Na nišanu

Da li je život u Srbiji dobrovoljni pristanak na siromaštvo, nezaposlenost, bolest, glad, strahove, neizvesnost i skoru smrt?

Ostajte ovde ...

Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona ljudi je statistika. Ova cinična, ali mudra i bolno istinita Staljinova misao, lebdi danas nad Srbijom, kojom upravljaju surove i odnarođene interesne i kriminalne grupe. U Vučićevoj Srbiji, smrt pojedinca je, na najvulgarniji način, medijsko-estradna stvar, a masovno izumiranje, masovne bolesti i masovno iseljavanje, nisu čak ni vest. Povremeno, ovim zastrašujućim činjenicama, bave se režimske statistike, koja pokušavaju da sakriju da je Srbija po stopi smrtnosti među vodećim zemljama u svetu, i da je na toj crnoj listi na drugom mestu u Evropi! A po iseljavanju i po manjem broju novorođenčadi, bez premca je prva u svetu. Koliko će nas ostati da živi u Srbiji na kraju 2015. godine?

Nikola Vlahović

Svake godine, Srbija je manja za 100.000 stanovnika. Zvanična statistika je više nego upola smanjila ovaj broj, navodeći samo činjenicu da od takozvane "bele kuge", nestane 30.000 ljudi za godinu dana. Ali, prava istina je više nego dramatična: kad se sabere broj prirodnih smrtnih slučajeva sa brojem smrti od karcinoma i drugih teških bolesti, pa se tome doda i broj smrtnih slučajeva novorođenih i zastrašujući broj prekida trudnoća, onda je lako doći do brojke od 100.000 ljudskih života, kojih se divljački, vlastohlepni i kriminalni režimi svake godine odriču, sekući granu na kojoj sede, ispijajući krv narodu na čijoj grbači i oni žive.

Uprkos tome što su svi politički režimi od 5. oktobra 2.000. godine do danas, manipulisali i krili tačan broj punoletnih građana u Srbiji, neke činjenice se ne mogu zaobići: u maju mesecu 2012. godine, bilo je tačno 6.553.042 birača sa pravom glasa. Četiri godine ranije, broj upisanih birača sa pravom glasa u Srbiji, bio je 6.854.327. Dakle, oko trista hiljada ljudi manje.

Za samo deset godina, opustošena je unutrašnjost Srbije. Osim demografske katastrofe koja je zadesila Šumadiju i Zapadnu Srbiju, među vodećim opštinama koje doslovno izumiru su i Gadžin Han, Babušnica, Crna Trava i Bosilegrad na jugoistoku Srbije, Majdanpek, Žitište, Plandište, Nova Crnja i Sečanj na istoku i severoistoku. Iz Subotice se nedeljno iseljava deset građana. Reč je o opštinama koje su u jednoj deceniji izgubile više od 30 odsto stanovništva. Poređenja radi, Crna Trava trenutno ima samo 2.600 stanovnika, mahom starih domaćinstava. Ovakvih primera ima širom Srbije, gde nastaju čitave pustinje, bez živih bića i bez nade da će života tamo ponovo biti.

Gradovi koji su još poslednja staništa radno sposobnih ljudi, samo su neznatno manje pogođeni nestankom. Tako su Kragujevac, Kraljevo, Čačak, Užice, Niš i Subotica za deset godina izgubili preko 15 odsto stanovništva. Prema podacima Policijske uprave u Čačku i Republičkog zavoda za statistiku, samo u toku 2013. godine, grad je napustilo više od 2.000 mladih ljudi. Koliko to lokalnu vlast zanima, najbolje govori podatak da državni organi "pretpostavljaju" da su oni otišli u inostranstvo. Pojedina istraživanja pokazala su da bi čak 95 odsto mlađih od 30 godina napustilo svoje rodno mesto, samo da im se za to pruži prilika. Tako je u svakom gradu, svakoj opštini u Srbiji, gde nema posla za mlade ljude, gde su iznosi učeničkih kredita i stipendija više nego mizerni, gde nema ni kvalitetnog zabavnog i kulturnog života, nema bioskopa, pozorišta, zatvorenog bazena i svega onoga što je standard u svakom evropskom gradu.

Lokalne samouprave u Srbiji su u većini slučajeva, u rukama grupe malih, provincijskih primitivaca, koji nemaju nikakvu saradnju sa lokalnom privredom niti sa resornim ministarstvima u Vladi, fondovima Evropske unije, ili, ne daj Bože, sa ruskim privrednicima. To su danas potpuno izolovane sredine, u kojima već godinama nema nijedne investicije, niti novih radnih mesta.

Dve godine uzastopno (2102. i 2013), Srbija je na poslednjem mestu u Evropi po kvalitetu zdravstvenih usluga. Za 2014. godinu, još nisu stigli podaci, ali je Srbija i dalje najsigurniji kandidat za poslednje mesto. Jer, prema izveštaju EU, više od 90 odsto bolnica i ambulanti u Srbiji nema osnovna sredstva za rad, a većina njih nije okrečena i četvrt veka. Zdravstveni fondovi su surovo opljačkani, pa se zbog toga u Skupštini Srbije, na inicijativu grupe građana i na sramotu svih vlasti u Srbiji, priprema Zakon o finansiranju lečenja najtežih bolesti, kako bi se sačuvalo dostojanstvo onih koji preko društvenih mreža i na drugi način, javno prose za lečenje najbližih srodnika.

Iz Srbije beže i pacijenti. Ko ima para, leči se u inostranstvu. Istovremeno, svake večeri, između 19,50 i 20 h, u udarnom Dnevniku RTS-a, grupa opasnih mešetara koja je kriminalizovala srpsko zdravstvo, već mesecima promoviše skupe transplatacije koje se obavljaju u Beogradu. Naravno, to nema veze sa zdravstvenim osiguranicima u Srbiji. Oni ne mogu da naplate ni najosnovniju zdravstvenu zaštitu.

Preokreći se sine!

Nestajanje Srbije ubrzava se i iseljavanjem. Skoro 40.000 ljudi godišnje napusti Srbiju u potrazi za opstankom. Masovno odlaze najškolovaniji, radno sposobni i u najboljoj životnoj dobi. Većina njih se više nikada neće vratiti (osim povremenih dolazaka na godišnje odmore), a njihovi potomci ostaće asimilirani građani u svojim novim domovinama.

Najupadljivije je masovno iseljavanje lekara i drugog medicinskog osoblja. Ukupni troškovi školovanja jednog lekara u Srbiji koštaju 140.000 dolara. Tokom prošle godine u Lekarsku komoru Srbije pristiglo je 950 zahteva za odlazak lekara van zemlje, od kojih polovina želi u Nemačku. Sa sertifikatom Komore naši lekari mogu da rade u toj zemlji bez nostrifikacije diploma. Nije teško izračunati da će Srbija na taj način izgubiti više od 14 miliona evra. Ali, najteže je to što će čitava jedna generacija najškolovanijih ljudi otići iz Srbije, jer ovde, čak i ako nađu posao, ne mogu da se izbore ni za minimum svojih prava, niti za platu koja bi ih zadržala. U svim filijalama Nacionalne službe za zapošljavanje, u deficitarna zanimanja spadaju ginekolozi, radiolozi, oftamolozi, neuropsihijatri, anesteziolozi...

Ali, činjenice govore da lekari specijalisti lakše nalaze svoj posao u inostranstvu nego u Srbiji. U svakom trenutku, najmanje dvadeset velikih bolničkih centara u Nemačkoj traži naše lekare. Svaki doktor tamo mora imati specijalizaciju, što znači da odmah počinje da se usavršava. Kod nas i posle dve godine provedene na poslu mladi lekari i dalje čekaju na specijalizaciju (od dana podnošenja zahteva, čekaju i do pet godina!).

Samo onaj ko ima novac, i ko je spreman da potplati komisije, ili su mu roditelj ''na položaju'' u zdravstvu, može se nadati da će ubrzano stići do specijalizacije. Iz Srbije se, masovno, iseljavaju i penzioneri, i odlaze kod svojih bližnjih u Kanadu, Australiju, Novi Zeland, u SAD-e, jer od penzija ne mogu da prežive ovde.

Zašto i radno sposobni beže iz Srbije? Odgovor na ovo pitanje zna svako ko je pokušao da se zaposli, ili, još gore, ko je iskusio robovlasnički teror u stranim i domaćim firmama u Srbiji, koje danas i ovde eksploatišu najjefitniju radnu snagu na evropskom kontinentu. Vučićeva vlada, platila je nedavno najskuplju reklamu na američkoj TV mreži CNN, u kojoj se hvali "najjefitinijom i najkvalifikovanijom radnom snagom". Iza te reklame, stoji kriminalni projekat izrabljivanja preostalog radno sposobnog stanovništva u Srbiji.

Američka privreda komora u Beogradu, koja je ustvari, društvo lobista za interese zapadnih kompanija u Srbiji, bila je ključni akter donošenja banditskog Zakona o radu. Na njen pritisak, izglasan je zakon koji je vratio Srbiju u otomanski feudalizam. Zahvaljujući tome, radnik više nema nikakvih prava, a njegovim životom u potpunosti raspolažu kompanije i njihove gazde.

Nastavljajući teror nad najslabijim članovima srpskog društva, Vučićev režim je još surovije pribegao oporezovanju opreme za novorođenčad, napao je oko 700.000 penzionera, preko privatnih izvršitelja, koji im uzimaju dve trećine od ionako mizernih penzija, za naplatu komunalnog duga, i smanjio njihove, ionako sirotinjske penzije, udario je prosvetne radnike i njihove ponižavajuće male plate...

Samo u Srbiji, zaposlene žene ne smeju ni da pomisle na trudnoću, jer će izgubiti posao, a u mnogim privatnim firmama moraju da potpišu i "akt" da neće rađati dok im traje ugovor o radu. I strani i domaći poslodavci mogu u Srbiji da uzmu radnika "na lizing", da ga rentiraju, potroše i vrate kući, kao običnu stvar. I sve to za nadnicu koja je ravna onim u najsiromašnijim afričkim državama. Trenutno, na prelazu između 2014. u 2015. godinu, "na lizing" u Srbiji radi oko 50.000 radnika, i taj broj će biti sve veći, jer posla, onog pravog, osmočasovnog, sa pripadajućim prinadležnostima, skoro da više i nema.

Dolazeće generacije, decu u osnovnim i srednjim školama, nema više ko da uči i priprema za život. Za samo osam godina, doneta su tri potpuno različita Zakona o obrazovanju. Ali, sa svakim od njih, prosvetni radnik je bio sve više ponižen i sa još manjim primanjima. Sliku zastrašujućeg stanja najbolje prikazuje i sledeći podatak: ukoliko roditelj ili staratelj prebiju nastavnika, po zakonu je zaprećena prekršajna kazna od 30 hiljada dinara, a prema Zakonu o zaštiti životinja, za maltretiranje psa ili drugog kućnog ljubimca, zaprećena je kazna od 300 hiljada dinara!

Ovakva politika režima prema prosveti, ali i prema celokupnoj omladini, skupo će koštati vlastodršce, jer su generacije koje stasavaju u atmosferi potpune anarhije, već spremne da se sa njima obračunaju.

Progresivno nasilje koje država i politički režimi sprovode nad građanima, posebno takozvanim "socijalno osetljivim grupama", kako ih nadmeno i drsko nazivaju pojedini Vučićevi ministri, poput Aleksandra Vulina i Dušana Vujovića, vodi ka neizbežnom sukobu. Većina građana, nema više šta da izgubi: nema posla, nema para, nema nade, ali ima i biće potrebe za odbranom golog života.

Može li još gore, i šta nas čeka u 2015. godini?

Na samom početku 2015. godine, Vučićev režim će, suprotno najavama, i dalje nastaviti da zapošljava samo članove svoje i koalicionih partija, kako bi još više ojačao režimski bedem. Njih, oko 700.000 zaposlenih u državnim ustanovama, čeka "selekcija". Ko nije blizak naprednjacima, već je na spisku za otpuštanje. Nemački privrednici procenjuju da će doći do novog talasa doseljavanja kvalifikovanih i umešnih radnika svih profila iz Srbije. Procenu su izveli na temelju činjenice da se sprema stečaj za skoro dvesta preduzeća, te da je još pre pola godine, najavljena prodaja još 600 srpskih preduzeća...

Srbija se od početka godine do kraja jula svaki dan u proseku zaduživala gotovo 3,5 miliona evra (reč je o zvaničnim podacima Uprave za javni dug). Uzgred, javni dug Srbije u avgusta mesecu 2014. godine, iznosio je neverovatnih 20,89 milijardi evra, odnosno, oko 63 posto Bruto društvenog proizvoda (BDP). Ali, sve to nije dovoljno, pa je skandalozni Budžet koji je izglasan poslednjih dana 2014., godine, otvorio mogućnost da se Srbija i u 2015. godini zadužuje, preko svojih mogućnosti. Sramotno je da je Aleksandar Vučić na zasedanju Skupštine Srbije, povodom rasprave o Budžetu, javno rekao da su Budžet za 2015. godini odobrili američki ambasador Majl Kirbi i šef Misije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport!

Čak i ako je morao da nosi Budžet "na odobravanje", jedan ozbiljan premijer nikada ne bi takvo nešto javno kazao, iz pristojnosti ili makar zbog minimuma dostojanstva funkcije koju obavlja. Ali, ne, Vučić kao da želi da celoj naciji skrene pažnju na to da je odan i poslušan svojim zapadnim tutorima, koji, očito, hoće malu i siromašnu Srbiju, u kojoj građane ćute, trpe, i rade za kriminalno malu nadnicu.

Zbog svega toga, treba očekivati da će 2015. godina, biti godina još težih prizora. Neće biti ni dovoljno narodnih kuhinja niti dovoljno dubokih kazana koji će da nahrane svu srpsku sirotinju koja se preselila u gradove. Jer, za mnoge od njih, povratak u selo više nije moguć. Naime, na prelasku u 2015. godinu, u Srbiji ima tačno 4.600 sela u kojima više nema života! Napušteno je više od pedeset hiljada seoskih kuća, prazno je na hiljade obora i štala, a oko 400.000 hektara oranica više nema ko da obrađuje. Prazne su kuće i imanja, pomrli su čak i naslednici. Ako ih još negde i ima, nalaze se daleko od rodnog kraja, najčešće u inostranstvu. U onim retkim selima gde još ima, bilo kakvog života, živi, čak, 260.000 neoženjenih muškaraca i 100.000 neudatih žena starosti do 50 godina.

Procene su takve da će u narednih osam do deset godina nestati još 1.200 sela, a u više od 700 seoskih naselja već danas ima manje od sto stanovnika. Proces ubijanja suštine srpskog naroda, pri samom je kraju. Kad nestane sela, nestaće i gradova. To je uzročno-posledičan proces. U Srbiji, to ima još dramatičniji značaj, jer ne postoji nijedna srpska porodica koja nije seljačkog porekla. Onaj ko je odlučio da ubije selo, smislio je najbolji način da ubije Srbiju.

U gradovima, posebno među omladinom, stanje nikada nije bilo crnje: zvanično, Srbija ima više od 30 hiljada registrovanih narkomana. Nezvanično, taj broj prelazi 150.000! Posla nema, ali ima narkomanije i kriminala. Crna statistika govori i to da je skoro 40 odsto mladih ljudi sklono alkoholizmu. Nikada u prošlosti, dokle seže kolektivno pamćenje, nije bilo prostitucije u školama. Danas je to notorna činjenica.

Medijska agresija i ludilo koje promoviše vladajući režim, "oslobodili" su sve najniže porive kod omladine. Zbog bede i besparice, hara porodično nasilje.

Iz takvog pakla, beži svako ko može. I raniji politički režimi u Srbiji, a posebno sadašnji, naprednjački, sistematski sprovode progon pametnih, talentovanih i sposobnih ljudi. U režimu koji voli samo poslušne podanike, za ozbiljne stručnjake, slobodne stvaraoce, nema mesta.

Naš legendarni pesnik iz vremena nacionalnog i književnog romantizma, Aleksa Šantić, napisao je dirljive stihove pozivajući svoje sunarodnike i zemljake da se ne sele i ne napuštaju rodnu grudu. "Ostajte ovdje", ta njegova veličanstvena pesma, u kojoj govori o gorkom hlebu tuđine, danas je više nego ikada aktuelna u sred Srbije. Ali, danas nema ko da pročita ni Šantića niti da posluša glas svojih razumnih predaka.

Novi naraštaji imaju tužan izbor: da pate u domovini ili da traže "sunce tuđeg neba". Ima i ono treće-da se ovde, svom snagom, izbore protiv izdajničkih i kriminalnih režima, koji se smenjuju, obećavaju, lažu i pljačkaju. Od te borbe bi svakako bilo neke koristi...