Amerika

Da li su Sjedinjene Države duboko podeljeno društvo?

Priča o dve Amerike

Mnoge učene studije o američkom društvu pokazuju da liberali i konzervativci razmišljaju kao da pripadaju sasvim različitim kulturama, skoro toliko različitim koliko je to uočljivo kod Istoka i Zapada. Drugačije gledaju i procenjuju iste stvari, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald, koji nije propustio ni ovog puta priliku da opiše pamet Baraka Huseina Obame

Milan Balinda

Neki kulturološko psihološki testovi pokazuju da konzervativci u Americi po mnogim pitanjima razmišljaju kao da su Azijati sa Dalekog istoka, a liberali krajnje zapadnjački. Primetan je takozvani „rat kultura" jer razlika između načina mišljenja liberala i konzervativaca je dramatična. Prvi više koriste logiku, dok drugi mitologiju. Konzervativni žive u Zemlji mitova nastanjenoj tvorcima tih mitova i istinskim vernicima. Oni poznaju „istinu" i ništa drugo do istine. Liberali smatraju da je ta „konzervativna istina" sasvim suprotna pravoj istini. Tvrde da konzervativci uvek greše, kako danas, tako i pre mnogo godina i vekova. Da politički konzervativci imaju želju da sve „konzerviraju".

A šta to konzervativci teže da sačuvaju? Oni hoće da odbrane „tradicionalne vrednosti". To bi bilo socijalno-ekonomsku hijerarhiju i institucije. Oni su uglavnom protiv bilo čega „novog" što bi moglo da uruši postojeće stanje. Ne tako davno konzervativci su slavili svoje tradicionalne vrednosti kao što je bilo ropstvo, pre toga nebesko pravo kralja, religiozna proganjanja, niži status žena, izrabljivanje dečjeg rada i, na primer, segregaciju. Činjenica je da su tokom vremena u Americi, kao i u ostatku zapadnog sveta, konzervativne ideje odbačene u korist znatno progresivnijih. Ali, ljudi imaju kratku memoriju i zaboravljaju koliko su konzervativci uvek grešili zastupajući prevaziđene stavove. Danas konzervativni u Americi glasaju za Republikansku partiju, a liberali za Demokratsku. Međutim, to nije uvek bilo tako. Republikanci su davno bili mnogo liberalniji od Demokrata. Republikanska je bila partija Abrahama Linkolna koji je oslobodio robove, a demokratska je bila ona koja je stvorila Kju Kluks Klan.

Konzervativci se pojavljuju u mnogim nijansama, ali su mnogi mišljenja da nikada nisu imali ni jednu svežu ideju, što je logično jer su čvrsto priljubljeni uz stare ideje. Primera radi, solidan broj Amerikanaca i dalje veruje da je Svet nastao pre 6.000 godina i hoće da se u državnim školama uči kreacionizam. Oni su ona vrsta hrišćana koji obožavaju Isusa, a čije učenje ne cene. Dovoljno su neobrazovani da bi shvatili da su Isusa razapeli konzervativci, isti oni što su otrovali Sokrata.

Ne pojme da su najveći gubitnici u svetskoj istoriji jer je njihovim stvaraocima mitova i sledbenicima istih rasuđivanje slaba strana. To ne znači da su stvaraoci glupi, ali znači da su koristoljubivi. Vernicima je lakše da ostanu pritupi i slede svoja uverenja. Nobelovac Pol Krugman je u svojoj kolumni u Njujork tajmsu krajem avgusta objavio tekst pod naslovom: Šta je potrebno da glasači shvate koliko su republikanci glupi?

Konzervativci nisu, tvrde liberali, racionalni, ne poseduju empatiju, ne saučestvuju, već su emocionalni egoisti, gramzivi, puni straha i predrasuda. S svoje strane, konzervativci za liberale kažu da su „izdajnici" Amerike, devijantni (pre svega seksualno), arogantni i neka sorta „stranih plaćenika". Da, na primer, hoće da Ameriku potčine Ujedinjenim Nacijama. Konzervativci čitaju jedne novine i gledaju jednu televiziju, vesti prate na Foks njuzu, dok liberali čitaju drugu vrstu štampe i gledaju druge TV kanale.

Što se estrade tiče, pevača i pevačica, filmova i knjiga tiče, ove dve grupe žive u različitim svetovima. Njihovi se putevi retko ukrštaju. Naravno da nisu svi liberali ekstremno liberalni, niti su svi konzervativci 100 odsto konzervativni i to je jedini način da se objasni da na glasačkim mestima ponekad pobede Demokrate a ponekad Republikanci.

Ipak, tvrde ostrašćeni, da republikanski političari razumeju da bi teško mogli da dobiju bilo koje izbore ukoliko bi građanstvo bilo informisano i obrazovano i zbog toga čine sve što je u njihovoj moći da se takvo stanje održi. Zakonima smanjuju sredstva za javno obrazovanje i usmeravaju ih u privatne i religiozne škole, između ostalog. Ne mali broj puta sudovi moraju da njihove zakone proglase neustavnim.

Amerikanci nisu ne-inteligentni u celini, ali dobar deo njih je naprosto priglup i zatucan. To je jedini razlog da Republikanci ikad budu izabrani, tvrde liberali. Dalje kažu da konzervativni političari rade na tome da održe neznanje, sujeverje, uniformisani glasački blok, kao i da se upinju da pripreme sledeće generacije da, preko obrazovanja, redovno glasaju protiv svojih sopstvenih interesa.

Blokiraju svaki napor Demokrata da uzdignu mase iznad ignorancije i siromaštva. Na neki način uragan Katrina je pokazao nestručnost i „ljigavost" administracije tadašnjeg predsednika Džordža V. Buša. U pomenutoj kolumni Pol Krugman se pita šta bi bilo potrebno republikanskim glasačima da vide te iste osobine danas u likovima Donalda Trampa i Džeba Buša. Krugman je ukazao na jasni jaz između „... slike i realnosti. Još od 11. septembra bivši predsednik Džordž V. Buš izigravao je jakog, efektivnog lidera koji je čuvao Ameriku sigurnom. On to nije bio. Ali sve dok je on govorio protiv terorista, publici je bilo teško da uoči koliko je radio loš posao. Bila je potrebna domaća nesreća koja je pokazala nepotizam i nekompetentnost očiglednim svakome koji je imao televizor, da bi se razbio taj mehur...".

Pretpostavka, tj. tvrdnja, da su liberali pametniji od konzervativaca dobro je poznata „istina" unutar američkih univerziteta. Takođe je „poznato" da su koledž demokrati ružni, intelektualni i arogantni, a da su koledž republikanci zgodni, ratoborni i tupavi. Sve su to stereotipi, ali da li su liberali zaista pametniji?

Satoši Kanazava, sa Londonske škole ekonomije političke nauke je pre nekoliko godina objavio jedan svoj rad, objavljen u časopisu Socijalna psihologija, koji tretira tu temu. Zaključak u kratkim crtama: njegova istraživanja pokazuju da su više-inteligentni ljudi naklonjeni da za sebe kažu da su liberalni. Takođe manji broj njih prisustvuje religioznim ceremonijama.

Taj Kanazavin rad samo je potvrdio mnoge ranije studije koje su govorile isto. Većina dece usvajaju vrednosti svojih roditelja, ali, istovremeno, mnogi odrasli zastupaju stavove suprotne ubeđenjima njihovih roditelja. Poznato je da većina ljudi učvršćuje svoje vrednosti tokom dvadesetih godina života, ali neki tokom kasnijeg života menjaju svoju religiju, pripadnost partiji ili političku simpatiju, svoj umetnički ukus... Ipak, inteligentniji se tokom života uglavnom drže svojih liberalnih stavova, kaže pomenuta studija.

Jedna pojava u Americi, za koju se čini da joj ne trebaju naučna istraživanja, je da su konzervativci puni mržnje. Nisu konstruktivni i paranoični su. Mrze manjine, crnce, Latinoamerikance i Jevreje. To tokom prepodneva, a popodne mrze ostatak sveta. Međutim, to uopšte nije nova pojava. Još su početkom 17. veka mrzeli katolike i sam Rim. Ta konkretna mržnja je donekle iščezla od kako je za predsednika bio izabran Džon Kenedi. Potom su konzervativci mrzeli ateističke intelektualce.

Ne trpe masone, ni iluminate. Mrzeli su ih, ne zato što su doprineli stvaranju Sjedinjenih Država, već zbog toga što su „isuviše" koristili razum i nauku i to mnogo više od religije. Mrze demone i to zato što su oni mnogo seksualni. Užasavaju se od Antihrista, a to bi bili jevrejski bankari i trgovci oružjem, jevrejski pornografi i holivudski producenti, levičarski mediji, između ostalih. Protiv abortusa su i za oružje. U klasičnom američkom paranoičnom rasuđivanju i komunizam je bio antihrist i delio je iste ciljeve kao i najbogatije jevrejske bankarske porodice. Takođe mrze sve one koji nisu desničari, konzervativni i neobrazovani.

Nakon 11. septembra i invazije Iraka, a za vreme administracije Džordža W. Buša, konzervativci su bili veoma skloni da svakog Amerikanca koji se nije slagao s politikom Bele kuće proglase izdajicom koji nije patriota i koji mrzi Ameriku. Kasnije su, kada je Obama postao predsednik, promenili taktiku. Danas sve one koji kritikuju fosilna goriva i koji zahtevaju razvoj obnovljivih izvora energije smatraju ne-patriotima. To samo odgovara naftnim magnatima, ali konzervativci ne vide toliko daleko.

Njihovom mišljenju da ne postoji opasnost klimatskih promena suprotstavio se i rimski Papa, pa sad mrze i njega. Jednostavnije rečeno: Amerikanci koji poštuju Papu i odbijaju republikansku odanost fosilnim gorivima u suštini mrze Ameriku. Čak i novinare koji pišu o klimatskim promenama porede sa masovnim ubicom Čarlsom Mensonom-Satanom, Unabomberom i Osamom bin Ladinom. Pre i za vreme nedavne papine posete Sjedinjenim Državama, republikanci i konzervativci su pozivali svoje istomišljenike da se suprotstave glavešini rimskih katolika.

Osim Vatikana, konzervativci blate i NASA. Jedan od njihovih idola, TV zvezda Raš Limboh, je u svojoj redovnoj emisiji optužio NASA da preuveličava značaj potvrde da tekuća voda postoji na Marsu. Odnosno, tvrdio je da NASA laže i da podaci pokazuju da tekuća voda tamo nije moguća. Razlog za to laganje je, navodno, taj što NASA hoće da podrži „levičarske stavove na Zemlji". To je zato što je „NASA korumpirana od strane današnjeg režima".

Većini gledalaca njegovog popularnog programa na FOX televiziji prija ismejavanje nauke jer im umanjuje frustraciju zbog nedostatka ličnog obrazovanja. Osim toga, ukoliko je pronađena tekuća voda, moguće je da postoji neka vrsta života, a to bi, po mišljenju konzervativaca, uzdrmalo priče iz Biblije. Osim Limboha kao idol neznalica ističu se i većina republikanskih kandidata za sledeće predsedničke izbore. Među njima je i Marko Rubio koji je nazvao žene koje abortiraju glupavim i da imaju materijalnih koristi u rastućoj „industriji abortusa" koja otkupljuje fetuse. To je dosta idiotski, ali Rubio računa na izvesan broj glasova. Donald Tramp, sa svoje strane, maše Biblijom uzvikujući „Ja sam hrišćanin!".

Tramp je na jednom nedavnom skupu govorio o Božiću. „...Odeš u radnju i ne vidiš Božić. Kaže 'Srećni praznici'. Ja hoću Božić. Kažem svojoj ženi da ne ide u te radnje. Ne, ja hoću Božić. Jer Božić... sećamo se izraza 'Srećan Božić'? Više se to ne vidi. Videćete to ponovo ukoliko ja bude izabran, to vam sada mogu reći. To vam sada mogu reći". Sa ovakvim „elokventnim" obraćanjima Donald Tramp prikuplja najveći broj glasova u dosadašnjoj predizbornoj kampanji republikanske partije.

Džeb Buš ne zaostaje u tom takmičenju gluposti. Uspeo je da uvredi crnce obećavajući im da će ih naučiti kako da „uspeju u životu". Poruka je da bez njega crnci bi i dalje biti neuspešni. To obraćanje imalo je za cilj da pridobije crnačke glasove, a ne prezir. Rik Santorum bi voleo da Bog blagoslovi Ameriku, a li je Amerika sada „isuviše grešna". „...Amerika neće nikada biti velika zemlja, ako smo zemlja koja ubija našu decu u majčinim utrobama", uzvikivao je Santorum. Više puta. Takvi stavovi se nalaze desno od stavova Pape koji je rekao da ženama koje izvrše abortus može biti oprošteno. Majkl Hakabi, još jedan republikanski pretendent, napao govor koji je papa Franja održao pred američkim Kongresom. A svi ovi navedeni „biseri" izneseni su tokom samo jedne nedelje, poslednje u septembru.

A, zašto je Amerika fascinirana nasilnicima kao što je Donald Tramp? Najverovatnije zato što se mnogi glasači slažu s njihovim uvredljivim stavovima. Tramp je bogati i nasilni belac, rođen u izobilju, i misli da mu ostatak sveta nije ni do kolena. On voli da se breca na one koji su u životu imali manje sreće i na žene. Vrlo neprijatan badža. Zašto ima toliku podršku? Odgovor je možda nešto komplikovan jer, za sada, jedini ljudi koji ga cene su glasači u republikanskoj predizbornoj kampanji, a verovatno da bi ostatak sveta gazio preko usijanog kamenja da bi stigao da glasa protiv njega. On je najverovatnije još jedan pokazatelj kako je desničarska Amerika, koja ima sopstvene medije i sopstvenu kulturu, u raskoraku sa ostatkom zemlje.

Ostatak Amerike prigrlio je anti-nasilnički mentalitet, ali desničarski mediji uči svoje pobornike da su nasilnici muškarčine i da su veoma važni i moćni. Liberali, koji bi trebalo da mrze Donalda Trampa, uživaju da mu zvižde i da mu viću „ua!". Ne mogu da ga ignorišu. Ne mogu da odole njegovoj pojavi, a to takođe uverava konzervativce da Tramp nervira liberale i zato ga još više podržavaju. Ali, to Trampu neće biti dovoljno kada dođe trenutak odluke na glasačkim mestima.

Inače, američki mediji se upiru da u svojim naslovima istaknu opasnost od muslimanskih terorističkih akcija. Svaka osujećena namera, svaki incident, svaka sumnja detaljno su pokriveni u štampi. Međutim, naslovi mogu da zavedu jer najveća teroristička opasnost u Sjedinjenim Državama ne dolazi od nasilja indoktriniranih muslimana već od domaćih desničarskih ekstremista. Istina je da su od 11. septembra svake godine u proseku devet američkih muslimana umešana su u šest terorističkih zavera uperenih na ciljeve u Sjedinjenim Državama. Većina njihovih planova su osujećeni, ali 20 njihovih izvedenih akcija koštalo je 50 života.

U poređenju sa njima, desničarski ekstremisti u proseku godišnje izvedu 337 napada koji su uzrokovali smrt 254 američkih građana. Ovi podaci objavljeni su u jednoj studiji iz 2012. godine. U međuvremenu ti su se brojevi znatno povećali. Od 2000. godine 25 pripadnika policijskih snaga ubijeno je od strane desničarskih terorista. Nešto drugo još više zabrinjava: od 11. septembra u Sjedinjenim Državama bilo je 215.000 ubistava. Ispada da muslimanski i domaći ekstremisti i nisu veliki problem za Ameriku.

Organizacija Suvereni građanski pokret, krajnja desničarska grupa koja broji oko 300.000 pripadnika i koja deklariše da ne priznaje autoritet lokalnih i federalnih vlasti, ocenjena je od strane FBI kao najveća „domaća teroristička pretnja". Činjenica je da je nakon što je Obama ušao u Belu kuću, agencija Otadžbinske bezbednosti je procenila da kombinacija usporene ekonomije i izbor prvog američkog crnog predsednika može da pokrene desničarsko nasilje. Taj izveštaj je kasnije povučen zbog pritiska konzervativnih snaga. Ne mala uloga u promovisanju nasilja protiv američkih vlasti pripada desničarskim medijima.

U Sjedinjenim Državama, zahvaljujući slobodi govora, postoje nacističke partije koje slobodno mogu da propagiraju svoje ideje. Ne mogu da budu nasilni, ali mogu da izlažu svoje stavove i regrutuju članove. Danas se najveća od njih zove Nacionalna socijalistička partija belaca, a naslednik je Američke nacističke partije osnovane 1959. godine. Njihov glavni cilj je da istrebe ne-Arijevce i sve one koji nisu 100 odsto čistog evropskog porekla. Vodeći moto im je: „Moramo obezbediti opstanak naših ljudi i budućnost bele dece". Inače, osnivač nacističke partije, pomorski oficir Džordž Linkoln Rokvel, usmrćen je hicem iz snajperske puške 1967. u Virdžiniji.

A 1. I liberali poseduju oružje

Postoje dve Amerike, bez obzira što je Obama svojevremeno rekao u svom najboljem govoru u predizbornoj kampanji da „ne postoji liberalna Amerika i konzervativna Amerika, postoje samo Sjedinjene Države Amerike". Lepo je to rekao u svom lepom govoru, zvuči patriotski i veoma pozitivno, ali mnogi se s tom floskulom ne slažu. Kažu da ne samo da postoji liberalna i konzervativna, već da se te dve zemlje svakim danom sve više udaljavaju, ne veruju jedna drugoj, ne vole jedna drugu i svaka od njih u drugoj prepoznaje karikaturu njenih stavova i verovanja. Istina je da i u liberalnim „plavim državama" slave istog Boga kao i u konzervativnim „crvenim", ali to rade mnogo manje jer postaju sve više sekularni i kosmopoliti. I liberali poseduju oružje, ali daleko manje od konzervativaca, koji su, mnoge studije pokazuju, manje obrazovani od liberala. Možda, ipak, na kraju, postoje dve Amerike.

A 2. Šta misli ostatak sveta

Nedavno je francuski autor Mari-Sesil Nave rekao sledeće o Donaldu Trampu: „Tramp prestavlja Ameriku koju volimo da mrzimo... On je naš negativni lik u ogledalu, čovek koga vidimo kao brutalnog, koji obožava novac i kome nedostaje kultura - neko ko nas čini da se osećamo nešto superiorniji jer smo Evropljani". A o Donaldu Trampu imaju šta da kažu i u ostatku sveta.

Meksikanci imaju naročitih razloga da ne vole Trampa i to samo zato što ih je nazivao silovateljima, tvrdio da donose droge i kriminal, a takođe je pozivao na masovnu deportaciju Meksikanaca i ostalih Latinoamerikanaca. A u Nemačkoj, odakle potiče Trampova familija, nekoliko nedelja nakon što je on najavio kampanju Sudojče cajtung je napisao: "Čudak, egomanijak, rasista... a ipak na vodećoj poziciji; kako to može biti?"

U Australiji je Nju Zelander objavio da bi on kad bi bio izabran „bio velika sramota za Ameriku". A Sidnej morning herald napisao je da Tramp prestavlja ružan primer konzervativnih vrednosti, naročito kada su osobe ženskog pola u pitanju. U Venecueli predsednik Maduro se u jednom govoru osvrnuo na predsedničkog pretendenta iz Republikanske partije: „Kažu da je Maduro kao Donald Tramp. Zamislite! Ja čak nemam ni njegovu frizuru, a još manje njegov bankarski račun".

U Kini su, nakon što ih je on optuživao za mnoge američke nevolje, počeli da ismejavaju Trampovo frizuru. A jedne lokalne novine objasnile su centralnu temu Trampove kampanje ovim rečima: „Ja sam zaista veoma bogat". U Francuskoj ga porede sa Žan-Mari Le Pen, patrijarhom francuske krajnje desnice.