Razaranje

U Narodnom muzeju u Pančevu, potvrđuje se čuvena rečenica pokojnog glumačkog velikana, Pavla Vujisića

Nisu sve budale iste, neke su i diplomirane

Šta je zapravo posao voditelja odnosa sa javnošću u muzejima, a šta se dešava kada se time bavi makar ko? Ko se hvali dlakavim nogama, a ko je kancelariju pretvorio u mračnu komoru, ko sistematski maltretira sve podređene, ko je po svaku cenu pokušao da sreže plate zbog kašnjenja, kako su nastali enormni dugovi prema zaposlenima u Narodnom muzeju Pančevo, gde je inspekcija ustanovila višegodišnju nezakonitu isplatu uvećanih plata i kako je i koliko ljudi nezakonito zaposlila Svetlana Mesicki zvana BMW Ceca? Na ova i brojna druga pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, Tabloidov istraživač

Stanislav Živkov

Pošto je kod nas u ama baš svakoj mogućoj i nemogućoj struci veoma prisutna primena poslovice "kud mi, tu i mali Mujo", tako su se po svim mogućim muzejima i muzejčićima nagomilali sveprisutni stručnjaci za odnose sa javnošću.

To bi imalo smisla, ako se odnosima muzeja sa javnošću bave iskusni muzealci, jer je u krajnoj liniji posao službe odnosa sa javnošću dosta delikatan, pošto obuhvata predstavljanje muzeja, organizovanje konferencija i pripremu saopštenja za medije za štampu, najavljuje predstojeće događaje, održava dobre odnose s javnošću i podiže ukupne poslovne efekte i imidž kompanije.

Da bi uspešno odgovorio na zahteve svog radnog mesta, PR menadžer mora da ostvari saradnju sa svim sredstvima javnog informisanja i da koriste i druga sredstva komuniciranja - plakate, letke, tribine, slanje obaveštenja na individualne adrese. To bi sve bilo u redu kada se po nakaradnom običaju PR ne bi upustio u nekakva istraživanja nečijih stavova i potreba, gatao u bob kako bi odredio nekakve ciljne grupe, a najtragičnije je kada se umesto promocije muzejskih aktivnosti započne baktanje sa kojekakvim inkluzijama Cigana, migranata, društveno marginalnih grupa, pripremama muzejskih programa prilagođenih retardima, slepima, gluvima, nemima, bogaljima...

Tako je u poslednje vreme započelo sa privlačenjem majki sa bebama i trudnicama, kako bi ih sve sadašnje i buduće majke dovukle u muzeje da se kulturno uzdižu, zaboravljajući pri tome da najmanje 99% muzejske publike dolazi da vidi neku izložbu, pre svega jer ih to interesuje, a ne da bi bili sastavni deo nekakvog pseudomuzeološkog istraživanja.

Ovo najbolje potvrđuju rezultati jednog drugog istraživanja iz kojih je nedvosmisleni zaključak statističkog uzorka publike od 1.217 anketiranih bio: ma šta nas briga za inkluziju, došli smo da vidimo Uroša Predića, kakve to veze ima sa inkluzijom, i kakve to veze ima sa manjinskim zajednicama?

Posao službe odnosa sa javnošću u muzeju zahteva fakultetsko obrazovanje, visok nivo poznavanja stranog jezika, poznavanje muzeologije, poslovnog bontona, protokola, kulture oblačenja i šminkanja, a pre svega kulturu govora i veštinu u usmenoj i pismenoj komunikaciji.

Na prelasku između devojke u ženu

Iako u redovima sve popularnije PR profesije ima pripadnika oba pola, utisak je da u njoj preovladavaju žene. Na žalost, sve su prisutniji slučajevi da se odnosima sa javnošću u muzejima bave ljudi koji su očito zalutali i u odnose i u muzeologiju o čemu najbolje govori sledeći slučaj. Reč je o izvesnoj Vanji Radenković, PR menadžeru ostataka Narodnog muzeja Pančevo koja je u muzeologiju dospela nakon mlaćenja prazne slame, odnosno vođenja odnosa sa javnošću u otkupnoj stanici sekundarnih sirovina firme Božić i Sinovi, a kao glavni kriterijum za dolazak u muzej bila je činjenica da njena majka Bisa u svom istoimenom pančevačkom frizeraju već godinama moluje u crno kosu BMW direktorke pomenutog muzeja Svetlane Mesicki!

Za poslednjih godinu dana otkako je Radenkovićka zabasala u muzej, brojni očevici su imali idealnu priliku da se uvere da dotična uglavnom pojma nema o čemu govori, da zapravo sriče a ne govori tečno, da pojma nema o bilo kakvom primerenom oblačenju pošto se najčešće viđa u mini suknjama napičnjacima ispod kojih se vide dve krive nožice nasađene na visoke štikle, kojima je očito nezadovoljna i sama vlasnica pošto je na Twitteru napisala: "...Biće da sam upravo doživela prelazak iz devojke u ženu!".

Uzgred, ni najmanje joj u takvim okolnostima ne smeta da u odsustvu direktorke koja je u međuvremenu u Poreču viđena kako baza po galerijama sa beogradskim rabinom Isakom Asijelom, izigrava novu direktorku. I to tako što sedi u direktorskoj fotelji sa podignutim nogama, paradira muzejem i izdaje direktive svima i svakome.

O kakvom se istaknutom javnom i kulturnom radniku zapravo radi najbolje govori manji izbor njenih neverovatnih izjava na Twitteru koje zbog neverovatne količine budalaština zaslužuju da ovde budu objavljene: "...Zašto mene niko neće da vodi na pivo, kakav ste vi to narod? Od svih muškaraca, jedino ja pijem pivo... Crni podočnjaci 9 dan, boli stomak 9. sat, dečko kaže da je na poslu pms kaže da me vara.... Em me jebe pms, em od ovih kortikosteroida izgledam kao kvazimodo...Meni je juče fizijatar na moje 'ali već dva meseca boli', rekao- 'popi pivo, uzmi džoint, opusti se'... Probala sam sa pivom, ne ide. Em ću da imam bangavu kičmu, em ću da budem debela krava. Pa nije moja Bisa džabe govorila: ona je kod kuće divno dete, al' kakva je napolju sa drugim ljudima, ne znam. Uh, što sam ja volela svoju fiksnu protezu. Plakala sam kad su mi je skidali. Verovatno nisam normalna baš. Imati male sise na današnje vreme, prava je retkost...".

Što se samog stanja u muzeju tiče, ono u najmanju ruku podseća na koncentracioni logor pošto je BMW direktorka kao glavni zadatak samoj sebi postavila sistematsko maltretiranje i šikaniranje podređenih, a pre svega onih kolega sa kojima je do nezakonitog avanzovanja na mesto direktora radila. Poslednjih dana, uoči odlaska na odmor učestale su pretnje racionalizacijom radnih mesta, iako sva radna mesta predviđena sistematizacijom uopšte nisu popunjena a sve po samo njoj poznatim kriterijumima pošto je ona došla do zaključka da je mnogo 3 etnologa i 3 arheologa.

Dalje, iako su neki radnici muzeja i roditelji male dece, to ni najmanje nije smetalo BMW Ceci da lečeći duševni bol nastao razvodom, po svaku cenu porodičnim ljudima među kustosima što više onemogući normalan porodični život pa su već dve godine kustosi primorani da drežde popodne kako bi izigravali obezbeđenje, pošto je direktorka došla do zaključka da izložbe moraju biti otvorene za posetioce pa samo zbog toga dva kustosa mlate praznu slamu svako popodne iako muzej ima pedagošku službu.

Ali, bože moj, radno vreme muzeja za posetioce je od 10-13 i 16-19 časova, pa je to jako teško izmeniti te se stoga sa posetiocima bakću svi osim onih koji bi to trebali da rade. Tako iste osobe jedan dan rade popodne a sutradan prepodne, a muzejskom fotografu se stalno pakuju dežurstva vikendom kako ne bi imao vremena da privatno radi.

Ni birtija ne radi

Poslednji biser BMW direktorke desio se upravo pre njenog odlaska na godišnji odmor kada je u svojoj svesrdnoj želji da podređenima što više zagorča život odlučila da sve zaposlene ako zakasne jedan minut bilo na posao bilo sa pauze, kazni umanjenjem 20% od plate, pa je zatim pošto poto krenula da traži bilo koji član pravilnika o radu muzeja kako bi na osnovu toga redom krenula da kreše plate, da bi se na kraju ispostavilo da je sama sebi skočila u usta. Naime, pronađena je njena ranija odluka po kojoj su svi podređeni bili dužni da na posao dođu najkasnije u 7.45 časova, sabajle, pri čemu je potpuno zaboravila da kaže, recimo, kada ona uopšte dolazi na posao i u kakvom stanju!

O tome da je stanje zaista dramatično, najbolje govori činjenica da neprestano sedi u zamračenoj kancelariji u kojoj su prozori zabunkerisani najpre zavesom preko koje se nalaze teške draperije kako bi se po svaku cenu napravio polumrak da se ne bi videlo njeno podbulo lice i oči uokvirene podočnjacima veličine porcelanskih šolja za čaj marke Myott, što se sve dodatno krije nošenjem naočara na koje su natakarene sunčanice, odnosno dodaci sa zatamnjenim staklima koji se navlače preko običnih naočara.

Osim toga, sve više su prisutni znaci manije gonjenja što objašnjava nedavne događaje kada je u zamračenoj direktorskoj kancelariji na čijim vratima je navodno pokvarena brava, gotovo sat vremena Mesicki BMW Svetlana držala zatvorene učesnike jednog sastanka, kako slučajno ne bi prošli kroz susednu kancelariju i videli ko je sve došao na drugi sastanak na kome se žalila kako više ne može da živi, kako su svi protiv sirote nedužne nje, kako je razvlače tabloidi i sl...

U međuvremenu se pokazalo da od gromoglasno najavljene rekonstrukcije muzeja po svemu sudeći neće biti ništa pa su zato pare za rekonstrukciju proslavljenog klozeta čučavca u prizemlju zgrade namaknute izdavanjem dela muzejske zgrade za snimanje nekakvog filma pri čemu su iz svojih kancelarija neki kustosi izbačeni kako bi filmadžije neometano rajzovale.

Za sada se već pomenuta rekonstrukcija svela na krpljenje i šminkanje ulaznih vrata prema gradskom parku i ko zna koju po redu rekonstrukciju krovova bočnih krila zgrade, pri čemu tavan ispod uopšte nije bio ispražnjem.

Tako su polomljeni crepovi i šut neometano padali preko zaostavštine vajara Božidara Jovovića, koji je za direktorku samo tamo neki vajar koji je na čuvanje muzeju svojevremeno poverio sve gipsane modele svojih skulptura, koji i danas propadaju na tavanu i koji uopšte nikada nisu ni evidentirani a kamoli inventarisani.

Trenutno je u toku nastavak restauracije enterijera svečane sale magistrata za koje radove su pare namaknute od Rafinerije nafte u Pančevu a sve se svelo na to da jedan moler ponovno oslikava mramorizaciju na pilastrima i nišama pošto su čišćenje konzervacija i restauracija originala prekrivenog slojevima boje verovatno daleko skuplji. Tako se molovanje pokazalo kao daleko efikasniji metod prezentacije, pri čemu nikome nije palo na pamet da pogleda fotografije iz 1931. godine, što kao rezultat ima prefarbavanje velikih površina oslikanih imitacijom mermera.

O tome da se čitav posao radi naopako i stihijski, najbolje govori činjenica da u navodno restaurisanoj Sali uopšte nije rekonstruisana elektroinstalacija, niti je ugrađen projektovani sistem protivpožarne zaštite. A, nesanirani su ostali i prastari prozori na fasadi koje će zbog zamene, verovatno naknadno čupati iz zidova!

Čitava restauracija zgrade najviše liči na nekakvu babu koja se pedeset godina nije umivala, ali se redovno svako jutro šminkala preko štrokavog lica!

BMW direktorka se ni u ugostiteljstvu nije nešto iskazala, pa tako ovog leta nesuđena muzejska birtija u dvorištu zjapi prazna iz prostog razloga jer se još prošle godine pokazalo da je neisplativo. Uostalom, zakupac, izvesna Željka Grebić, odnosno svastika direktorkinog školskog druga i dvorskog grafičkog dizajnera Željka Rajačića je 20. septembra prošle godine zakatančila birtiju.

Pored svega toga, u dvorištu neometano propada štampana zavesa plaćena preko 600.000 dinara koja i dalje zatvara prozore u prizemlju a za koju nikada nisu sprovedene javne nabavke.

Što se tiče finansija, u svakoj normalnoj državi Muzej bi odavno bankrotirao jer kada jednog dana na naplatu dođu ogromni dugovi prema delu zaposlenih. Veliko je pitanje odakle će se namaći pare za isplatu dugova, koji su rezultat ne samo bahatosti BMW direktorke, već i mućki u samoj gradskoj upravi Pančeva.

Tamo je pre desetak dana tokom inspekcijskog nadzora od strane Ministarstva lokalne uprave i samouprave, ustanovljeno da je čitav niz godina, 170 zaposlenih u Gradskoj upravi nezakonito primalo plate uvećane za 34%, i to tako što su deljene tzv. treće mesečne isplate bez poreza i doprinosa, te su hitnim nalogom ministarstva plate vraćene na zakonski nivo.

Brod budala

Malo je poznata prava struktura dugova Muzeja prema zaposlenima. Jedan deo dugova se odnosi na višegodišnje neisplaćivanje noćnog rada čuvarima muzeja što je osnivač, odnosno grad Pančevo, odbijao da isplati pod izgovorom da čuvari nemaju punu satnicu iako su svake noći radili od 22-06 časova za šta se zarada uvećava za 26%.

Sledeći problem je takođe višegodišnji neisplaćen prekovremeni rad većine zaposlenih u Muzeju za šta osnivač takođe navodno nije imao para pa su umesto isplate prekovremenog rada zaposleni dobijali odgovarajući broj slobodnih dana koje su koristili kada je to bilo moguće.

Dolaskom drugarice BMW Mesicki, ona je odmah došla do epohalnog zaključka, da po zakonu nije predviđena kategorija slobodnih dana! Tako je mrtva hladna donela odluku po kojoj zaposleni nemaju prava na korišćenje starih slobodnih dana stečenih prekovremenim radom, pa je do sada, kako saznajemo, podneto više tužbi zaposlenih za isplatu neisplaćenog prekovremenog i noćnog rada sa pripadajućim zakonskim zateznim kamatama.

A, kada jednog dana zaposleni dobiju te sporove, jedini način da Muzej namakne te pare biće uređenje soba za dnevni boravak i boravak na sat, za šta će jedino biti potrebno reaktivirati birtiju u dvorištu, urediti apartmane i budoar u domarevom stanu i povešati crvene fenjere kako bi ugođaj bio prijatniji.

Što se same buduće birtije tiče, već je sada jasan profil muzičkog programa pošto direktorka voli pijuckanje uz džez pa su već pod različitim imenima organizovana gostovanja izvesnog džez drndača Vladimira Nikića, bilo kao trija ili etno-optimizma a sve samo zbog toga što je dotični Nikić vršilac dužnosti dečka direktorkine prijateljice Beke Stepanov iz gradskog protokola.

Pošto je direktorka po struci etnoantropolog (akademsko zvanje nastalo kao rezultat protivprirodnog bluda na petom spratu Filozofskog fakulteta u Beogradu) sigurno će se nastaviti i sa etno folkom verovatno u režiji propalog studenta Aleksandra Alimpića ali bi, finansijskog efekta radi, daleko uspešnije bilo organizovanje gostovanja čuvene pevačice Mice Ostojić, odnosno Mice Trocevke pa bi tada mogao biti priređen i specijalni nastup direktorke BMW Mesicki i Vanje Radenković koje bi zajedno sa Micom u mini suknjama napičnjacima složno mogle zapevati neformalnu himnu: ja sam slatka, suknjica mi kratka, svi se digli sa stolice, pa mi glede u nogice, suknjica mi tri frtalja i svi znaju šta valja.

Što se same strukture personala tiče stanje je katastrofalno jer je od 20 radnih mesta predviđenih sistematizacijom stalno zaposleno svega 17 radnika a i od tih 17 nezakonito je zaposlen jedan radnik a posebna je priča činjenica da je još nezakonitije kršeći uredbu Vlade Srbije o zabrani zapošljavanja zaposleno dodatna tri radnika na određeno vreme a vrhunac mahinacije je činjenica da je pod izgovorom stručnih usluga pozapošljavano dodatno četvoro ljudi što znači da je kršeći pomenutu uredbu BMW Mesicki Svetlana uspela da nezakonito ukupno zaposli 8 radnika a od toga četvoro na nepostojeća radna mesta. Doduše činjenica je da je muzeju svakako potreban pravnik pošto se direktorka ne razume ni u pravo ni u zakone...

Bilo bi zanimljivo kada bi neko suvislo mogao da objasni kako onda i od kojih para BMW Mesicki Svetlana pored pravnice plaća svoju prijateljicu i kumu, izvesnu Draganu Penčić da pred sudom zastupa muzej u brojnim sudskim sporovima koji su u toku.

Doduše, ovde se radi o starom prijateljstvu o čemu svedoči i činjenica da je BMW Mesicki svojevremeno u kafiću u vlasništvu Penčićkinog muža redovno organizovala proslave rođendana svojoj kćerki.

Pred Penčićkom je tek pravo iskušenje a to je pokušaj da spase muzej naplate odštete za kršenje autorskih prava umetničkog fotografa Zorana Jovanovića Mačka, a s obzirom na obim nanete štete nastale pre svega bahatim i diletantskim ponašanjem Mesicke, po svemu sudeći Muzej i direktorka će u najskorije vreme morati da iskeširaju pozamašnu svotu novca, a u stvari će njene brljotine platiti poreski obveznici!

Naravno, zbog svega ovoga, u Muzeju atmosfera podseća na kombinaciju filmova Brod budala, Apokalipsa sad i Visoka napetost a u takvoj atmosferi je svaki normalan rad praktično nemoguć te od nabavke i obrade predmeta praktično nema ništa pošto su kustosi primorani da se bakću sa svim osim sa onim čime bi po zakonu trebali da se bave a to je prikupljanje obrada izlaganje i publikovanje muzejskog materijala, odnosno priređivanje izložbi.

Ako se pogleda plan rada za 2015. godinu vidi se da je prioritet dat kojekakvim budalaštinama te da je predviđeno da kustosi muzeja prirede svega četiri izložbe dok je planirano dovođenje dodatnih sedam izložbi sa strane.

O tome da su pogubljeni svaki normalni kriterijumi za to šta se izlaže u Muzeju najbolje govori činjenica da se ove godine u Muzeju pravi ko zna koja izložba po redu nazovi umetnici Desi Morar koja je dosadila i bogu i ljudima sa svojim štancovanjem pseudonaivnih škrabotina i mazarija, naravno tu je bila i parazitska izložba slikarske kolonije Deliblatski Pesak a tzv. Pančevačko kulturno leto donelo je veliki priliv raznoraznih svinjarija kojima je dodatno urušen ugled muzeja koji je pretvoren u nekakvu javnu kuću, pošto je očito preovladao stav da se Muzej po svaku cenu mora otvoriti za javnost. Zbog ovolikog otvaranja, pretvoren je u javnu muzejsku kuću, i samo nedostaje nekoliko madam i makroa, pa da ugođaj bude kompletan!

Ni sa sindikalnim organizovanjem stvari ne stoje mnogo bolje! Naime tokom poslednjih 20 godina muzejski sindikat je uglavnom služio kao servis za narudžbinu smrznute hrane, zimnice tako da je prilikom poslednjih izbora za predsednika sindikata većinom glasova izabran muzejski fotograf nakon čega je BMW Mesicki Svetlana organizovala pravi puč i to tako što je organizovala novo glasanje u kome su učestvovali svi nezakonito zaposleni radnici kako bi se namakli glasovi i poništio legalan izbor predsednika sindikata.

Čitava stvar je stigla do predsedništva sindikata odakle je zatraženo objašnjenje za poništavanje legalno sprovedenih izvora koje naravno nikada nije poslato! Sve u svemu iz dana u dan se na najlepši mogući način potvrđuje stara izjava Pavla Vujisića koji je svojevremeno izgovorio legendarnu rečenicu: nisu sve budale iste, neke su i diplomirane!