Druga strana

Iza ljubaznih reči i lagane šetnje: šta Srbiju čeka posle dolaska prestolonaslednika Čarlsa

Princ i britanske bajke

Šta princ Čarls ne želi da zna o nama i šta je bio smisao njegove kratke turneje po "regionu" i zašto je Srbija tradicionalno jedan od najvećih izazova britanskih tajnih službi, zbog čega MI6 odvaja čak deset odsto ukupnog godišnjeg budžeta za svoj rad na ovom delu Balkana? Odgovori na ova i mnoga druga pitanja, biće uskoro jasni. Ili će Srbija sasvim potonuti u kolonijalno ropstvo (u kome se skoro sasvim nalazi), ili će naći načina da se odupre tome

Nikola Vlahović

Britanski prestolonaslednik princ Čarls, popeo se na kalemegdanske zidine 16. marta ove godine i dok je sa tih visina gledao ušće Save u Dunav, istoričarka Dubravka Stojanović, koja je bila određena da mu bude vodič, stidljivo je pomenula podatak da je Beograd šest puta bombardovan (protokolom ovog dela posete, bilo je zabranjeno pričati o NATO bombardovanju 1999. godine).

Na to se ovaj uvaženi gost vrlo iznenadio rekavši: "...Ne mogu da verujem, kako šest?!". Princ Čarls važi za ličnost koja je dobro upućena u istoriju Balkana, te je njegovo čuđenje utoliko ciničnije.

Ipak, Čarls je bio u pravu. Malo je šest puta! Tačan je podatak kaže da je Beograd kroz svoju burnu istoriju bio sravnjen sa zemljom čak 42 puta, i opravdano se smatra da je to grad koji je najviše puta osvajan u istoriji. Samo pred kraj Drugog svetskog rata, takozvani saveznici su ga bombardovali 11 puta! Hitlerovo bombardovanje 6. aprila bilo je tek uvod u ono što će srpski "prijatelji" iz britanskog RAF-a uraditi, kad je rat već tako reći bio gotov.

Naravno da Čarls zna da je Srbija u kandžama njegovog kraljevstva, već više od jednog veka. I poznato mu je da britanske obaveštajne službe haraju ovom namučenom, prilično izolovanom i opljačkanom zemljom. Poznato mu je, iz njegovog druženja sa hilandarskim pravoslavnim sveštenicima, kroz kakve je sve užase srpski narod prolazio, zahvaljujući kriminalnoj politici ovdašnjih vladara, koji su, skoro svi odreda, radili za britanske interese, a protiv svoga naroda. Poznato mu je i da je bivši premijer Toni Bler, sada savetnik Aleksandra Vučića, tražio "konačan obračun" sa Srbijom, te da je spremao čak 30.000 vojnika da uđu u kopneni rat protiv nje, 1999. godine. Takođe, i da je prošle godine britanska vlada tražila donošenje Rezolucije UN o Srebrenici, u kojoj bi ceo srpski narod zauvek bio optužen za zločin koji još nije istražen, ali čiji su naredbodavci već umrli u Hagu bez presude.

Sve je to princu prestolonasledniku bilo poznato i pre nego što je nakon skoro pola veka ponovo došao u Beograd. Zašto se onda čudio slušajući o užasima kroz koje je Srbija prolazila (i kroz koje i danas prolazi)? Odgovor je možda pronašao jedan britanski novinar u reportaži rađenoj za Dejli mejl (Daily mail) u kojoj kaže da se Čarls prvi put "izbliza" upoznao sa Srbijom.

Nije lako biti britanski princ a razumeti se sa narodom i kulturom koju njegovo kraljevstvo evo već sto godina pokušava na razne načine da zbriše sa lica zemlje. Lakše je biti Srbin i razumeti dokonog princa. Njegova martovska poseta "regionu", koju su organizovale britanske službe, imala je za cilj da pokaže balkanskim zemljama da su još dalje od Evrope nego što izgleda. Od Zagreba, Osijeka, Beograda, Prištine i Podgorice, Čarls je pričao jednu priču, onu finu, blagonaklonu, u kojoj poziva narode ovog dela Balkana da se urazume i uđu u Evropu. U onu iz koje Britanija svom snagom želi da izađe. Na londonskom portalu Mailonline, čitaoci su povodom ove posete masovno reagovali čudeći se: "...Pa to je Balkan, to nije Evropa", "...Nije Balkan u Evropi" i slično.

I to nije nikakvo čudo, većina običnog sveta na Zapadu tako razume gde se ove zemlje i narodi nalaze. Čudo je pravo, šta onda ovde radi Britanija? Šta rade britanske službe?

Treba podsetiti da je u knjizi "Novi špijuni-Istražujući granice špijunaže", autora Džejmsa Adamsa bivšeg šefa agencije UPI , na stranama 100 i 101, precizno objašnjen budžet tajne službe MI6, zadužene za prikupljanje bezbednosnih podataka u inostranstvu. Tamo jasno stoji da je čak 10 odsto ukupnih sredstava godišnje, odvojeno za zemlje nekadašnje Jugoslavije, ali uglavnom za Srbiju. To je više nego što MI6 odvaja za rad u ostalim delovima sveta (osim Rusije i Bliskog Istoka)! Zašto toliko špijunaže i toliko novca u maloj, zgaženoj i razbijenoj Srbiji? Mada toga nema u Adamsovoj knjizi, ima na terenu: britanske kompanije su praktično, zajedno sa Amerikancima, stavili Kosovo i Metohiju pod svoj imperijalni protektorat.

Ovih dana, parlament Kosova treba da izglasa Zakon o Trepči, kojim bi ovaj rudarsko topioničarski kompleks praktično pao u ruke Engleza. Istorijska je činjenica da su ga Englezi i otvorili početkom prošlog veka, ali i da je ondašnja Kraljevina Jugoslavija ostala uskraćena za najveći deo dobiti od iskopane rude. Sve što je oko Kosovske Mitrovice iskopano, otišlo je u ondašnje britansko carstvo. Danas, sto godina kasnije, Englezi se vraćaju na mesto pljačke. Tačnije, tamo su još od 1999. godine. Ali, Srbija raspolaže i ogromnim količinama pijaće vode, velikog je potencijala za uzgoj i izvoz zdrave hrane, ima najjefitniju radnu snagu u Evropi i kao takva, predstavlja idealan plan za posrnulo britansko kraljevstvo.

"Posmatrači" MI6 računaju i na dokazano postojanje ogromnih količina retke rude borit u Baljevcu na Ibru od impresivnih 200 milijardi dolara ispitanih rezervi. Od kraja rata 1999, najmanje jedna britanska kompanija se već bavi daljim istraživanjnima oko eksploatacije baljevačkog borita, dragocenog za izradu materijala koji se koristi i u kosmosu. Dobili su, radom svojih službi u Beogradu, odmah posle 5. oktobra, koncesiju za mizernih 130 miliona evra, mada je posao vredan više milijardi dolara. I tada, kao i danas, najveći broj ministara u srpskoj vladi kao i na čelu svih državnih institucija, rade "britanski kadrovi". Malo im je i to bilo, nego su postavili po jednog specijalnog tutora koji nadgleda rad svakog ministarstva posebno (kroz program "Deliveri junit").

Ipak, stalne antiruske aktivnosti, ključni su razlog zašto MI6 troši 10 odsto svoga ukupnog budžeta u Srbiji. Jedan od tri najveća zadatka ove obaveštajne službe je borba protiv prisustva Rusije u Srbiji. Nisu štedeli ni na kupovini medija i plaćanje medijske propagande, niti na podmićivanju najuticajnijih ljudi u državi. Takozvana tranziciona politika koja je uništila srpsku industriju, takođe je vođena u britanskim kolonijalnim kuhinjama. Poslednji slučaj spajanja javnih preduzeća "Putevi Srbije" i "Koridori Srbije" po modelu koji je razrađen u Britaniji, i ovde u delo sproveden, urađen je tako da će budući koncesionar (svakako neka zapadna kompanija ili iz Britanije ili bliska njoj) sa lakoćom upravljati putnom mrežom u Srbiji i naplaćivati je kako on odredi. A, davanjem na koncesije, država, ovakva kakva je, neće moći ni da dalje gradi ni da održava modernu putnu mrežu.

Na ovakve i slične načine, rasturanjem državne imovine, direktnim "pogodbama", bez rasprava u parlamentu, bez učešće ijedne nadležne državne institucije, na sceni je klasičan oblik britanskog kolonijalizma, nepromenjenog poslednjih dvesta godina.

Mnoga se pitanja nameću posle kratke turneje princa Čarlsa: ko su ljudi iz vrha države koji rade intenzivno za ovakvog "prijatelja" Srbije? Zašto nikada nije ni pomenuta mogućnost da se jednom zauvek preispita odnos srpske državne politike prema Englezima? Ko je sve od njihovih saradnika još od pada Miloševića instaliran u vrhovima bezbednosnih institucija, diplomatije, javnih preduzeća, medija...Ko su vojni stručnjaci iz Velike Britanije koji nastupaju "savetodavno" u Srbiji?