Rusija

Šta treba uraditi za spas ruskog sela i poljoprivrede

Čije interese štiti Kremlj

Danas se o poljoprivredi govori sa optimizmom. I zaista, mediji, predstavnici ministarstva poljoprivrede, daju ubedljive podatke o dostignućima. Ipak, ako se uporedi savremena statistika sa podacima iz sovjetskog vremena, situacija ne izgleda tako lepo. Upoređivanje je neophodno, ne zato da bi se obrađivala tema: „Ah, kako je onda bilo dobro..." Već zato što je bez svesti o tim brojkama teško napraviti plan razvoja najvažnije privredne grane u Rusiji. A cifre koje imamo veoma su zanimljive. Od njih ćemo i početi, tvrde Isak Zagajtov i Vladimir Ševčenko, profesori Voronješkog državnog poljoprivrednog univerziteta Petar I

Isak Zagajtov, Vladimir Ševčenko

U periodu 2008-2015. godina beleži se rast proizvodnje većine poljoprivrednih proizvoda. Ali, ako te uspehe uporedimo sa pokazateljima iz sovjetske Rusije, čak ne i iz dalje prošlosti, već iz 1990. godine, postaje jasno da je potrebno mnogo uraditi kako bi se vratili, na primer na obim proizvodnje u stočarstvu, koji je sovjetska Rusija imala pre 25 godina!

Za poslednjih 25 godina zasejane površine su se smanjile sa 117,7 na 78 miliona hektara (kada je o žitaricama reč, sa 63 na 44 miliona hektara). Ima smisla uporediti čak i „rekordnu" prošlogodišnju žetvu (oko 116 miliona tona žitarica). Godine 1973. požnjeveno je 121 miliona tona žitarica, 1976 - 119 miliona tona, 1978 - 127 miliona tona, a čak i 1990. godine - 116,7 miliona tona.

Šta je sa materijalno-tehničkom bazom? Ako je 1990. godine radilo 1,4 miliona traktora i 370 hiljada kombajna, sada ih je pet puta manje. Teško će biti oporaviti ovaj „vozni" park, jer se proizvodnja traktora kod nas smanjila 22 puta, sejalica 39 puta, a kombajna 66 puta.

Mnogo je razgovora o „bezbednosti hrane". Šta kažu podaci? Kalorijska unos prosečnog Rusa smanjio se za 700 kalorija, a država je, u tom smislu, pala sa 7. na 71. mesto u svetu (nalazi se u istom redu sa većinom afričkih zemalja).

Sve se ovo odražava na demografiju. Za 25 godina postsovjetskih reformi u Ruskoj Federaciji (usled povećanja smrtnosti i smanjenja nataliteta) izgubili smo više od 20 miliona ljudi. Ovo nije proizvoljna cifra. Nju je lako proveriti: za sovjetskih 25 godina (1966-1990. godina) na istoj teritoriji broj stanovnika se povećao sa 127 na 148 miliona ljudi.

Šta uzrokuje ove probleme? Njih nije malo. Ali, sada je jasno, i to ne samo stručnjacima, da preusmeravanje na divlji kapitalistički razvoj ne dozvoljava ne samo da se održe sovjetski pokazatelji razvoja poljoprivrede, već ni da se obezbedi prosečan svetski tempo rasta BDP-a.

Veliki broj ruskih naučnika iz oblasti agronomije je u početku javno istupao protiv osnovnih postulata tzv. tržišnih reformi. Na osnovu poznavanja objektivnih zakona koncentracije proizvodnje i principa upravljanja, upozoravali su rukovodstvo zemlje i regiona do čega će dovesti kolaps krupne kolhozno-sovhozne proizvodnje. Niko ih nije slušao.

Na osnovu zakona o zakupu zemljišta, naučnici su se protivili privatizaciji zemlje. Dokazivali su da će pretvaranje zemljišta u predmet tržišnog prometa dovesti do snižavanja rentabilnosti poljoprivrede, do povećanja korišćenja zemljišta bez vlasnika, dovešće do smanjenja obradivih površina, smanjiti investicioni potencijal u agrarnoj sferi, ojačati inflatorne procese.

Sve su to ignorisali „na vrhu". Inače, privatizacija zemlje bila je proglašena ukazom Borisa Jeljcina 23 dana nakon raspuštanja Vrhovnog sovjeta RF 1993. godine. To nije slučajnost.

U svemu što se dešava, postoji i nešto pozitivno. Materijalni i demografski gubici pružaju uvid u to da privreda i demografija strogo kažnjavaju rukovodioce za nepoštovanje ekonomske nauke. Uostalom, bez obzira na postulate koje reklamiraju inostrani konkurenti, ona se oslanja na, u potpunosti opravdane, zakone i zakonomernosti društvene reprodukcije.

Takođe je jasno da je posebno važno napuštanje opasnog liberalno-oligarhijskog kursa agrarne politike u korist državno-demokratskog.

Pre svega, radi se o realizaciji zahteva za zakonom o kompenzaciji neophodnih troškova proizvođačima, koje oni imaju za obezbeđivanje održive proizvodnje. Pritom treba razmotriti ne samo normativne operativne troškove, već i troškove za jačanje materijalno-tehničke baze, plodnosti zemljišta, stvaranje rezervi za slučaj prirodnih katastrofa, za razvoj infrastrukture u selu.

„Nevidljiva ruka" tržišta, koja se pokorava diktatu monopola, nije u skladu sa silom. Prilikom rešavanja takvih zadataka, ne treba čekati da se slučajno steknu dobri ekonomski i politički uslovi, već je potrebno aktivno regulisanje celog sistema odnosa sa dobavljačima i kupcima, sa budžetskim organizacijama, između vlasnika resursa i realnih proizvođača.

Veoma je važno da ovo regulisanje ne bude subjektivno i birokratsko, a posebno ne korupcionaško, već naučno zasnovano. U tom smislu, kao viši kriterijum efikasnosti ekonomske delatnosti ne treba razmatrati rast profita, pa čak ni povećanje BDP-a u slučaju da taj rast negativno utiče na demografske i ekološke procese, na razvoj nauke i obrazovanja.

Naravno, veoma je važno zainteresovati i preduzetnike-kapitaliste za dobijanje profita, a upravljačke strukture za povećanje BDP-a i BRP (bruto regionalni proizvod). Ali, ne treba da režete granu koja drži perspektivu društvenog progresa. Treba tako regulisati ekonomsku aktivnost da bude korisna za društvo, za sve učesnike proizvodnje, i na selu i u gradu. Bez toga se ne može prevazići sve ono što su devedesetih godina nametnuli „kapetani" našeg biznisa.

Šta raditi? Apsolutno je očigledno da perspektive razvoja sela u odlučujućoj meri zavise od opšteg kursa socijalno-ekonomske politike. Od toga da li će ona biti preorijentisana od zadovoljavanja interesa domaćih i stranih oligarha na potrebe proizvođača i potrošača. To podrazumeva oživljavanje proizvodnje poljoprivredne mehanizacije, semenarstva i uzgoja stoke, sistema melioracije, naučnog obezbeđivanja ekonomske delatnosti. I ne samo to.

Potrebno je da u praksi funkcionišu normalni tržišni odnosi koji pre svega obezbeđuju da proizvođači u potpunosti isplate svoje troškove: za kupovinu sredstava za proizvodnju, pristojnu platu, stvaranje rezervi, kao i za rashode za kredite i poreze, društvene obaveze prema građanima, za obnavljanje zemljišta i staništa.

A šta mi imamo? Početkom 2015. godine kreditna zaduženost naših poljoprivrednih proizvođača dostigla je 2,2 triliona rubalja. Pritom, novac opredeljen za poljoprivredu u suštini predstavlja subvencije za pokrivanje dela troškova za isplatu kamata za kredite. Ove kamate kod nas su 25-27% godišnje za poljoprivredne proizvođače, dok su u Evropi 1-2%.

I to nije sve. Prema trenutnom kursu rublje, vlada je nameravala da izdvoji za razvoj poljoprivrede u 2016. godini 3,5 milijarde dolara. A Švedska npr. u kojoj ima višestruko manje poljoprivrednih površina, izdvaja 6 milijardi dolara, Japan 64 milijarde dolara, Kina i EU (prema uporedivim površinama) - 147, odnosno 108 milijardi dolara. Nastavljamo upoređivanje.

Rusija je beskrajno zaostala na nivou državne podrške poljoprivrednim gazdinstvima. Naprimer, ova podrška za 1 hektar iznosi 15.000 dolara u Švajcarskoj, 12.800 dolara u Japanu, 892,5 dolara u EU i... 44 dolara u Rusiji.

Već samo to pokazuje da ciljana budžetska potrošnja za 2016. nije mogla da promeni situaciju u poljoprivredi. Proračuni tvrde da njen neophodan razvoj (uzimajući u obzir nagomilane probleme) zahteva budžetske izdatke u narednih godinu-dve do 1,5 triliona rubalja. Ukratko, u selo treba uložiti 6 puta više!

Proizvodnja žitarica u nekoliko sledećih godina može da dostigne 130-140 miliona tona. Potrebna je mehanizacija, ali ona se ne može tako brzo obezbediti. Ali, dodatna 2-3 miliona tona mineralnih đubirva mogu na siromašnoj crnici da obezbede 25-30 miliona tona žitarica.

Devedesetih godina po hektaru obradivog zemljišta je korišćeno 90-100kg mineralnih đubriva, a 2014. - 40kg. Pritom, sami proizvodimo više od 17 miliona tona đubriva! Ali, 85% đubriva se izvozi. Zašto? Jasno je. „Azotni" oligarsi, koriste pad kursa rublje i dobijaju za prodaju đubriva za dolare dodatnih 90 milijardi rubalja i više. Njih nije briga što selo stagnira. Kao što nije briga ni one koji trguju žitaricama. Kvalitetne žitarice za ishranu se izvoze, a nama trgovci žitaricama faktički preporučuju da se hranimo onim što preostane. Ranije su se te žitarice koristile za ishranu stoke.

Čak i bez obzira na embargo, Rusija je prinuđena da uvozi hranu. Realni obim uvoza, po oceni akademika V. I. Kašina, održava se na nivou od 50 milijardi dolara. A ako bismo mogli da vratimo i ponovo koristimo 40 hektara napuštenog obradivog zemljišta, mogli bismo da izvozimo proizvodnju za istu, pa čak i veću sumu.

Uzgred, o crnici: skoro polovina plodne zemlje kod nas je izložena eroziji. Prema zvaničnoj statistici, 100 miliona hektara zemlje zahvaćeno je dezertifikacijom (opustinjavanje), 65 miliona strada od erozije izazvane vodom i vetrom, 38 miliona je podvrgnuto salinizaciji i kišeljenju. Ukupna površina vododerina je oko 1 milion hektara!

Šta rade vlasti? Šta radi naše čuveno ministarstvo za poljoprivredu? Kako se spremaju da povrate i obnove plodnost zemljištu?

Sadašnji ministar A. Tkačov namerava da poveća primenu mineralnih đubriva do 2020. godine na 1 milion tona. To ne znači ništa. Povećati treba dva, tri puta, a do 2020. ta cifra ne bi trebalo da bude manja od 6-8 miliona tona. Kada bi bilo želje, to bi moglo da se ostvari.

Pred našim očima rusko selo umire. Za proteklih 25 reformatorskih godina izgubljeno je 4 miliona radnih mesta (36%).

Uvereni smo da je hitno potrebno uspostaviti niz prioritetnih nacionalnih programa za selo. Pre svega, program finansiranja ponovnog zasejavanja napuštenih 40 miliona hektara plodnog zemljišta, kao i ponovnog korišćenja desetina miliona hektara livada i pašnjaka. Po razmerama, to je „osvajanje neobrađenog zemljišta 2".

I još: već 100 godina govori se o takvom zakonu o zemlji kojim bi bila propisana prava i obaveze vlasnika zemlje. I u sovjetskoj Rusiji, i u inostranstvu, postoji veliko iskustvo u regulisanju zemljišnih odnosa, od nacionalizacije i municipalizacije (prisilna predaja vlasništva na zemlju) neefikasno iskorišćene zemlje do, u irskom pravu, obezbeđivanja stimulisanja dodatnih ulaganja u zemljište uzeto u zakup. Evo još primera. U Engleskoj, ako sa jednog hektara godišnje nestane 50 tona zemlje, farmeru se zabranjuje sejanje okopavina (reč je o poljoprivrednim kulturama koje se seju ili sade na širi međuredni razmak, najznačajnije su: kukuruz, soja, suncokret, krompir i šećerna repa prim. red.). U SAD i Kanadi na snazi su mere podsticanja poljoprivrednika da sade šume na svojim imanjima. Nama je potrebno, ne na papiru, već u realnosti, da realizujemo program „Ruska crnica" kojim se ostvaruje domaćinsko upravljanje i odnos prema zemljištu.

Zahtevan je i poseban program za razvoj selekcije semena i primarne semenske proizvodnje. Znači, treba doneti bazične zakone „O zaštiti zemljišta" i „O selekciji i semenskoj proizvodnji".

Istovremeno sa tim, već od 2017. godine neophodno je: podići nivo plata na selu, minimum 2 puta; povećati investicije za socijalni razvoj sela; obnoviti program obnove plodnosti zemljišta; zabraniti prenošenje poljoprivrednog zemljišta u druge kategorije;obnoviti program melioracije zemljišta u obimu ne manjem od 50 hiljada hektara godišnje;otpisati seljacima dugove u budžetima svih nivoa;restruktuirati dugove poljoprivrednim gazdinstvima na rok od oko 10 godina;podržati sve oblike poljoprivrednih gazdinstava, dajući prednost poljoprivrednim zadrugama, stanicama za testiranje, unitarnim (centralizovanim) preduzećima, velikim poljoprivrednim proizvođačima; oživeti sistem budžetskog finansiranja pripreme kvalifikovanih kadrova za poljoprivredu; zaustaviti uništavanje nauke o poljoprivredi i uspostaviti njeno finansiranje u obimu koji ne bi bio manji od onog koji je postojao krajem osamdesetih godina 20. veka.

Naši liberali u ekonomskom bloku vlade, objašnjavaju situaciju jednostavno: deficit sredstava u budžetu - šta reći, a ne zaplakati! Ali, postoji mogućnost da se prihodi u budžet povećaju za više od 1,5 put.

Sa tih 20% sredstava koja sada ne stižu u budžet bilo bi dovoljno da se za potrebe sela opredeli, ne 250, već 1.500 milijardi rubalja.

Kakve rezerve? Ništa nije otkriveno. O tome su ne jednom govorili naši poznati ekonomisti koji zastupaju državnu ekonomiju, ali ni njih ne jednom nisu slušali, i ne slušaju, tvrdoglavi liberali.

Poznato je da ruski oligarsi, u periodu 2008-2014, svake godine nisu vraćali u zemlju do 200 milijardi dolara prihoda od izvoza. Ovome treba dodati i 161 milijardu dolara iz 2015. godine. Kao rezultat toga, naša ekonomija je svake godine bila u manjku za više od 10 triliona rubalja.

Sa zavidnom upornošču se kod nas čuva proporcionalna poreska stopa (flat poreska stopa) za fizička lica (13%). Dovoljno je zameniti je, npr. poreskim sistemom koji postoji u Velikoj Britaniji, i kod nas će, pre svega, za 13% porasti prihodi svih siromašnih Rusa (od poreza su za Engleze oslobođeni prihodi od 81.00 funti godišnje, što iznosi 56.000 rubalja mesečno). Drugo, uzimajući za osnovu iskustvo Velike Britanije, gde se od dividendi naplaćuje 20-50%, u Ruskoj Federaciji bi na osnovu takvih stopa bilo moguće svake godine popuniti budžet za 100-400 milijardi rubalja!

U Velikoj Britaniji, kao i u SAD, Japanu, Izraelu, Kini i drugim zemljama, najveće poresko opterećenje trpe bogati građani. Koristeći ovo iskustvo, i bez metode „štapa i šargarepe", dolazi se do povećanja prihoda u budžetu za još 3,5 triliona rubalja.

Istina, da bi se realno bavili reformama koje su potrebne narodu i da bi se na kraju podiglo i selo, ne bi trebalo slušati samo liberalne sluge oligarha, već i Akademiju nauka Ruske Federacije.

Samo tada će se pojaviti šansa, ne samo da se obnove i nadmaše brojčani pokazatelji razvoja sovjetske poljoprivrede, već i da se prevaziđu kvalitativno - po stabilnosti i rentabilnosti proizvodnje. I, što je posebno važno, idući u korak sa svetom, pozabaviti se pitanjem pretežno ekološki čiste proizvodnje.