Na nišanu

I posle 17 godina od obaranja Miloševićevog režima

Na istom putu bespuća

Ovog oktobra navršava se punih 17. godina od obaranja sa vlasti Slobodna Miloševića. U Beogradu je 5. oktobra 2.000 izvršen prevrat, kojim je američka administracija u Srbiji zamenila svog igrača Slobodna Miloševića, koji je u međuvremenu postao loš momak, i dovela na vlast takozvanu Demokratsku opoziciju. A, 12 godina kasnije DOS-ovci su naterani da vlast ustupe Miloševićevim saborcima i sledbenicima - koaliciji preobučenih radikala i socijalista, koji su zemlju doveli do potpunog raspada, nastavili da je pljačkaju, postali su istureni poligon ISIS-a, Arapa, terorista, trgovaca oružjem, narkoticima, belim robljem...I opasna pretnja po bezbednost Evrope. Igrali su na sve karte, nudili se kao stanične kurve Amerikancima, Englezima, Kinezima, varali i obećavali mnogo Rusima, najbolje poslovali sa radikalnim islamistima iz Katara, Saudijske Arabije, Emirata...Danas, ovog oktobra, dobri momci su na "rasprodaji". Moraju otići s vlasti, a mnogi i iz života. Hoće li se Ujka Sem smilovati i pustiti ovaj narod da malo predahne, da dođe sebi, jer smo decenijama van sebe? Ima li nam spasa, pitanje je koje lebdi na usnama miliona porobljenih, opljačkanih i izbezumljenih građana Srbije?

Milovan Brkić

Čovek koji je presudio da Miloševićev režim padne, zove se Ljubisav Đokić, poznatiji kao Džo bagerista. U prelomnim trenucima, kada je srpska policija napala demonstrante bojnim otrovima, teško je bilo ući u Saveznu skupštinu i zapaliti je, jer je policijskom brigadom komandovao odlučan čovek, Boško Buha. Revolucija jede svoju decu, staro je pravilo.

Junak 5. oktobra 2000. godine, hvaljeni Ljubisav Đokić zvani Džo bagerista, bio je prošle godine azilant u Nemačkoj, a i sada ga se sete samo 5. oktobra.

Oni koje je administracija iz Vašingtona dovela 5. oktobra na vlast u Srbiji, obeležili su taj dan 6. oktobra, na Trgu Republike, njih nekoliko stotina, sa Sašom Jankovićem na čelu, kandidatom Londona za naslednika otpisanog Aleksandra Vučića i otpadnicima Borisom Tadićem, Draganom Šutanovcem i drugim ministrima iz DOS-ove strahovlade, koji gaje nadu da će ih se gospodari iz Vašingotna ponovo setiti

Ali, nije samo Džo izgubio nadu posle tog prevratničkog 5. oktobra. Izgubili su je mnogi. Boško Buha, koji je komandovao policijom, koja je ispalila na demonstrante stotine kilograma bojnog otrova, od kojih su mnogi kasnije pomrli, postavljen je za načelnika SUP-a Beograda. Dve godine kasnije, ubio ga je omiljeni junak Zorana Đinđića, Milorad Ulemek Legija, koji je godinu dana kasnije organizovao i premijerovo ubistvo.

Već 5. oktobra, uveče, u Skupštini grada Beograda Zoranu Đinđiću nazdravljale su, osim Legije, komandanta Jedinice za specijalne operacije, poznate kao Crvene beretke i vođe surčinske mafije Ljubiša Buha Čume, Dušan Spasojević i viđenije ubice iz njihove bande.

Šta se desilo dolaskom 13. januara 2001. godine na vlast Zorana Đinđića i DOS-a, kada je formirana prva DOS-ova Vlada? Vlada na čelu sa Đinđićem počela je da razara društvena preduzeća, zatvara banke, da Srbiju priprema za veliku rasprodaju. Đinđić je bio bestidan čovek. Okupio je oko sebe dečurliju, nesvršene studente, postavio ih za šefove kabineta, za ministre i direktore. Građani su počeli da strahuju za budućnost i živote.

Početkom 2003. godine Đinđić je i sam shvatio da Srbiji nema obećane budućnosti. Zapadnim državama i centrima moći nije odgovarala demokratska, već podanička Srbija. Počelo je da se ostvaruje ono što je najavio Slobodan Milošević, predajući vlast Vojislavu Koštunici.

Počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru, pljuštale su kao kiša. Prvi je počeo predsednik Buš, hvaleći njegovo "snažno vođstvo", dok je portparol kanadske vlade veličao "vesnika demokratije", a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio "reformisanju Srbije".

Ali, izvan CNN-ove verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije...

Oni koji se ograđuju od doktrine promene režima trebalo bi da se sete da Irak nije prva zemlja u kojoj su američka i druge zapadne vlade pokušale organizovati uklanjanje vlade koja nije odgovarala njihovim strateškim interesima. Na redu je bila Miloševićeva Jugoslavija.

Po naređenju državnog sekretara Madlen Olbrajt, tajna američka kancelarija za jugoslovenske poslove bila je pripremljena da potpomogne organizovanje ustanka koji bi zbrisao autokratskog Miloševića sa vlasti. Sjedinjene Države natrpale su 70 miliona dolara u kofere srpske opozicije u njenom naporu da zbaci jugoslovenskog lidera 2.000. godine.

Istovremeno, postoje dokazi da su podzemne kriminalne grupe, kontrolisane od strane Zorana Đinđića i povezane sa američkom obaveštajnom službom, izvele serije uspelih atentata ključnih ljudi koji su podržavali Miloševićev režim, uključujući ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žiku Petrovića, šefa jugoslovenskog avioprevoza.

Kada su Milošević i njegova Socijalistička partija konačno pali, Sjedinjene Države su dobile "reformističku" vladu u Beogradu kakvu su želele. Novi predsednik Vojislav Koštunica je primio bukete, ali poluge moći je držao čovek Stejt Dipartmenta - Zoran Đinđić - i on sigurno svoje vašingtonske sponzore nije izneverio!

Prvi prioritet je bio uvođenje programa "ekonomskih reformi" - što je bio izraz novog svetskog poretka za rasprodaju državne imovine u bescenje multinacionalnim kompanijama. Preko 700.000 jugoslovenskih preduzeća ostalo je u društvenom vlasništvu i uglavnom je bilo kontrolisano od strane radničkih odbora, sa svega 5% kapitala u privatnom vlasništvu.

Posle dve godine u kojima je hiljade društvenih preduzeća bilo prodato, (mnoga kompanijama koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999.), izveštaj Svetske banke je obilovao pohvalama Đinđićevoj vladi i njenom "angažovanju internacionalnih banaka u procesu privatizacije".

Kad je prodao imovinu svoje zemlje, njenog bivšeg predsednika i svoje političke rivale, šta je još ostalo da se proda? Jedino još sama država. Uprkos suprotstavljanju većine njenih građana, "vesnik demokratije" sledio je zahteve "međunarodne zajednice" i posle 74 godine ime Jugoslavije nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njene zamene serijom slabih, podeljenih protektorata konačno je bio postignut.

Iza Đinđića osim ekonomske nepravde, ostala je i mržnja skoro svakoga prema njemu. Popularnost u narodu mu je bila ispod 10%.

Obaranjem Đinđića, postavljene su druge marionete -Vojislav Koštunica i Boris Tadić. I Koštunicina i Tadićeva vlada (premijer Mirko Cvetković, u dva mandata), činile su sve što im je Zapad nalagao. Pljačkali su nemilice Srbiju.

Američka agencija za istraživanje računa i tokova nelegalnih tokova novca "Global Financiial Inetegrity" procenjuje da se svake godine iz Srbije, u proseku, iznosilo po četiri milijarde dolara ilegalno stečenih para. Deo te sume se odliva preko banaka i to putem fingiranih poslova. Naizgled sve deluje legalno, ali kada se zagrebe po površini...Samo preko četiri bankrotirane banke („Agrobanka", „Razvojna banka Vojvodine", „Poslovna banka Beograd" i „Univerzal banka") iz Srbije je legalno izneto preko milijardu evra. Da bi se sakrili tragovi ko je, koliko i kome slao para, država je odlučila da kompletnu dokumentaciju tih banaka, zajedno sa njihovom imovinom, preda „Poštanskoj štedionici" u kojoj vladarski klan ima svoje verne sluge. Do 2012. godine iz Srbije je, prema zvaničnim podacima američke kompanije izneto oko 100 milijardi dolara! Ne računajući novac koji je u kešu iznošen avionima, kontejnerima i diplomatskom poštom.

Uvidevši da je Boris Tadić, koji je postao apsolutista gori od Đinđića, ipak nekooperativan, odbivši da radi na priznavanju nezavisnosti Kosova i potpisivanjem gasnog sporazuma sa Rusijom, doneta je odluka o njegovom smaknuću. A doneta ju u glavi Hilari Klinton, državne sekretarke SAD-a, čiji suprug Bil Klinton je i naredio bombardovanje SR Jugoslavije i plaćanje opozicije da obori Miloševića

Prethodno je Tadić nateran, da u veštoj režiji svog šefa kabineta, danas pokojnog Miodraga Rakića, pocepa Srpsku radikalnu stranku i stvori kvinslišku partiju SNS, koju je Tadić pri kraju mandata koristio kao toalet papir. Ali..

Dolaskom Aleksandra Vučića, izdaja nacionalnih interesa je prešla u završnu fazi: On je u Briselu prodao Kosovo i sve što se prodati moglo, nastavio je nemilice da pljačka državnu imovinu, da dovodi Arape, da naseljava migrante...Tek se utvrđuju razmere zla koje će iza sebe ostaviti šizofreni Aleksandar Vučić.

Njemu su ovih dana u Saudijskoj Arabiji blokirani računi na kojima se nalazi preko 7 milijardi dolara. Sve što je u Srbiji mogao prodati, Vučić je, sa svojim bratom Andrejom, očuhom Anđelkom i malobrojnom organizovanom kriminalnom grupom, rasprodao. Opljačkao je banke, kreditne linije, fondove, rudna bogatstva. Otvorio je širom vrata za ulazak radikalnih islamista iz Katara, Saudijske Arabije, Ujedinjenih arapskih emirata...Uspostavio je sa ovim državama diplomatske odnose, ukinuo vize, otvorio direktne avio linije...Naoružavao je ISIS vojsku, trgovao je oružjem koje je bilo namenjeno ISIS-u, naoružao je kosovske Albance, njegov brat je inkasirao milijarde evra od poslova sa Hašimom Tačijem i kosovsko-metohijskim mafijaškim klanovima. Vođe narko kartela iz Prištine postali su vlasnici zemljišta u Beogradu, Vojvodini, prodao im je Energoprojekt. I ko zna šta još sve! Otvorio je i Turcima vrata za Evropu, a sve u trenucima kada se Evropa gadi njegovih zlodela koje čini prema svom narodu i njegovoj težnji da povrati Otomansku imperiju u skraćenim granicama.

Vučićeva dikatura je dovela do besa novu američku administraciuju. On je plaćao i šakom i kapom državnim novcem Klintonove, prao je novac Džordža Soroša, podmićivao kongresmene, borio se protiv njega i ismevao je Donalda Trampa. Koliko je šizofreni Vučić kratkovid, vidi se i iz njegove posete Sorošu, nakon ručka kod Trampa, koji je on priredio za šefove država koji su prisustvovali zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

Američke službe bezbednosti su ušle u trag većini Vučićevih kriminalno-zločinačkih aktivnosti. U toku je privođenje kraju istrage i protiv gospođe Angele Merkel, kojoj je Vučić, za pružanje javne podrške, punio džepove i po njenom nalogu omogućio slobodan dolazak migranata u Nemačku i evropske države.

Balkan je trusno područje na kojem su se organizovale najopasnije državne mafije, koje imaju na raspolaganju radi zaštite, nacionalne vojske, policiju, službe bezdbednosti. Odluka je doneta i neopoziva je - Balkan se mora hitno očistiti od državne mafije, koja je nemilosrdna i surova u obračunima sa građanima i spremna da korumpira svakog državnog službenika i političara na Zapadu.

Ko će zameniti diktatora Aleksandra Vučića i njegovu opasnu mafijašku porodičnu grupu?

Balkan je veliko groblje različitih vladara i civilizacija, kako je prošlost svoje domovine tačno ocenila poznata srpska književnica Isidora Sekulić. Balkan je, zajedno sa Srbijom, otvoreni grob za „nesvarene" ideologije bivših komunističkih moćnika, kao i novih, sa vlastitim predstavama o demokratiji, koju inače političari definišu po sopstvenoj potrebi.

Time su Srbi stvorili sebi politički sasvim drugačiji imidž, te većina njih i ne zna da li je lice koje pokazuju njihovo vlastito. Zato je jako teško odgonetnuti, pre svega u politici, šta to oni zapravo predstavljaju a gde počinje slika onoga što oni više nisu ili što su već postali.

Sa spoljne strane, oni se naglašeno izjašnjavaju kao demokrate, razmišljajući istovremeno u kategorijama prošlih režima, iz kojih i danas crpe (ne)stručno znanje za pokretanje demokratskih procesa i tržišne ekonomije.

I mlađi političari imaju, slično svojim starijim kolegama, selektivnu sposobnost pamćenja, koje biva aktivirano prema potrebi i prema situaciji, a često sasvim parcijalno. Međutim, ovaj „proces nacionalno-ideološkog vrenja" još uvek nije gotov, tim pre što eksponenti organizovanog kriminala i korupcije lakše, a time i brže, nalaze put do vrha političke vlasti nego pošteni građani.

- Ako ste stekli pravog prijatelja koji je Srbin, onda će on biti spreman da se za vas žrtvuje do kraja života- zapisao je u svojim memoraima Georg fon Hibenet, dugogodišnji dopisnik Radia Dojče Vele iz Beograda, koje je Magazin Tabloid eksluzivno objavio u desetak nastavak, po ovlašćenju njegovog porodičnog advokata Save Anđelkovića - Ni siromaštvo ne sprečava Srbe da svog gosta preterano dobro ugoste. Ali ne pokušavajte sa njima da diskutujete o politici ako imate slabe nerve. Srbima, po pravilu, nedostaje fundamentalno znanje o situaciji van zemlje, a zbog svojih emocija često nisu u stanju da argumentiraju objektivno i racionalno. Na političko rasuđivanje, kod mnogih od njih, utiču i drugi sadržaji, a ne oni koji bi se obično očekivali. Uopšte govoreći, Srbi tačno znaju šta neće; međutim po pitanju nerešenih problema budućnosti oni su retko kad jedinstveni.

Svi bi, kako se čini, bili u vrhu, dok stepenovanja naniže uopšte nema. To je stvarni problem zemlje. Ova primedba važi za većinu političara. Kod Crnogoraca, osim toga, u prvom planu stoji neumereno precenjivanje sopstvenog lika. Tu je početak svega onoga čemu Crnogorci u budućnosti streme, smatrao je fon Hibenet

Prvi demokratski izabrani premijer Srbije Zoran Đinđić, koji je 12. marta 2003. godine ubijen, napisao je, tvrdi fon Hibenet, neku vrstu apela svojim zemljacima kao podsećanje: ,,Vi svakako morate promeniti svoj mentalitet. Ono što ne razumete nije a priori upereno protiv nas."

Srbi bi, po mišljenju, fon Hibeneta, u okviru promene mentaliteta koju je Đinđić želeo, trebalo da se oslobode svoje fobije o zaveri, koja je sastavni deo njihovog bića. Gospodin Georg fon Hibenet je bio prijatelj sada pokojnog Zorana Đinđića Dakle, Đinđić je prvi započeo ruženje sopstvenog naroda. Nastojao je da Srbima reciklira istoriju, kulturu, da nas "evropeizuje", mada ni sam nije znao na koji način da to učini.

Aleksandar Vučić je, već prvim nastupom, počeo da ruži Srbe. Opisvao ih je kao neradnike, pretio im je svakodnevno da će ih "naterati da rade" (pročitaje tekst Predraga Popovića u ovom broju). Očigledno, on je sprovodio nečije naloge. Tako fašistoidne ideje mogao je da dobije u Londonu ili Berlinu.

I dok se Velika Britanija odvaja od Evropske unije, sama suočene sa mogućnošču da postane mala ostrvska zemlja, njena spoljna politika, koju forsira tajna obaveštajna služba Mi 6, pokušava da, suprotno interesima velikih sila, u koje se Ujedinjeno Kraljevstvo ne može ubrojati, zadrži šapu nad Srbijom, kao plenom kojim se, kao mačka s mišem, igrala najmanje dva veka! Za naslednika Aleksandra Vučića Englezi guraju svog kandidata Sašu Jankovića. Novi kvinsling ima sve potrebne osobine. Bespizoran je, neosetljiv, ima kriminalu prošlost, čoveke je tajne službe BIA, koja je uglavnom do sada bila u rukama Engleza, ali je sada izgubila glavnu kontrolu.

Zahvaljujući bliskosti i prijateljstvom sa britanskim ljudima Zaltiborom Lončarem, Ivanom Todorovim i doskorašnjim načelnikom BIA Aleksandrom Đorđevićem, Saša Janković je "dobio" glasove koje je dobio Vuk Jeremić na poslednjim predsedničkim izborima.

Britanci su stvorili Jankovića kao moralnu nakazu, anacionalnog političara, koji je uglađena varijanta kvinslinga Vučića. (Dosije Saše Jankovića, njegove susrete i obećanja i instrukcije koje dobija od rezidenata Mi 6 objavićemo u narednim brojevima).

Gospodin Janković ima solidnu podršku Vučićevog kartela, jer smatraju da ako on zameni Vučića ostaće im imovina, poslovi, preduzeća, mogu sa njim da se nagode. On je na istim kvinsliškim pozicijama na kojima je bio i Vučić. Jasno je stavio do znanja da će priznati nezavisnost Kosova, da će raditi na članstvu u Evropsku uniju, koja inače nikada ne želi Srbiju u svom društvu, što nam jasno i stavlja do znanja, da dezintegrisana, opustošena Srbija, koja je institucionalno kriminalizovana, nije podobna da im pravi društvo.

Britanci žele, da suprotno američko-ruskim interesima stalno drže pod svojom šapom izmrcvarenu Srbiju, da ona postoji kao njihova eksperiment država. Podsetimo se da je britanska Vlada podržala inicijativu koju je finansirao parama iz budžeta Aleksandar Vučić, da se Srbija proglasi odgovornom za genocid u Srebrenici, da budemo jedina genocidna država u svetu, pored Britanaca koji su ostavljali zlodela iza sebe, gde god je kročila njihova vojska. Samo nas je veto Rusije u SB spasio od ovog istorijskog zla.

Nastupi g. Jankovića su sofisticiraniji. On je učtiviji, te je programiran da privuče deo intelektualaca koji su dezorjentisani, a bili su sledbenici Demokratske stranke, građanski su nastrojeni.

Pokret gospodina Jankovića je strukturisan kao totalitarna stranka, poput SNS-a. Iza njega ne stoji nikakva program, osim univerzalnih parola o poštenju, jednakosti. Saša Janković nema nikakve predstave o ekonomiji, oporavku države, njenom prestruktuiranju. Njegove ideje nisu različite od Vučićevih pozicija slepe posvećenosti ulasku u Evropsku uniju, demokratiji, ljudskim pravima. Čak i Janković tvrdi da "ima simpatije prema Rusiji", mada on dobro zna da u odnosima džava ne postoje simpatije, već interesi. Dakle, razlika između Vučića i Jankovića je samo u retorici, u pristojnosti. Oni služe istom cilju. Da se ništa radikalno u Srbiji ne promeni.

Nedavno postignutim dogovorom između Rusije i SAD-a, odlučena je i sudbina Balkana, na kojoj će se narednih meseci intenzivno raditi. U tom projektu sigurno neće biti mesta za smutjivce poput londonskog eksponenta Saše Jankovića. Njegova uloga je da spreči pojavu novih ljudi, novih ideja na srpskoj političkoj sceni.

Srpska opozicija nije sposobna da ništa ozbiljnije učini na promenama u državi. Nije to njena krivica, jer je ona bila marginalizovana od inostranih centara moći, napadnuta od Vučićevog kartela i njegove Velike propagande laži.

Oni koji žele da usprave, koliko toliko, zemlje Balkana na noge, moraju podržati moralne, nekorumpirane ljude, koji uz to znaju da poštuju nacionalnu istoriju, kulturu i veru, kao i sve druge vrednosti drugih, evropskih kultura. Hoćemo li posle Vučića biti na istom putu bespuća?

A 1. Od oca je ostanulo pučistima

Kada je 8. oktobra 2000. godine predao vlast Koštunici, Milošević je izjavio - "Skinuo sam sa duše veliki teret". Čestitajući Koštunici na pobedi, Milošević je naveo da se Srbija tek suočava sa velikim izazovima, sa teritorijalnom celovitošću, rešavanjem statusa Kosova, i sa svim drugim zahtevima zapadnih centara moći koji će stizati, i koji će ugroziti nezavisnost Srbije.