17. januara 2018. godine, izbio je još jedan požar u Namenskoj industriji "Milan Blagojević" u Lučanima. Požar su vlastodršci pokušali da zataškaju, ali im nije pošlo sa rukom. Radnici koji su povređeni nisu smeli da priznaju šta im se desilo, a takođe i svim ostalim radnicima je zabranjeno da pričaju o današnjem požaru. Jedino je MUP odgovorio na pitanje novinara, da je se dogodila još jedna nesreća u Namenskoj industriji u Lučanima i da su dva lica povređena. Magazin Tabloid je u vezi sa ovim dobio pismo ogorčenog roditelja jednog od ranije stradalih u ovom preduzeću, a koje redakcija objavljuje u skraćenoj formi.
......
Verovao sam u državu u kojoj živim, verovao sam u pravdu, najviše sam verovao u mog sina...Tražim istinu, zašto su mladi životi morali da se ugase usled nedostatka neophodne opreme i nepoštovanja procedura u Namenskoj industriji "Milan Blagojević" u Lučanima. "Večni" generalni direktor Radoš Milovanović ne razume moju očinsku potrebu da ne prodam svoje mrtvo dete i da posle svega zadržim dostojanstvo i čestitost. Ne razume, jer on ne zna šta to znači, ali zato dobro zna kako da zaštiti i obezbedi svog sina, pa mu je na stadionu "Namenske industrije" sagradio fudbalsko carstvo, kako bi tatin sin imao sa čim da se igra. Vežbanje njegovih trenerskih kvaliteta plaćamo svi, kako parama tako i životima i njegov sin je obezbeđen a naša deca nisu zato i ginu. Ja za našu tražim zaštitnu odeću, a on njegovog sina obasipa bogatstvom.
Pa kako direktor Radoš Milovanović da brine o bezbednosti radnika fabrike kad najpre mora da brine o fudbalskom klubu i sumnjivim transferima igrača, pekari svoga sina koja hrani radnike fabrike, o bazenu u svojoj seoskoj hacijendi otvorenom svečano u trenutku dok mi oplakujemo naše dete. O njegovoj sujeti i teroru koji sprovodi nad mojoj porodicom najbolje govori pritisak koji je izvršio da moja ćerka ostane bez posla.
Na sve načine pokušava da nas ugrozi kako ekonomski, tako i bezbednosno, strahujem za bezbednost moje porodice. Ljudi krijući dolaze u našu kuću plašeći se posledica, koje bi mogli trpeti od strane direktora zbog pružanja podrške mojoj porodice. Skoro četiri decenije ovaj čovek sprovodi svoju samovolju, zastrašujući sve ljude koje egzistencijalno zavise od njega i proganjajući one koji su njegovi neistomišljenici. Pitam Državu, zar je moguće da niko bolji i mlađi ne može da upravlja ovom fabrikom, je li fotelja Radoša Milovanovića vredi 18 ljudskih života koliko ih je stradalo za vreme njegove vladavine. Pitate se što nam mladi ljudi i mozgovi odlaze u inostranstvo? Pa zato što nam na čelu fabrika sede direktori od 74 godine, a ona deca koja ostaju mogu da se zaposle samo tamo gde će da stradaju.
Pitam direktora Radoša Milovanovića, da li bi bezbednost radnika bila na istom nivou da je njegov sin nekim slučajem zaposlen na pogonu Raketnih goriva? Tvrdim da će Milovanović i njegova organizovana grupa pokušati da zataškaju i ovaj požar (eksploziju) najpre pritiskom na stradale potom na očevice.
Molim Vladu Srbije, i predsednika Aleksandra Vučića da skloni ovog čoveka, koji u osmoj deceniji života zauzima nekom mladom stručnjaku mesto, da se broj žrtava ne bi uvećavao.
Svoje živote u preduzeću MB Namenska su ostavili:
1. Slavko Prpetić
2. Alija Bašić
3. Milijan Ilić
4. Milorad Milovanović
5. Mihajilo Ružić
6. Dragiša Popović
7. Stanislav Čičkarić
8. Milutin Urošević
9. Miladin Mijailović
10. Miloljub Jovanović
11. Milisav Đokić
12. Zoran Đurović
13. Stanko Gavrilović
14. Petar Jaćimović
15. Dusko Vujović
16. Miloljub Janković
17. Dragisa Vulović
18. Radiša Zatežić
19. Miodrag Radičević
20. Mila Marinković
21. Radenko Dostanić
22. Miloš Kovačević
23. Miljko Nicović
24. Milun Prokopijević
25. Vera Nikolić
26. Vesna Davidović
27. Dragana Korićanac
28. Radovan Karadžić
29. Vladan Nikšić
30. Darko Ćebić
31. Milojko Ignjatović
32. Milomir Milivojević
(Ime autora poznato redakciji)