Feljton

"Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (3)

Ličnosti i razlike

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Treći naš pisac, Borisav Stanković, kao i prvi, bio je gradskog porekla. (Kao i Senta, Vranje je bilo varoš). Za razliku od Sremca i Domanovića, Bora je utkao svoje poreklo i svoj život u literaturu, pa ona može da bude izvor za rekonstrukciju njegovog života. Nas u ovom predavanju interesuje Stankovićevo poreklo.

Videli smo da je Sremac dobio dve biografije od svojih savremenika (istina posle smrti), a da se o Domanoviću nije pisalo za njegova života. (Do sada najpotpuniju monografiju o Radoju Domanoviću napisao je Dimitrije Vučenov, 1959. godine, dakle, pola veka po piščevoj smrti.) Bora je dobio biografske beleške godinu dana posle smrti, koja se zbila 1927. godine. Naime, Borini prijatelji su već 1928. godine pokrenuli inicijativu da se štampa celokupno piščevo delo, privatno osnovali Odbor za izdavanje dela Borisava Stankovića. (Država se o Bori u to vreme nije brinula, videćemo kasnije zašto.) Odbor je uspeo da u dve naredne godine (1928. i 1929) odštampa osam knjiga Stankovićevih dela, u redakciji i sa beleškama Dragutina Kostića.

Dragutin Kostić je bio dugogodišnji Borin saradnik i prijatelj. Jedino je on mogao da sredi piščevu zaostavštinu, koja je pretekla u Velikom ratu. Izdanja Stankovićevih Sabranih dela, objavljena posle Drugog svetskog rata, u stvari su preštampano Kostićevo izdanje. U izdanju od 1970. godine (koliko znam poslednjem) nepotpisani redaktor (Živorad Stojković) napisao je za Kostićevo izdanje: „To brižno a, i inače, znalački raspoređeno izdanje postalo je osnovno, u dosta čemu i izvorno za sva izdavanja književnog nasleđa Borisava Stankovića".

Hronologiju života pisca za ovo izdanje izradio je Dragoljub Vlatković, pa ću ja njome da se služim, ali i da je komentarišem. „Borisav Stanković je rođen u Vranju u siromašnoj zanatlijskoj porodici. Njegov ded po ocu, Ilija, došao je još kao dečak „otuda iz Turske" (napomena: Vranje je bilo u Turskoj), iz sela Koćura (okolina Vranja) u Vranje, i tu izučio obućarski zanat. Čim je postao kalfa, oženio se starijom devojkom Zlatom, sestrom bogatog i uglednog vranjanskog trgovca Jovče, opisanog u istoimenoj Stankovićevoj pripoveci." (Moramo da vidimo tu pripovetku.)

„...Ubrzo posle udaje Zlati je umro muž (dakle Ilija Stanković) i ona je ostala, bez obezbeđene egzistencije, udovom, s jednim sinom, Stojanom. Zbog deteta ona se morala i po drugi put udati (za Cvetka Anđelkovića, ćurčiju, takođe doseljenog seljaka), ali joj je i drugi muž ubrzo umro. Zlata se više nije htela udavati, niti vratiti „na teret" bratu. Od novca koji je godinama štedela i od dela imanja koji joj je pastorak iz drugog braka dao, ona kupi plac u Donjoj mahali i tu sazida kuću. U toj kući, koja još postoji i koja je sada pretvorena u muzej, rodio se Bora Stanković."

Da ovde zastanemo za trenutak...

"...Ciganka je umela da ga pročita"

U svom komentaru iz 1928. godine Dragutin Kostić je ukazao na nedovršeni Borin roman „Pevci", koji predstavlja piščevu porodičnu autohroniku. Bora „...u Stojanu slika oca svog rođenog, kao što i u Sofki mater svoju, u tetka Zlati babu, a u majstor Arsi dedu svoga". Da pogledamo te likove u Borinom romanu. No prvo da vidimo dve Borine pripovetke na istu temu, „Jovča" (već sam ukazao na nju) i „Tetka Zlata", u kojima pisac ne menjajući imena govori o svojim precima.

„Jovču" je Bora objavio 1901. godine u Letopisu matice srpske u Novom Sadu, o čemu je sačuvana njegova prepiska sa urednikom Letopisa Milanom Savićem. Koliko je Bora držao do ove pripovetke vidi se i po tome što ju je dramatizovao. Dramatizaciju je objavio tek 1928. godine Dragutin Kostić.

Jovča je onaj bogati Vranjanac, koji je udao svoju sestru Zlatu za došljaka sa sela, obućarskog kalfu, više da je se otarasi. Bora Jovču prikazuje u negativnom svetlu. Bio je porodični tiranin, grub i osion, nikoga nije poštovao. Obogatio se i stekao veliko imanje trgujući ružama po Turskoj. Imao je čivluke (imanja) u okolini Vranja i na njima držao čivčije (nadničare). Tipičan feudalac, Turčin, što Bora prikazuje tako što ovaj ne vadi cigaru iz usta (Puši kao Turčin!).

„Beše bogat, silan, nikoga nije gledao, niti mario šta će se za nj, bilo u čaršiji, međ trgovcima, bilo u rodbini, reći." Tri put se ženio, ali se uvek razvenčavao. Nijedna žena mu nije bila dobra, svake se zasićivao i isterivao iz kuće. (Netipično za druge Borine junake.) Pri tom nije držao do zakona, plaćao je da se razvede, podmićivao je vlast. Njegova kuća bila je zatvorena za posetioce, kao u svakog Turčina.

Ali, kad mu se od treće žene rodila ćerka Naca, Jovča se u mnogome izmenio. Češće je ostajao kod kuće, posvećivao se ćerki koja je stasavala u devojku, kupovao joj basme, svile, nakit, „nize dukata već nije imala gde da meće". Kad su se javili prosci, Jovča ih je sve od reda odbijao. Njegova ljubav prema Naci imala je nečeg patolškog, pa su u Vranju „počeli da sumnjaju da on, otac, s Nacom možda ima kakva rđava posla". Kad je ipak odlučio da uda ćerku, tražio je kuću koja bi bila dostojna njega i njegove Nace, a takvu nije mogao da nađe u Vranju. Konačno je našao takvu kuću u Prizrenu, „tamo dade Nacu". Dovodi mladoženju i nove prijatelje u Vranje, ali ne nađe Nacu. Dok je on lutao po Turskoj i tražio joj mladoženju, Naca je odbegla za njihovog slugu Manasiju i s njim rodila dete. I pored sveg očevog bogatstva, Naca je sada živela krajnje siromašno, gotovo u bedi.

U početku, Jovča je odbijao ovu vezu, išao po vračarama, doveo čak iz Turske staru Ciganku koja mu je gledala u kokošinju kobilicu, ne bi li vratio ćerku. Ciganka je umela da ga pročita: „Bio si bogat, silan. Što god si zaželeo, sve je bilo tvoje. Hazne, bisage s parama... Ali ono što ti je srce tražilo, nikad nisi našao". Tako je Jovča živeo kao usamljenik u starosti, jednako tugujući za svojom Nacom. Tek pred smrt se nekako s tim pomirio.

Bog je kaznio što ga nije slavila

„Tetka Zlatu" je Bora Stanković napisao 1909. godine, ali je nije objavio za života, Dragutin Kostić ju je štampao u Sabranim delima. Rekao bih da je ova pripovetka realističnija od „Jovče" i da se u njoj pisac više drži života. Zlata je bila Jovčina najmlađa sestra, nije se na vreme udala jer joj se brat nije ženio, ostala je dugo devojkom, postala gotovo usedelica. Brat je udao za onoga koji je prvi zatražio, za Iliju. „Muž, istina siromah, samac, otuda iz Turske, ali dobar zanatlija, i sigurno namučen samačkim životom, bio je sav srećan što je ona za njega pošla i donela mu punu kuću."

Ovde je Jovča prikazan u pozitivnom svetlu, daje sestri veliki miraz i prihvata njenog muža. Ilija je bio srećan kad mu je „ženin brat, koji je tada već bio viđen trgovac, pozajmio i novaca, te je mogao da otvori dućan i radnju." Zlata je živela krajnje skromno, trudila se da ne troši ništa, čak nisu ni slavu slavili. A kad im se rodio Stojan (Borin otac i po imenu), a obućarska radnja počela da napreduje, Ilija je otišao u Tursku i prodao sav espap da bi vratio Jovči novac. Ali, u povratku, zadesila ga je nekakva silna bujica i odvukla, zajedno s konjem i bisagama s parama, u provaliju. Nije se ni znalo gde je to bilo, nije imao grob. (Nije ubedljivo.)

Zlata je to protumačila Božjom kaznom. Bog je kaznio što ga nije slavila. Otad je postala veoma pobožna, ali nije izlazila u svet, živela je sa detetom usamljena i otuđena. Nije htela da se obrati bratu za pomoć, nego je odlučila da „stegne srce i ponovo se uda". I drugi Zlatin muž bio je došljak sa sela, kao ćurčija bio je dosta bogat, ali je mnogo pio. Iz prvog braka imao je sina, već stiglog za ženidbu. U početku je pastorak bio besan na oca što se ponovo oženio i još gradskom ženom. Zlata je trpela, a to je bar umela. Nastojala je da nekako pomiri oca i sina, i to je mogla da postigne pre mirnoćom nego svađom. Na njenu sreću, pastorak je prihvatio Stojana, a uskoro ga i zavoleo. Kad je Stojan pošao u školu i to kao najbolji đak, pastorak se njime ponosio kao da je od njegove familije.

No uskoro je Zlati umro i drugi muž i ona je odlučila da sav svoj život posveti Stojanu. Nije htela da se još jednom udaje, nego je od „novca što je sklanjala i pribirala dok joj je drugi muž bio živ, a nešto i od onoga što joj je pastorak pri deobi dao, iz straha da ga ne potroši odmah, kupila na kraju varoši jedan plac". Tu Bora opisuje svoju babu kao ženu junaka, koja gotovo sama gradi kuću. (Liči mi na Mionu iz Glišićeve „Prve brazde".) Čak je sama iskopala bunar, majstore je uzela tek da ga ozidaju. Izdržavala je sina i sebe šijući, pletući, trgujući sa Cigankama. Svojim radom i smernošću dvostruka udovica je stekla veliki ugled u kraju i svi su je poštovali i voleli.

Zlata je u sinu Stojanu videla reinkarnaciju svog prvog muža Ilije. Namerno je otišla u sirotinju, jer se na taj način „ponovo vraća njemu, pokojniku, svome prvom mužu". „Uvek, svagda, jedino je bila njegova." (Bora Stanković je motiv pokojnikove žene obradio još 1902. godine u priči „Pokojnikova žena", verovatno najboljoj svojoj pripoveci.) Zlata je bila ponosna što su svet i komšiluk to razumeli.

Ali, živela je u stalnom strahu za Stojana. Smrt se već bila uselila u njen život i dušu, plašila se da joj Stojan ne umre. Stalno ga je na kapiji čekala kad se vraćao iz škole, bojala se da mu se nešto desilo kad bi se zaigrao sa drugovima. Zlatina ljubav prema Stojanu nije samo materinska, ima nečeg patološkog, u sinu je videla njegovog pokojnog oca, Zlatinog prvig muža.

Stojan je rastao, svršio osnovnu školu, ali Zlata se nije smirivala, kad god bi čula u čaršiji neku buku, plašila se da se nešto nije desilo Stojanu. „Jer eto, on, Stojan, tamo je napolju, sa drugovima, na čaršiji, ko zna, možda ti vetrovi i ti krici baš oko njega se viju, oko njega naleću, gone ga." Zlata je doživljavala sebe kao nesrećnicu: nju Bog stalno kažnjava. Noću je videla kako kroz tavanicu „jasno i čisto silazi njen pokojni muž i leluja se nad Stojanom" koji mirno spava. Sve je slutila nesreću. „Jer sigurno kakva je prokleta, kakva je crne sreće, možda baš tada nešto ne desi njemu, Stojanu, i ispune se njene slutnje, njena predskazivanja, te da se sve poremeti, sve upropasti i uništi..."

Na sreću, Zlati priskače u pomoć brat Jovča. (Ovde je Jovča dat kao pozitivan lik.) On preuzima da se stara o Stojanu. Što je za Zlatu bilo najvažnije, pomaže joj da ga da na zanat, i to na zanat njegovog oca, obućarski, kod najboljeg vranjanskog majstora Cvetka.

Kako se samo Zlata ponosila što je njen Stojan krenuo očevim putem. Svaki dan je odlazila u Cvetkovu radnju, nije se plašila da prolazi čaršijom. A čaršija puna, „dućani puni, ćepenci puni, čak puna i ona velika i prazna pijaca". U majstorovoj radnji, ponajboljoj u čaršiji, gde Stojan uči zanat, sede majstor Cvetko i Zlatin brat Jovča, viđeni ljudi. Zlata se menja, prestaje da bude udovica, postaje Stojanova majka, čaršija nagrađuje njenu postojanost i naziva je tetka Zlatom. Ona oseća da je odužila svoj dug i prema sinu i prema njegovom pokojnom ocu. „Jer eto sina mu očuvala, odnegovala i dala na njegov zanat i time sam njegov život i uspomenu produžila." Što je najvažnije, ona je prestala da bude ženska i udovica, koja svojom pojavom i snagom izaziva grešne želje, misli i poglede Vranjanaca, sad je postala majstorica, ugledna Vranjanka, majka koja je podigla iz mrvu-mrvku sina, majstorica „čista od svakoga i svačega".

Pisac je proistekao iz etnosa

Borisav Stanković je „Pevce" počeo da objavljuje 1902. godine u Živaljevićevom Kolu, režimskom listu koji je finansirala kraljica Draga Mašin. Majskim prevratom od 1903. godine list je prestao da izlazi, pa je roman ostao nedovršen. Za ovaj roman možemo da kažemo da je hronika iz života Borinog oca Stojana i da predstavlja idealizovanu sliku Borinih predaka. Moguće je da su „Pevci" jedino Borino delo koje nije mračno.

Videli smo da Dragutin Kostić piše da Bora „u Stojanu slika oca svog rođenog, kao što i u Sofki mater svoju, u tetka Zlati babu, a u majstor Arsi dedu svoga". Da pogledamo ove ličnosti u „Pevcima".

Baba Zlata je u romanu ponovljena iz pripovetke, pa neću da se na njoj zadržavam. Interesantan je majstor Arsa, ugledni vranjanski obućar i građanin. On je pobratim pokojnog Ilije, pa prihvata Zlatu i njenog sina Stojana kao svoje. Mislim da je Bora kroz Arsu prikazao kakav bi bio njegov deda Ilija da ga nije smrt pretekla. Majstor Arsa (u priči majstor Cvetko) je pre svega domaćin čovek koji održava tradiciju svojih predaka; radan je, pobožan, brižljiv. Stojana prihvata kao svog sina i nastoji da ga podigne i načini uglednim građaninom Vranja. A majstor Arsa je vranjanski prvak, kod njega na slavu dolazi sam deda Vladika. (Bora dosta prostora posvećuje majstorovoj slavi.) Pošto se Stojan odlično pokazao, Arsa mu je namenio svoju kćer jedinicu Sofku. Stoga pomaže Zlati da završi kuću, da je napuni stvarima, da uredi baštu.

Stojan izrasta u lepog mladića. Bora ga prikazuje kao melanholika. Stalno je ćutljiv, zamišljen, zagledan u sebe. Poseduje jednu izuzetnu osobinu, ume lepo da peva. U muzikalnom Vranju pesma je bila na visokoj ceni. Kad Vladika na Arsinoj slavi čuje kako Stojan peva, uzima ga u crkvu za pojca na crkvenim svečanostima.

Na veselju, Stojan peva osećajne pesme koje diraju svakoga u srce. To su „setne, ljubavne pesme. U njih on unosi onu svoju, ličnu toplotu, razdraganu". Uz njega je uvek gazdina ćerka Sofka, prati ga u pesmi. Tetka Zlata je zbog toga ponosna. „Znala je, osećala, da Sofka voli Stojana, pa sigurno i on nju, i zato valjda on i postaje tako radostan, veseo, kad treba da se vrati tamo, k njoj, da je vidi." Ceo komšiluk, mahala, varoš, vide da su Stojan i Sofka stvoreni jedno za drugo.

Stojan odskače od svog društva. „Sav se bio zaneo, predao svome zanatu kod majstora i onom svom odilaženju do vladike, učenju, pevanju crkvenih pesama." Bora kaže da sreća nije u bogatstvu nego u čoveku. Zlata je srećna jer njena kuća postaje prva u mahali, a sin najbolji pevač u gradu. (Borin otac Stojan je dobio nadimak Pevac, otud naslov romana.) Kad se oženi Sofkin otac će mu pomoći da otvori dućan i radnju u gradu. Ostvariće se Zlatin san da je njen Ilija nastavio da živi kroz sina Stojana.

Ovde Bora prekida. Kad je pao na samrtničku postelju, govorio je da će da nastavi „Pevce" čim se malo pridigne. Nije se pridigao.

Ovo je Borino literarno svedočenje. Razume se da je u stvarnosti bilo nešto drugačije, da se vratimo Dragoljubu Vlatkoviću. Nastavljajući Stankovićevu hronologiju, on kaže da se Borin otac Stojan, Pevac, vranjanski obućar oženio devojkom Vaskom, ćerkom Milice Grčke i Riste Grka. Umetnička duša, Stojan je više razgrađivao nego gradio, pa je porodica sve teže preživljavala.

U ovoj porodici rodio se Borisav Stanković. Dragoljub Vlatković kaže da je to bilo 31. marta 1875. godine. Međutim postoje i druge verzije. Tako Borina ćerka Stanka Stanković kaže da se njen otac rodio 23. marta 1876. godine, dakle, celu godinu kasnije. Po nekim izvorima Bora je rođen 31. marta 1876. godine. Obično se uzima svedočenje Borine ćerke kao verodostojno.

Moguće je postaviti pitanje zašto sam se bavio etničkim poreklom ova tri pisca. Nešto sam već rekao, čovek nije tikva bez korena, u njemu žive njegovi preci. Ali i njegov etnos. Za razliku od naučnika, koji je rezultat opšteg čovekovog znanja, pisac je proistekao iz svog etnosa. Nisam rekao samo iz njega, ali prihvatam tezu onih teoretičara koji pisca vide kao sublimat njegovog etničkog porekla. Koliko sam proučio na Svetskoj književnosti, svaka velika književnost prvo je nacionalna pa posle svetska. Svetska književnost je zbir nacionalnih književnosti. Moja (naša) tri pisca ne iskačaju iz ovog rama. Bar ja sam ih tako sagledao, tako ću da vam ih predstavim.

Inače, ova tri pisca se međusobno znatno razlikuju. U ovom predavanju sam ukazao na njihove etničke i istorijske razlike, u narednim predavanjima ću da ukažem na njihove političke, filozofske, estetske razlike.

(Nastavak u sledećem broju)

Narudžbenica

Knjige Ivana Ivanovića koje možete naručiti preko ovog oglasa:

- Crveni kralj, roman; Kako se igrao fudbal u vreme komunizma; svojevremeno zabranjena knjiga; sedmo izdanje

Izdavač Presing tel 064 / 637-90-78 mejl kr.presing@gmail.com cena 500 dinara + ptt

- Arizani, roman; Kako je srpski seljak nadživeo komunizam; jedan od najčitanijih srpskih romana; dvanaesto izdanje

Izdavač Dosije studio tel 011 242 22 98 mejl dosije@gmail.com cena 500 dinara + ptt

- Sondiranje terena u Žitnom Potoku, sedam novela; dve o najvećem jugoslovenskom slikaru soc-realizna Boži Iliću; prvo izdanje

Izdavač Dosije studio tel 011 242 22 98 mejl dosijeg@mail.com cena 500 dinara + ptt

- Pisac iz Kuršumlije, novela-esej; tragična sudbina najboljeg srpskog satiričara iz vremena komunizma, Spasoja Šejića, novog Domanovića; prvo izdanje

Izdavač Presing tel 064 / 637-90-78 mejl kr.presing@gmail.com

cena 500 dinara + ptt