, već će samo povećati apetit nezasitom Zapadu. Nije li Bernar Anri Levi
već trijumfalno zakukurikao da je Putin ustvari slabiji nego što se misli, jer
poklekne čim Zapad pokaže svoju odlučnost. Evo izazova koji može da se pretvori u apokalipsu.