U razgovoru za Magazin Tabloid, prvak Narodnog pozorišta - glumac Tanasije Uzunovića kaže

Ostalo je samo ćutanje

Poznati srpski glumac Tanasije Uzunović, govoreći za Magazin Tabloid o ozbiljnim problemima svoje profesije i o tome zašto nam je narod demoralisan, apatičan i duhovno skoro ubijen, postavio je i dva duhovita, ali ništa manje ozbiljna pitanja pitanja: da li znamo šta ćemo da radimo posle 2017. godine, kad ova država procveta, ako uspemo do tada da preživimo? Kako ćemo da podnesemo toliko obilje sreće, izobilja i sveopšteg blagostanja?

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

Iza Tanasija Uzunovića je ni manje, ni više, već pola veka glumačkog života, mnogobrojnih nagrada za filmske i pozorišne uloge. Iako je glumački život mukotrpan, jer iz večeri u veče treba biti neko drugi, a ne svoj, Tanasije se mnogo više divi lekarskoj profesiji. Jer, lekari ne brinu samo o duši, poput glumačke profesije, već i o telu. Zato u razgovoru za Magazin Tabloid između ostalog kaže:

- Ima profesija kojima se divim. Životne okolnosti su htele da ih upoznam iznutra - to su lekari - doktori, čija profesija i život zahtevaju neizmerne odgovornosti - reklo bi se: „Bog pa oni", a koji žive sa platama mizernim od 65. 000 dinara. Pitam se kako uspevaju da drže ljudska srca u svojim rukama i ljudske živote u svom biću? Tamo gde sam sticajem okolnosti bliže upoznao njihov rad i posao, tamo gde i danas idem i gde brinu o meni hronološki: Institut za tuberkulozu i plućne bolesti Kliničkog Centra, zatim lekari Kardiovaskularne klinike na Dedinju, Ortopedsko odeljenje Kliničkog centra Beograd, i to ne zbog odnosa prema meni, koji sam jedan od mnogih, nego prema svakom pacijentu, prema svakom životu: „Predivni! Veliki! Njima ... kapa dole i široki zagrljaji!".

Zahvaljujući Ljubivoju Tadiću, tadašnjem direktoru Narodnog pozorišta, pre 13. godina zaživela je "Velika drama" Siniše Kovačevića, koja je nedavno izvođena po 200-ti put. Uloga Zarije vam je baš legala. U čemu je po Vama tajna dugovečnosti predstave!?

- Ne znam da li mi je uloga legla, ali trudim se da tu predstavu igram najbolje što mogu. Ono što nosi Velika Drama je velika istina. Načinom igranja predstava postavlja pitanja na koja mora da se da iskren odgovor. Generalu Cicku sama predstava postavlja pitanje, jer kada su komunisti osvojili Dedinje, general Cicko je počeo da odstupa od komunističkih načela i da radi sve ono što ne dolikuje partizanskom vođi. Jedan lik iz predstave ga pita:

- Druže Cicko kad ste lagali - onda ili sada!? Publika je ta koja zna da li predstava daje odgovor na to pitanje, a ne ja. Ali, znam da ti sa Dedinja ni dan danas ne odustaju. Znam mnoge nekadašnje levičare, revolucionare i titoiste, koji su postali okoreli nacionalisti, a s druge strane postali su veliki biznismeni, te to pitanje - Kad ste lagali? Ni dan danas nema odgovora. Verovatno da narod oseća da je uskraćen za neke istine, jer umetnost pored estetskog i edukativog karaktera ima dužnost da ukazuje na istine ili laži koje su ostavile strahovite posledice koje osećamo i dan danas.

Jedna od najgledanijih domaćih serija je "Moj rođak sa sela", odlično korenšpondira sa seoskim životom u Srbiji. Naš narod očito vapi za domaćim mentalitetom, zar ne!?

- To što naš narod gleda turske serije, nisu krivi za to Turci već mi. Turci serije rade na fenomenalan način, po uzoru na holivudske serije. Nisu dakle oni u pitanju, već naše shvatanje i zahtevnost su u pitanju. Mi smo krivi što ih gledamo. Naša traženja su očito pogrešna.

Serija „Moj rođak sa sela" se bavi ljudskim odnosima koji vladaju na selu. Mi smo seljačka zemlja u najboljem smislu te reči, a ne industrijska. Biti seljak to ne znači biti štrokav, pijan i glup! Mi smo seriju upravo radili da narod shvati da su naša sela lepa i bogata, i da u njima vlada jedan zdrav i čist ljudski odnos, koji se ne nalazi u gradu. Scenario je napisao Radoslav Pavlović, a režirao Marko Marinković. Jedna homogena i divna glumačka ekipa, složila se u ideji kako sudelovati u svemu tome: Dragan Jovanovića, Vojin Ćetković, Vera Čukić, Dubravka Mijatović, Ljubinka Klarić, Nebojša Glogovac...

Saglasje između reditelja i glumaca je doprinelo gledanosti serije. Na ulici me sreću ljudi, pa kažu da opet počne repriza „Mog rođaka sa sela", ponovo bi gledali. Nešto ih dira i kači u njoj. Izaziva takvu emocionalnost. Ne znam da li su seriju gledali oni koji su trebali da je vide. Mada se znaju uzroci za to, a o njima niko neće da govori, jer smo sentimentalni prema našim zabludama poslednjih 70 godina od dolaska svetle revolucije. Vlasti čija obećanja, zaklinjanja, nadanja i snove nikad niko nije dosanjao niti video i doživeo. Mada, ne optužujem njih već nas same. Trebalo je da vide da je naše selo sistematski uništavano i dalje se uništava.

U mestu Borač nadomak Kragujevca smo snimali seriju. Ljudi nisu imali odnos prema mestu u kojem žive! Ima jedna planina koja kao da je došla iz drugog podneblja. Kad je došla cela ekipa, počeli smo da se divimo toj lepoti i sami meštani su počeli drugačije da je gledaju. Za snimanje drugog dela serije, ljudi su preuredili svoje kuće i mesto, jer su se nadali da će ostati zabeleženi i upamćeni. Predivna slika i ceo tretman i dan danas izaziva baš lepe emocije u ljudima. Ali ne leži vraže, ništa se nije promenilo, meštani i dalje životare kao i sva naša sela: demoralisani, apatični i ubijeni. Zato je nabolje da gledamo turske serije!

Koliko je tačno da glumcu ponekad naudi velika slava, popularnost i pogrešan izbor uloga!?

- Nadam se da je to i kod mlađih kolega tako ali moja generacija je vaspitavana drugačije - da se bavimo svojim poslom jer ga volimo i jer mu težimo. Konkretnije, moji profesori su bili Ljiljana Krstić, Ognjenka Milićević i Mata Milošević. Svo troje nas je učilo jednu stvar - da popularnost nije uzrok bavljenja našim poslom. Ljiljana Krstić je govorila: „Deco, ko nije raskrstio i ko ne raskrsti sa aplauzuma, zavesama, slavom i popularnošću neka odmah napusti akademiju". Naš posao je težak, mučan i često nepriznat, ali ima samo jednu osobinu koja nas čini onim što jesmo a to je posao koji se neizmerno voli. Sve ostalo sadrži se u ovoj predivnoj sentenciji moje večite profesorke Ljiljane Krstić i večitih mojih profesora.

Da je glumačka umetnost „striptiz duše" to mi je pokojni Pepi Laković u poslednjem intervjuu naglasio rekavši: „Ne smeš da popiješ toliko da te ujede pčela za jezik pa da ne znaš šta govoriš". Postoji li „mera" za piće pre izlaska na scenu?

- Jeste, alkohol se vezuje za glumački poziv, ali toga ima svuda i u drugim profesijama, pa možda čak i više! Glumci su osuđeni da se bore za svaki svoj trenutak - bez patetike i laži svako veče se dokazuju, što je strahovita odgovornost. Ranije su glumci bili više vezani za kafane i taj boemski profil bio je sastavni deo njihove ličnosti. Međutim, kod mlađih kolega to nije više presudno, niti nam ova teška turbulentna vremena dozvoljavaju da se opuštamo kroz nešto drugo: letovanja, boravak u prirodi, druženje sa svojom decom, a kamoli da se odajemo porocima. U nekim drugim zemljama, piće je umetnost, kao što su Francuzi od pića napravili imidž svoje nacije - kroz konjak. Oni su to tako napravili i sveli na meru da retko ko boluje i od srca.

Koliko je dobar apsolutizam: kako u državi, tako i u pozorištima? Mogu li Srbi uopšte da žive bez vođe apsolutiste!?

- Poslednjih 70. Godina, od onda kad je Josip Broz Tito dobio oreol faraona a njegovo vreme se gledalo kao faraonsko vreme, reklo bi se da Srbi ne mogu bez autorireta, ali mislim da im nije ni ponuđeno nešto drugo. Mi smo izgubili osećaj za ljudsku slobodu duše, slobodu življenja, pa nam je najlakše da imamo neke autoritete i uzore koji su često svoje iskustvo zasnivali na lažima i prevari. Sigurno da pozorište mora da ima autoritativne ljude, čiji se autoritet gleda kroz njihovo obrazovanje, stručnost i inteligenciju. Kroz nesumnjivo poznavanje problematike teatra. Kao takvi, autoriteti su neophodni i tu nema mesta politici, pripadnosti, niti nepotizmu. Jedini autoritet su široki vidici i autentična zahtevnost. Nažalost, i tu iskustvo i realnost govori drugačije.

Status Kosova je bolna tačka svih Srba. Kakav stav zauzimte po tom pitanju?

- Kosovo je bolna tačka od vajkada ali pre svega od 44. godine. Niko nam nije kriv što smo verovali u zablude. Bilo je ljudi koji su znali o čemu se radi. Moramo biti pošteni prema sebi i odgovorni. Mnogi su 44. godine govorili: „Šta će ti Kosovo nećeš ti tamo da živiš!?" Uopšte, mi danas postavljamo razna pitanja, optužujemo predsednike, premijere i razne ljude kao da raniji periodi nisu postojali posle Drugog svetskog rata. Neko me se to fantastično isplatilo - šta smo hreli u šta smo verovali. To nas je koštalo kako danas živimo pa i Kosova. Mnogi ga danas doživljavaju kao virtuelnu stvarnost.

Nemaju pojam da na KIM ima fresaka koje su nastale u 11. veku, da je upotrebljavana karnat - crvena boja renesanse pre nego što je upotrebljavao Đoto koji se smatra pretečom renesanse. Kakve mi uopšte imamo veze sa našim precima!? Pitam se danas da li treba drugi da nam usađuje odgovornost prema Kosovu ili je mi moramo imati. Da li stvarno mislimo na te ljude koji žive tamo? Čini mi se da je odgovor ... ostalo je ćutanje ( Hamlet, Šekspir!)

Srbi su danas u raskoraku između Vašingtona i Moskve. Josip Broz Tito se za vreme svoje vladavine, ( kako mnogi danas tvrde) uspešno kurvao između Istoka i Zapada. Kom se carstvu danas privoleti!?

- Sebi. Ne izneveravati prijatelje, biti častan, pošten i odgovoran, ali mislim da je odgovor na to dao Sergej Lavrov, kada je rekao: „Ne možemo mi da budemo veći Srbi od vas samih!" Odnosno - „Nemojte nas terati da mi Rusi budemo veći Srbi od vas samih!" Tito se jeste kurvao, jer mu je situacija politička išla na ruku: Berlinski zid mu je to omogućavao, hladni rat između Istoka i Zapada. Nismo bili svesni da je on to ustvari radio na račun naroda! Kao izraziti hedonista bilo ga je briga šta posle njega. Posledice njegovog kurvanja, (ne znam da li je Srbija svesna toga) se osećaju i dan danas! Samo kada bi se malo zagrebalo, ali nema ko da Zagrebe. Mnogi ljudi govore i pišu, ali kao da nema ko da čuje ili nećemo da čujemo. Sve češće se može čuti da je količina neobrazovanosti i nepismenosti najveća baza za sve nesreće koje su nas zadesile poslednjih godina, jer političari najlakše manipulišu sa neobrazovanim ljudima. Od vajkada je to bilo tako u svim vremenima i režimima. Budale se ne traže, one se same javljaju.

Koja pitanja bi voleli da čujete, a niko Vam ih ne postavlja!?

- Da li znaš šta ćeš da radiš posle 2017. godine kad ova država procveta i ako uspeš dotle da preživiš? Kako ćeš da podneseš toliko obilje sreće, izobilja i sveopšteg blagostanja?

Glosa

Glumci su osuđeni da se bore za svaki svoj trenutak - bez patetike i laži svako veče se dokazuju, što je strahovita odgovornost.