Pogled

Kako su srpski pisci protrčali kroz svetsku književnost

Heroji na magarcu

Ako ona Njegoševa alegorija o velikom grmenu i lafu i nije sasvim tačna, tačno je da pisci iz malog jezika i malog naroda vrlo teško mogu da izađu u veliku, svetsku, književnost. Primera radi, jedan od velikih svetskih pisaca dvadesetog veka, Miloš Crnjanski, gotovo da je nepoznat u "velikom" svetu. Velike kulture i veliki narodi drže samo do svojih vrednosti, pa tako i do svojih pisaca, konstatuje u svom eseju Marinko Arsić Ivkov, naš ugledni pisac i književni kritičar

Marinko Arsić Ivkov

Broj jezika na koji je pisac preveden, broj prevedenih knjiga, broj izdanja, malo znače i malo govore. To najbolje potvrđuju podaci o čitanosti Kiša u Velikoj Britaniji. U periodu 1998-2003. u toj zemlji su prodata samo dva primerka knjige "Bašta, pepeo", šest primeraka "Ranih jada" i 199 komada romana "Grobnica za Borisa Davidoviča".

Ni objavljene strane kritike ne govore istinu: one su često naručene, a još češće površne. Pune su besmislica i opštih mesta, retko je pravo književnokritičko ili književnoteorijsko valorizovanje. One su više propagandna pomoć izdavaču, nego kritike. A tek nagrade ne znače ništa.

Iako jedan od najvećih srpskih pisaca, Miloš Crnjanski, ne pripada sasvim ovoj priči, njegovo iskustvo, njegov neuspeo pokušaj da preko engleskog jezika, i to kao engleski državljanin, uđe u svetsku književnost najbolji je primer tretmana malih naroda i njihovih pisaca u velikim kulturama i velikim jezicima.

Ali to iskustvo Crnjanskog, nažalost, nije bilo poučno za većinu naših pisaca.

Politički emigrant Crnjanski je s gorčinom shvatio da pisac iz jednog malog naroda, makar napisao delo na velikom svetskom jeziku, nije zanimljiv za veliku kulturu. Više puta je ponovio: nemoguće je postati engleski pisac. Mada se trudio svim silama da postane baš engleski pisac, scenarista, novinar, profesor. Čak je uzeo i englesko državljanstvo. Njegov "Roman o Londonu", i pored toga što je prva verzija, namenjena engleskim čitaocima, bila napisana na engleskom i pored naslova (Londonski obućari), čak i pored toga što je glavni junak Rus (pisac je verovatno računao i da tim Rusom može da pridobije naklonost engleskih izdavača), nije objavljen u Engleskoj. Zato je i bio toliko kivan na Engleze. ("...'Englezi! Ha! Platiće!', kaže to on tako s jednim naročitim osmehom i to podvuče vilicom, a tad liči na Lorenca Medičija. Jedak je kad se sveti Engleskoj koja ga je bacila tako nisko", zapisao je Dragan R. Aćimović.)

Sličan neuspeh doživeo je i Rastko Petrović, koji je u Americi pisao na engleskom jeziku.

Crnjanski bi možda i privukao pažnju engleskih izdavača da se politički angažovao i da se aktivno uključio u hladni rat Zapada protiv komunističkih zemalja, bilo kao saradnik engleskih tajni službi, bilo kao intelektualac koji učestvuje u propagandnom ratu preko radio-stanica formiranih u tu svrhu. Crnjanski je bio politički emigrant, kraljevski diplomata, i to se od njega moglo očekivati. Međutim, on nikada javno nije napao ni komunistički režim, ni Titovu Jugoslaviju, ni svoj narod koji je velikom većinom stao uz Tita. Verovatno je znao da bi takvi napadi bili zloupotrebljeni (kao što je to, mnogo godina kasnije, uočio i Aleksandar Solženjicin) i da ne bi bili dostojni jednog velikog pisca. Jedno je kritikovati, a drugo je izvlačiti korist iz tih kritika.

Nema uspeha bez jake potpore, jakog guranja u leđa. Bez obzira da li je ta potpora kapital, politička ili neka druga moć.

To možda na najprizemniji način ilustruje uspeh naših pisaca u Sovjetskom Savezu prvih godina po završetku Drugog svetskog rata. Tada su dela naših „pisaca udarnika" prevođena na ruski jezik (ali i druge jezike naroda koji su pripadali tzv. Istočnom bloku) i objavljivana u desetinama hiljada primeraka. (U skladu sa načelima reciprociteta, i slična dela sovjetskih „inženjera ljudskih duša" objavljivana su u Srbiji i Jugoslaviji.) Ovaj medeni mesec srpske i sovjetske književnosti prekinula je Rezolucija Informbiroa. To je bio najveći svetski „bum" srpske književnosti u njenoj istoriji. Naravno, svi ti pisci i sva ta dela, uz nekoliko izuzetaka, danas su zaboravljeni i u Srbiji. No vratimo se na pravu književnost.

Andrić je jedini srpski pisac koji je na glavna vrata, preko Nobelove nagrade, ušao u svetsku književnost. (I verovatno jedan od retkih koji je, uslovno rečeno, ostao u njoj.) Bez obzira šta o toj nagradi mislili, i kako je dodeljivana, ona je imala „težinu". Andrić nije morao da obija pragove evropskih izdavača, da vuče za rukav (i finansira) prevodioce, kritičare, urednike, novinare i da se samoreklamira.

Andrića je gurala država i stajala iza njega, jer joj je trebala svetska afirmacija na svim poljima, pa i na polju književnosti. Ali ta država, opterećena bratstvom-jedinstvom, morala je da kandiduje bar dva pisca za Nobelovu nagradu - jednom srpskom piscu dodan je i jedan hrvatski. Krleža je, prema mnogim svedočenjima, bio veoma ljut što je Nobela dobio Andrić, a ne on. Krleža nije mogao ni da pomisli da on uz Andrića nije imao nikakve šanse. Andrić je svetu, Evropi, svetskoj književnosti, doneo novu temu, nov svet: tamni vilajet, crnu rupu Evrope - Bosnu, dotad nepoznatu zapadnoevropskoj civilizaciji i građanskom društvu. Krležine teme bile su (srednje)evropske. Svet, naročito posle Tomasa Mana, isuviše dobro poznat evropskom čitaocu.

Iza uspeha Miodraga Bulatovića takođe je stajala država, ali na način koji još nije obelodanjen. Pisac se često hvalisao svojim vezama sa tajnim službama. Njihovi dosijei, koji bi to hvalisanje potvrdili ili demantovali, još uvek su nedostupni.

Bulatović je u svojim neumerenim samohvalama nastojao da sebe prikaže kao srpsko siroče koje je u Americi i Evropi ostvarilo američki (književni) san, bez ičije pomoći, „snagom svog talenta" i svojih menadžerskih sposobnosti. „Kad se nas dvojica udružimo", pisao je jednom svom prevodiocu, „jebaćemo ceo svet... a okean će nam biti do kolena".

U intervjuu francuskom Figarou je rekao: „Ovde u Parizu me vole, ali u Nemačkoj me obožavaju". A samohvalu iz intervjua zagrebačkom Telegramu svetska književnost nije zabeležila: "...Smatram da nisam uspeo. Najlepše godine sam proćerdao. Aleksandar Makedonski je imao manje godina kada je osvojio pola sveta. Ja, međutim, imam 35 godina i osvojio sam samo Evropu i jedan deo Amerike..."

Prevođenje, objavljivanje, intervjui i (često hvalospevni) prikazi njegovih knjiga su koštali, kao što je koštalo i njegovo višegodišnje, komforno, gostovanje u Evropi, koje je uključivalo i kontakte sa jugoslovenskom emigracijom.

Ali koliko je Bulatović stvarno držao do svoje svetske književnosti, koliko je verovao u svoju svetsku veličinu, najbolje pokazuju poslednje godine njegovog života. Između vlasti i politike, s jedne, i književnosti, s druge strane, on je izabrao onu prvu. Postao je poslušnik, odani službenik, Slobodana Miloševića. (No i pre pojave Miloševića na političkoj sceni, Bulatović se početkom osamdesetih godina dvadesetog veka „proslavio" kao partijski i književni policajac. Najpre je učestvovao u hajci na svog kolegu Gojka Đoga, autora antititoističkih "Vunenih vremena", a potom se svim snagama založio za osudu i odlazak na robiju Milana Mladenovića. U oba slučaja ovaj samoproklamovani takmac Aleksandra Makedonskog delovao je sa položaja predsednika Udruženja književnika Srbije.) Ovo je samo potvrda njegove megalomanske želje za slavom, za uspehom, za moći. Svetsku književnost (koja ga je već bila zaboravila) zamenio je rakovičkim skupštinskim mandatom. Rakovica je ipak bila bliža, i sigurnija, od sveta.

Uskoro će i mnogi Buletovi dojučerašnji prijatelji gledati da krenu njegovim stopama.

Borislav Pekić ništa nije naučio od Crnjanskog i njegovog pokušaja da se "Obućarima" predstavi engleskoj publici i engleskoj književnosti. Nije ga obeshrabila činjenica da veliki srpski i veliki evropski pisac Englezima nije bio potreban. (Pekić je o Crnjanskom imao loše mišljenje, pa je možda držao da će njegova književna sudbina u Engleskoj biti bolja. Smatrao je da Crnjanski, koji je ostavio toliko lucidnih zapažanja o Englezima i njihovoj književnosti, nije razumeo Engleze. U jednom pismu Pavlu Ugrinovu je napisao: "...Nikad nisam podnosio uobražene i egocentrične ljude tipa onog dripca Crnjanskog...")

Pekić je, za razliku od ostalih pisaca koje pominjem u ovom tekstu, bio žrtva komunističkog režima, slovio je kao neka vrsta disidenta, čak je, doduše diskretno, igrao i na kartu pristalice Draže Mihailovića (zaboravivši da su Dražu uništili upravo Englezi!), ali nikad nije otvoreno napadao vlast u Jugoslaviji. Angažovao je menadžera i ponudio engleskom izdavaču žanr-roman "Besnilo", čija je apokaliptična tema tada bila u modi kod pisaca bestselera. Takvih tema osamdesetih godina prošlog veka na Zapadu bili su puni i romani i filmovi. Triler srpskog pisca, obima 500 stranica, na svetskom tržištu bio je suvišan.

Država je, posle Andrića i Bulatovića, zaigrala i na Ćosića. Ali Ćosić je bio mudriji od Bulatovića. Znao je Gedža da srpski pisac nema šta da traži u svetskoj književnosti, da on velikim kulturama, gde se svetska književnost kroji, ne treba. Imaju oni svoje pisce. Kome na Zapadu treba Ćosićev „rat i mir" o Srbiji u Prvom svetskom ratu, propagandni „tihi donovi" o srbijanskom građanskom ratu, ili romani o komunističkim otpadnicima i grešnicima jednog malog naroda.

No svetska književnost je isuviše privlačna svetlost, pa je "Vreme smrti", o državnom trošku, ipak krenulo u svet. Naravno, nije stiglo daleko, kao što nije stigla ni ona skraćena verzija na engleskom jeziku.

Ćosić nije odoleo ni izazovu Nobelove nagrade. Iako s njom nije hteo da ima posla, ona mu se stalno vrzmala oko nogu. Srbija ga je čak tri puta kandidovala za tu nagradu (tobož uvek protiv njegove volje), a treća kandidatura završila se komedijom (svi srpski mediji su 6. oktobra 2011. godine u jutarnjim vestima javili da je Ćosić dobitnik Nobelove nagrade, a 15 minuta kasnije porekli su vest, pošto je utvrđeno da su naseli na hakersku šalu).

Ko zna, Dobrica bi posle tako lošeg iskustva možda i pustio Nobela na miru, ali Nobel kao da nije hteo da pusti njega. Prema Ćosićevoj ličnoj ispovesti Slobodanu Gavriloviću, objavljenoj posle njegove smrti, Nobelovu nagradu autoru "Vremena smrti" ponudio je niko drugi do - američka CIA, u dogovoru sa sovjetskim KGB! Ponudu mu je, u Londonu, preneo saradnik CIA, uzgred i njegov američki izdavač, Jovanović:

„Da Vam odmah bude jasno", rekao je izdavač, „...ja sam predstavnik Centralne obaveštajne službe i prenosim vam poruku Andropova i američke vlade. Američka i sovjetska vlada hoće posle Tita da mu nađu zamenika. Bila su dva kandidata, Đilas i Vi. Zaključili su da ste vi mlađi i da ste popularniji od Đilasa. Stalo se na stanovište da naše službe, američke i sovjetske, rade na tome da vi zamenite Tita i da preuzmete vlast u Jugoslaviji..."

Ćosić se zaprepastio ponudom (ali, izgleda, ne i saznanjem da mu je izdavač „predstavnik" američke obaveštajne službe). Odbio je upražnjeni Titov tron, iako je Jovanovićeva ponuda postala još primamljivija:

„...Nemate vi tu ništa da radite. To će sve da rade službe. Vi samo treba da pristanete i da se ponašate prema prilikama kako ih mi procenimo. Radićemo i na tome da dobijete Nobelovu nagradu za književnost."

(Ako je i od CIA, mnogo je. Ali eto još jednog svedočanstva kako se sve dodeljuju književne nagrade, i zašto Nobelovu nagradu za mir gotovo redovno dobijaju Amerikanci.)

(Ćosića je posle na mestu državnog favorita zamenio jedan filmadžija. Sa tako dobrim vetrom u leđima, ovaj osrednji reditelj je znao kako da opseni lepršavi svet svetskog glamura i estrade, a još više sve srpske predsednike, premijere i političke moćnike, od Miloševića do Tadića i Vučića.)

No jednom srpskom piscu umalo da nije pošlo za rukom u svetskoj književnosti ono što nije njegovim prethodnicima.

Milorad Pavić je možda jedini srpski pisac koji je istinski uspeo i istinski bio, makar za kratko, svetski pisac, iako je najslabiji od svih pisaca koji se ovde pominju. Njemu se, narodski rečeno, namestila lopta. Pavić je „uhvatio" modni trend, pogodio trenutak, našao formu romana, čak i temu o istovremeno istorijskim ali i zagonetnim Hazarima. Kad su u modi bili latinoamerički, borhesovski i markesovski, romani, Hazarski rečnik je, verovatno uz podršku tada mnogobrojnih slavističkih katedri u zapadnom svetu, uz veliku pompu izašao na svetsku književnu promenadu. Postao je dokaz da i Evropa ima konja za trku sa Latinoamerikancima. Bio je jedan od retkih srpskih pisaca koji je bar nekoliko godina mogao bezbrižno da predahne u svetskoj književnosti. Postao je tiražni pisac, pisac čija je knjiga reklamirana i prodavana. Izdavačima je donosio novac. Za njega se znalo i izvan književnih krugova. Negde u svetu, čini mi se u Rusiji, podigli su mu i spomenik. Ali i njegova svetska slava trajala je kratko, za šta je najviše sam kriv. Sahranio je sam sebe. Umesto novih romana, počeo je da piše i objavljuje nešto što ni (belo)svetski kritičari s najtvrđim želucem nisu mogli da svare. Toliko je sve bilo besmisleno i prazno. Profesor Pavić je potcenio svoje đake, pisac Pavić je potcenio svoje čitaoce. Domaćoj kritici i čitaocima mogao je da podvali, ali ne i svetu. Uz to, kao pravi srpski skorojević kome je slava udarila u glavu, razveo se i oženio ženom mnogo mlađom od sebe i taj brak nije ostao samo njegova privatna stvar. Od svoje supruge pokušao je da načini pisca. Bračni par je počeo da teroriše čitaoce besmislenim projektima i besmislenim knjigama. Supružnici su čak pisali knjige udvoje. Novopečeni svetski pisac je mislio da slavni ljudi mogu da rade šta hoće, i prevario se.

(Brazilac Paolo Koeljo je, za razliku od Pavića, kome je sličan po praznini svoga dela, uspeo da ostane brend na svetskom književnom tržištu i da udovolji njegovim pomodnim zahtevima i željama.)

Poslednjih decenija Danilo Kiš je najzastupljeniji srpski pisac u svetskoj književnosti, u koju je ušao uz podršku najznačajnijih imena jevrejske književnosti, izdavaštva, kritike, politike i sveta biznisa, među kojima su i Suzan Zontag, Josif Brodski, Filip Rot, Nadin Gordimer, Arjeh Nejer, Nina Rozenvald.

Svetu je predstavljan kao disident i žrtva represije u komunističkoj Srbiji, što uistinu nije bio i što je potvrdio neposredno pred smrt, kada je prihvatio članstvo u komunističkoj i nacionalističkoj SANU i kada se opredelio da bude sahranjen u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova dela u Srbiji su nagrađivana i nikada nisu zabranjivana ni politički napadana. Sam Kiš nikada nije javno napadao vlast u Srbiji niti se izjašnjavao kao disident, ali su i on i njegovo delo gotovo uvek predstavljani sa političkom konotacijom, verovatno iz komercijalnih razloga. Na koricama knjiga, u predgovorima ili pogovorima, kao i u novinskim prikazima, gotovo redovno je isticano da je njihov autor disident i žrtva i totalitarističkog režima i srpskih nacionalista.

Raspad Jugoslavije, građanski ratovi, bujanje nacionalizma u Srbiji i diktatura Slobodana Miloševića otvorili su srpskim piscima nova vrata za ulazak u svetsku književnost. Pobegavši u Evropu (koja je raspadom Jugoslavije uvećana za nekoliko država), mnogi pisci i intelektualci upućivali su oštre kritike ne samo na račun režima u Beogradu, već često i na adresu celog srpskog naroda. Oni su, kao i prebezi iz zemalja komunističkog bloka u vreme Hladnog rata, pored azila, u Evropi dobili i razne druge vrste podrške i beneficija, koje su im stvorile iluziju da su postali svetski pisci (stipendije raznih fondacija, književe i političke tribine i simpozijumi, gostovanja na fakultetima, rubrike u novinama, nastupi na medijima, knjige, nagrade).

Zapadni novčani fondovi za političke disidente bili su neiscrpni. Zauzvrat, oni su morali stalno da kritikuju režim u svojoj bivšoj domovini. Što su te kritike bile učestalije i oštrije, i položaj u svetskoj književnosti bio je bolji. U suštini, to je ipak bila trgovina, bez obzira na činjenicu što je režim Slobodana Miloševića zasluživao oštre kritike. Verovatno su se plašili da bi, kad bi kojim slučajem prestali da kritikuju Srbiju i da se njome bave samo u negativnom kontekstu, brzo bili „otpisani" za svetsku književnost. I ne samo da kritikuju, nego i da hvale sve poteze Zapada prema Srbiji, uključujući i bombardovanje i vojnu intervenciju. Ta kritika je često prelazila i u kritiku čitavog srpskog naroda. („A režim se dobro čuva da ga - kao i ostalih sedam miliona Srba - ne probudi iz tog sna.") On je proglašavan odgovornim za ponašanje režima, klaustrofobičnim, lenjim, varvarskim. (Ovako, za nemačku upotrebu, izgledaju Srbi prema Bori Ćosiću: „...Znamo kako izgleda prizor sa Bruegelove slike, u zemlji dembeliji: svi leže po zemlji nakon neljudskog ždranja i hrču. Posle ovog neminovno je da ljudi budu u lakom mamurluku sledećih dana, samo, to je takođe stanje, inače vrlo poznato u moga naroda, nedovoljne otrežnjenosti. Nisu oni baš toliko ni skloni alkoholu kao neki drugi, ali omaglica u kojoj Srbi često žive, bilo iz razloga političkih ili ratničkih, to u danima fešte dobija neko dodatno opravdanje. Srbi su i u skupnu zemlju Jugoslovena, koja je danas prošlost, uveli najpre svoju opštu neumerenost, a onda posebno, onaj duh dugotrajnog praznovanja; sastaviti više neradnih dana u zemlji ionako niske produktivnosti bilo je skoro suludo, ali je ljudima godilo..." Zanimljivo je i njegovo podsećanje na onu anegdotsku mesarsku parolu, koju Ćosić proizvoljno pripisuje Srbima, a koja u kontekstu krvavih ratova u bivšoj Jugoslaviji dobija dvostruko značenje: "...Sećam se i oglasa u novinama: 'Koljemo po kućama'. To znači da bi vam posebni ljudi mogli doći doma, da zakolju šta je već potrebno.") Često je pisano ono što su određeni krugovi i fondacije želeli da bude napisano. Bila je to sigurna ulaznica u svetsku književnost za pisce malog naroda. Zato je i veći deo nagrada koje su dobijali imao naglašenu političku konotaciju (za evropsko razumevanje, za razvoj demokratije i sl.).

Jedan od pisaca u egzilu bio je i Aleksandar Tišma. On je u jednom, objavljenom, pismu opisao kakvim su sve poniženjima bili izloženi srpski pisci koji su hteli da budu prihvaćeni u Evropi. U Francuskoj, gde je boravio.

On je na to odgovorio da mu „takav pismeni stav nisu tražili ni nacisti, ni komunisti, pa ga valjda neću morati dati ni demokratskoj Francuskoj".

Kao i Tišma, i Vidosav Stevanović se vratio iz egzila posle rušenja Miloševićevog režima, verovatno uvidevši da njegova knjiga o Slobodanu Miloševiću nije ni dovoljna ni sigurna ulaznica za svetsku književnost.

Bora Ćosić, Mirko Kovač i drugi nastavili su, radi vlastitog ostanka u Evropi, da vode građanske ratove i kad su oni pali u zaborav.

Iako slobodoumni i kritički nastrojeni, ovi pisci nisu kritikovali političke i socijalne prilike u državama koje su ih ugostile, iako je razloga za kritiku bilo, nego su o njima uglavnom pisali hvalospeve. Verovatno su se plašili da bi istog časa mogli da izgube podršku. Nije lako biti Crnjanski ili Solženjicin. A ni srpski pisac u svetskoj književnosti.

U isto vreme kad i ovi pisci, druga grupa pisaca takođe je krenula u svet. Ali sasvim drugim putem i ka drugom odredištu. Nije to bila baš prava svetska književnost, ali u vreme izolacije, sankcija i bede nije ni ona bila za bacanje.

Srbija na Zapadu ima veliku dijasporu. Nekoliko miliona srpskih iseljenika i njihovih potomaka živi u najrazvijenijim zemljama Zapada. Izvestan broj srpskih pisaca zadovoljio se upravo njima, i svoj prodor u svetsku književnost sveo na osvajanje srpske dijaspore, pre svega u SAD-u, Engleskoj i Australiji, igrajući na kartu patriotizma i nostalgije. Gostovali su ti pisci među svojim Srbima, držali književne večeri, prodavali im svoje knjige i maglu, primali honorare i dobrovoljne priloge. Rajko Petrov Nogo, Matija Bećković i drugi uživali su u popularnosti među srpskim iseljenicima i njihovim potomcima, željnim otadžbine, njenog autentičnog jezika i njenih mitova.

Grupa srpskih pisaca okupljena oko misterioznog srpskog PEN-a, preko ove organizacije i uz njenu potporu, a često i recipročnom trgovinom, ili trampom, sa „penovcima" drugih zemalja, nastoji da protrči bar jedan krug po izazovnoj stazi svetske književnosti, ali to protrčavanje obično završava fotografijom u porodičnom albumu, prevedenom knjigom na polici i pohvalama u štampi, kojima malo ko veruje. Prilično tajanstvenim delovanjem srpskog PEN-a pod rukovodstvom književnice Vide Ognjenović podrobnije se bavio Boško Tomašević.

Zagonetna je i državna institucija (su)finansiranja prevođenja dela savremenih srpskih pisaca na strane jezike u režiji Ministarstva kulture. Njeni kriterijumi lansiranja srpskih pisaca u svetsku književnost su i proizvoljni i nedovoljno transparentni. Kao ekstreman primer, u javnosti je (listovi Politika i Pečat) naveden „slučaj" romana Veliki rat Aleksandra Gatalice, za čiji prevod na engleski jezik je, protivno pravilniku, a posteriori plaćeno 8.000 evra, a za prevod na francuski - 17.600 evra.

U favorizovanju pojedinih srpskih pisaca u svetu važnu ulogu imale su i slavističke katedre, koje su donedavno bile razasute po celom zemljinom šaru. Miljenici tih katedri, kad je reč o srpskoj književnosti, prvenstveno su bili pisci koji u komunističkoj domovini politički nisu bili sporni i koji su imali njenu potporu.

Uloga slavističkih katedri u tom favorizovanju bila je i ostala je tajanstvena i zaslužuje temeljnije proučavanje. Izvesno je da bi rezultati tog proučavanja bili veoma zanimljivi. I da bi zagonetni izleti nekih naših pisaca u svetsku književnost bili razjašnjeni.

Srbija je ako ne svetskoj, a ono svojoj književnosti podarila još jednu zanimljivu kategoriju pisaca. To su pretendenti na Nobelovu nagradu, a samim tim i na ulazak u svetsku književnost na velika vrata. Pisci koji nisu hteli da se pomire sa Andrićevim mišljenjem da posle njega Srbija neće skoro dobiti još jednog književnog nobelovca. Ne zato što neće imati dobrog pisca, već zato što je mala.

Tako su poslednje decenije među srpskim književnicima postale sezona virtuelnog lova na Nobelovu nagradu. Prema pisanju naše štampe i njenih lenjih i neobrazovanih novinara, koji su jedini te (samo)kandidature shvatali ozbiljno, Srbija je gotovo svake godine mogla da se nada književnom Nobelu. („Stiže li nam Nobel lajkovačkom prugom?", naslov je jednog od tih novinskih tekstova.) Naravno, u tu vest bi prvi poverovali sami „kandidati". U njihovim (auto)biografijama vrlo brzo bi se pojavio podatak da su te i te godine bili kandidati za Nobelovu nagradu.

Povelika grupa srpskih pisaca viri u svet samo kroz rupu na ogradi, kao što junak jedne pripovetke Dušana Radića viri na fudbalsko igralište. Ulaznice koje ovi pisci drže u ruci svetska književnost ne priznaje, smatra ih falsifikatima (iako su potpisi na njima originalni). To su dobitnici najviših srpskih književnih priznanja (računajući tu i zvanje „nacionalnog umetnika", bolje reći „nacionalnog penzionera", overeno državnim pečatom), pa i poneki akademik. Ta visoka književna priznanja su: NIN-ova nagrada za (najbolji) roman godine, Andrićeva nagrada, „Vitalova" nagrada, nagrada „Bora Stanković", Oktobarska nagrada grada Beograda i još stotinak drugih (sve ih dodeljuje žiri sačinjen od istih kritičara).

Bar tridesetak živih pisaca dobilo je sve te nagrade (i bezbroj drugih), što bi trebalo da znači da je njihovo delo nadišlo nacionalne okvire i državne granice Republike Srbije, odnosno da su oni „svetski pisci" (neki su s takvom ulaznicom, a neki i bez nje, pušteni među besmrtnike, u, naravno srpsku, Akademiju nauka i umetnosti). Garanciju su dali najugledniji (srpski) književni kritičari, svi odreda (srpski) doktori književnih nauka, a gotovo svi (srpski) univerzitetski profesori. Ali sva je prilika da će pre Srbija ući u Evropu no što će njeni višestruko nagrađeni književni sinovi ući u evropsku književnost. Dinar će možda biti pretvoren u evro, ali kad je reč o većini naših laureata, valuta koju potpisuju guverneri naše književne kritike nikad neće postati konvertibilna, kolikogod književna Evropa snižavala i inače niska književna merila.