Razaranje

Šta je sve u Etnografskom muzeju pronašla Komisija Ministarstva kulture

Strava, na 65 strana

Kako je Etnografski muzej kršio zakone i propise koje je bio dužan da sprovodi, koji sve registri i koja dokumenta uopšte ne postoje u Muzeju, zbog čega su inventarne knjige pune praznina i zbog čega ne postoji knjiga ulaska muzejskog materijala? Zbog čega nikada nije rađena revizija zbirki i u kakvim se uslovima one čuvaju, kakva se sve fundamentalna istraživanja vrše u muzeju, da li uskoro predstoji izložba posvećena Eurokremu, Nuteli i njihovoj primeni pri seksu i šta se sve dešava u muzejskoj portirnici? Ko je pretio novinarki Večernjih Novosti i kakav je poklon svojevremeno ostavljen direktorki i šta se dešavalo na kongresu u Subotici? Na sva ova i neka druga pitanja, odgovore je potražio Stanislav Živkov, Tabloidov istraživač

Stanislav Živkov

Nedavno sproveden vanredni nadzor u Etnografskom muzeju samo je potvrdio ono što su, osim vrabaca na grani, godinama znali apsolutno svi po redu. Uglavnom ovaj opsežni izveštaj koji ima svega 65 strana pokazao je da su u Etnografskom muzeju zakon o kulturnim dobrima kršili svi od reda i ne samo u vreme direktorovanja Mirjane Menković već i hahaj unazad, a da to nikome ni najmanje nije smetalo a kada je došao direktor koji je hteo da zavede red time se itekako zamerio gomili lenčuga i neradnika koji su pred javnosti izigravali sirote jadne muzealce, kojima, eto, smeta, neki tamo direktor kojih čak tera da nešto rade.

Ovaj najnoviji nalaz komisije Ministarstva kulture pokazao je poraznu činjenicu da je Zakon o kulturnim dobrima napravljen isključivo da bi bio kršen upravo od onih koji bi trebali da ga sprovode, odnosno da se bave zaštitom pokretnih kulturnih dobara što je u krajnjoj liniji zadatak muzeja. Umesto toga, ispostavilo se da je sve rađeno traljavo i ofrlje, te da nedostaju elementarna zakonom predviđena muzejska dokumenta. Tako godinama nisu donošenja rešenja o utvrđivanju pokretnih kulturnih dobara koja čuva Etnografski muzej u skladu sa članovima 49, 50, 52 i 54 Zakona o kulturnim dobrima; zatim da se uopšte nije obrazovao niti vodio Registar umetničko istorijskih dela koja je kao ustanova zaštite Muzej morao da vodi u skladu sa člano 60 istog zakona.

Takođe je ustanovljeno da u muzeju nikada nije sprovedena zakonom predviđena obavezna revizija muzejskih zbirki već je po Menkovićkinom nalogu započet nekakav popis a još je manje formirana obavezna komisija za reviziju muzejskih zbirki!

Takođe je ustanovljeno da muzej uopšte nije obezbedio deponovanje predmeta u skladu sa članom 20 obavezujućeg Stručnog uputstva, zatim je ustanovljeno da ključeve depoa uopšte ne duže kustosi zbirki već se oni nalaze okačeni na ekserima u portirnici te da ih u svako doba može dobiti bilo ko od dežurnog portira.

Pokazalo se da, i pored temeljne rekonstrukcije muzeja, nijedan depo nije opremlejn adekvatnim nameštajem za čuvanje muzejskih predmeta, da se merenje temperature i vlažnosti sprovodi samo sporadično, a godinama nije vršena kontrola stanja predmeta u depoima od strane zaduženog kustosa i konzervatora te da muzej uopšte nije ustrojio i vodio knjigu depoa, da u stalnoj postavci uopšte nisu postavljeni merači temperature i vlage, da nedostaju kamere, zatim da je postavka urađena aljkavo uglavnom bez legendi o izloženim predmetima te da su predmeti iz zbirke Hristifora Crnilovića konzervirani napamet, bez primene propisanog načina i konzervatorskiih uslova pa je tako upropaštena haljina koja je prana vodenim usisivačem a kruna svega je pronađena u Manakovoj kući gde su u prodavnici suvenira zatečeni alkoholna pića i sapuni koji su prodavani kao deo nematerijalne baštine, baš kao i buđavi sir i peglana kobasica koji su bačeni neposredno pre početka nadzora komisije ministarstva kulture a uzgred budi rečeno,ustanovljeno je da Muzej uopšte nije registrovan za prodaju jela i pića.

Naravno, dolazak Komisije prouzrokovao je pravu uzbunu u Muzeju a posebno kod šefa dokumentacije Miroslava Mitrovića koji je komisiji recimo morao da objasni da muzej uopšte nema akta o utvrđivanju kulturnih dobara pošto je direktorka Menkovićka donela rešenje o pravnoj zaštiti pokretnih kulturnih dobara u Muzeju u kome je navedeno da nije doneto nijedno rešenje o proglašenju kulturnih dobara pa iz tog razloga postupak donošenja rešenja nije mogao biti vođen! Isto se desilo i sa traženjem Registra kulturno istorijskih predmeta koji uopšte ne postoji a Mitrovićevo obrazloženje bilo je da se gore pomenuto rešenje direktorke odnosi i na ovaj registar!

Komisija je putem slučajnog uzorka ustanovila da su kartoni muzejskih predmeta koje kao vodi Mitrović najčešće poluprazni te da nemaju zakonom obaveznu fotografiju! Iako se zna da je ključni dokument knjiga ulaska muzejskog materijala, pokazalo se da takva ukoričena knjiga koja se naručuje od štamparija uopšte ne postoji, iako je obavezna po zakonu, već da postoji neki neukoričeni kupus koji se vodio kao pomoćna dokumentacija pošto je nekome mnogo pametnom verovatno opčinjenom digitalizacijom, palo na pamet da krši zakon i da vodi elektronsku knjigu ulaska muzejskog materijala!

Inače, i ove postojeće knjige nemaju sve zakonom propisane rubrike niti su overene potpisom i pečatom direktora muzeja što je takođe zakonska obaveza! Posebna je priča stanje inventarnih knjiga muzeja u kojima je pronađen veliki broj praznih rubrika i preskočenih inventarnih brojeva sa beleškama unetim grafitnom olovkom a što je po Mitrovićevim rečima posledica nerada kustosa koji nisu obradili predmete I dostavili kartone.

Neverovatno zvuči ali je stvarna činjenica da u Etnografskom muzeju predmeti likovne umetnosti i ikone uopšte nisu inventarisani kao takvi već se vode kao ilustrativna dokumentacija! Na zahtev komisije da se dostavi rešenje o imenovanju komisije za vršenje revizije predviđene članom 14 obavezujućeg stručnog uputstva Narodnog muzeja usmeno je odgovoreno da takvo rešenje ne postoji te da je direktorka Menkovićka donela odluku o popisu br 1223/1 na osnovu koje je obavljena revizija svih zbirki!

Takođe se ispostavilo da u Muzeju nikada nisu vršene komisijske primopredaje muzejskih zbirki prilikom odlaska kustosa u penziju! Ni sa nabavkom muzejskog materijala stvari ne stoje mnogo bolje jer se pokazalo da direktorka uopšte nikada nije imenovala komisiju za nabavku muzejskih predmeta. Obilaskom zgrade ustanovljeno je da su depoi raštrkani po celoj zgradi pošto su pojedini njeni delovi izdati u podzakup i to bez obavezne saglasnosti organa Vlade Srbije pošto je država vlasnik zgrade Berze a Muzej samo korisnik. Direktorka je uredno prijavila sve "podstanare" u zgradi Etnografskog, samo je "previdela" svoj Centar "Mnemozine", što nije promaklo revizorima.

Takođe je ustanovljeno da su zbirke dopunsko privređivanje, stročarstvo, saobraćaj i transport, lov i ribolov, smeštene u podrumu odmah pored kanalizacionih cevi i instalacija toplovoda i to uglavnom kamarisane što onemogućava normalan pristup predmetima i njihovu obradu!

Pokazalo se i da ko zna od kada nije vršena kontrola stanja predmeta u depou, što potvrđuje stanje prozora u depoima koji uveliko prokišnjavaju, jer da je kontrola vršena svakako bi se nešto preduzelo kako bi se ovo sprečilo! Komisija je, između ostalog, konstatovala da su mimo ikakve kontrole isplaćivane plate, honorari, dnevnice za službena putovanja...Da su sklapani ugovori sa pojednim firmama protivzakonito, a da primljeni pazar, u gotovini, nije blagovremeno uplaćivan na račun muzeja...

Dok stalno zaposleni strepe od otkaza, u muzeju su bez odobrenja angažovani honorarni saradnici, pa i volonteri, koji za svoj "volonterski" rad primaju i 30.000 dinara mesečno. Međutim najfrapatnija je činjenica da i pored svog mogućeg kriminala i lopovluka Mirjane Menković. Ministarstvo donosi rešenje sa nalogom mera i preporukama umesto da Menkovićku hitno smeni jer o Etnografskom muzeju može više da se govori o onome šta ne valja, nego da je bilo šta u redu.

Iz ovog izveštaja sasvim je jasno da je napravila brojne propuste u radu, čak i protivzakonite. Zar to sad već konačno nije sasvim jasno? Bilo bi zaista čudo da se prema njoj sad ponašaju kao prema malom detetu, pa joj preporučuju u četrdeset tačaka, kako da se popravi! Izveštaj vrvi od otkrivenih zloupotreba i nepravilnosti u radu ovog muzeja.

Čak i oni koji bi trebalo da upozore na ove propuste, angažovani su protivzakonito. U zaključku komisije navedeno je da je za advokatske usluge angažovana kancelarija Miloša Aligrudića i Dragana Mijailovića, a da nije sproveden postupak javnih nabavki. Samo u 2015. godini, ovom dvojcu isplaćeno je 1.259.500 dinara.

Postavlja se pitanje-šta je radio pravnik, Bojan Karaklić, koji je zaposlen u muzeju koga je dovukla Menkovićka i sva egzaltirana vodala po muzeju usklikujući "muško, pravo muško"! Prema izveštaju revizorske komisije, u kući od nacionalnog značaja, ne samo da se ne zna gde su, u kakvom stanju i koliko ima eksponata, već se ne zna ni koliko tačno ima zaposlenih!

Direktorka jednima predstavlja da ih je 58, a drugima-60! Tako je Ministarstvu kulture poslala da je u septembru 2016. godine zaposlenih 58 (50 na neodređeno, na određeno dvoje, a zbog povećanog obima posla još šestoro).

Za isti mesec, Upravi za trezor prijavljeno je-šezdesetoro! U Etnografskom muzeju u Beogradu muzejske zbirke su u haosu, evidencije o predmetima ne postoje, novac se isplaćuje van kontrole, ne poštuje se sprovođenje javnih nabavki...

Ovo su samo neki od nalaza stručne i finansijske komisije Ministarstva kulture, u izveštaju sastavljenom posle vanredne interne revizije u ovoj ustanovi kulture. Svojevremeno javnost je bila šokirana podatkom da su u prostorijama Etnografskog muzeja, tokom izložbe o stradanju našeg naroda u Prvom svetskom ratu "Veliki rat - mali čovek", eksponate "zloupotrebili" svatovi direktorkinog sina, koji su sedeli na njima i bezbrižno se fotografisali.

Iako je rukovodstvo muzeja tvrdilo da su stolice i sto pronađeni pored kontejnera i bezvredni, komisija Ministarstva kulture utvrdila je da je reč o muzejskim eksponatima, koji, na sreću, nisu oštećeni.Haljina iz zbirke Hristifora Crnilovića, bogato ukrašena srebrnim vezom, koja je dosta oštećena, moraće da se povuče iz stalne postavke u Manakovoj kući, konzervira na odgovarajući način i da se više ne izlaže!

Ustanovljeno je da je "usled nedostatka vremena, haljina mehanički očišćena usisivačem sa vodenim rezervoarom". Zaključak komisije je da su predmeti sa stalne izložbene postavke iz Crnilovićeve zbirke konzervirani bez propisanih uslova, i načina preduzimanja mera tehničke zaštite. Sve ovo samo govori da je Direktorka Menkovićka nečija jer niko nije u poslednjih petnaest godina postavljen zbog stručnosti nego zbog pripadnosti. Jedino nije jasno čija pošto nema onog pred kojim ne bi šenila kako bi ostvarila neke svoje kapitalne zamisli želje i željice.

Postavlja se pitanje zašto je dotična direktorka Etnografskog muzeja i dalje na čelu ove ustanove od nacionalnog značaja? Koliku još štetu treba da napravi, da bi je Ministarstvo kulture razrešilo dužnosti...Krajnje je vreme da se Ministarstvo i Vlada Srbije javno izjasne zbog čega se štiti Mirjana Menković koja je definitivno najveća štetočina i uništitelj etnografske tradicije naroda države Srbije. Zbog čega se ne smenjuje Mirjana Menković koja je ne samo unela haos i uništenje muzealija, nego je sve radila protiv zakona. Da li takve treba pustiti da dalje orgijaju u ovoj državi.

Grupa radnika u okviru sindikata Nezavisnost popila je čašu vode sa cijankalijem.Otkazi,zlostavljanja svih vrsta i oblika, pretnje, bojkoti samo su rezultat vršljanja i vršljanja Mirjane Menković. Postavlja se pitanje Ministarstvu zašto Vlada ne postavi novog direktora, i zašto se ne oglasi u glasilima koje finansira Ministarstvo za kulturu i informisanje i kaže da je konačno na zakonit način posle utvrđenih grešaka (da ih nije bilo ne bi bila doneto ovakvo rešenje na 65 strana) smenio vođu bagre oko sebe.

Ključeve depoa sa skupocenim muzealijama kamarisanih u neadekvatne prostore Mirjana je naredila da treba ostaviti na portirnici gde ih je svako mogao uzimati.Postoji fotografija ključeva koji stoje u otvorenoj i pokvarenoj kutiji na portirnici.

Pa pobogu, da li je ovo jos jedan primer kako se krađom i javšlukom postaje ambasador? Rupe na plafonima koje je izbušila verovatno će debele pare doći iz ministarstva da ih začepe. Pravi kustosi su ili u penziji ili onih dvoje troje koliko ih je ostalo, ko zna kakav manijački tretman ih čeka?

Ostali su se prodali za put u Segedin 10.decembra, švercerska tura pod parolom: A sada nešto drugačije...Tek da se smire duhovi. Ako je Menkovićka platila to putovanje, onda se treba zapitati šta stvarno ministarstvo čeka? Gde je Mirjanin prethodni nalogodavac i saučesnik Tasovac? Svuda vlada Omerta odnosno zakon ćutanja. Miševi na svim nivoima ćute jer mačka (uvreda za ove plemenite životinje gde treba društvo za zaštitu životinja da se angažuje po pitanju ubistva muzejskog mačka od strane Mirjane Menković) kolo vodi...

Konzervator za klozete je u njenoj ekipi vezir, a Hurem, njegova žena je u bapskim godinama dobila od Mirjane pare i objavila najnepismeniju knjižicu od svih nepismenih stvari koje je pisala jer nikada, baš nikada nije naučila gramatiku, a izražavanje joj je ispod svake kritike. I tako, baba Hurem je ostala da pravi društvo Mirjanetini, došla je Nova godina kako proriču "apokaliptična", a Mirjana i dalje direktor. Pa treba muzej da proslavi i rođendane njenog unuka...Sve će se to zataškati. Sve će to narod pozlatiti.

A u isto to vreme stručnjakinja za pletene čarape Dušica Živković proučava Eurokrem kao statusni i drugi simbol i njegov značaj u ishrani naroda ali nije do kraja razjašnjeno da li je tim istraživanjem obuhvaćena i Nutela kao daleko kvalitetniji i što je jako važno reći i daleko tečniji prehrambeni proizvod koji je našao široku primenu u seksu pošto se dobro maže i liže.

U svakom slučaju, rezultati ovog proučavanja su iz dana u dan sve vidljiviji pošto stručnjakinja na sve strane kipi kao kvasac.

S obzirom na sve rasprostranjenije načine upotrebe eurokrema i nutele u jebačini bilo bi veoma poželjno da se ovom projektu pridruže i dr Miloš Matić i Marko Stojanović i naprave retrospektivu svoje kapitalne izložbe "Plastične devedesete", ali ovog puta pod imenom plastične dvehiljadite pri čemu bi poseban akcenat trebalo dati što većem broju eksponata i njihovoj praktičnoj primeni, za šta bi svakako možda najisplativije bilo iznajmiti izložbeni prostor muzeja nekom seksi-šopu kako bi se posetiocima mogla prikazati didaktična i multimedijalna izložba sa sedenjem posetioca, umesto na muzejskim eksponatima, na krilima živih eksponata dovedenih ravno iz Picinog parka! Sve bi to trebalo kamerom zabeležiti, baš kao i pip-šou koji bi svakako trebalo postaviti u Fordovoj Sali, tako da multimedijalnu postavku mogu da vide i prolaznici sa ulice, dok bi sala za projekcije sa zabunkerisanim prozorima idealno poslužila kao dark-rum za praktično istraživanje primene svih mogućih vrsti eurokrema i nutele kao erotskih pomagala!

Dok se zahuktavaju pripreme za ovakav kapitalan muzeološki produhvat, u Muzeju su pojedini novokomponovani muzejski kustosi veoma angažovani na tako kapitalnom naučnom proučavanju uloge i uticaja kič TV serija te se tako čak piše i doktorat na temu selo gori a baba se češlja što zapravo znači da neko piše doktorat o liku i delu Mirjane Menković, jer je muzej definitivno otišao u tri lepe! Osim toga, Menkovićka i izgleda kao rasčupana baba, taman u skladu sa scenarijem serije!

Izvesna Irena Fileki se za nepoznate zasluge neprestano šalje po svetu da prati izložbe a možda da se skloni da ne smeta Mirjanici koja pokušava redom da se kurtališe svih nepodobnih podređenih. Inače ima nekih zaposlenih koji se takmiče u uvlačenu Menkovićki pa im sada iz njene pozamašne zadnjice vire najviše prsti na nogama. Jedan od ljudi od najvećeg njenog poverenja svakako je penzionisani pandur Milan Žilović, koji uglavnom dreždi na portirnici i mlati praznu slamu i eventualno po Menkovićkinom nalogu prati pojedine zaposlene i koji je svojevremeno pred svedocima izjavio kako će novinarki Večernjih Novosti Dragani Matović kao i još nekima polomiti i ruke i noge što je naravno ubrzo stiglo do Matovićke koja mu je telefonom kazala par stvari nakon čega je Žilović naprasno povukao gard i umesto arlaukanja počeo da krekeće.

Što se same portirnice tiče tamo je veoma živahno i zanimljivo jer je tamo smeštena i muzejska centrala a Menkovićkini podređeni ako se uopšte smilostive da se jave, pošto im treba vremena da obrišu ruke jerbo prstima mažu paštetu na hleb, umesto da prebace vezu po deset minuta ostavljaju otvorenu vezu tako da onaj ko poziva ima idealnu priliku da čuje sve moguće i nemoguće muzejske tračeve i intrige i diskusiju o Menkovićkim i drugim švaleracijama koje razmenjuje ekipica u portirnici a koje bi, kada bi se redovno beležile, dale materijala za još jedno 1254 članka rubrike Razaranje!

Iz jednog takvog razgovora, nedavno se saznalo i da je svojevremeno Menkovićki, nakon jedva dve godine rada u Etnografskom Muzeju, za 8 mart na portirnici ostavljen zanimljiv poklon. Verovatno kao reminsicencija na njeno uzorno ponašanje. A, taj poklončić je zapravo bio poveći porculanski penis brižljivo upakovan u celofan tako da ga svi mogu videti nakon čega je, bez obzira na celofan!

Menkovićka je apala neke kustose da su joj "otvarali njen poklon" i zapretila osvetom da bi na kraju davaoci poklona sami rekli šta su joj poklonili, nakon čega je usledio njen gromoglasan smeh koji se orio čitavom zgradom ali je pretnja osvetom ostala do danas.

Moguće je da je sve to zapravo bila samo predigra svojevremenih događaja u Subotici prilikom jednog etnološkog kongresa koji je ostao zapamćen po tome što su usred noći brojni učesnici kongresa izbezumljeno izašli u hodnik jer nisu mogli da spavaju zbog buke i vriske koja je dopirala iz Menkovićkine hotelske sobe gde je očito u toku bilo gromoglasno hopa-cupa u krevetu da bi se jednog trenutka iz iste te sobe začuo glas izvesnog Ljubinka Radenkovića iz Balvanološkog instituta koji je verovatno sav u žaru erotskog zanosa na sav glas riknuo dušo hoćeš da ti malo izmasiram i nogice što znači da su vriska buka korbači i ostalo odavno bili sastavni deo etnoloških istraživanja.

Što se tiče primenjenih etnoloških istraživanja Mirjana Menković je jedno takvo kapitalno istraživanje započela ubrzo nakon protesta s proleća 1991. godine, jerbo se tada do guše zatelebala u mlađahnog Branislava Lečića koji je tokom protesta govorio na Terazijama što je Menkovićku očito do te mere potreslo da je hitno, odmah nakon završetka protesta, u proleće 1991. godine, sva ushićena, jurcala po muzeju i javno se onako sva egzaltirana i ekstatična ložila njegovim sjajnim izgledom i pritom svima redom govorila kako je Lečić prekrasno izgledao na protestu kraj Terazijske česme...

To joj nije bilo dovoljno pa je tako prilikom prvog službenog putovanja u London, Menkovićka skupo platila luksuznu knjižurinu od jedno 4,5 kila, i još je dovukla verovatno kao overvejt, da bi se nekoliko godina kasnije strast ponovno razbuktala, odmah pošto je Lečić postao ministar kulture, Menkovićka ga je neprestano opsedala i proganjala, pa je zbog toga u Minstarstvu kulture morao da organizuje pravi pravcijati štab sa jednim jedinim zadatkom: da se po svaku cenu, u skladu sa ministrovom (tj. njegovom) naredbom, Mirjani Menković nipošto ne dopusti da dopre do njega. Ni lično ni telefonski! Funkcionisanje tog "štaba", u najmanju ruku je podsećalo na hotelski štab na recepciji, koji blokira upravo pristiglu ženu na recepciji dok muža i švalerku obaveštavaju da je žena tu!

Sve u svemu, očito je da se u Muzeju verovatno pod uticajem štetočina sa Filozofskog fakulteta manje više svi bakću sa nematerijalnom baštinom nastojeći pri tome da prazno sačuvaju u šupljem. Što se tiče praznog, po svemu sudeći, i sam Muzej će zahvaljujući Menkovićki uskoro postati prazna ljuštura jer će sve redom biti urnisano i to sa državnim parama o čijoj potrošnji ćemo pisati u narednom nastavku!