Postdemokratija

 

Penzioneri su zakon

 

Vučić treba konačno da pusti sa lanca razjareni kapitalizam, ali ne daju penzioneri. I nije problem PUPS, nego svi oni koji žive od penzija, a kojih ima bar tri puta više od penzionera. Ali i od zaposlenih. Svi smo mi pomalo penzioneri, jer svi živimo ili pozajmljujemo od penzija naših roditelja ili baba i deda. Egzistencijalno, od penzija zavise svi nezaposleni, njih oko milion, svi sa malim i neredovnim platama, kojih ima takođe bar milion, ali i sve domaćice, đaci i studenti, dakle svi koji ne primaju platu a ne vode se kao nezaposleni. Svi ti "penzioneri" su nova, najbrojnija i najmoćnija klasa u Srbiji, zapravo jedina koja postoji, pored one političke. Samo još nije organizovana. Nedodirljivost nerealnih penzija, koju obećava i Vučić, stoga je klasno pitanje i zamena za socijalne cene struje, gasa, namirnica, obrazovanja i zdravstva. Sa takvim statusom penzija nema reformi, a bez njih nema života, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

  

Mile Isakov

 

Iznenadio me, nedavno, jedan prijatelj, kad mi je iskreno potrešen saopštio kako mu je umrla tašta. Mislim, ljudski je sažaljevati slučaj, ali baš toliko, to nisam od njega očekivao. Nije, doduše, ta žena bila ni veštica iz viceva o tašti, ali nije mu bila baš toliko prirasla za srce da bi ga se njena smrt toliko dojmila.

 Ali, reč po reč, razumeo sam njegov gubitak. Namerno ne kažem bol, jer u pitanju je bukvalno ozbiljan gubitak od tridesetak hiljada dinara mesečno. Tašta je, naime, imala penziju od nekih pedeset hiljada, a njeni troškovi  mesečno nisu bili veći od dvadeset. Oko deset hiljada stan sa grejanjem, struja, telefon i kablovska televizija.

I deset hiljada dinara u kešu, njoj je bilo dovoljno za hranu i džeparac, jer jede ko vrabac, ne pije, i ne puši. Da nisu lekovi toliko skupi, mogla bi da preživi i sa manje troškova.

Navikla je da živi skromno i bez izvoljevanja, a sa godinama i potrebe su sve manje. Pedantna i čuvarna, imala je sve što joj treba još iz dobrih starih vremena. Odavno nije kupila ništa novo za kuću, a ni od garderobe. Najveći troškovi su joj bili vanredni, kad se nešto u stanu pokvari, plus oni za rođendane i ispite unučadi i za prigodne porodične ručkove, jedared ili dvared godišnje. Idealna za održavanje. A sa druge strane, prijateljeva žena, odnosno penzionerkina ćerka,  je bez posla, on na minimalcu, a dvoje studenata, redovno izlaze, jedu, piju i puše.

Samo na cigarete ode skoro cela njegova plata, oko trideset hiljada dinara, tako da su svi skupa živeli od penzije koja je otišla sa taštom. Čak i njen stan, koji su nasledili, postao je teret, jer ne mogu da ga iznajmljuju, dok se njih četvoro stiskaju u svom dvosobnom, a ne mogu ni da plaćaju režiju i druge troškove za eventualni odvojen život jednog deteta. Ne mogu ni da se dogovore koje bi to dete bilo, jer oboje su zainteresovani, a nesolventni.

Ne mogu ni da ga prodaju, jer postoji i taštin sin, koji živi u inostranstvu, a i ne mogu, u ovoj krizi, za njega da dobiju ni približno koliko vredi. Šura gastarbajter, trenutno, nije zainteresovan da ga koristi, ali ni za prodaju. Ima on tamo dobar posao i lepu platu, ali kapitalizam je to, nikad se ne zna. Sutra već može biti prinuđen da se vrati.

Sve u svemu, moj prijatelj je sa gubitkom tašte, doživeo gubitak vredan mnogo veće tuge nego što on to pokazuje. Njegov kućni budžet je umanjen za polovinu, a troškovi povećani za trećinu. Katastrofa. Drugi primer: jedna moja samohrana ispisnica, sa penzijom od 35.000, ne bi mogla da isfinansira ćerkin masters, da joj nije dodatnih 20 hiljada od njene majke, na koju u devedeset i četvrtoj, ne potroši ni četvrtinu njene penzije, budući da žive zajedno. Nema tako male penzije o koju ne bi mogli da se ogrebu naslednici. 

Da li sad bolje razumete zašto su penzioneri toliko važni u ovoj zemlji i zašto im se svaka vlast, kune na vernost. Jer nisu samo oni u pitanju. Od njihovih primanja živi mnogo više birača nego od zaposlenih. Nema više radničke, a ni srednje klase. To se vidi i po sindikatima, koji ne znaju čije i kakve interese da zastupaju, pa su sasvim izgubili kompas i smisao postojanja. Sve je više malih sindikata, koji su isklesani od istog materijala kao i kompanije, pa vode računa jedino o svojim ličnim, parcijalnim interesima.

Nema klasne svesti, ni solidarnosti, jer klase ne postoje. Na tom praznom prostoru, izrasta penzionerska klasa u koju, osim penzionera, spadaju i svi oni koji se oslanjaju na penzije, kao jedina sigurna i redovna primanja. A to je već znatno više od polovine stanovništva.     

Evo i računice. Penzionera u Srbiji ima milion i sedam stotina hiljada (1.700.000), isto koliko i zaposlenih ( 1.725.000 ), stim što bar polovina od njih prima minimalac ili nešto malo više, u svakom slučaju nedovoljno za izdržavanje prosečne porodice, pa ih, kao moje prijatelje, ispomažu familijarni penzioneri, koji s godinama imaju sve manju kilometražu, pa mnogo manje i troše. To znači da i 900 hiljada zaposlenih dele interese penzionera, što sa članovima njihovih porodica, čini nova dva miliona potencijalnih pripadnika penzionerske klase. Sa penzionerima, to je već blizu četiri miliona.

A tu su naravno i nezaposleni, kojih u zvaničnoj evidenciji ima 900 hiljada, a sigurno ih je više. Sve zajedno oko 5 miliona. Budući da skoro polovina zaposlenih, njih preko 750.000, radi u državnom sektoru, koji će  morati da se smanji bar za trećinu, biće to novih 250 hiljada bez posla, koji će biti priključeni na penzionerske aparate za preživljavanje. Zato Vučić čuva penzije, a svi mi svoje penzionere, kao oči u glavi.  Ali, država koja zavisi od penzionera, nema perspektivu, baš kao ni oni.

Milošević je pao onog trenutka kada su mu penzioneri okrenuli leđa i uskratili podršku, popuštajući pod pritiskom svoje dece i naročito unuka. Zato što su tad emotivno reagovali, suprotno svom instiktu i iskustvu, sad, u samoodbrani, moraju da glasaju za PUPS, partiju od dva Krkobabića i onog Čolakovića, a time ponovo i za SPS, koji je toj familijarnoj firmi dao logističku podršku i infrastrukturu  i tako i sam preživeo.  Ali, situacija se potpuno obrnula, sad njihova deca i unuci glasaju za njih, odnosno za PUPS kao njihov sindikat. I sve više će. Dakle, ne za PUPS kao partiju, nego za penzije od kojih svi žive. A to je preko dva miliona glasova, odnosno bar četiri miliona gladnih usta ukoliko penzije počnu da trokiraju. 

Zato se sve partije i svi političari zaklinju na vernost penzionerima. Evo sad i Vučić kaže,sve će se menjati, sve plate i svi budžetski troškovi će biti skresani i strogo kontrolisani, samo se u penzije neće dirati. Važno mu je da iz igre izbaci taj PUPS, koji samo zbog toga opstaje, ali ima ambicija da se meša i u druge važne stvari, kao u zakon o radu, na primer,  pa može da mu blokira reforme. Dakle , jasno je zašto su mu penzije politički važne, ali nije sasvim jasno kako misli da to izvede, da vuk bude sit i sve ovce na broju. Ako u tome uspe, biće to za Nobelovu nagradu, a ako ne, što je verovatnije, izazvaće jednako revolucionarno formiranje penzionerske klasne svesti i otpor kakav naslućuje, ali ni otprilike ne može da sagleda njegove razmere i posledice. 

U grupu izdržavanih od penzija, spada i najveći broj navijača, odnosno organizovanih bandi koje u svojoj dokolici divljaju na stadionima, a sve češće i na ulicama. To daje novu dimenziju i mišiće, skomoleloj penzionerskoj klasi. 

Pisao sam već na ovoj istoj stranici o tome  kako je loše što se Vučić umešao u sport, onomad kad je doveo Džaju nazad u Zvezdu i kada mu je kod Tome sredio pomilovanje pre presude. Hteo je verovatno najbolje, a malo i da se pokaže, ali je napravio presedan, koji mu se vratio kao bumerang.  Posle su mu se obratili i košarkaši, čiji skandalozni obračuni oko love koju im je obećao Vučić, potresaju zemlju. Pa vaterpolisti, koji su to zaslužili više od svih, a najmanje dobijaju i tako redom. Međutim, postavlja se pitanje odakle njemu pravo da naređuje državnim preduzećima, koliko novca treba da daju klubovima. Napravio je grešku tada, a pravi je i sad kad hoće da je ispravi.

Sad, kad mu je dojadilo, kaže stop, nema više. Ima da se privatizujete, ne interesuje me kako, ali od države više nema apanaže. Daćemo te pare u fond za bolesnu decu, što je opet nedopustivo jer već postoji fond za zdravstveno osiguranje svih nas, pa i naše dece. Valjda računa da će teško obolela deca biti zahvalnija, a mi neposlušni i ako pocrkamo nije neka šteta. Upravo zato sam ja tada pisao o tome, jer znam da jedna greška, proizvodi novu, pa još noviju.

Mala,veću, pa još veću. Nema on prava da se meša u nešto, kad ga to interesuje i da to poništava, kad mu dosadi. Ni da pribavlja pare klubovima, ni da zabranjuje da ih firme koje za to imaju interes sponzorišu. Ne može se sa time igrati, jer nisu u pitanju samo tamo neke uprave, treneri i grači, nego čitava armija navijača, koja u nedostatku drugih zadovoljstava u životu, po onoj staroj – hleba i igara- tako menjaju mišljenje o životu.

 Uspesima sportista, gubitnici tranzicije kompenzuju svoje neuspehe, uz njihove pobede zaboravljaju na svoje poraze. Nisu nimalo slučajne investicije u sport, u celom svetu. Treba se samo zapitati, šta će raditi, o čemu razmišljati, milioni navijača, sredom i četvrtkom, ako Zvezda i Partizan tih dana, ne budu igrali fudbal ili košarku, u nekim evropskim takmičenjima. Na koga će se kladiti. Ko zna šta im sve može pasti na pamet preturajući po glavi razloge zbog kojih sutra neće moći da kupe ovo ili ono, umesto da se zanose tuđim, a ipak našim pobedama.

Ako tako misli da zavodi red u državi i sprovodi reforme, kao što to radi u sportu, odnosno kako to ne namerava da radi sa penzionim sistemom, u Srbiji će biti gore nego u Zvezdi i Partizanu i na njihovim stadionima.