Glas razuma

Kome i zašto treba prodaja JP "Telekom Srbija", najprofitabilnijeg državnog preduzeća

Lako će ga prodati, nas će skupo koštati

JP "Telekom Srbija" i dalje je uspešno i visoko profitabilno državno preduzeće i najveći uplatilac dividendi u budžet države. Uprkos tome, Vlada Srbije hoće da ga proda. I pored velikih demonstracija i otpora javnosti, reagovanja Akademije inženjerskih nauka, ogromnog broja intelektualaca u zemlji i u inostranstvu i ukazivanja na štetnost prodaje "Telekoma" kao velikog uspešnog sistema i vitalnog nacionalnog resursa - i dalje se ide s namerom za prodaju, samo da se pri tome "postigne povoljna cena". Zašto se uopšte prodaje "Telekom" to zaslužuje posebnu pažnju javnosti. Štetu od prodaje za Magazin Tabloid opisuje ekonomista profesor dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

"...Novac od prodaje Telekoma mi nećemo koristiti za krpljenje budžetskog deficita, niti jednog sekunda. Pola ćemo dati da vratimo deo kredita koji su nam najlošiji, a pola u direktne investicije. To je naš dogovor sa MMF. To je čist kapitalizam, ne vidim šta je tu problem" (Vučić).

Nasuprot tom stavu, ja vidim, kao i najveći broj intelektualaca u ovoj državi, da je to veliki problem i potencijalno ogroman strateški promašaj. Isto tako, Vučić smatra da je "privatna svojina najbolja i da sve treba privatizovati. Lično smatram, a svetski tokovi to dokazuju, da je to jedna velika zabluda i pogrešan koncept. Ne znam zašto je predsedniku Vlade žao što Telekom prošli put nije prodat?

Vlada Srbije je u memorandumu o ekonomskim i finansijskim politikama, koji je dala MMF-u, izjavila je da će raspisati tender za prodaju Telekoma u toku 2015. godine, a novac će iskoristiti za vraćanje kredita i ulaganje.

Sadašnja Vlada procenjuje da je vrednost Telekoma oko 2 milijarde evra, a ne ranije ponuđenih 950 miliona. Država i Telekom poseduju 70% akcija. Kada bi se i postigla puna cena prihod države bi iznosio 1,4 milijarde evra. Kada bi se sve upotrebilo za otplatu javnog duga to je "kap u moru" u odnosu na dug. Koji dug bi se otplatio pre vremena? Ako javni dug danas iznosi 25,4 milijarde evra (u tome spoljni dug države 15,4 milijarde, a unutrašnji 9,5 milijardi evra), treba videti koji su to dugovi koji dospevaju, kod koga i sl. Kada bi se celokupan iznos od prodaje Telekoma u vlasništvu države upotrebio za otplatu takvih dugova, u ovoj finansijskoj situaciji na svetskom tržištu kapitala bio bi novi, dodatni promašaj, uz promašen potez same prodaje.

Zašto uopšte ne prodavati Telekom, postoji vrlo veliki broj razloga, koji se često ponavljaju, što je dobro da se upozna šira javnost s tim, a ne da se sve s tim provodi tajno, skriveno i daleko od očiju javnosti.

Objektivni naučni radnici i stručnjaci smatraju i iznose stav da bi prodaja Telekoma nanela neprocenjivu i nenadoknadivu štetu društvu. Zamislite prodaje se visoko profitabilno i tehnološki opremljeno preduzeće da bi se vratili spoljni dugovi. Kao da država može bez pristanka poverilaca da prevremeno otplaćuje skupe kredite u situaciji kada su kamate na tržištu kapitala drastično pale. Poverioci to ne bi prihvatili i gubili profit.

Vlada Srbije je i otvorila ponude za privatizacionog savetnika za "Telekom Srbija". Ova vlada, dok je bila u opoziciji, žestoko je kritikovala prodaju Telekoma i čak podnosila krivične prijave protiv DS, zacrtala je - posle skoro četiri godine od prethodnog pokušaja - da treba prodati najprofitabilnije državno preduzeće u Srbiji, zbog toga što, kako tvrde (i što je ostao osnovni argument za ovakav destruktivan potez) da Telekom "ne može da drži korak sa konkurencijom". Ostavite mu ostvareni profit, dozvolite mu kapitalizaciju profita, a ne uplatu dividende u budžet, da vidite tada modernizaciju i rast. S druge strane, argumenti za prodaju Telekoma Srbija svode se na to da ova kompanija ne može da prati konkurenciju, nema sredstava da investira i da država ne ume da vodi tu kompaniju i to, da apsurd bude veći, ponavljaju ljudi koji vode državu.

Godine 2011. sprečena je prodaja Telekoma. Argumenti protiv prodaje tada ostali su isti i sada, čak i znatno čvršći. Nema do sada prave analize i obrazloženja zašto se uopšte prodaje Telekom. Predsednik Vlade kaže: "...Sada tek predstoji težak rad i dodatne analize", a već je doneta odluka da se proda, bez takvih analiza. To nije ničije privatno ili grupno vlasništvo (Vlade), nasledstvo i očevina da se prodaje, a onaj ko želi da ga proda - nije ga ni stvarao kao veliki sistem, a s njim stvarno nema gotovo ništa. Unapred se tvrdi da će to biti "pravedna i najbolja odluka za Srbiju". Najbolja je odluka, odmah da konstatujem, da ostavite na miru Telekom da radi i dalje se razvija kao opšte dobro i za opšte dobro nacije, uz to vrlo uspešno i visoko profitabilno preduzeće.

Telekom je i dalje uspešno i visoko profitabilno preduzeće, umesto da ga država subvencioniše i troši na njega iz budžeta, kao za druge gubitaše, on je najveći uplatilac dividendi u budžet države.

On je uplatio samo u 2012. godini 11,5 milijardi dinara dividende u budžet Srbije, a u 2013. i 2014. godini po 15 milijardi dinara (polovina uplaćenih od svih javnih preduzeća). On puni, a ne izvlači sredstva iz budžeta. Zašto ga kao visoko profitabilno preduzeće prodavati? Telekom nema monopol i posluje u uslovima jake konkurencije, krize i teških uslova poslovanja. Dakle, nema monopol, nije gubitaš, ima konkurenciju, puni budžet. Od 2009-2014. uplatio je 580 miliona evra u budžet. Investirao je u 2014. godini, kada su nam investicije značajno pale, preko 100 miliona evra, vratio kredite i ostvario dobit od 140 miliona evra. Istovremeno je otplatio 190 miliona evra za kupovinu 20% Grčke OTE. U takvim poslovnim rezultatima Telekom Austrija je ponudila za 51% akcija 1,1 milijardu evra, od čega 800 miliona odmah, a ostatak za devet godina. Kasnije to nudi Američki investicioni fond sa Telekomom Slovenije. Prodaja ni sada nije prošla. Predsednik Vlade tvrdi da će "ponuđena cena biti dramatično veća" i da će od 70,1% akcija koje poseduje Vlada naplatiti od onog ko ponudi najvišu cenu i druge uslove. Dakle, i dalje ostaje namera prodaje, samo je pitanje po kojoj ceni.

Šta se može očekivati od eventualne prodaje?

Novih argumenata za prodaju Telekoma nema, a i teško ih je ovde smisliti. To da "ne može da izdrži konkurenciju i da država nije sposobna da vodi ovo preduzeće". Da je preduzeće sposobno i konkurentno, sposobno i profitabilno za permanentni proces modernizacije je, videćemo, neosporno, ali da nam je država sa ovakvim kadrovima nesposobna da vodi privredu i društvo i to je neosporno. Šta se tu u međuvremenu promenilo od kada je SNS bio u opoziciji DS-u i danas kada je u vlasti? Tada je SNS podneo i krivičnu prijavu protiv DS zbog namere da proda Telekom.

Tom prilikom je Marko Đurić rekao za RTS: "...SNS smatra da je prodaja 'Telekoma' osveta vlade budućim generacijama, vlade koja vodi pogubnu ekonomsku politiku rasprodaje poslednjih preostalih vrednih ekonomskih resursa, i time lišava građane Srbije perspektive i mogućnosti da u budućnosti imaju život kakav zaslužuju. Ukazujemo na činjenicu da je prodaja "Telekoma" pogubna i štetna i sa aspekta činjenice da bi tom prodajom Srbija ostala lišena svoje vitalne telekomunikacione infrastrukture koja predstavlja dobro od javnog značaja, što je nešto što se ni u jednoj zemlji u kojoj vlast postupa racionalno i u skladu sa interesima svojih građana ne prodaje...".

Sve navedeno tada je tačno i ostaje u potpunosti i danas.

Osnovni cilj zapadnog kapitala i krupnih korporacija i njihovih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka, STO), je da se u ovakvim državama ili pokupuju veliki sistemi ili se jednostavno razaraju i nestaju. Smatraju da država ne treba da pomaže takve sisteme. Time država gubi kostur razvoja, privreda se sastoji od malih i srednjih preduzeća "ćepenaka" koji nisu sposobni da se nose finansijski, tehnološki i obimom poslovanja sa krupnim korporacijama sa zapadom (podržanih od strane nacionalnih država vrlo razvijenim javnim ili skrivenim instrumentima državnog intervencionizma i zaštitno-stimulativne politike).

Takve "kopir" ekonomije i patuljasti subjekti u njoj ne mogu u konkurentsku borbu na svetskom tržištu s krupnim korporacijama, izvozna orijentacija je samo proklamacija, a stvarno se formira visoko zavisna uvozna privreda i društvo. Postaje se samo prošireno stvarno tržište. Strani kapital ulazi i izlazi slobodno prema svom interesu, najčešće ostavljajući iza sebe opustošenu, iskorišćenu privredu s velikim disproporcijama u razvoju. Nalazimo se u fazi kopiranja stranih rešenja, dominantnom osloncu na strani kapital, uz napuštanje nacionalne razvojne politike i gušenje domaćih faktora razvoja.

Onda pročitate nedavnu izjavu direktora Telekoma Predraga Ćulibrka da "...preduzeće gleda da se očuva svoja vrednost, nudi nove proizvode i usluge", a "o privatizaciji i novom vlasniku odlučiće Vlada Srbije". Ovde se postavlja osnovno pitanje: ko je Vladi dao pravo da prodaje ove vitalne društvene i državne resurse? To im nije ostavljeno u nasleđe od očevine, već ona (i svaka prethodna i buduća) kao privremeni organ vlasti da te sisteme sačuva, oživi i osposobi u opštem interesu. Vlade se identifikuju s državom, a one nisu država, već samo njen privremeni organ. To nije ni vlasništvo ove upravljačke strukture da s njom raspolaže. Upravo je to problem što sve vlade do sada preuzimajući javnu funkciju smatraju da mogu da rasprodaju nacionalna dobra (i preduzeća) koja nisu ni osnivali, ni formirali njihova sredstva (kapital), ni upravljali njima. One imaju pravo i obavezu da taj kapital očuvaju, uvećaju (oplode) i ostave novoj garnituri koja dolazi na vlast i koja treba da nastavi takvu politiku razvoja. Ovo sada se izrodio u rasprodaju i uništavanje nacionalnog bogatstva.

Kakvi su odnosi u finansiranju sada kada je drastično pala kamata na tržištu novca i kapitala? To je posledica prave poplave jevtinog novca na međunarodnom finansijskom tržištu, izazvana ogromnom masom štampanog novca od najvećih svetskih centralnih banaka (ECB, SAD, Japan, V. Britanija) tako da su kamate drastično pale. Obveznice (dinarske) javnog duga od oko 13% na rok od deset godina i kod petogodišnjih od 12%, pale su na 4-5%. Sa druge strane, neto dobit Telekoma Srbija iznosila je 17,2%, dakle daleko iznad kamata koje država plaća na najskuplje obveznice. U 2014. stopa neto dobiti je 10%, a to iznosi oko 17 milijardi dinara. Dakle, državi se čak i finansijski više isplati da joj Telekom plaća dividendu nego što bi uštedela na otplati najskupljih kredita, a o drugim efektima i da ne govorimo. A da se sredstva ulože u investicione projekte, kojih ni dalje nemamo. Od odobrenih kredita za infrastrukturu od 5 milijardi evra od međunarodnih finansijskih institucija po niskim kamatnim stopama, ponuđeno je svega 3,7 milijardi, na neiskorišćena sredstva plaćaju se penali.

Ono što se sigurno može očekivati kao direktne posledice eventualne prodaje (i pored brojnog ukazivanja na štetnost takve odluke) je sledeće; otpuštanje velikog broja sada zaposlenih, što će samo povećati našu armiju nezaposlenih; smanjenje dugoročnih investicija u preduzeće; kupac bi sigurno "legalno" izvlačio profit iz Srbije; cene će se povećati, a niko to ne može da spreči, (to je postao normalan, prvi potez, novih vlasnika); tehnološki će se podrediti stranom interesu; formirana mreža Telekoma Srbija - Crna Gora - Republika Srpska, ne bi se mogla održati, raspala bi se ubrzo.

Ne može se potvrditi argument da će prodaja doneti povoljnije poslovanje ovog sistema. Iskustva drugih pokazuju upravo suprotno od onoga što Vlada tvrdi u javnosti.

Prodaja će naneti nenadoknadivu štetu državi.

Telekomunikaciona infrastruktura, koja je decenijama formirana, sadrži ne samo fiksnu telefoniju, već i internet, TV kanale, ali i saobraćaj mobilne telefonije i mobilnog interneta. Sve su to profitabilne delatnosti, tako da bi godišnje došlo do odliva profita od preko 350 miliona evra, a to je gotovo jednako ukupnim godišnjim smanjenjem penzija i plata u javnom sektoru u toku jedne godine. Istovremeno se prepuštaju glavne nominacije vojske, MUP-a, javnih službi - strancima, a ne samo vrednost infrastrukture.

Prihodi Telekoma su stabilni. Iz godine u godinu će se povećavati. Profit će se u narednim godinama povećavati na preko 330 miliona evra.

Telekom će za nekoliko godina ostvariti profit koliko bi se dobilo za njegovu prodaju, ali on i dalje ostaje u državnom vlasništvu i "zlatna koka" punjenja budžeta. Zaboravlja se da je Telekom institucija za obrazovanje kadrova informacione tehnologije, da nabavlja mnoga sredstva ove tehnologije iz domaće privrede, i da je postao sistem za povezivanje sa Republikom Srpskom i Crnom Gorom.

Zbog lošeg gazdovanja, sigurna omča oko vrata

U teškoj situaciji vrlo visoke nezaposlenosti on je institucija za porast zaposlenosti, a ne masovnog otpuštanja, što stranci uredno čine već u fazi preuzimanja naših preduzeća. On time puni budžet, uplatama poreza i doprinosa zaposlenih (62,5%) i PDV kroz potrošnju uz uplate dividende u budžet. Dakle, ne može se ovaj problem gledati samo preko ocene vrednosti kompanije i budžetskih problema, već i preko niza stvarno multiplikativnih efekata ove značajne društvene uspešne kompanije.

Šta smo dobili prodajom banaka? Izgubili smo sve domaće banke, a došle su strane koje samo pljačkaju i odnose profit u inostranstvo. Ne razvijaju i ne pomažu razvoj privrede. Nastavlja se sa prodajom strateških sistema kao nosilaca suvereniteta. Ova vlada samo nastavlja politiku neoliberalizma i njihovih prethodnih.

Prava, razvojno usmerena vlada, nikada ne bi prodala Telekom, kao ni EPS, poljokombinate, komercijalne banke (kao uostalom ni bankarski sistem u celini).

Nisu državna preduzeća "omča oko vrata" i rasipanja sredstava, već loše kadrovsko upravljanje njima, izostanak koncepcije razvoja i adekvatne podrške, ali i slab menadžment, te izvlačenje sredstava od strane stranaka na vlasti (pre svega loših i poslušnih stranačkih kadrova).

Zagovornici privatizacije i prodaje javnih preduzeća smatraju da je to nužna mera da se poveća efikasnost privrede i smanje budžetski deficit i rashodi. To je "potpisano u memorandumu sa MMF", kao i za druge velike sisteme.

Kažu da firme u državnom vlasništvu i velike banke posluju s gubicima i da se oni pokrivaju iz budžeta. Da li su predložena neka druga rešenja osim prodaje, stečaja i likvidacije? A sada se u Francuskoj i drugim članicama EU javlja ekonomski patriotizam i vraća državni intervencionizam. Sa zaoštravanjem krize, ti procesi će biti sve jači. U zapadnim zemljama stranim kompanijama koje hoće da preuzmu kontrolu nad firmama u telekomunikacijama, energetici, vodosnabdevanju, zdravstvu mora država da dâ dozvolu, a oni guraju domaće faktore razvoja".

Samo za pokrivanje gubitaka državnih banaka trebalo je 800 miliona evra (tu je i Železara, Galenika, Železnica, Dunav osiguranje, GSP, Rudnik Resavica i dr).

Ko vodi ta preduzeća? Ko je postavio rukovodstva? Da li su razrađene druge koncepcije oporavka i osamostaljivanja, a ne oslonca na budžetska sredstva? Da li su formirane ekipe najboljih stručnjaka iz tih oblasti da izuče problem i predlože rešenja?

Moramo, konačno, okupiti najveću pamet ove države iz zemlje i inostranstva, koncentrisati je u Institutu za razvoj, koji smo predložili za osnivanje. Razvojnu banku, Centralnu banku okrenutu razvoju, Državnu direkciju za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost, Državnu instituciju za kontrolu i sistem platnog prometa i postepeno vraćanje banaka u nacionalni bankarski sistem. To je pametno vođenje države i razvoja od strane meritokratije, ali i sa izgrađenim institucijama, da bi se "pokrpile ove krhotine sistema". Strateški je važno da se spreči prodaja Telekoma, bez obzira na ponuđenu cenu, što ej samo deo u otvorenom procesu prodaje velikih sistema u Srbiji, kao nosioca razvoja i ekonomskog suvereniteta. Nakon toga ćemo postati čista nadzirana kolonija, a njeni građani robovi u rukama stranog kapitala, banaka i korporacija.

Stoga je danas preko 75-80% građana protiv prodaje Telekoma (jer su bolje informisani) i svi vodeći odgovorni stručnjaci u državi.

MMF, poznato je, zagovara potpunu privatizaciju, što je jedan od stubova neoliberalizma, kojim se oduzimaju vitalni resursi manjih i ciljanih država, koje se zatim kroz liberalizaciju uvode u dužničko ropstvo. MMF nameće ovakav program slabim vladama, koje nemaju svoju strategiju i dugoročnu viziju razvoja.