Postdemokratija

Bez alternative nema perspektive

Srbija nema alternativu ovoj katastrofalnoj vlasti. Opozicija to nije, jer ne nudi ništa drugo osim sebe. Alternativu ni ne mogu ponuditi oni koji su doprineli svekolikom propadanju zemlje i procvatu korupcije. Kad nema alternative, nema izbora. Kad nema izbora nema demokratije, a bez toga nema ni izlaza. Ko nema plan B, uopšte nema plan, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, novinar i bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

Piše: Mile Isakov

Srbija nema alternativu i to je njen najveći problem. Vlast vodi zemlju u katastrofu, a nigde drugačije pameti, drugačijih programa i rešenja. Čak i da je sve u najboljem redu, alternative bi bila neophodna, makar samo kao drugačija mogućnost. A, kamo li kad ništa ne funkcioniše kako treba, a takozvane reforme samo pogoršavaju stanje. Postojeća opozicija, ne nudi ništa drugo, sve bi isto radila samo navodno bolje. To je bezizlazna situacija.

Čitav svet je zapao u veliku krizu kada je ostao bez alternative, posle raspada Sovjetskog saveza. Liberalni kapitalizam i NATO su se razularili i počeli novcem, informativnom i vojnom silom da prepravljaju svet po svojoj meri. Bez potrebe da vodi računa o sopstvenom imidžu, jer bez konkurencije, pune dve decenije, kapitalizam besprizorno produbljava razlike između bogatih i onih koji to nisu, pri čemu su prvi sve bogatiji, dok su svi ostali sve siromašniji.

Rasturajući Jugoslaviju, omogućili su krvave nacionalističke ratove na Balkanu, čija žarišta još tinjaju. Razvaljujući Irak, Libiju i Siriju, stvorili su Islamsku džihad republiku, sa kojom sad ne mogu da izađu na kraj. Šireći NATO na istok, razgoropadili su Rusiju i raspirili novi hladni rat, koji lako može da preraste u pravi.

Srbiji, bez alternative jednom vođi i jednoj partiji, preti sličan scenario sa nesagledivim posledicama. Vlast se toliko osilila da je pod firmom spašavanje države, pogrešnim reformama udarila na same temelje te države, na pravosuđe i školstvo, zdravstvo i kulturu, na medije, vojsku i policiju. I na penzionere, kao tradicionalno najlojalnije građane i najurednije platiše obaveza prema državi. Pod izgovorom da štednjom spašavaju državu od bankrotstva, u bankrot se guraju građani i to baš oni koji treba da se staraju o našem zdravlju, o obrazovanju i opštoj kulturi, o pravu i pravdi, kao i o našoj bezbednosti. I oni koji od svoje pošteno zarađene penzije, pored države, izdržavaju i armiju svoje nezaposlene ili slabo plaćene dece i unučadi.

Nema nam tako spasa, jer nasilnim oduzimanjem od inače malih plata i penzija, ne može se ništa dobiti, ali se može mnogo izgubiti. Dodatnim ugrožavanjem standarda građana ugrožava se i ekonomija, kroz smanjenje potrošnje, a onda, posledično i proizvodnje. Ponovnim otimanjem od srednje klase, umesto od onih koji su opljačkali i unakazili zemlju korupcijom, ugrožavaju se i socijalni mir i stabilnost. Bez obzira na ućutkivanje medija, sve većem broju građana postaje sve jasnije da će šteta od tobožnjih reformi biti nesrazmerno veća, nego eventualna korist. Sve veći broj stanovništva to oseća na sopstvenoj koži i sve su nezadovoljniji i spremniji na pobunu. O tome najbolje svedoče brojni štrajkovi, pri čemu su advokati, kao pravno najpismeniji deo stanovništva, održali pravi javni čas ovoj vlasti o pravnoj državi i ljudskim pravima. Ali i dali primer građanstvu, koje u nedostatku tog znanja i tih mogućnosti, lakše i pre može da potegne za nekim drugim, manje sofisticiranim sredstvima.

U takvoj situaciji od prvorazrednog značaja, da ne kažem životne važnosti, je da se u Srbiji što pre oformi izvesna alternativa ovoj katastrofalnoj vlasti, alternativa koja će ponuditi rešenja za izlazak iz duboke krize. Alternativa, koja će demokratskim sredstvima ponuditi promenu sistema, koji očigledno ne daje rezultate. Ovog nakaradnog sistema u kojem je moguće da se na vlast vrate oni koji su zemlju uvukli u sulude ratove, koji su je doveli u izolaciju od celog sveta i tako temeljno devastirali. A onda, da nam se, kao spas, umesto njih, ponovo nude oni koji su u tranziciji temeljno opljačkali državu i građane.

Sistema u kojem oni koji su se na njemu obogatili bivaju sve bogatiji, dok svi ostali sve više propadaju. Zato treba podržati svaku alternativu u nastajanju, ako je spremna da se tome suprotstavi. To se ne može napraviti udruživanjem korumpirane opozicije, to moraju biti novi, čisti ljudi, sa novim programom. Sve što godinama postoji na političkoj sceni, malo na vlasti, malo u opoziciji, pa opet u krug, sve je to jedna te ista politička klasa, kojoj je najveća briga očuvanje sopstvenih privilegija. Postoji, doduše, i građanska opozicija po društvenim mrežama, ali neorganizovana i nejedinstvena, jer isključiva do zla boga. Nema dijaloga između tih građanskih inicijativa, samo prepucavanja, pa stoga ni mogućnosti bilo kakvog organizovanja. Otud svako traganje za nekakvom alternativom i od njih biva a priori odbačeno već u pokušaju, uz diskvalifikacije gore nego prema vlasti.

I da ovo ne bude samo lepa priča, prepuna opštih mesta i poznatih konstatacija, evo i moja dva konkretna predloga koja sam ponudio nedavno osnovanoj "Alternativi za Srbiju", koja mi se obratila, ali nudim i svakoj drugoj, jer bez toga, po mom dubokom uverenju, potkrepljenom i ličnim iskustvom, nema alternative i nema perspektive. Prvi je Zakon o poreklu imovine, a drugi Zakon o lustraciji, koje je neophodno doneti i dosledno sprovesti. Time bismo se oslobodili svih ratnih i antiratnih profitera, u politici, biznisu i javnom životu, a pritom i značajno popunili budžet.

Nemam pri tom nikakvih iluzija i znam da će to biti đavolski teško preduzeće, jer otpori tih najmoćnijih struktura, povezanih međusobno i sa kriminalom, biće žestoki. Ali, baš u tome je stvar, da se država otme iz njihovih kandži, da se oni raščine i razvlaste, jer su najveća prepreka i kočnica bilo kakvom napretku. Za njih je to bitka na život i smrt i neće birati sredstva, zato svako ko se osmeli da to makar pokuša zaslužuje podršku, bez obzira na ideološke razlike. Na tom ispitu je pala svaka dosadašnja vlast, primenjujući pravilo- ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. Na toj nizbrdici su se slupala i paradosova kola, kada se odustalo od Zakona o ekstraprofitu i Zakona o lustraciji, koji su bili usvojeni ali nikad i primenjeni.

Zakon o poreklu imovine

Predlagao sam takav zakon i dvehiljadite, ali nije prošlo. I Vučić ga je pominjao kad je došao na vlast, ali je brzo odustao jer o tome odlučuju drugi, istinski centri moći, a ne oni koji je on zauzeo. Govorio je on ranije i o političkoj klasi, koju treba razbucati, ali je i tu pesmu promenio, čim su ga moćnici uzeli pod svoje i objasnili mu da i on pripada toj klasi, koju oni kontrolišu.

Dakle, Zakon o poreklu imovine, udara na same temelje uvek nepravedne prvobitne akumulacije kapitala i zato su sve sile ovog sveta protiv njega. Meni su, posle 5. Oktobra, novovernici liberalnog kapitalizma objašnjavali kako je to uvek i svuda bilo tako, pozivajući se na reči starog Kenedija, koji je svoje bogatstvo jednom objasnio: Za prvi milion me ne pitajte, a posle svaki cent ću dokazati. Prihvatio sam i to, da se svima koji imaju više, ostavi taj milion, a da im se sve preko toga oduzme. Ni to nije prihvaćeno, mada bi i dalje bili milion puta u prednosti u odnosu na sve ostale pa bi, ako su sposobni kao što im imovina govori, od toga ponovo napraviti imperiju. Ali legalno, u ravnopravnoj tržišnoj utakmici, bez privilegija i švindlovanja.

I na taj način država bi ubrala više od deset milijardi evra, što bi bilo dovoljno za razvoj bez prekomernog zaduživanja, što bi doprinelo povećanju plata i penzija, a ne smanjivanju. Inače, doslednom primenom Zakona o poreklu imovine sakupilo bi se i znatno više, a njima verovatno ne bi ostalo ništa. Po tom zakonu svi bismo morali da saopštimo šta sve imamo od imovine i objasnimo kako smo to stekli, što ne bi bio nikakav problem za preko 90% građana. Ali, sve čemu ne može da se dokaže legalno poreklo, bilo bi oduzeto.

Da je to aktuelno i danas, potvrđuju i navodne provere imovine koje se upravo vrše kod nekih estradnih zvezda, a najavljuju se i za političare. Međutim, problem je u tome, što bez odgovarajućeg zakona, koji važi jednako za sve, neko može da bira kome će se imovina proveravati, a kome ne, i na koji način će se to uraditi. Kako, na primer, dokazati da su razne pevaljke za svoje nastupe primale na ruke, pet ili deset puta više nego što su prijavile za porez? A zapravo, pravo je pitanje kako bi one dokazale odakle im za najskuplje vile, automobile, putovanja, nakit i garderobu, ako za jedno veče nisu bile plaćene mnogo više od onoga što su prijavile. Da su pevale svakog bogovetnog dana, to ne bi bilo dovoljno ni za malo veći stan. Za političare važi isto pitanje, odakle im sve što imaju, kad nikad ništa drugo nisu radili. I iz malezijskog aviona se moglo videti da to nije moguće steći iz demagoški malih plata. Možda je zato avion i pao.

Zakon o lustraciji

Da bi se uopšte mogao doneti Zakon o poreklu imovine, neophodno je iz procesa odlučivanja o tome isključiti sve one koji od politike žive predugo, jer oni to neće dozvoliti zbog sebe. Prema tome, novi Zakon o lustraciji, trebao bi biti vrlo jednostavan, da onima koji su deset i više godina bili na funkcijama, u partiji ili vlasti, zabrani da se ponovo kandiduju. Ako može predsednicima, od Amerike, do Rusije, da se mandati ograniče na dva puta po pet godina, zašto ne bi moglo našim političkim mešetarima, koji godinama menjaju fotelje. Samo potpuno novi ljudi, nezaraženi korupcijom, mogu doneti suštinske promene i prosperitet.