INTERVJU:

Ivana Žigon, srpska glumica i rediteljka u razgovoru za Tabloid sasvim otvoreno kaže: „važno je podsetiti ljude da mi nismo posrnuli, već ponosit narod!"

IVANA NA CARSKIM GALIJAMA

Umetnost nije umetnost ako opisuje samo glib u kome smo se zadesili. Ona mora da se bori za život, da traži spas

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

Muzičko scenski spektakl „Stojte galije carske", koji je uz blagoslov patrijarha srpskog Irineja izveden u Sava Centru u slavu i sećanje na žrtve Prvog svetskog rata, ovenčan je „Zlatnim vitezom" u Moskvi. Nagrada je pre par dana uručena Ivani Žigon, kao reditelju spektakla i to u prisustvu ruskog patrijarha Kirila i oskarovca Nikite Mihalkova u moskovskom hramu Hrista Spasitelja. Treba li podsećati da je Ivana ćerka iz umetničkog braka Jelene i Steve Žigona, koja je i sama majka osmogodišnjem Stevi.

Da je gluma jedina umetnost koja ima noge i može da dođe tamo gde je potrebna kao melem na ranu, potvrdila je glumica Ivana Žigon koja je godinama bodrila kosovske Srbe. U mnogo čemu je bila pionir, ne samo na Kosovu, već i u rehabilitaciji golootočana. Proslavila je na „velika zvona" Dane oslobođenja Beograda i Dan pobede nad fašizmom, kad to i nije bilo u modi, kao ove godine. Prošle godine - opet zahvaljujući Ivani - imali smo raskošnu predstavu Njegoš nebom osijani povodom 200 godina od rođenja Njegoša u Narodnom pozorištu. A sada je i najveće obeležavanje 100. godišnjice od Prvog svetskog rata u Sava Centru predstavom Stojte galije carske, koja se dogodila upravo zahvaljujući njenom raskošnom daru...

MT: Svi pričaju o tome odkud Ivani sve to okupljeno u jednoj ličnosti. I toliko energije, i talenta - glumačkog i režijskog ... Toliko prkosnog, a opet plemenitog...

- Imala sam veliku sreću i čast da odradim mnogo toga što je pretilo da neće biti dostojno obeleženo. Pobedu nad fašizmom - u svetu u kome fašizam ponovo napada ne samo narode i države, već perfidno pokušava da preoblikuje i istoriju i ljudsku dušu , imala sam potrebu da odbranim kao umetnik. Moja generacija imala je, ali nije ispunila zadatak, da to istorijsko pamćenje prenese novim generacijama. Umetnost za mene i jeste na neki nači neka viša svest i putokaz ka sopstvenoj ispravnosti, ka svetlosti... bez istine i pravde, svetlosti naprosto nema. Umetnik po meni uvek ima potrebu da na umetnički način brani ono što je ugroženo. A danas su ugrožene sve ljudske i istorijske vrednosti. Tako sam radi mladih generacija izabrala neki novi žanr, istorijski mjuzikl, i pokušala da koristeći sva umetnička sredstva doprem do duše moderne publike. I uz uspešne ansamble savremenog plesa kao što je „La luna" iz Jagodine, koji su bili i prvaci sveta u hip hopu, i pesme iz Drugog svetskog rata u odličnim aranžmanima Ninoslava Ademovića, uz Jelenu Tomašević i Marka Kalajanovića tapšali su i stajali mladi u punoj dvorani Sava Centra još pre dve godine. Bio je to prvi veliki spektakl čiji sam bila autor. Veterani su plakali od sreće kada su videli da mladi i dalje znaju i žele da pevaju „Po šumama i gorama...".

MT: Potom je usledio spektakl o Njegošu i veliki muzičko - scenski spektakl o Prvom svetskom ratu, zar ne!?

- Imala sam veliku sreću da Svetigora na čelu sa ocem Radomirom Nikčevićem, uz blagoslov mitropolita Amfilohija Radovića ima poverenja u mene i poveri mi veliki spektakl o Njegošu. Posle velikog uspeha ovog skazanija, to mi je dalo krila, i potom smo zajedničkim snagama stali iza Sinoda srpske pravoslavne crkve i ruskog fonda Andreja Prvozvanog i velikim radom od šest meseci učinili da Srbija ima moderan spektakl u slavu svoje istorije. Danas je neverovatno važno podsetiti ljude da mi nismo posrnuli već ponosit narod. Samo ništa se ne postiže rečima.

Zato ja retko i dajem intervjue. Treba se obratiti ljudima srcem i samo tako će istina stići do srca publike. Zato sam se kao autor tih „Carskih galija" Milutina Bojića i svih naših velikana iz Prvog svetskog rata obratila publici pucajući iz svih oružja. Iz dubina duše, iz duboko u nama zakopane kolektivne podsvesti našeg naroda. To naravno ne bih mogla bez recimo jedne Bojane Peković koja je jedina mogla da zapeva i zagusla na sasvim nov način u ulozi Majke Srbije. Nikada nisam videla da se jedna metafora otelotvori na tako ubedljiv način kako je to učinila Bojana. I ona kao Majka Srbija sa detetom u naručju bila je moja inspiracija i povezala je u mojoj glavi sve likove iz Velikog rata. To nadahnuće je potom učinilo da se sve ujedini, i gusle sa operskim glasom Marijane Šovran, i ples neverovatno lepe i nadarene balerine Ljiljane Velimirov...

I slažući kockice, svi smo bili zajedno preci i potomci, Ruski car Nikolaj i Nikolaj Velimirović, Nikita Mihalkov i Nikolaj Burljajev, Srbijanci, Crnogorci i Rusi, Gavrilo Princip i major Gavrilović. Naravno na čelu sa vojvodom Mišićem koga je maestralno odigrao Miša Janketić.

MT:Putovali ste kopnom i morem, plovili ste do Krfa, a po povratku u Srbiju slavili ste najveću pobedu ponosne srpske vojske, i probudili ste pamćenje na sve one koji ostaše po dalekim grobljima plave grobnice, Zejtinlika, Gučeva, Kolubare...

- Najveće dostignuće predstave po meni je što je predstava rasla sve dok na kraju sa našom vojskom nije zaigrala kolo i austrijska vojska. To je bila najuzvišenija pobeda! Pobeda umetnosti i kulture, lepote srpske pesme i izvornog srpskog duha! Ali najuzvišenija metafora je bila to kad smo na rodeo-volu uspeli da pokažemo snimak kako plešu vojnici iz Prvog svetskog rata na groblju Zejtinliku. Tek i sama gledajući iz sale na generalnoj probi svoju sopstvenu ideju, gledajući ujedinjene ansamble „Kolo" i „Rus" iz grada Vladimira, i ansambl „Nikola Tesla" iz napaćenog Obrenovca, shvatila sam njen značaj...Da samo naša kultura ima tu moć da nas digne iz mrtvih. I mene je, (potom sam se setila), u najtežim trenucima spasavalo upravo obraćanje najiskonskijim vrednostima, pesmi sa Božurima...Ima li šta življe i vitalnije od našeg kola? Umetnost nije umetnost ako opisuje samo glib u kome smo se zadesili. Ona mora da se bori za život, da traži spas.

MT:Dobili ste Zlatnog Viteza u Rusiji i to petog po redu uz opasku da je toliko Zlatnih Vitezova u ruke dobio još samo oskarovac Nikita Mihalkov. Da li ste i u Srbiji dobili neko priznanje za tako veliki rad i uspeh!?

- Priznanje je kad ti priđe nepoznat svet na ulici i kaže tople reči, priznanje je kad patrijarh govori pred predstavu koju stvaraš. Kada se publika u sali i posle skoro pola sata aplauza ne razilazi. Priznanje je i to što je posle dugog vremena RTS pokazao pred čitavom Srbijom spektakl koji sam ostvarila... to je za mene bila najveća nagrada, jer moj cilj i jeste bio da istina uobličena umetnošću stigne do mladih ljudi! Pre neki dan na RTS - u su prikazali i moj dokumentarni film „65 godina vernosti o Golom otoku" koji je Aleksandar Tijanić godinama držao pod ključem, a koji sam sa velikom ljubavlju radila šest meseci o putovanju 50 golootočana u Rusiju koje sam organizovala zahvaljujući Centru nacionalne slave Rusije.

MT: Početkom februara navršava se deset godina od kako si osnovala KOSOVSKE BOŽURE !?

- Pre 10 godina imala sam tu čast da organizujem da više od 500 dece sa Kosmeta otputuje na 20 dana u Rusiju. Družeći se sa njima, shvatila sam da su ta deca velika sila, da bude u ljudima ono najčovečnije. Okupila sam petnaestoro dece i počela da radim. Vodim ovaj ansambl uz pomoć kompozitora i učitelja iz Orahovca Gavrila Kujundžića. Oni danas govore stihove o Kosovu na srpskom, ruskom i engleskom jeziku. Oni su pre neki dan, da me nisu nijednom pozvali telefonom, potpuno sami organizovali humanitarni koncert za Darka koji leži na Kliničkom centru, čekajući novac koji mu je potreban za transplantaciju jetre. Okupili su sami i Matiju Bećkovića, Katarinu Radivojević i braću Teofilović, kao i mnoge druge, sve ono iskonsko i vredno u Srbiji te večeri borilo se za život njihovog vršnjaka.

Do suza su me oduševili. Deset godina je prošlo, a oni su od dečice sa kojima sam se prvi put okupila u Banji Koviljači pre deset godina, posle skoro 200 nastupa u slavu Kosmeta postali pravi ljudi kojima treba da se ponosi čitava Srbija. Oni kažu da sam im ja pomogla u tome, a ja im kažem da meni fali te skromnosti, pa i vaspitanja koje dobijaju na svoju sreću deca iz sela na Kosovu. Mi iz velikih gradova jedva da možemo da shvatimo vrednost tog njihovog vaspitanja.

Pa objavite i vi. Neka ljudi pomognu baš uoči praznika Darku iz Goraždevca. Da budemo ljudi, baš kad nam je najteže.

Žiro račun: 205 - 9011005747516 -19

Svrha uplate: donacija

Prima: Darko Petrović