Amerika

Vrtoglavi uspon industrije hapšenja

Oduzimanje slobode u ''zemlji slobode''

Po svim merilima, a izvori informacija dolaze iz Sjedinjenih Država, Amerika je na prvom mestu na svetu po broju zatvorenika. Po ćelijama leži 2,3 miliona ljudi, a 4,8 miliona su na uslovnom otpustu. Niko tim brojevima ne može da se približi; ni Kina sa 1,7 miliona zatvorenika, ni Rusija sa 670.000. Ne samo da Amerika ima najveći broj zatočenih, već je na prvom mestu kada se radi o procentu ljudi u zatvorima i robijašnicama. Tačno 702 Amerikanca na svakih 100.000 stanovnika bilo je zatvoreno tokom 2013. godine. Na Kubi 510, Rusiji 467 i Iranu 290. Hapsi se za sve i nizašta i samo hapšenje je postalo cilj po sebi. Hapšenjima se i troši i zarađuje novac. Stvorena je vibrantna industrija hapšenja, tvrdi urednik Tabloida Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Najviše na udaru se nalaze crnci i Latinoamerikanci koji čine 39 odsto zatvorenika, dok ih ima samo oko 25 odsto generalnog stanovništva. Procenjuje se da će svaki treći crnac završiti, ukoliko ostane sadašnji sistem kriminalnog prava, s one strane rešetaka u jednom momentu tokom svog života. Negde oko polovine svih osuđenih na zatvorske kazne prekršili su zakone o opojnim drogama.

Jedna studija objavljena u časopisu Pedijatriks iznosi podatke da svaki treći mlađi punoletnik u Sjedinjenim Državama ima zabeleženo da je uhapšen. Među onima koji su imali 18 godina uhapšen je svaki četvrti, ali među onima od 23 godine procenat uhapšenih kreće se između 33 i 41 odsto. Ta lišavanja slobode ne uključuju razloge zbog prebrze vožnje i drugih saobraćajnih prekršaja. Većina mladih dolaze u sukob sa zakonom zbog alkohola ili droga. U nekim slučajevima se radi o posedovanju i prodaji tih supstanci, ali većina je zbog prekršaja učinjenih pod uticajem alkohola ili opojnih droga.

Jedan prošlogodišnji izveštaj iznosi podatke da je polovina crnaca mlađih od 23 godine bila uhapšena barem jednom. Taj procenat među belim vršnjacima iznosi 40 odsto. Studija objavljena u časopisu Kriminal i delikvencija ističe da hapšenja slede rasnu pripadnost; najviše je uhapšenih crnaca, pa Latinoamerikanaca i na kraju belaca. Studija je takođe pokazala da kada je ženski pol u pitanju rasna pripadnost nije faktor. Do 23 godine života uhapšeno je 20 odsto belkinja, 18 odsto Latinoamerikanki i 16 odsto crnkinja. Sve u svemu, broj uhapšenih stanovnika Amerike naglo je počeo da raste od 1980. godine.

Oni koji proučavaju taj problem kažu da četiri glavna faktora dominiraju temom: 1) rasizam; 2) Politika predsednika Niksona nazvana Rat drogama; 3) Strožiji kazneni zakoni; i 4) Reforma kažnjavanja iz 1984. od kada sudije moraju da presuđuju po strogim zakonima minimalnih kazni. Ali, kažu drugi eksperti, ova četiri faktora ne objašnjavaju celu priču.

Naime, što se rasizma tiče, on je bio mnogo nasilniji u ranijoj američkoj istoriji i sve do građanskog pokreta za ljudska prava, crncima su se svakodnevno negirali osnovna prava. Ipak je tada broj zatvorenih bio stabilan, tokom četrdesetih, pedesetih i turbulentnih šezdesetih godina prošlog veka, i mnogo niži ukoliko se poredi sa sadašnjim stanjem. Dalje se pitaju zašto se ti drakonski zakoni striktno primenjuju i zašto toliko mladih ljudi dolaze u sukob sa zakonom. Stručnjaci kažu da se nešto važno dogodilo tokom osamdesetih godina, toliko važno da je promenilo socijalnu strukturu društva. Ističu da su se od tog vremena promenile mnoge fundamentalne stvari: porast plata ne prati produktivnost; direktori kompanija plaćeni su astronomskim sumama; finansijske dobiti Volstrita drastično rastu a dobit od proizvodnje opada; jaz između super-bogatih i ostatak stanovništva naglo se produbljuje; porezi za super-bogate se smanjuju; sva dugovanja drastično se uvećavaju i porast broja zatvorenika raste.

Činjenica je da su krajem sedamdesetih godina prošlog veka konzervativni ekonomisti ubedili političke lidere da probaju novu vrstu „šok terapije" ne bi li okončali privredni zastoj koji je nastao zbog čudne kombinacije: visoka nezaposlenost i visoka inflacija. Neregulisan je Volstrit, smanjene socijalne usluge i skresani porezi bogatima. U teoriji ovi potezi su trebali da motivišu ekonomsku aktivnost a dobit bi procurila i do generalnog stanovništva. To je bila teorija, i to pogrešna, jer se nije dogodilo. Privredna aktivnost jeste pojačana, makar ona finansijska, ali je cenu platila srednja klasa i slabo-plaćeni radnici. Umesto da se otvaraju nova radna mesta, finansijeri su počeli da uništavaju manufakturu. Njihov cilj nije bio da povećaju proizvodnju, već da naprave novac od novca. Kupovali su kompanije, zaduživali ih i potom smanjivali troškove da bi vraćali dugove i sebe obogatili. Zahvaljujući Volstritu milioni industrijskih radnih mesta je nestalo. Neki su uspeli da pronađu posao u uslužnim delatnostima, ali su tamo dobijali oko polovinu nadnica od onih što su imali u fabrikama.

Oni sa više sreće pronašli su posao u javnim servisima koji su većinom sindikalizovani i solidno plaćeni. Mnogi mladi ljudi nisu imali pristojno zaposlenje i, što je bilo i za očekivanje, počeli su da dolaze u sukob sa zakonom. Među mladima najgore su prošli crnci i Latinoamerikanci. Kako su smanjena primanja većine građana, a bogatim umanjeni porezi, državne i lokalne vlade ostale su sa manje novca pa je odlučeno da se nađe novi način da popune budžete. Jedan od načina je bio da iscede siromašne preko većeg broja hapšenja i novčanih kazni. Siromašne, zato jer oni nemaju dovoljno sredstava da se usprotive.

Takvo delovanje potvrdilo je i Ministarstvo pravde koje je na primeru grada Fergusona obelodanilo način na koji lokalna vlast dolazi do sredstava: „...Opštinski sud ne deluje kao neutralni arbitar zakona i ne proverava nezakonito ponašanje policije. Umesto toga, Sud pre svega koristi svoj sudski autoritet kao sredstvo da sakupi novac od sudskih kazni i troškova koje bi pomoglo gradskim finansijskim interesima. To je dovelo do sudske prakse koja krši 14. amandman o odgovarajućem procesu i jednakoj zaštiti..."

Prestižni dnevnik Vašington post je objavio članak da takva praksa lokalnih sudova ne postoji samo u gradu Fergusonu, već i u čitavom srezu Sent Luisa. VP navodi da neki gradovi u tom srezu svoj budžet pune, i do 40 odsto, zahvaljujući kaznama i sudskim troškovima koje određuju lokalni sudovi. Takođe je poznato da je državni tužilac iz Misurija 2014. tužio 13 opština jer su svoje budžete punili novcem koji je poticao od kazni izdatih za saobraćajne prekršaje. Kako se radi u ostatku zemlje za sada nije poznato, ali se smatra da se takva praksa upotrebljava i izvan male države Misuri. A u Njujorku lokalna policija je upućena da prihvati politiku iz osamdesetih godina, takozvanu „slomljeni prozor". Teorija da ako se policija usredsredi na manji kriminal, na prekršaje kao što su ispijanje na javnim mestima, bacanje otpadaka, pravljenja buke i prodavanja cigareta na komad, pa da će na taj način biti sprečen opasniji kriminal. Naime, susedstvo u kome nema ni jednog slomljenog prozora daje komšiluku pozitivniji izgled i time odbija kriminal. Ovo je teorija o kojoj može dosta da se diskutuje, ali je, u svakom slučaju, dovela do većeg broja hapšenja.

Kako po generalnom planu o pokretanju ekonomije, nazvanom Bolja poslovna klima, iz kraja sedamdesetih godina blagostanje nije postignuto, problem je postao veliki broj nezaposlenih ili zaposlenih s minimalnim primanjima. Šta raditi s njima? Jedno od rešenja je bilo da bi ih trebalo strpati u zatvor. Većinu njih, a manji deo zaposliti kao zatvorske stražare. Tačno je da je porast broja osuđenih na zatvorske kazne povećao i poslovne mogućnosti. Pre svega za privatnike, već kako Bolja poslovna klima zastupa stav da privatizacija generiše nove mogućnosti i da su privatnici efikasniji od države. Tako da je u državi Tenesi još 1984. otvoren prvi privatni zatvor. A 2013. statistika američkog Ministarstva pravde pokazuje da postoje 130.000 zatvorenika u državnim i federalnim zatvorima koje vode privatne kompanije. To je bilo 8,4 odsto svih zatvorenih u Americi. Sindikatima zatvorskog osoblja, privatnim korporacijama u zatvorskom poslu i finansijskom sektoru imaju zajednički interes u širenju sistema privatnih zatvora. Samo im nedostaje još veći broj zatvorenika.

Bilo privatni, bilo državni zatvori, sve se svodi na mnogo novca. Samo u ratu protiv droga godišnje se troši 51 milijarda dolara. A u 2013. godini uhapšeno je pod optužbom za nenasilni kriminal povezan sa opojnim drogama 1,5 miliona građana. Među uhapšenima bilo je i preko 693 hiljade onih koji su pušili marihuanu. U međuvremenu je u 20 američkih država dozvoljena rekreativna upotreba marihuane.

Svako može da poseduje manju količinu ove trave. Procenjuje se da će u Kaliforniji ta država zaraditi od poreza na marihuanu celih milijardu i 400 hiljada dolara. Izračunato je da bi na federalnom nivou prihod od poreza na upotrebu droge, kada bi se oporezovalo istom stopom kao alkohol i duvan, bio 46,7 milijardi dolara.

Sve u svemu, od 1980. do 2008. broj ljudi u zatvoru povećao se za oko četiri puta. Od otprilike 500.000 do 2,3 miliona osoba, tako da danas Amerika koja čini pet odsto svetskog stanovništva ima 25 odsto svih zatvorenih na svetu. Oko 14 miliona belaca i 2,6 miliona crnaca koriste opojne droge, ali crnci završavaju po zatvorima deset puta više od belaca. Oko 70 milijardi dolara troše se godišnje na zatvore, a sve skupa na javnu bezbednost utroši se blizu 200 milijardi.

Prilikom velikog broja hapšenja širom zemlje za očekivati su i greške, policijska brutalnost i komična hapšenja, ako uopšte ima nečeg komičnog u tom činu.

Čuveni njujoršku plavci (NYPD) su svojevremenu uhapsili čoveka koji je vikao za vreme organizovan protesta. Jedna devojka je uhapšena jer je za vreme istih protesta u vazduh bacila svoj brushalter. A jedna majka uhapšena je u Južnoj Karolini jer je psovala u prisustvu svoja dva deteta. U jednoj samoposluzi prodavačica je čula kako je kasnije uhapšena vikala na svoje dve ćerke „prestani da stiskaš jebeni hleb". Izgleda da je ona vikala na muža koji je preko hleba stavljao neke druge stvari.

Prodavačica je pozvala policiju i koja je uhapsila tu ženu po zakonu Južne Karoline koji određuje da je prekršaj „upotreba skaradnog i profanog jezika na bilo kojem autoputu ili bilo kom javnom mestu ili mestu sakupljanja ili na rastojanju sa koga se može ćuti od neke škole ili crkve". Kasnije je prodavačica koja ju je prijavila izvinila i pravdala svojim traumatičnim detinjstvom. Jedno drugo nepotrebno hapšenje koštalo je grad Njujork 125.000 dolara i moglo je da se završi fatalno.

Radi se o hapšenju izvesne Džejmi Rutkovski. Ko je Džejmi Rutkovski? Sve dok NYPD nije odlučio da je uhapsi zbog pušenja jedne marihuana cigarete, niko nije čuo o njoj. U Njujorku, inače, za takav prekršaj trebalo bi da se izda kazna na licu mesta a ne da se hapsi. Zatvorili su je u jednu ćeliju u policijskoj stanici i stvorili opasnu zdravstvenu situaciju jer gospođica Rutkovski je težak šećerni bolesnik i stres joj je prouzrokovao nagli rast šećera u krvi. Pre toga su joj oduzeli aparat za merenja nivoa šećera koji je ona uvek nosila sa sobom i mogla je po potrebi da sebi ubrizga insulin iz malog aparata koji je imala ugrađen na stomaku. Svoje stanje Džejmi je objašnjavala policajcima, ali oni nisu obraćali pažnju. Konačno su zvali hitnu pomoć koja ju je pod hitno prebacila u bolnicu. Njeno stanje je bilo veoma kritično i bila je na ivici smrti zbog nerazumnog akta policije koja ju je uhapsili u jednoj njujorškoj uličici ispred kafića iz koga je izašla da pripali jedan džoint. Potom su ona i njen advokat tužili grad Njujork i dobili oštetu od 125.000 dolara. Zbog pušenja marihuane nije kažnjena. Nakon hiljada godina upotrebe marihuane i skoro nikakvih naučnih dokaza da je ta trava sama po sebi štetna, ovaj slučaj je dokaz da pušenje marihuane može da bude smrtonosno ako je u prisustvu policije.

Jedan maloletni crnoputi dečak uhapšen je u jednom gradu u Kaliforniji jer je hodao trakom za gradske autobuse. Na njega, koji nije bio naoružan, su se sručili devet policajaca. Oborili su ga na zemlju, postoji video zapis jednog prolaznika, pritisli glavu na pločnik i stavili lisice. Na snimku se čuje glas jedne prolaznice koja je sve vreme vikala: „To je fuking dete! Nemojte da ga dirate, ostavite ga na miru! Dete je. Da li ste vi ozbiljni? Nije ništa loše uradio!" Dečak je zadržan u policijskoj stanici i pušten kada je po njega došla njegova majka. Optužen je za opiranje hapšenju i „hodanju po tuđem zemljištu". Slučaj će biti rešen na sudu za maloletnike. Dvoje drugih maloletnika, dečaci stari 7 i 9 godina, uzrokovali su hapšenje njihovih roditelja. Naime, dečaci su hteli da ostanu još neko vreme na privatnoj plaži nakon što su im roditelji rekli da je vreme da se ide kući. Ostavili su ih da se igraju sami neko vreme, ali da ne ulaze u vodu. Ta plaža je imala i spasioca koji je pozvao policiju jer su dvojica dečaka lutali sami gore dole po pesku. Roditelji su uhapšeni i optuženi za nemarno ugrožavanje svoje dece. To se dogodilo početkom novembra i slučaj čeka da bude rešen na sudu.

A slučaj četrnaestogodišnjaka Ahmeda Mohameda iz Teksasa uzburkao je američku javnost. Skandal o njegovom hapšenju stigao je i do Bele kuće. Ahmed je jednog jutra sredinom septembra krenuo u svoju školu u gradu Irvingu i sa sobom je poneo digitalni sat koji je sam napravio od kutije za olovke. Hteo je da ga pokaže nastavniku. Da se hvali. „Napravio sam sat da bih impresionirao svoju nastavnicu, ali kada sam joj ga pokazao ona je mislila da joj upućujem neku pretnju", izjavio je mladi Mohamed koji želi da postane inženjer. Pozvana je policija koja ga je opkolila, pitala šta je ta naprava, a on je odgovorio da je to digitalni sat. Uhapšen je zbog proizvodnje i posedovanja lažne bombe. Policija nije dozvolila da dečak pozove oca i tek kasnije njemu je škola javila da mu je sin u policijskoj stanici. Kada je otac stigao, mladi Mohamed je bio sa lisicama na rukama i okružen policajcima. Inače, Ahmedova porodica je poreklom iz Sudana i tamo je njegov otac, Mohamed Mohamed, dva puta bio predsednički kandidat. Na kraju se sve izgladilo i dečak neće biti optužen. U međuvremenu čitav slučaj je uzburkao američku i svetsku javnost, a samo na tviteru bilo je više od 100.000 komentara. Tvorac Fejsbuka, Mark Cukerberg, napisao je mladom Mohamedu na fejsu poziv da ih poseti. Sličan poziv, ali za Belu kuću, uputio je i predsednik Obama. Istovremeno su stizali i pozivi sa prestižnih srednjih škola i univerziteta širom sveta. Ahmedova familija je odlučila da će se preseliti u Katar.

O tome zašto Amerika hapsi tolike ljude i da li je šteta veća od koristi diskutuje se na svim laičkim i stručnim nivoima. Činjenica da policija nije obavezna da sprovede toliko hapšenja dokazana je u Njujorku gde su policajci, kao deo svog protesta protiv gradonačelnika Bila de Blasioa, odlučila da hapsi samo kad je počinjeni kriminal opasan. Hapšenja su pala za 66 odsto krajem prošle godine. Politika „slomljenog prozora" gradonačelnika, čini se, već je bila zasmetala policajcima kojima je bilo dosadilo da po gradu hapse pijance. Inače, svako hapšenje uzrokuje nemerljivu štetu uhapšenima, njihovim familijama, okruženju, pa čak i policajcima. Pre svega se to odnosi na nepotrebna hapšenja. Više od 12 miliona hapšenja dogode se svake godine i svako hapšenje može da potraje i do pet sati policijskog rada. Kako policajci zarađuju nekih 30 dolara na sat, sama hapšenja koštaju godišnje 1,8 milijardi dolara. Prilikom hapšenja nisu samo uhapšeni koji mogu biti povređeni ili ubijeni, već i policajci. Tokom 2013, pokazuju podaci, skoro 20 odsto od 50.000 policajaca povređeno je tokom pokušaja hapšenja. Poređenja radi, samo 10 odsto policajaca je napadnuto tokom izdavanja kazni za saobraćajni prekršaj. Većina uhapšenih u Americi nisu predstavljali u trenutku hapšenja opasnost za okolinu i dovoljno bi bilo da im se izdala prekršajna kazna.

A 1. Visoka cena slobode

Postoje više načina da se siromašni opelješe kad su u sukobu sa zakonom. Jedan od njih je i sistem kaucija s kojim se izbegava boravak u zatvoru do samog suđenja kada se tek odlučuje da li je optuženi uopšte kriv. Dva slučaja iz američke štampe ilustruju kako se to radi u liberalnom gradu San Francisku:

Riana Bafin, 19, optužena je za tešku krađi i da bi ostala na slobodi do suđenja morala je da uplati jemstvo od 30.000 dolara. Ona je zarađivala 10,25 dolara na sat što je godišnje iznosilo sumu mnogo manju od 30 hiljada. Kristal Paterson, 29, je određena kaucija od 150.000 dolara, a ona je dobijala 12,5 dolara na sat na svom poslu. Pozajmila je od prijatelja i familije 1.500 dolara, to dala agenciji koja pozajmljuje novac za kaucije a agencija je morala sudu da uplati 10 odsto od određenog jemstva da bi Kristi bila na slobodi. Sada Kristal duguje toj agenciji 15.000.

U oba slučaja tužilaštvo je kasnije odustalo od optužbi te su Riana i Kristal na slobodi i u dugovima. Sud određuje novčano jemstvo da bi se osigurao da se optuženi pojavi na suđenju. U svakom slučaju, ukoliko se ne pojavi sud izdaje nalog za hapšenje. Mnogi se pitaju kako neko ko nema sredstava da plati jemstvo može sebi da priušti beg na, recimo, Kajmanska ostrva, i tako izbegne suđenje zbog nekog prekršaja ili lakše kriminalne radnje.

Logičan je primer grada Vašingtona gde se na slobodu pre suđenja pušta 85 odsto optuženih. Jeste logičan, ali u gradskoj kasi prestonice sliva se mnogo manje novca.