Povodom

Fatalne greške antiruskog Zapada

Ukrajina, veštačka tvorevina

Posle pučističkog prevrata u Kijevu, Rusija ima kako pravo tako i obavezu da brani svoje sunarodnike. Nedavno izvršeno vraćanje Krima u sastav Rusije na osnovu referendumskog izjašnjavanja stanovnika Krima, nesumnjivo je ispravljanje jedne istorijske nepravde.

Aleksa Mijailović

Proučavanje istorije omogućava nam i u tome je jedna od njenih najvećih draži, da ocenjujemo kvalitet odluka vlastodržaca u jednoj epohi na osnovu njima prouzrokovanih, sa manje ili više odloženim dejstvom, događaja koji su se desili u kasnijim periodima. Istine koje otkrijemo tim proučavanjem nisu same sebi cilj već su nam one nauk za budućnost da se slične greške ne bi ponovile i da bi se sprečila, predupredila, tragična dešavanja u budućnosti.

Na nesreću običnog naroda, svuda po svetu, možemo da zaključimo da je uglavnom kod vlastodržaca pri donošenju bitnih geopolitičkih odluka najmanje bilo pameti, mudrosti i dugoročnog planiranja, a mnogo više ideološke zaslepljenosti, sile, pohlepe, lakomislenosti, ostrašćenosti, osvetoljubivosti, brzopletosti, pa čak i gluposti, kao i svih mogućih ljudskih slabosti, poroka i strasti.

Još bolju ocenu nekadašnjih odluka vlastodržaca možemo da dobijemo ako smo kojim slučajem bili svedoci ili čak neposredni učesnici događaja koji su bili direktna posledica tih odluka.

Tako na primer, svi mi, pripadnici Srpskog naroda, koji smo bili svedoci ili učesnici zbivanja prilikom raspada Jugoslavije, početkom devedesetih godina 20.veka, mogli smo da se lično uverimo, koliko je bila pogrešna odluka srpskih vlastodržaca 1918. godine, da umesto države celokupnog srpskog naroda, za koju smo se krvavo borili vekovima i pri tome podneli ogromne žrtve, i zbog koje smo uspeli da srušimo dva ogromna carstva, stvore ili pristanu na stvaranje Jugoslavije…

Za utehu može da nam posluži to da pogrešne odluke nisu privilegija, ekskluzivno pravo srpskih vlastodržaca već da su one ravnomerno raspoređene po čitavom svetu.

Ovom prilikom zadržaćemo se na fascinantnoj sličnosti između pogrešnih odluka srpskih i ruskih vlastodržaca i na osnovu njih biće nam i mnogo jasnija današnja ukrajinska kriza koja je tek počela i koja preti da ugrozi bezbednost pa čak i opstanak čitavog sveta.

Isto kao što su srpski vlastodržci proširili svoju državu na one teritorije koje nisu srpske i time od tih prisajedinjenih nesrpskih naroda stvorili još veće neprijatelje srpskog naroda, tako je i ruska carska imperijalna politika vekovima Ruskom Carstvu, carstvu svih Rusa, i velikorusa i malorusa i belorusa, nasilno pripajala teritorije naroda među kojima neki ne samo da nisu bili Rusi već nisu bili ni Sloveni, ni pravoslavci, ni hrišćani, i time je ona ulazila u permanentne sukobe i od njih stvarala ne samo viševekovne neprijatelje Moskovskoj ili Petrogradskoj vlasti već i samom ruskom narodu. Pogrešne odluke vlastodržaca plaća pre svega i pod jedan narod a ne oni sami. Tako su vremenom u sastav Ruskog Carstva ušle i Finska i Poljska i pribaltičke zemlje: Estonija, Letonija i Litvanija, i kavkaske zemlje: Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan, kao i zemlje Centralne Azije kao što su: Tadžikistan, Turkmenistan, Uzbekistan, Kirgizija i Kazahstan.

Krajem 19. i početkom 20. veka na svetsku istorijsku scenu stupaju komunistički pokreti koji i u Rusiji i u Jugoslaviji imaju istovetan stav i o svojim vlastima i o svojim državama koji glasi da su te države tamnice naroda i najžešće se bore protiv takozvanog velikoruskog odnosno velikosrpskog hegemonizma i zalažu se za zaštitu prava po njima ugnjetavanih manjinskih naroda. Pitao bi ih neko- pa gde vam je tu drugovi klasni pristup, kao i da li znaju za ne mali broj slučajeva u Istoriji da su većinski narodi bili više ugnjetavani od strane vlasti nego manjinski? Pa i oni sami su to potvrdili kada su došli na vlast. Istorijska je činjenica da niti je Staljin bio Rus niti je Tito bio Srbin.

Ruski komunisti, boljševici, mnogo pre srpskih komunista osvajaju vlast i odmah potom svoje ideje, što se tiče međunacionalnih odnosa, sprovode u delo.

Na Prvom Svesaveznom Kongresu Sovjeta održanog krajem 1922. Godine, a na Lenjinov predlog, obrazovan je Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) te je teritorija Carske Rusije podeljena na četiri republike: Rusiju, Ukrajinu, Belorusiju i Zakavkasku Republiku.

Proces je sukcesivno nastavljen sve do 1940. godine, da bi na kraju SSSR činilo 15 republika. Boljševičko iscrtavanje unutrašnjih, administrativnih granica, po pravilu je bilo protivno interesima ruskog naroda a u korist svih drugih manjinskih naroda te je veliki broj Rusa ostao izvan granica sovjetske Rusije a u sastavu republika drugih naroda pa se tako pored ostalog i desilo da skoro polovinu stanovništva sovjetske Ukrajine čine RUsi.

Isto se desilo i prilikom dolaska komunista na vlast u Jugoslaviji 1945. godine. I oni su odmah uveli federativno uređenje i iscrtali unutrašnje granice uvek na štetu većinskog naroda, Srba, a u korist manjinskih naroda. Najvećom opasnošću za sebe, za svoju vlast, smatrali su oni srpski nacionalizam. Stav im je bio: što slabija Srbija to jača Jugoslavija.

Dakle, i jedni i drugi, i ruski i srpski komunisti, iscrtavali su unutrašnje granice na štetu većinskog naroda ni jednog trenutka ne pomišljajući da u budućnosti može da se desi da se te njihove federativne države raspadnu i da time unutrašnje, administrativne granice postanu spoljašnje, međudržavne granice, a da zbog toga što su nepravedne postanu uzrokom oružanih sukoba. I jedni i drugi bili su ubeđeni da će njihove vlasti i njihove države večno da traju ali su ih dešavanja posle samo pedesetak godina najsurovije demantovala.

Formirana kao sovjetska republika Ukrajina nije dugo ostala u istim granicama već se neprestano uvećavala. 17.09.1939. godine, za vreme napada nacističke Nemačke na Poljsku koji je započet 1. septembra i zbog kojeg je i izbio II Svetski rat, kada su se kod Modlina, nedaleko od Varšave, spojile nemačke 3. Armija koja je prodirala sa severa i 10. Armija koja je prodirala sa jugozapada, čime je sudbina Poljske bila vojno odlučena, Sovjetska vojska je upala u istočnu Poljsku sve do takozvane Kerzonove linije i na taj način pripojile Sovjetskom Savezu ogromnu teritoriju od 202.400 km2 odnosno Ukrajini, Belorusiji i nešto kasnije Litvaniji.

Sledeće godine, 26.06.1940. Rumunska Vlada prihvatila je sovjetski zahtev da se SSSR-u vrate Besarabija i Severna Bukovina koje je posle I Svetskog rata ona oduzela mladoj sovjetskoj državi. Dva dana kasnije sovjetske armije ulaze na te teritorije a 02. avgusta iste godine Severna Bukovina i manji deo Besarabije priključeni su Ukrajini a veći deo Besarabije priključen je sovjetskoj Moldaviji.

Inače, to, milom ili silom, pomeranje na zapad granica Sovjetskog Saveza 1939. i 1940. godine od Finske pa preko Estonije, Letonije, Litvanije, Poljske i Rumunije pokazalo se uskoro kao velika greška sovjetske vlasti jer zbog kratkoće vremena novi granični odbrambeni položaji nisu izgrađeni što je fašistima na početku agresije na Sovjetski Savez dalo veliku prednost. Takođe, većina stanovništva u pripojenim teritorijama pokazala se po dolasku nemačke vojske, privrženijom Nemcima nego Sovjetima i Rusima.

Neposredno po završetku II Svetskog rata u Evropi 29.06.1945. ugovorom između SSSR-a i Čehoslovačke, Karpatska Ukrajina površine od 12.800 km2 sa 725.000 stanovnika odvojena je od Čehoslovačke i pripojena SSSR-u odnosno sovjetskoj Ukraniji.

Ni tu nije kraj teritorijalnog širenja sovjetske Ukrajine. Kao šlag na torti 19.02.1954. povodom 300-stote godišnjice definitivnog pripajanja Carskoj Rusiji teritorije Ukrajine, sovjetski lider Nikita Hruščov, čovek sa bezbroj puta javno iskazanim nedostatkom samokontrole, odvaja od sovjetske Rusije i poklanja Ukrajini poluostrvo Krim površine od 25.500km2 i sa skoro dva miliona stanovnika!

Krim je oduvek bio od neprocenljivog strateškog značaja za Rusiju i sa većinskim ruskim stanovništvom. Isto kao što su ruski komunisti Krim otrgli od Rusije i poklonili ga Ukrajini isto tako su i srpski komunisti otrgli od Centralne Srbije i poklonili Kosovu čisto srpsku teritoriju koja se danas naziva Severno Kosovo i koja je takođe od neprocenljivog strateškog značaja za Srbiju.

I na kraju, desilo se ono što su sovjetski komunisti mislili da je nemoguće a to je da se početkom devedesetih godina 20. veka raspao Sovjetski Savez i po prvi put Ukrajina je postala nezavisna država sa neverovatnih 603.700 km2 (radi poređenja, današnja Francuska ima 551.603km2) i sa skoro 50 miliona stanovnika, u kojoj se Ruski narod našao u nezavidnom položaju osuđen da živi kao manjina u antiruskoj državi i to ne kao neznatna manjina već kao ogromna manjina od oko 20 miliona ljudi.

Vlast u novonastaloj nezavisnoj državi Ukrajini odmah je počela na silu, veštački da afirmiše, podstiče, razvija i jača nacionalne osobenosti, specifičnosti Ukrajinaca, pokušavajući na sve moguće načine da se Ukrajinski narod što više razlikuje od Ruskog na štetu svega onoga što je zajedničko i jednima i drugima (pobogu ljudi pa prva ruska država bila je Kijevska Kneževina) i što neumitno, u krajnjoj liniji, vodi do mržnje prema svemu što je rusko: jeziku, veri, crkvi, običajima, svim vrstama umetnosti, itd. itd. Za poslednjih dvadeset godina na taj način razlike su produbljavane i potencirane i tamo gde ih je bilo i tamo gde ih nije bilo.

Dakle, odlukama Lenjina, Staljina i Hruščova, stvorena je i zatim neprestano uvećavana Ukrajina i to pre svega sa njene zapadne strane. Uvećana je neruskim pa čak i antiruskim stanovništvom i za svo to vreme Staljinu i Hruščovu nije palo ni na kraj pameti da ako se ona uvećava na zapadu neruskim stanovništvom da se teritorije istočne i južne Ukrajine naseljene Rusima odvoje od nje i pripoje Rusiji. Hruščov je uradio čak suprotno od toga i ruski Krim pripojio Ukrajini. Ruski komunisti na vlasti, baš kao i srpski, nisu mogli da se otrgnu, da prevaziđu, sopstvene ideološke dogme i da pokažu i malo nacionalne samosvesti i da stanu u zaštitu nacionalnih interesa sopstvenog naroda.

Što se tiče današnje krize u Ukrajini svakako treba napomenuti da su ukrajinski nacionalisti tokom II Svetskog rata svi od reda bili na strani hitlerovske Nemačke. Dovoljno je setiti se samo njihove „čuvene" divizije „Galicije".

Njihova nacionalistička isključivost, netrepeljivost i ostrašćenost nisu bili usmereni samo protiv Rusa već isto tako i prema Poljacima. Likvidirali su više od 100.000 Poljaka. Ništa bolji nisu bili ni krimski Tatari, te je zabrinutost Rusa u Ukrajini za svoju bezbednost i za svoj opstanak na tim prostorima više nego opravdana. Ako pri tome još znaju za sudbinu Srba pri raspadu Jugoslavije, da su ih nekada u zajedničkoj državi manjinski narodi uz direktnu podršku Zapada i NATO-pakta proterali iz Hrvatske i sa Kosova dok su u Sloveniji, Makedoniji i Crnog Gori doživeli velika maltretiranja, šikaniranja i mnoge druge vrste pritisaka na nacionalnoj osnovi, njihovo protivljenje novoj nelegalnog vlasti u Kijevu, sa kojom je u taj grad stigao i Zapad i NATO-pakt, svakako je potpuno opravdano. Srbi su im pokazali da u takvoj situaciji moraju da se bore kao što su se borili Srbi iz Bosne i Hercegovine, sve do otcepljenja od kijevske vlasti, jer tamo gde Zapad uđe ne izlazi tako lako. Da se bore ili da se sele. Trećeg nema.

Zabrinutost za sudbinu svojih sunarodnika u Ukrajini posle pučističkog prevrata u Kijevu, ispoljava sasvim opravdano i država Rusija jer ona na to ima kako pravo tako i obavezu. Ne samo da izražava zabrinutost već i povlači odlučne poteze. Na sreću Rusa u Ukrajini Rusija nije isto što i Srbija.

Generalno možemo da zaključimo da su komunisti, došavši na vlast i u Rusiji i u Jugoslaviji, iscrtavali unutrašnje granice svojih država, federalizujući ih, uvek na štetu većinskog naroda, ruskog odnosno srpskog, te da su kasnije propašću komunizma i raspadom tih država, te granice postale spoljašnje, međudržavne, i od tada one, zbog toga što su često nepravedne, predstavljaju permanentnu opasnost za izbijanje novih ratnih sukoba i da su kao stalna potencijalna žarišta, u neprestanom fokusu imperijalističkog Zapada koji pokušava da njima upravlja i manipuliše u svom interesu i u svoju korist a na štetu svih lokalnih učesnika u sukobu.

Nedavno izvršeno vraćanje Krima u sastav Rusije na osnovu referendumskog izjašnjavanja stanovnika Krima, nesumnjivo je ispravljanje jedne istorijske nepravde, čak gluposti, ali to ni u kom slučaju nije kraj ukrajinske krize već je to samo kraj njenog početka, ili prva runda, a gde će stvari na kraju da se završe to sam Bog zna. Njegova pomoć zaista će biti neophodna i Ukrajincima i Rusima sve dotle dokle u Kijevu na vlasti budu prozapadnjački, profašistički i antiruski pučisti, koje je bez svake sumnje, po ko zna koji put primenjujući svuda po svetu isti scenariji, na vlast i doveo antiruski Zapad.